facebook

Милан Миленковић: Потрошена патриотска биомаса

Милан Миленковић: Потрошена патриотска биомаса

Са почетком 90-тих, српски национализам, који је Служба са мером и намером упалила пола деценије раније, достигао је врхунац. То је било време кад је Вук Драшковић могао да изведе по 100 000 (за патри(ј)оте, да их не збуне нуле: сто хиљада) душа. Наравно, први шамари, које смо добили од браће Хрвата и Муслимана, охладили су многе усијане главе. Већ тада је све што је нормално, а није плаћено, прешло у пасивни режим рада.

Неколико година касније, војвода од Вирокитице је могао да нагура педесетак хиљада лумпенпатриота, док данас нека декларисано патриотска опозиција може да пева ако на улице изведе 500 људи, а на интернету, са гузице, што се каже,  за подршку намакне пар хиљада.

Шта хоћу да кажем? Патриотизам, онако како је постављен у последњих тридесетак година, се олупао и спао на не више од двадесетак хиљада окорелаца, који нису чак ни способни да превреднују свој патриотизам, однсоно да увиде да је то пут „у ништа“.

На почетку, патриотизам је био размакнут, од уврнуте Коштуничине (заправо, још пре тога Ћосићеве) идеје да је српско питање демократско питање, до клерикализма. Данас се све стопило у једну клоаку клеро-национализма, који се, с деценијама, научио на поразе и опао до карикатуре.

Пошто и лично познајем велики број таквих патриота, изнео бих запажање,које је потпуно лично и није засновано на некој анкети, већ на утиску: половину последњих српских патриота по моделу Деведесетих чине они који имају нешто на латинском у одговорајућој установи за ментално здравље, трећину чине они који су се окористили, или намеравају да се окористе мртвом идеологијом, а оно мало што претекне иза тога су они, а таквих увек има, који прилазе четницима 1944. у јесен.

Чим је неко присталица неке политичке партије, или идеологије, он је ту да буде трошен, а не да се нешто пита. Таква је природа демократије. Партијске вође троше службе и странци, а вође троше следбенике.  Патриоти су, како год их дефинисали, група које је највише трошена током три деценије, те су и највише потрошени. Подсвесно, то и они знају, јер је једино чиме се још служе у политичком животу мржња. Сви су велики хришћани и све редом шаљу у Пакао.

Већ сам једном писао како је подлога за тај патриотизам, још осамдесетих, била лабораторијска и да је створена у службама, које су већ биле у дилу са странцима око приватизовања Србије. Требало је од комунистичке масе створити српско-националистичку и то је могло да се постигне само веома вулгарним средствима, превасходно подстицањем мржње према комунизму (сви су, у пет година, открили велике лажи комуниста и велике националне истине, које су комунисти сакривали. Кључне речи су, при том све саздане од лажи, постале: „нисмо смели“. Не зато што се све смело, него зато што је лични недостатак храбрости пребачен на режим, са неизреченом, али веома јасном претпоставком да ће се од српства, вере и националне иконографије одустати , кад се опет „не буде смело“. Тај национализам, који је сабијен у простор између два „не сме се“ је, нормално, окупио лош људски материјал, који се међусобно одлично оњушио и препознао.

Ово данас је већ позно доба клеро-национализма, који има мали, веома мали број приврженика – ко по задатку, ко због невелике памети – у  коме националистичка литература прераста у научну фантастику, а националне иконе постају карикатурални ликови. Ипак, овај национализам је – са становишта свог произвођача, пре свега служби – успео, јер је спречио стварање аутентичног родољубља, које би привукло бољи људски материјал.

Оно што је остало од клеро-националистичког корпуса је добро само да се још мало цеди за разне петиције, апеле и резолуције, које имају за циљ да промовишу нове патриоте и да дају, кроз личне податке, биомасу која има задатак да да потписе за неку нову партију. Колико је пројекат патетичан и неуспешан, говори и то што не постоји „патриотска“ странка која може самостално да пређе цензус. Овакав, жовијални патриота, окорелац и клерикалац, стално се осећа изданим од стране претходне политичке опције, за коју је подметао грбачу и стално хрли ка новој. Његов свет је подељен на патриоте и издајнике, на комунисте и вернике (интересантно, не на атеисте и вернике, што би било природно; у томе има нечисте комунистичке прошлости), на активисте и плаћенике, или кукавице. Наравно, ова последња подела је бесмислена, јер клеро-националиста је једнако неактиван као и његови опоненти, само што је он изместио појам активизма у интернет сферу, у разна точења патритоског адреналина и потписивања разних електронских петиција (за које би боље било да су на папиру, бар би неко њима гузицу обрисао), које се, једна по једна, пресељавају у Небеску Србију и у вечност, јер су, у овој Србији и данас, потпуно безвредне.  То знају и инспиратори оваквих будалаштина: или имају користи од њих, или сакривају, трансцендентирањем петиција, своју глупост. Оне су, дакле, добре још само за политичке хохштаплере, за интелектуалце, који само на тај начин могу да без ризика од губитка синекура изразе свој академски и јалови патриотизам, те за будале које мисле да су са два клика мишем одужиле дуг милој и напаћеној отаџбини.

