Милан Миленковић: Потрошена патриотска биомаса

Са почетком 90-тих, српски национализам, који је Служба са мером и намером упалила пола деценије раније, достигао је врхунац. То је било време кад је Вук Драшковић могао да изведе по 100 000 (за патри(ј)оте, да их не збуне нуле: сто хиљада) душа. Наравно, први шамари, које смо добили од браће Хрвата и Муслимана, охладили су многе усијане главе. Већ тада је све што је нормално, а није плаћено, прешло у пасивни режим рада.

Неколико година касније, војвода од Вирокитице је могао да нагура педесетак хиљада лумпенпатриота, док данас нека декларисано патриотска опозиција може да пева ако на улице изведе 500 људи, а на интернету, са гузице, што се каже,  за подршку намакне пар хиљада.

Шта хоћу да кажем? Патриотизам, онако како је постављен у последњих тридесетак година, се олупао и спао на не више од двадесетак хиљада окорелаца, који нису чак ни способни да превреднују свој патриотизам, однсоно да увиде да је то пут „у ништа“.

На почетку, патриотизам је био размакнут, од уврнуте Коштуничине (заправо, још пре тога Ћосићеве) идеје да је српско питање демократско питање, до клерикализма. Данас се све стопило у једну клоаку клеро-национализма, који се, с деценијама, научио на поразе и опао до карикатуре.

Пошто и лично познајем велики број таквих патриота, изнео бих запажање,које је потпуно лично и није засновано на некој анкети, већ на утиску: половину последњих српских патриота по моделу Деведесетих чине они који имају нешто на латинском у одговорајућој установи за ментално здравље, трећину чине они који су се окористили, или намеравају да се окористе мртвом идеологијом, а оно мало што претекне иза тога су они, а таквих увек има, који прилазе четницима 1944. у јесен.

Чим је неко присталица неке политичке партије, или идеологије, он је ту да буде трошен, а не да се нешто пита. Таква је природа демократије. Партијске вође троше службе и странци, а вође троше следбенике.  Патриоти су, како год их дефинисали, група које је највише трошена током три деценије, те су и највише потрошени. Подсвесно, то и они знају, јер је једино чиме се још служе у политичком животу мржња. Сви су велики хришћани и све редом шаљу у Пакао.

Већ сам једном писао како је подлога за тај патриотизам, још осамдесетих, била лабораторијска и да је створена у службама, које су већ биле у дилу са странцима око приватизовања Србије. Требало је од комунистичке масе створити српско-националистичку и то је могло да се постигне само веома вулгарним средствима, превасходно подстицањем мржње према комунизму (сви су, у пет година, открили велике лажи комуниста и велике националне истине, које су комунисти сакривали. Кључне речи су, при том све саздане од лажи, постале: „нисмо смели“. Не зато што се све смело, него зато што је лични недостатак храбрости пребачен на режим, са неизреченом, али веома јасном претпоставком да ће се од српства, вере и националне иконографије одустати , кад се опет „не буде смело“. Тај национализам, који је сабијен у простор између два „не сме се“ је, нормално, окупио лош људски материјал, који се међусобно одлично оњушио и препознао.

Ово данас је већ позно доба клеро-национализма, који има мали, веома мали број приврженика – ко по задатку, ко због невелике памети – у  коме националистичка литература прераста у научну фантастику, а националне иконе постају карикатурални ликови. Ипак, овај национализам је – са становишта свог произвођача, пре свега служби – успео, јер је спречио стварање аутентичног родољубља, које би привукло бољи људски материјал.

Оно што је остало од клеро-националистичког корпуса је добро само да се још мало цеди за разне петиције, апеле и резолуције, које имају за циљ да промовишу нове патриоте и да дају, кроз личне податке, биомасу која има задатак да да потписе за неку нову партију. Колико је пројекат патетичан и неуспешан, говори и то што не постоји „патриотска“ странка која може самостално да пређе цензус. Овакав, жовијални патриота, окорелац и клерикалац, стално се осећа изданим од стране претходне политичке опције, за коју је подметао грбачу и стално хрли ка новој. Његов свет је подељен на патриоте и издајнике, на комунисте и вернике (интересантно, не на атеисте и вернике, што би било природно; у томе има нечисте комунистичке прошлости), на активисте и плаћенике, или кукавице. Наравно, ова последња подела је бесмислена, јер клеро-националиста је једнако неактиван као и његови опоненти, само што је он изместио појам активизма у интернет сферу, у разна точења патритоског адреналина и потписивања разних електронских петиција (за које би боље било да су на папиру, бар би неко њима гузицу обрисао), које се, једна по једна, пресељавају у Небеску Србију и у вечност, јер су, у овој Србији и данас, потпуно безвредне.  То знају и инспиратори оваквих будалаштина: или имају користи од њих, или сакривају, трансцендентирањем петиција, своју глупост. Оне су, дакле, добре још само за политичке хохштаплере, за интелектуалце, који само на тај начин могу да без ризика од губитка синекура изразе свој академски и јалови патриотизам, те за будале које мисле да су са два клика мишем одужиле дуг милој и напаћеној отаџбини.

