Кад слушате некога од професионалних русофила на медијима, не можете да не запазите да наступ има обавезни и слободни део. Обавезни део, као у уметничком клизању, има одређене делове који се морају извести. Да ли те делове одређује новац, или нека уцена, тешко је рећи, али спонтаности нема никакве. Исте фразе се, у истом тексту, врте унедоглед. Зато све и личи на литургију, у којој се, по тачно утврђеном реду, понављају монотоне фразе, које уводе верника у неку врсту транса и у његовом намученом уму буде, увек изнова, централне тајне његове вере.
Овлашћени русофили не разговарају у студију, нити дебатују, већ чинодејствују, односно свештенички делују на измождене мозгове верника у „цара нашего, Владимира Владимировича“. Фразе које се користе су чудновато исте и збивања за годину дана рата уопште нису утицале на њихово подешавање.
Није Русија напала Украјину, него је НАТО напао Русију; Украјина никад није била држава; Украјинци никад нису били посебан народ; Украјинци су нацисти; Русија брани међународно право; Свет престаје да буде униполаран, на обзорју догађаја воздижу се Русија и Кина, а пада Америка; Европа црче од глади и зиме без Русије – за ову зиму су се снашли, али следеће сигурно умиру; гине десет Украјинаца на једног Руса…
Литургијски карактер ова прича има и због тога што се ни у једној тачки, ни у једној фрази, не среће са било којом чињеницом. Уосталом, за религију је нормално да је ванвременска, невезана пролазношћу и без икаквих обавеза је према стварности. Верски карктер лупетањима овлашћених русофила даје и то што је све црно-бело: Русија је царство светла, Запад је царство таме. Нема боја, нема сивог спектра. Црно и бело.
Доцније, ако емисија траје довољно дуго, могу да се изнесу и произвољне ствари: Руси излазе на Дунав, Бахмут пада до четвртка; кад продире брзо, Русија има генијалну статегију, кад напада споро, она исцрпљује Запад; санкције су Русији дале крила, земљу више не дотиче, васколики слободни свет кличе Русији и Путину тралалала…
Дакле: слободни део састава може да се тандрче, али обавезни део мора да му претходи, ту врдања нема. Још нико није прескочио обавезни део и прешао на слободни, као да нека невидљива рука одређује редослед, фразе и темпо лупетања. Кад видите аматере, вулгарне русофиле, или крипторусофиле, одмах вам је јасно да нису у екипи која прима лову, јер излажу мисли збрда-здола, са одушевљењем, али без реда, бесно, а не смирено, литургијски, као професионалци. Код аматера слободни састав доминира, код профија доминира обавезни део.
Остаје питање: која је то невидљива рука која проторусофилима усађује фразе и редослед излагања? Да ли су то Руси, или неко одавде? Кад бих морао да се кладим, кладио бих се на Вучића, односно на Шешеља у позадини, јер подозревам да су њих двојица опет у тесној вези. За Шешеља је било карактеристично да посланицима СРС даје готове фразе које морају да понављају, без трунке импровизације. Вучић је ту аљкав; његови посланици добијају неки општи оквир, па се даље сналазе сами, што им омогућава несметани размах глупости, док код Шешеља тога није било. Ово мантрање русофиила ме много подсећа на мантрање Шешељевих посланика. Осим тога, Русија је тешка на пару, Богу тамјана не даје, све иде у џепове цара и свите му, па не остаје много да се расипа на тупаџије на далеком ободу свеправославног царства. Лову даје неко одавде. Лова и не мора бити нарочито велика, наше дупе – то је Динкић утврдио тачно – вреди 17 евра. За једног профи русофила знам да повремено добија по 500 јура да глазира цара чоколадом, за неке знам да им наша Влада даје паре за пројекте за њихове утварне организације, центре, стратешке студије и сличне бесмислице, а за неке подозревам да имају и озбиљну лову и да су близу Вучка и чудесах, што би река’ Његош. Дакле, не тврдим засигурно, али ми искуство и инстинкт кажу да нема бесплатног квоцања у Сорабији, да лова долази одавде и да је представа високоорганизована, далеко изнад стандарда Вучићеве екипе букача. Зато сумњам на Шешеља, мада не бих велике паре ставио на кладу да сам у праву.
Погледјте подкасте, Хепи, Пинк, РТС, Прву и видећете о чему вам говорим. Уочићете образац. Кад видите неког да се дере, да се зноји, да се баш уноси у причу, да је емотивно инволвиран, тај није из екипе, аматер је. Неки ту појаву називају и „полезный идиот“.
Несрећа, побудаљена гомила, која гледа и слуша ове небулозе, и не тражи информацију, већ умирење, хладан облог за напаћену душу. Марва не схвата, нити ће схватити, да је у овом положају не због Америке, већ због своје глупости и лакомости. Марви треба царство светла, цар који ће доћи да их избави из јада и беде, да им да по сома јура месечно зато што га воле и што му кличу, да могу да се леше од ракије и да кркају печење, што сада не могу због покварене Америке. Тај облог им ударају русофили. Прича није банална, јер је чак и глупог човека тешко четврт века држати у уверењу да Русија долази, побеђује, има најмоћније оружје, ненадјебиву привреду итд. Прича успева, јер је високоорганизована. Данас гледате пет политичких емисија и у свакој чујете исту причу, са истим детаљима, од неких лица која се представљају као стручњаци. Како да не верујете? Ајнштајн би поверовао.
У последње време, Вучић је, из неких својиx разлога, пустио с ланца Шормаза, Драгишића и још пар својих играча да оштро нападају Русију и Путина, али ни ту нема спонтаности. Органиизовани су једни, организовани други. Дебате нема, јер се само понављају фразе, које сте чули хиљаду пута. Не би ме чудило да љути противници из дебата, на крају, одлазе код истог мајстора да подигну хонораре, или да добију нове инструкције.
Дакле: чули сте једног русофила – чули сте све. Као да слушате попа у Зрењанину, или у Пироту: све је исто до у детаљ. Тачно можете да уметнете Путина у верске фразе и да се у њима ништа не поремети:
Оче наш (царе Путине) који си на небесима (у Кремљу),нека дође Царство твоје (на Дунав), нека буде воља твоје, једнако на Небу (Москви) и на Земљи (Америци) . Хлеб наш (и гас, и нафту) дај нам данас и опрости нам дугове наше (за гас и нафту) као што ми опраштамо дужницима својим (Косову, чије дугове ми враћамо). Не уведи нас у искушење (да мислимо својом главом) и избави нас од Злог (Америке).
Или: Верујем у једног Бога оца, сведржитеља (Путина), творца Неба и Земље и свега видљивог (полиције) и невидљвог (тајне полиције)…
Не би било лоше да се, током чинодејствовања профи русофила, деле џабе квас и пирошке, као нека врста пpичешћа, а да водитељ на почетку отпева: „Читању светог Eванглеија по Путину приступимоооо“. Суштина је већ ту, па не би било штете да се томе да и одговарајућа форма.
Насловна – „The Extraction of the Stone of Madness“, Hieronymus Bosch