Pawel Kuczynski, „Fishing“

Никоме, запаво, није стало да нешто успе, већ само да себе позиционирају као патриоте и да држе ту слику о себи. Политика је поприште успеха и неуспеха, а не гњецавог и слузавог родољубља, које сваку битку губи и одмах се пресељава у моралну сферу, у којој политици више нема места. Просто: ако разне петиције, шестиције, апели и остала писанија учине да Вучић прекине Бриселске споразуме, онда је то успех; ако не учине, онда је то неуспех, али петиционаши, ни онда, неће скупити моралне и душевне снаге да признају да су траву попасли и9 да не знају ништа, него ће за неуспех оптужити оних седам милиона Срба који нису потписали, оптужиће судбину клету, лоше време и ветар, а онда ће се, како ред и обичају налажу, сакрити иза косовских јунака, Лазара, Милоша, Косовског боја, светог Саве и Немање јер, сви су они на страни петиционаша, само народ и Вучић нису. Да су сад живи Лазар и Милош, они би петиције потписивали, не би оклевали.

Небеска Србија је уточиште за сваку хуљу. Она покрива свако незнање, сваки неуспех, сваки дунстерај.

Једино ко је нешто вредео у том српском национализму, су били интелигентни и неклеркални љотићевци, али су их они неинтелигентни и клерикални удавили. Читали сте моје текстове у којима сам писао против Недића и Љотића и у мишљењу о њима нисам променио ништа. Недић је био ходајућа национална катастрофа у сваком погледу, док је Љотић, баш некако пред крај рата, морао да однесе лек тетки у Словенију и да тамо договори како ће његова силна војска, и словеначка још силнија, да зауставе партизане и Црвену армију. Ту причу ни бабе са Старе планине не би прогутале, али…Љотић је био највећи политички философ у Срба у времену у коме је живео. Није ни било других. Био је Србин међу Југословенима. Ослонио се на романтичарску немачку политичку мисао, али је покупио и онај њен натуралистички део. Сасвим наивно, своје сећање на патријахалну Србију његове младости, без икаквог основа је транспоновао у будућност. Од свих српских патриота, мање присталица од њега су имале само Двери. Другим речима: Љотић је био сарадник окупатора, осредњи политички мислилац, сасвим несвестан околности и духа епохе. Поправљач света. Ипак, они мудрији љотићевци, а знам двојицу-тројицу таквих, не више, који су ухватили тај, не Љотићев, већ немачки натурализам, лишен клерикализма, јесу оно најбоље што се појавило на десници од пада комунизма.

Они, наравно, немају шансу да успеју не зато што их ометају  Вучић, Ватикан и масони, већ зато што их дави националистичка жабокречина, у којој успех није важан, али патриотско крекетање јесте. То је озбиљна штета. Иако сам умерени левичар, једини људи са којима сам успевао да озбиљно причам о политици су управо  љотићевци, који су функционалистички наштеловани. Неки од њих, да не помињем имена, јер нисам питао за дозволу, су и интелигентнији од Љотића.   Ни они сами нису свесни да су модификовали Љотићеву политичку мисао и да су је унапредили, али су, као и ови, налик мени, осуђени да трпе и слушају адреналин-патриоте, који се само боре за моралне поразе нације.

Из овог зачараног круга нема излаза; патриотизам је данас чврсто стављен у функцију глобализма, само што то патриоти, којима се памет не прелива, не виде, а онима који живе од патриотизма, не смета. Својим потписима на разним петицијама, грешни патриоти убрзавају и увећавају пораз нације, само што они не добацују дотле да то виде. Када би одбили да учествују у тим игранкама, професинални патриоти би морали или да нешто промене, или да почну да живе од нечег другог. Овако, из пораза у пораз, патриотизам је отањио и спао на маргиналне групе, које ће и даље, својим непромишљеним и штетним активизмом, само производити нове и нове поразе, а са њима и нове моралне победе у Небеској Србији.

