facebook

Милан Миленковић: Употреба мртвих

Милан Миленковић: Употреба мртвих

Има кварат века да слушам људско-правашке, политички коректне приче о томе како сви треба да се „суочимо с прошлошћу и сопственим злочинима“, те да без тога нема будућности за народе Балкана.

И будали би било очигледно да ће будућност доћи, без обзира да ли се ми међусобно љубимо у уста, или се камама вијамо по шумама и горама. Чак и као метафора, та прича о будућности је глупост.
Суочавање с прошлошћу је једнако глупа фраза: и ми, и Бошњаци, и Хрвати, знамо да смо клали и мрцварили једни друге. Политичка коректност претпоставља да ми то не знамо и да ћемо, једног дана кад сазнамо да смо се кидали ко зверови, рећи:“Вау! Да ли је могуће да смо се кокали? Ајд’ да се покајемо одмах, а најкасније поподне, па да живимо као браћа!“

Читава људско-правашко-политички-коректна прича почива на два стуба: на претпоставци да смо сви ментално заостали, што и није сасвим нетачно, и да политика и власт немају никакве користи од сталних прича о томе како смо сви ми, заправо жртве генцида, а сви остали су зли геноцидаши и вуцибатине које неће да се суоче с прошлошћу.

Елем, ми сви знамо шта смо радили, само што имамо изговоре за то. Срби су подривали Хрватску, па су зато завршили у Јасеновцу, Бошњаци су били угрожени од српске војске, па су побили онолике Србе у Братунцу, а ми смо само одговарали на туђе зло, некад  бацавши и децу у Дрину.

Истина је, дакле, да ми сви знамо и ко смо, и шта смо, и шта смо радили, само што имамо своје разлоге и изговоре, који се преносе ко народна песма – с колена на колено. Истина је и да, унутар сопствених народа, гајимо социопатске типове који су склони злочину и који се, у датим околносттима, третирају као ратни хероји, иако опасности нису излагали себе, него друге. Опет, ти социопати су одличан инструмент за сваку власт, чак и у миру. Власт их и регрутује, било као дежурне националисте, или као бизнисмене, преко којих извлачи лову из народа, а још чешће као навијаче и припаднике екстремних патриотских група. Та иста власт, која регрутује криминалце који, бар ових дана, пуштају људе кроз машину за млевење меса, крене да сере преко медија како је потребно помирење, суочавање са вуцибатинама из наших редова, које нам угрожавају пут у савршену будућност. Наше лицемерје је небеско.

Једино суочавање које је потребно и учинковито, како браћа кажу, је суочавање да смо имали и да имамо власт која инструментализује зликовце и користи их у складу са својим потребама. То што се ми, као народии, мрзимо, још није довољно за покоље, они се морају организовати, а то је место где држава улази у целу причу. Насер Орић и Главаш се слободно шетају, јер њихове државе тако хоће, док истовремено кењају о суочавању с прошлошћу. Наши су углавном похватани, али су зато постали хероји нације.

Не кажем, дакле, да смо ми јагањци, ни као људи, ни као народи, али је лицемерно да они који подстичу злочине, касније позивају на помирење, па и онда лажно.

Сваког дана читам и слушам приче са великих медија како су Хрвати убице, мрзитељи Срба и непокајани злочинци. Је л’ тако? Ок, хајде да прекинемо дипломатске односе с њима и да решимо тај проблем. То се, међутим, неће десити, јер циљ приче није остварење правде, већ одржавање на власти путем производње спољног непријатеља. Хрватске барабе ломе ћириличне табле и смео бих опкладу да ставим да већина разбијача има приходе од државе, која се, кобајаги, бори против таквих дела.

Ми треба, дакле, да се суочимо с тим да наше државе подстичу и одржавају социопате. Треба да се суочимо с питањима зашто је Недић, само на Бањици, побио 23 000 Срба и зашто је Павелић уморио бар исто толико Хрвата. Та суочавања би нас одвела на праву адресу, до корена злочина.

