Милан Миленковић: Сенка Доситеја над Сорабима, или – о просветитељсву и јајарењу

Сораб много воли државу, само што никако не може да забоде шта је она. У доживљају аполитичне гомиле (у којој свако – парадоксално – мисли да је Черчил), држава је оно што те зове у војску и издаје ти лична документа. Има тај доживљај и романтичну ноту, кад се заракијају, па се сете Душанове државе, а о њој знају само да је била велика и да је имала строге законе, које и данас треба примењивати: сеча руке за крађу и сеча језика за клевету и лаж. Не дао Бог: да се такве казне врате, половина Сораба не би имала чиме да чачка нос и причала би као Ана Брнабић.

Дефиниција државе имате много, пун их је интернет и ниједна није нетачна, нити савршено тачна. Коју год да изаберете, приметићете да држава треба да испуњава неке критеријуме, који се не подударају у свакој дефиницији. Сорабија је јединствена по томе што од свих тих критеријума, или атрибута, испуњава два: има грб налик албанском и химну, која је песма посвећена немачком краљу Францу (Gott, erhalte Franz den kaise), коју можете послушати овде: https://www.youtube.com/watch?v=w81MS8qDb80…

Од питања: шта је држава, много је лакше одговорити на то чему она служи и шта је њен задатак? Држава заиста не постоји да би издавла документа, делила социјалу и пребијала поданике путем овлашћених служби, све то би се могло и без ње. Њен основни задатак је да једном народу, или нацији, омогући најповољнији могући положај међу другим народима и нацијама. Идеалан би био потпуни суверенитет, али ни неки ограничени не би обавезно морао да буде лош. Све, осим бити колонија, није лоше.

Али, Сораб не би био Сораб, кад у својој мисли о држави не би надмашио сву политичку мисао током историје. Зависно до његових личних, или партикуларних потреба, држава треба да служи: за париоту – да обезбеди доминацију једне нације; за другосрбијанца – да осигура људска права; за сиротињу – да има иста права као и богати; за будале – да буду једнаки паметнима.

Све је то изводљиво, али уз онај први услов: да нисте колонија. Ако јесте, појам нације је у ропству бесмислен, обим и домашај људских права ће вашој Скупштини послати из метрополе на парчету папира, сиротиња ће прелазити из руке једног газде у руке другог, као ствар, али ће положај будале бити бољи него у сувереној земљи, јер је будала важан ресурс колонијализма, зато што плени својим незнањем и ароганцијом, а то је веома корисно у разбуцавању свега што има мозак и поштење.

Ако сте суверени, често није дозвољено цветање хиљаду цветова. Суверене нације су обично окупљене око неке државне идеје и нема много простора за опонирање, јер нико ко је државотворан и озбиљан у намерама и делима, неће дозволити да га будале минирају помоћу десет отрцаних фраза. Привилегија колонија је да у њима заиста цвета неограничен број цветова, само што су сви исти и зову се: либерални капитализам. Зато имате стотину партија десног центра и зато је немогуће установити ко је овде левичар, а ко десничар, јер сви заступају капитализам и његове вредности. Могуће је да се левичари мало чешће купају и знају два слова више, то је сва разлика. Просто: наши бели господари су суверени и – наравно – не желе да под њиховом управом цвета башта, него само један цветић.

Недавно је неки безвезни функционер СНС-а бацио паролу, за коју, наводно, није знао да је нацистичка: „Један народ, један вођа, једна партија“. После се извињавао. Није, каже, знао. Занимљиво је да парола, међутим, није нетачна, већ преуска и требало би да гласи: један вођени вођа, један изгубљени народ и једна партија, подељена у две колоне, на власт и опозицију.

Држава, дакле, у Сораба, није обезбедила свој спољно-политички положај, већ је само објект за субјект, односно играчка у рукама оних који су обезбедили свој спољно-политички положај. Основни постулат је овај: ко не влада спољном поитиком, не може ни унутрашњом. Ми смо се, не кроз власт – она је свакако марионетска, као и опозиција јој – већ као народ одрекли суверенитета и уопште га не опажамо као нешто значајно. Одавно се свака дебата око спољне политике у нашем друштву свела на то коме треба да дамо дупе: Истоку, Западу, или комбиновано. Није чудо да, у таквим условима, где сам народ жели ропство, власт води марионетску политику.

Читав српски 19. век, до краља Милана, јесте једно успињање ка суверенитету, борба да се издејствује солидан спољно-политички положај. Краљ Милан је био колебљив по питању суверенитета, да ли из нужде, или из уверења свеједно, но није битно угрозио сам положај Србије. Мајски преврат је значио победу буржоазије у Србији и, доцније, Југославији, што је угрозило економски суверенитет државе, па је, за њим, почео да се осипа и политички суверенитет. После рата, КПЈ, скупа са Титом је, после 1948., мање-више била натерана на суверенитет, који можда и није био планиран.

Мој лични утисак, који не мора бити тачан, је да се озбиљно колебање у доживљају суверенитета у Сораба појавило почетком осамдесетих, са удбашким буђењем српског национализма. Државани врх СФРЈ је, по свој прилици, и пре тога одлучио да конзервира свој положај и да га капитализује, док је маса гурнута у националистичке идеологије, које су потпуно девастирале идеју државности уопште. После 30 година неограниченог национализма, уместо националног Дизниленда, дошли смо до националног слома и савршеног губитка суверенитета. То све говори о нашем национализму и његовим промотерима. Уз цитате Николаја и патетичне српске академике, уз вруће пароле и призивање Душановог царства, успели смо да побегнемо од суверенитета и да потонемо у оно што смо два века желели: да будемо рајетини без одговорности према себи. Неодговорност је, иначе, прва и најзначајнија црта српског национализма. Нација је пропала, али су се шампиони национализма напунили парама до врха.

Другосрбијанци су, као и њихова браћа националисти, нацију жртвовали појму,  не идеологији, већ појму демократије. Робеспјеровски крик Коштунице да је српско национално питање у ствари демократско питање, највиши је израз политичке глупости и слепила у Сораба. Нека народ цркне, само да демократија преживи! Велики принципи изнад опстанка.

Државу – то читава историја учи – може да води, у дужем временском пероду, само елита, а не народ, или талентовани појединац. Овде, на овом поднебљу, је формирање елите немогуће, јер српски егалитаризам зна само за разлике у богатству, али не и у рангу људи, а и да није тога, већ постоји уходани државни механизам за ограничавање и пресовање свакога ко није медиокритет. Овде је све што је дошло, а да је добро, дошло превратом и насупрот нашим етничким обрасцима, а не захваљујући њима.

Да завршим: није кобно што се унутар плебса не разуме шта је држава и чему она служи, али је погубно што сорабски лумпен-интелектуалци проповедају да је држава ту да обезбеди поштовање великих принципа и идеолошких ставки, а не да решава практична питања опстанка и колекционисања квантума моћи. Сорабија никако не може да се, унутрашње, ослободи Доситеја и осталих просветитеља, чија учења немају никакав значај у натуралистичком окружењу. Редефиниција задатка државе није могућа унутар контраелита које имају лични интерес да ствари остану какве јесу, нити унутар бекрвних интелектуалних кругова, који не гледају живот, него теорију.