Стижу ми, ових дана, коментари на мој текст о „Двоидентитетској браћи“ и – нека разуме ко како хоће – никад главу нисам окренуо на пљуваче, нити на свађалице. Има људи, таква им је природа, мисле да се личност, понос и част најбоље исказују у противставу. Може и тако.
Стигне ми, међути, читав један есеј; човек је писмен, не вређа, али ми оспорава тачност онога што сам написао. Вели: ви познајете пет стотина Црногораца и доносите олаке судове на основу тог броја. Можда је у праву, али у Србији се валидним статистичким узорком сматра хиљаду учесника анкете, а петсто Црногораца, богами, може и изборе да одлучи.
Ја му кажем, наравно, да не знам петсто Црногораца, знам их много мање а, осим тога, нисам писао научну дисертацију, већ новински текст, без одредница, без графикона, без тематских целина. Просто, изнео сам једно мишљење, а не научну чињеницу и не мислим да га браним пред комисијом.
Дођосмо и до речи „раса“ коју сам употребио у тексту пар пута. И ту ми се отвори шта он, у ствари, не разуме, а и зашто не разуме.
Прво, разне расне теорије, понјапре она Спенсерова, а доцније и оне германске, сасвим су наивне и нико их никада, да нису имали Вермахт као инструмент, не би озбиљно узимао. Та врста расе, узета у смислу народа као расе, потпуно је будаласта. Схватим, дакле, да сам ја промашио термин, а мој критичар пошао за мојом грешком.
У сваком народу, у сваком племену, у свакој кући, ви имате исти етнички елемент, али голим оком видите да вам ни сва деца нису иста, да у некима дамара јача, у некима слабија крв. Дакле, унутар сваке скупине, ви имате расне, или мање расне примерке. Ви бисте рекли: сој. И, то сви знају, који се са мном друже, уверен сам да планине дају већи проценат здравих, снажних и способних за апстрактно мишљење, те немам, у том смислу, дилему да Црна Гора има почетну предност над Поморављем. Али, кад би читав живот био само биолошка супериорност…
Код вас се десио специфичан феномен, који ће, за не много времена од данас, разорити све на чему стојите, а то је да се несој политички организовао. То, на први поглед, није видљиво: висок Мило, леп, нису ни ови око њега патуљци, а глупи нису ни мало. То је, бар за мене, озбиљан доказ да сој, ако у себе не укључује етичку и културну димензију, више није сој, ма како лепо изгледао.
Опет, организован је политички, па већ има и своју идеологију несоја, неку врсту „несојизма“, у чијем је координатном систему све дозвољено и ништа стидно.
Али, како се то десило? Где су корени? Како се у малој средини, где свако свакога зна, развила таква душевна патологија? Није се могла не десити пред вашим очима, јер су цепања ишла, често, унутар породица и фамилија.
Комунизам? Свакако је помогао, са својим вулгарним материјализмом, да болест набуја, али нисам сигуран да и пре комунизма није било проблема. Комунисти су, што се, на жалост, врло слабо види од свађа, највећу глупост и штету направили не батинама и произвођењима нација, већ грађанизацијом (пре свега Срба, али нисам сигуран ни да је Словенац данас Словенац у смислу у коме му је то прадеда био), односно постављњем друштва тако да грађанин (не становник града, већ као формално-правни појам) надрасте припадника народа.
Контрапроцес – стварање нација из ваздуха, није поништио ову чињеницу. Монтенегрин није привилегован зато што носи неку другачију крв од Србина, већ зато што припада нацији грађана и, иако је овај појам трапав, узмите га за озбиљно: ја бих га дефинисао као етнос из кога је извучен етос. Ми кажемо: коруба. Љуштура. Амери кажу: зомби.
Е, сад: вековима себи причате приче и причице, лажуцкате се, а често и истину говорите, некад претерате, некад задивите. Такав је живот. Ја се зезам са мојим другарима Црногорцима, који су, погађате и сами, сви морали да дођу у Србију, јер је неки њихов деда убио Турчина. Ту причу сам чуо милион пута, па се питам је ли игде Турака више убијено, него у земљи у коју турска нога никад није крочила? Па где сте их јурили да их убијете? По Цариграду и Једренима? Откуд џамије? Откуд потурице? Десантирали се Турци?