Оно што би помогло је да покажемо већи пијетет за сопствене жртве, а не да их, фуњарски, користимо у политичке сврхе. Јасеновац, или Сребреница, одавно су места на којима пијетета нема уопште и која служе још само за ударање других у главу. На мртвима се, чак, може и зарађивати: постоји гомила НВО које живе од пребројавања лешева.

У оштрој, али не и случајној супротности, је и то што је политички коректно говорити да су злочини индивидуални, да су то акти појединаца, али ипак читави народи треба да се кају због тога. Кајање, у том идиотском наративу, спречава будуће злочине. Тако су се Немци кајали и кајали…и кајали четрдесет четири године, а онда опет Србију засули бомбама 1999., као и 1941., пре него што су упознали чари кајања и суочавања са прошлошћу.

Лично се не кајем: нисам никог стрељао, никог мучио, ни једну жену пипнуо током рата. Одбијам да се кајем на туђ ред. Мислим да је то добар резон и за сваког Хрвата, или Бошњака. Ако се сви лажно покајемо, срање неће постати мање, него веће. Да смо ми заиста убеђени у своје приче, да смо емотивно заиста у њима, неки Србин би, до сад, већ раздужио Насера Орића, на пример. То што свако мало Насер долази у Србију, говори да нама, заправо, није стало да казнимо кривце, већ да их експлоатишемо у вечитој свађи „ко је побио више и зашто“.

Јоаким Сковгард, „Христос у царству мртвих“, 1891-1894.

 

За крај: нека се кају држава и обавештајне службе – 90% зликоваца је било на плати, или на пензији. Фриленсера је међу њима било мало. Коло мржње не може да се прекине лажним суочавањима са прошлошћу, већ једино пијететом према властитим жртвама и отпором да се те жртве користе у дневно-политичке сврхе.

И још нешто: коло мржње није постојало док сви ми нисмо постали грађани. Тек онда смо наоштрили каме. Док смо били у феудалном поретку, нисмо се таманили. То је предмет неке друге приче, али није лоше запазити ту чињеницу..

 

Насловна – Јоаким Сковгард, „Христос у царству мртвих“, 1891-1894.

About The Author

Related posts

3 Comments

  1. vilogorski

    Покајање једини лек
    Евo и образложења,
    Сви верски поглавари од Папе, Патријарха, Исламских великодостојника и јеврејског вероучитеља да се заједно на Видовдан, једне од наредних година са верујуће окупљеним балканским народима уцвељеним кроз векове саберу на стратиштима балканских гудура од Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца, Поточара, Сребренице, Косова итд, и уз све небеску молитвену литургију затражимо опрост за злочине изазване намерно или ненамерно. И тако једни другима опростимо.
    То је једини пут избављења и опроштења.
    После тог чина опроста једни другима, терет ће спласнути и можемо тако олакшани од греха похрлити једни другима у загрљај као Балканска освећена браћа.
    Другог путе нема, јер опрост је једини пут ослобођења.
    То је пут којим се ређе иде, али за заблуделе грешнике је као подвиг тај пут скоро немогућ.
    Али, у нашем случају, нада задња умире.

    Reply
      1. vilogorski

        Драга Александра,
        Није народ атеистичан већ еволутивно не дозрео.
        Овакав Библијски подухват би на та стратишта довео све преплашене, верујуће, агностике, идеалисте и оријенталисте.
        Чврсто верујем да би овај бого умилни наум био изједначен са Мосејевим извођењем Јевреја из египатског ропства.
        И друго,директно би би народи тестирали Божију вољу и његову веру.
        ПС:
        Поздрави Миланчета и нека настави са писањем овако надахњујућим текстовима.Јер кад њих прочитам добијем инспирацију и да коментаришем.
        Инспирацију за овакав коментар налазим у речима и умозрелца и тајновица који је давно видео наше пострадање !
        https://www.youtube.com/watch?v=zld1j47Akps&ab_channel=osredoje

        Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.