Мали савет жртвама патриотизма, које ће, једном, кад сва ова срања прођу, добити и своју улицу у Београду: онима, који вас навлаче да потписујете петиције и сличне глупости, тражите менице. Пошто профи-патриоте знају како треба и шта ће успети, неће им сметати да имовином залегну за своје пројекте. Ако не успеју, нека плате имовином. Да видите онда како ће се број неодговорних шампиона патриотизма смањити. Лако је, без икакве одговорности, смишљати задатке за ово мало патриотске јавности. Додуше, и у самој патриотској јавности је велики удео шарлатана, манекена патриотизма, религиомана и сличних сподоба. Ни та јавност није невина. Неки моји пријатељи, за које знам да су доушници, здушно и први подупиру сваку патриотску акцију, чак и кад је јасно да ће пропасти до поподнева. То, отприке, показује и извориште тих акција.

Важно је Србе држати даље од погледа у фрижидер: нека гледају у телевизор, нека живе у 7526-ој, уместо у 2018-тој, нека верују да је судбина непроменљива, јер на нашу судбину утичу јудео-масони, јудео-протестатанти, ХААРП, запрашивање из ваздуха, Билдерберг, К-300 и Ватикан –  дакле, сви, сем нас. Ми се не питамо ништа. Постоји ли владалац, постоји ли колонизатор, постоји ли полиција, који не би пожелели такву јавност? Овце, које потписују петиције као курјаци!

About The Author

Related posts

7 Comments

  1. Вилогорски

    Милане ово је одлично, уз малу дозволу изменио бих ову најдубљу мисао и изоштро је – Из овог зачараног круга нема излаза; патриотизам је данас чврсто стављен у функцију глобализма, само што то патриоти, којима се памет не прелива, не виде, а онима који живе од патриотизма, не смета.
    Моја мисао на твоју основу – Из овог зачараног круга нема излаза; патриота је данас онај ко сагледа шта се може учинити за свој народ, и његову будућност, да би га уврстио међу зреле народе, који имају свесну представу о изазовима које „модерна“ цивилизација намеће. Немањићи би тај проблем решили.

    Reply
  2. Srba

    Cekali smo 25 godina da se olupa patriotizam. Koliko treba cekati da se olupaju drugosrbijanci? Najmanje 10 godina. Gledano očima stranaca, razlike izmedju njih nema. Povezuje ih ista ideja – keš. I kod jednih i kod drugih nema zdrave srpske politike, sve se svodi na to „kolko sam ja dobar u svemu tome“. Tako jedan clan porodice živi od patriotizma, a drugi na televiziji od drugosrbijanstva. Kad posete strane abasade tu razlike nema, Vikilis vam je glavni svedok za to. Glavni urednik starletizacije društva dolazi iz iste kuhinje. Domaće bezbedonosne službe koje kontrolišu stranci. Danas vam ni jedan patriota il’ drugosrbijanac stavio evro na svoju ideologiju, a kamoli da popije šamar. Ovom propadanju nema kraja, Srbija nema ljudskog materijala za neke ozbiljne promene. Za koju godinu drugosrbijance i patriote naslediće jugonostalgičari, a već znate ko će biti u njima – pa patrioti i drugosrbijanci. Deca ove oligarhije i tako, što kaze Rados Bajic u seriji „Selo gori, a Srbija se česlja“.. Prošao sam Srbiju uzduž i popreko, pričao sa svim slojevima u društvu i svi se žale samo na jedno. A to je što umesto njih vajdi neko drugi. Srpski moral i dostojanstvo je tolko nisko pao. Kad bi se u Beogradu sutra delili djevreci za DZ, izbila bi tuča. Stranci sa takvim narodom rade šta hoće. Ovo ludilo može da prekine samo neko veliko globalno dešavanje, što ne znači da će Srbija u svemu tome da prodje dobro.

    Reply
  3. kašimbo

    Patriotizam je kroz dogadjanja tokom dvadesetog stoleća nemilice trošen. Da stvar bude gora danas je patriotizam kompromitovana kategorija.

    Da li su „koreni srbije bolesni i jaki“ ili će u nekoj bližoj budućnosti doći do oporavka sada ne možemo znati.

    Nije ni malo utešno, ali i dalje važi ocena da se „na muci poznaju junaci“.