Тек је скоро Усеин Болт оборио рекорд црногорске војске која је напредовала у супротном правцу од Омер-паше Латаса.
Наравно, у том претеривању има нечег што бодри, што васпитава покољења и хиперболе су снажна места, која истичу етички моменат сваке борбе. И овде су коњи по три копља у висину скакали. То тако мора.
У стварности: човек се сналази – Црногорац или Папуанац – са околностима онаквим какве јесу. Некад се преживи мачем, некад колаборацијом, некад компромисом. Нема историје која блиста као суво злато. Његош убедљио сведочи, само што се то у Горском вијенцу слабије види, о дилемама, страху да се све баци на једну карту, о рођаштвима с непријатељем. Живот, кад га очистите од философије, и јесте један велики баланс, дневно подесива појава, која тражи дневно подесив одговор. Ко има одговоре, претходне и искључиво етичке на сва питања, ко је спреман да нацију подреди принципима, тај ће ући у читанке и уџбенике етике, али његове нације више неће бити – подлећи ће оној нацији која има више талента за практична питања и практична деловања. Јеретичка мисао: није проблем, у функционалном смислу, што су Мило и Вучић колаборационисти, него што колаборацијом нису успели да макар зауставе разарање нације и државе. Нису се трампили, него су дали.
Некад се, дакле, преживљава помоћу Обилића, некад помоћу Бранковића и историја ту само своди биланс: књижиш ли, дугорочно, плус, или минус. То је све.
Проклетство мале средине, рођачка и кумовска премреженост, код вас је довела до отварања процеса који није могао на добро да изађе. Дозволили сте, да кога не увредите, да и последња багра учествује у вашим победама, таман да никад на попришту није била. Ваше победе су постале победе не оних који су их извојевали, већ победе читавог црногорског народа. Простије: пропустили сте прилику да, кад вам је кренуло, кажете багри, која се скривала и муљала, да је багра и да не може да баштини победе сојних, јер у сој не спада. Ако је неко гованце од човека, а ти му образ чуваш, да му ране не отвараш, онда си ти неозбиљан и пробудићеш се умазан. Лопов мора да зна да је лопов, несој мора да зна да је несој, али нама је непријатно да им то кажемо. Ми смо, ваљда, господсвени, изнад смо ситуације.
Вама се то десило код ослобађања: све велике победе књаза Николе, доцније краља, једног типа са невероватним талентом за владање, искоришћене су да се готово сви најугледнији људи замене еластичним карактерима. Не знам, кад је Никола остарио, да ли је игде још могао да сретне оне див-јунаке, који су му створили краљевство, али је улизице гајио као мушкатле. Од тад – ето обрасца по коме се одвија политички живот у Црној Гори. Могло би се слободно рећи да је то процес који се одвија већ шест генерација, а то је довољно да се од добермана направи чивава, само теба да знаш како да миксујеш. Нисте багру учинили историјски неефикасном, а багра вас хоће, она на ваше представе о чојству пет пара не даје.
Испод видљивог дела политичке борбе код вас, одвија се, заправо, борба између соја и несоја. И сви то, негде, у себи знате, само дозвољавате себи да вас вара укус епохе, па политичку борбу водите у оним формама које вам несој намеће. Знају они да у фер тучи немају шансу.
Овде смо, у Србији, упознали Црногорце боље него што се сами познајете. У туђој средини се човек опусти, нема ону социјалну контролу као у завичају, па му се појачају и добре, и рђаве стране. К’о девојка, која је у свом селу поштена, али у суседном, зависи само колико ће се распричати. Обрнуто – ко је сојан, тај то и у Њујорк носи, јер је свестан да га не гледа Њујорк, него неки ђед Перо, према коме има обавезу која је невезана за место и време.
Дакле, имам другара, Драгана Бабовића, Дурмиторца са душом детета и снагом лава. Ради неки свој посао са радијаторима и носи их као перца. Увек је с осмехом, никад нервозан, а брижнијег оца и мужа, никад нисам видео. Волео бих да сам ја с чељадима знао као он. Већ и то што га је живот дотерао дотле да ради опипљив посао, уместо да муља негде по Београду, преградило га од лезилебовићке философије земљака; кад га питам: „Што ти кажу у Црну Гору што теглиш радијаторе“, насмеје се: Кажу: „Најгори човек“.