Никоме, запаво, није стало да нешто успе, већ само да себе позиционирају као патриоте и да држе ту слику о себи. Политика је поприште успеха и неуспеха, а не гњецавог и слузавог родољубља, које сваку битку губи и одмах се пресељава у моралну сферу, у којој политици више нема места. Просто: ако разне петиције, шестиције, апели и остала писанија учине да Вучић прекине Бриселске споразуме, онда је то успех; ако не учине, онда је то неуспех, али петиционаши, ни онда, неће скупити моралне и душевне снаге да признају да су траву попасли и9 да не знају ништа, него ће за неуспех оптужити оних седам милиона Срба који нису потписали, оптужиће судбину клету, лоше време и ветар, а онда ће се, како ред и обичају налажу, сакрити иза косовских јунака, Лазара, Милоша, Косовског боја, светог Саве и Немање јер, сви су они на страни петиционаша, само народ и Вучић нису. Да су сад живи Лазар и Милош, они би петиције потписивали, не би оклевали.

Небеска Србија је уточиште за сваку хуљу. Она покрива свако незнање, сваки неуспех, сваки дунстерај.

Једино ко је нешто вредео у том српском национализму, су били интелигентни и неклеркални љотићевци, али су их они неинтелигентни и клерикални удавили. Читали сте моје текстове у којима сам писао против Недића и Љотића и у мишљењу о њима нисам променио ништа. Недић је био ходајућа национална катастрофа у сваком погледу, док је Љотић, баш некако пред крај рата, морао да однесе лек тетки у Словенију и да тамо договори како ће његова силна војска, и словеначка још силнија, да зауставе партизане и Црвену армију. Ту причу ни бабе са Старе планине не би прогутале, али…Љотић је био највећи политички философ у Срба у времену у коме је живео. Није ни било других. Био је Србин међу Југословенима. Ослонио се на романтичарску немачку политичку мисао, али је покупио и онај њен натуралистички део. Сасвим наивно, своје сећање на патријахалну Србију његове младости, без икаквог основа је транспоновао у будућност. Од свих српских патриота, мање присталица од њега су имале само Двери. Другим речима: Љотић је био сарадник окупатора, осредњи политички мислилац, сасвим несвестан околности и духа епохе. Поправљач света. Ипак, они мудрији љотићевци, а знам двојицу-тројицу таквих, не више, који су ухватили тај, не Љотићев, већ немачки натурализам, лишен клерикализма, јесу оно најбоље што се појавило на десници од пада комунизма.

Они, наравно, немају шансу да успеју не зато што их ометају  Вучић, Ватикан и масони, већ зато што их дави националистичка жабокречина, у којој успех није важан, али патриотско крекетање јесте. То је озбиљна штета. Иако сам умерени левичар, једини људи са којима сам успевао да озбиљно причам о политици су управо  љотићевци, који су функционалистички наштеловани. Неки од њих, да не помињем имена, јер нисам питао за дозволу, су и интелигентнији од Љотића.   Ни они сами нису свесни да су модификовали Љотићеву политичку мисао и да су је унапредили, али су, као и ови, налик мени, осуђени да трпе и слушају адреналин-патриоте, који се само боре за моралне поразе нације.

Из овог зачараног круга нема излаза; патриотизам је данас чврсто стављен у функцију глобализма, само што то патриоти, којима се памет не прелива, не виде, а онима који живе од патриотизма, не смета. Својим потписима на разним петицијама, грешни патриоти убрзавају и увећавају пораз нације, само што они не добацују дотле да то виде. Када би одбили да учествују у тим игранкама, професинални патриоти би морали или да нешто промене, или да почну да живе од нечег другог. Овако, из пораза у пораз, патриотизам је отањио и спао на маргиналне групе, које ће и даље, својим непромишљеним и штетним активизмом, само производити нове и нове поразе, а са њима и нове моралне победе у Небеској Србији.

Мали савет жртвама патриотизма, које ће, једном, кад сва ова срања прођу, добити и своју улицу у Београду: онима, који вас навлаче да потписујете петиције и сличне глупости, тражите менице. Пошто профи-патриоте знају како треба и шта ће успети, неће им сметати да имовином залегну за своје пројекте. Ако не успеју, нека плате имовином. Да видите онда како ће се број неодговорних шампиона патриотизма смањити. Лако је, без икакве одговорности, смишљати задатке за ово мало патриотске јавности. Додуше, и у самој патриотској јавности је велики удео шарлатана, манекена патриотизма, религиомана и сличних сподоба. Ни та јавност није невина. Неки моји пријатељи, за које знам да су доушници, здушно и први подупиру сваку патриотску акцију, чак и кад је јасно да ће пропасти до поподнева. То, отприке, показује и извориште тих акција.

Важно је Србе држати даље од погледа у фрижидер: нека гледају у телевизор, нека живе у 7526-ој, уместо у 2018-тој, нека верују да је судбина непроменљива, јер на нашу судбину утичу јудео-масони, јудео-протестатанти, ХААРП, запрашивање из ваздуха, Билдерберг, К-300 и Ватикан –  дакле, сви, сем нас. Ми се не питамо ништа. Постоји ли владалац, постоји ли колонизатор, постоји ли полиција, који не би пожелели такву јавност? Овце, које потписују петиције као курјаци!