    Reply
  4. Vilogorski

    Koreni Srbije ne crpe svoju zdravu energiju iz ovog tla.
    Oni su rasuti po svetu. Pametni i odgovorni ljudi treba da ih identifikuju pozovu, sakupe, objasne stanje u zemlji, a ne da prave neke nove svoje jalove stranke.Omogiće im nesmetan rad na terenu i u institucijama države i eto najbržeg oporavka.Nih oko 30 do 40 hiljada mladih, obrazovanih, prosvećenih, časnih da primi odgovornost, projektuju i izgrade modernu Srbiju, Pod geslom – POMOZI MAJCI SRBIJI.Nama trebaju mladi dositeji, mad pipini, tesle, sposobni menažeri, tehnolozi, inženjeri,. sposobni bankari, programeri. U svetu dokazani i potvrđeni uspešni ljudi. Nih trenutno živi vani oko 300000 i mnogi bi se odazvali pozivu.Svet bi to pomogao i finansijski podržao i najbrže, najednostavnije, najizvesnije i nasigurnije bi prebrodili bezidejnu krizu.Veoma brzo bi se pokidale rodbinske, partokratske veze, nestalo bi mita, korupcije, oportinizma i svih pošasti koje nam razjedaju ono malo zdravog tkiva u državnom aparatu.
    To nije ništa novi, to su već uradili, Japan, Južna Koreja, Sungapit i drugi istočnoazijski tigrovi.
    Sve ostalo je mlaćenje prazne slame i hoštapleraj.

    Reply
  5. Miško Marenović

    Ovo za davanje menica uopšte nije prazna Milenkovićeva priča, jer bi pokazalo ozbiljnost onih koji se izdaju za avangardu!

    Neko će reći: Ma gde to ima u svetu da je neko od vodja položio menice?

    Za svet ne znam, ali za Srbiju znam!

    Naime, u Arhivu Srbije u Beogradu se, verovali ili ne, čuvaju menice srpskih vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, kojima su oni pod hipoteku stavili celokupnu SVOJU imovinu za nabavku oružja za ustanak od trgovaca iz Zemuna!!!

    Štaviše, postoji i izveštaj iz 1813. nakon propasti ustanka, o rasprodaji te imovine srpskih vodja, poimence, kako bi se naplatio dug!
    Naplaćena suma je iznosila oko 35.000 franaka, a dug je iznosio oko 205.000 franaka! (ja sam zaokružio, inače postoji tačan iznos)

    Dakle, evo karakteristika istinske avangarde srpskog naroda:
    1) za narodnu stvar stavili glavu u torbu,
    2) dali su menice na celokupnu imovinu SVOJU, NE NARODNU,
    3) u tome su bili više nego uspešni, sa ekonomske tačke gledišta, jer su uzeli 6 puta veći kredit nego što im je vredela imovina!!! Probajte to danas u banci…
    4) i sa političkog gledišta, su svakako uspeli….

    Gledanje arhivske gradje u Arhivu Srbije je besplatno, pa svako može da proveri…

    E to su, gospodo, karakteristike prave avangarde jednog naroda…ovo danas je sve kontra, po svakoj od ovih stavki…zato i nemaju bogznašta pristalica…

    Reply
  6. pera

    Ovo sve izgleda da je tako ali…..Nista nije jednostavno pogotovo svest covekova. Biomasa sadrzi jos kriticnu masu (da nije tako zar bi bilo ovakve halabuke i baron Minhauzenove lazi), cinjenica je da se masa tanji i prelazi u drugosrbijance. Nas narod je vekovima ,,jahan,, i od strane Kurte i Murte ali nije blesav i ima dovoljno saznanja da moze da zakljuci ko ga ,,jase,, . Isto tako jasno je ko je mocan i koje je ne razuman da uradi jos gore od bombardovanja. I to ce da uradi bez saglasnosti UN a mi cemo opet da budemo primer za druge.Razmislite ….nicija sveca nije gorela do zore. I mnozite se Srblji….

    Reply
  7. Rebis

    Tema ocigledno zulja i to vec pocinje da govori o nekom dubljem nemiru. Dakle mi se mozemo saglasiti s mnogim pseudo, citavim jednim kvazisvetom vrednosti koji tutnji ovim prostorima vec par decenija, a mozda i ceo vek i po. Nesto od toga je mozda projekt, smisljena podvala, a nesto je duh epohe, njene neminovnosti.
    Ono sto mozda izmice u ovakvim kritikama je da i ovaj trenutak ima svoju jednoznacnost, svoj stepen slobode, svoju spontanost. Inace bi zivot stao, bila bi nemoguca svaka misao i razmena. Ipak nije tako. Sta vise, moze biti da mi svi ucestvujemo u necen jedinstvenom, u velikom faznom prelazu epoha. Mnogi znaci upucuju na takvo sto.
    U takvom sklopu stvari moze biti da se neke od kritikovanih akcija, mozda bas najvise ova rezolucija, pokazu kao vazan prvi simbolicki cin, kao glas negde nekog u pustinji sveta. Uostalom, kao neko ovovremeno saborno kolo. Ma koliko mi o sebi i svojim misaonim naporima mislili da hvataju srz stvari, nekad one same sve to ispremecu, premecuci i nas same. U takvim kolima mozda se sapiraju nase sujete i otvara mogucnost neke kreacije, nicanje nove snage. Vreme je tu majstorsko reseto.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.