Е, тај Драган Бабовић, див са Дурмитора, је сам, на моје очи, без остале браће, разбацао пар опасних новобеоградских бараба, које су имале пиштоље (неки од њих су били криминалци првог ранга деведесетих), а Бабовић је имао само руке и срце. Није звао ни рођеног брата да му помогне. У њему снажна крв дамара, не треба му помоћ „остале браће“. Прво сам се за њега забринуо, а кад сам видео како их слаже, почео сам да се бринем за њих.
Опет, не знам колико сам пута видео завичајне чопоре Црногораца како шпартају Београдом и траже усамљену жрву. И сам сам, једном приликом, умало постао жртва на ону фору „А што, јадан, гледаш у мене? Познајемо ли се“? Једва се, некако, кола дочепах и кретох да јуначки бежим, ко оно Црногорци пред Омером, кад једног од њих Ђаво натера, те пружи руку кроз прозор да ме дохвати. И дохвати ме, али ја затворих прозор, прикљештих му руку, дадох гас и – да не дужим – иако су ми остала браћа кидала антене и разбијала фарове, овај је добио свој Камел трофи – трчао је поред мог аута од Блокова, до Сава центра. Ту сам га одробио, купио му пиће и испоставило се да је дечко чак веома добар, ама навучен на неке дрипачке трипове. Дошао у туђе. Брука.
Но, даље од мојих сећања.
Дугорочни процеси, везани за Црну Гору, су следећи: за сто година од данас, све што је овде дошло, у Србију, постаће Србином. Заборавиће се непосредно порекло. Памтиће се, али ће српски идентитет остати несумњив. Већ данас имате потомке Црногораца који су дошли пре сто година и не разликују се ништа од домицилног становништва. Чак су научили и да раде. У близини Копаоника, у Топлици, много је пољопривредника Павловића, Перовића, Ђоковића…Више их има у Топлици, него у целој Црној Гори. Код мене, на Копаоник, нису се досељавали, јер су наша села мало повише и пшеница је таква да врабац мора да клекне, да је кљуцне. Нема ту много леба.
Данас већ има момака који су пореклом Црногорци, а нису више само правници и лекари; није их срамота да упишу Шумарски, или Геологију. Она генерација, која је „управљала“ полако одлази. Потискује је виталнији елемент – Крајишници и Личани, а ни ови из РС нису за потцењивање. Но, и то ће се поравнати. Ми мислимо у оквирима једног живота, а историја мало другачије. Биолошка предност брђана ће се топити – у новој средини ће их косити алергије, болести крвних судова, хедонизам. Ипак, чежњиви нагон монтањара за великом судбином неће нестати. Не у свима. Само, и монтањари ће сазнати да велика судбина није само згрнути паре и убити Турчина, да је много начина да се судбина учини великом. Ево, већ знам Црногорце који не носе усисивач у колима и који слободно тресу цигару у пикслу аутомобила. Опустили су се, побегли од уских етнопсихолошких матрица и ослободили се за већа дела и већи замах.
Опет, оно што не дође овде, што се буде одржало у Црној Гори, нема веселу будућност. Ја не верујем у оне приче да је земља нечија само дотле док он тамо живи. Да је тако, Енглеска би била стена у мору, јер Енглеза нигде другде и нема, а пола су света држали. Земља припада јакима, припада победницима. Нема везе да ли баш овог часа живе ту.
Неко ће рећи да сам циник (и неће погрешити), али сам увек саветовао Крајишнике, Личане и све остале, до ових данас мучених Срба на Косову, које силимо да живе у конц-логору, да бисмо рекли да још имамо народ доле, да беже кад постане неиздржљиво. Глупо је, потпуно бесмислено, пунити јаме, да би се закитио причом да је то доказ твог трајања. Доказ трајања је трајање, а не смрт. Појединац може, ако има висок етос, или такав ресантиман, да скочи с моста, али народ не може. И не треба. Народ мора да преживи. Честа су била наша бежања, чак до Украјине, до Словачке, до Трста. Изложити се бесмисленом терору није паметно.
Према томе, браћо Срби, ако загусти, ако више не можете да се одржите у Црној, дођите овамо. Борите се док има смисла, док има изгледа за победу. Ако изгледи опадну – овамо. Скупићемо се за толико. Нема ни вас пет милиона, него двеста хиљада. Пола Земуна. Ако за вас овде нема хлеба, ако нема крова над главом, онда смо ми ништа – људи. Не излажите децу и жене дугорочном апартхејду, да вам деца не би били келнери по монтенегринским кафанама, колико да кору леба одеру. Дајте им могућност. Ово, што се сада збива код вас, јесте социјално препакивање за више генерација; раса господара, Монтенегрина и раса пролова, дакле, Срба. Немојте да пристанете на то. То није бежање, него чување биолошке масе, а с њом и етоса, јер нема етоса без физичких носилаца његових.
Ја, наравно, не могу да зовем у име државе, поготову што је ова Србија српска држава, таман колико и Руанда, али знам народ овде: кад год су се неке масе Срба покренуле и дошле, прво је било роптања, свађе и шмерцовања, па и то прође и интегришемо се сви фино. Лажу људи кад кажу да су Срби склони само дезинтеграцији, има код нас и много емпатије, братства и размевања за невољнике.
Оно што остане после вас, ако будете морали да се склоните, појешће само себе, јер не почива ни на чему. Тек без вас, видеће се колико су они ништа. Неће бити способни ни поштански саобраћај да одрже.
Опет, ако и крене низбрдо, ако не будете могли да се одржите, као што рекох – дођите овамо. Оставите Монтенегрине и дуалце да се носе сами са собом, да себи причају своје лажи и бајке, да видим колико ће им те приче, без вас, потрајати. А, најпосле, неће Црна Гора нигде, нема точкиће. Биће она ту и кад Монтенегрина не буде, као што ће Дечани стајати на Косову, таман да их Шиптари и спале. Не стоји то све зато што је пред очима, него што је од духа саздано. Остало је само камен. Што човек у себи носи, свуда налази; што из њега испадне, око себе више не налази.
Поштен,врло поштен текст!!!
Побегли су због убиства не Турчина , већ Шиптара Поздрављам Вас М.М. Само тако !
Никола је преко својих батинаша преузео готово сваки херцеговачки устанак па и „Невесињску пушку“ (премда тај устанак превазилази невесињске оквире али су они најхвалисавији)
– Петровићко-његушка Црна Гора јесте била српска држава али је наметала (квадро-нахијски) црногорски локал-културолошки идентитет Херцеговцима, Брђанима, Старо-Србијанцима, Зећанима и Приморцима.
– Црногорска управа Старом Херцеговином, Брдима, Старом Србијом је била у неким сегментима гора од османске (по питању квалитета живота – економских, образовних и других животних услова)
Устанак 1875. креће у Херцеговини и шири се на већи део БиХ (додуше највише Босанску Крајину), замисао устаника јесте била да се БиХ припоји тада већ de jure аутономној и de facto независној Кнежевини Србији која има све одлике независне државе, на чијој територији нема ниједног турског аскера и којој само недостаје међународно признање независности које је тада међународно-правни новитет од 60 година (од Бечког конгреса 1815).
Црна Гора и Брда су тада ad hoc без одлика независне државе, признања или потенцијала за одрживост (јер је и њихови владари сматрају ороченом имрповизацијом до опште-српског уједињење) коју је само 10-20 година раније сурово кажњавао Омер-паша Латас (док га нису Велике силе зауставиле код Метериза у Ријечкој нахији на 10 км од Цетиња на путу да обави крвави пир чиме је нагло прекинута вишевековна традиција не Порте и султана већ локалних арбанашких и босанских бегова између којих балансирају црногорске владике по принципу ко понуди повољније услове док се Сарајево и Скадар не уједине па пошаљу казнену експедицију).
У свим српским државним пројектима се БиХ спомиње као први предео где се има проширити Српска држава. Тада Босански пашалук (све до Никшића, Колашина и Митровице) има +50% православаца и део муслиманске и католичке елите српске националне свести. Зато Беч окупира БиХ (и „Новопазарски санџак“) 1878, да би спречила ширење Србије како преко Дрине тако до Цетиња.
Црна Гора се Херцеговцима, Брђанима (и Бокељима мада над њима не успева да изведе окупацију) обраћа као таквима у прогласима за устанак и уједињење да би затим од њих правила поданике другог реда и наметала регионално црногорчење (у оквиру српства).
Шумадијска ношња није наметнута (југо)источној Србији. МАда постоји довољно етнографских трагова за реконструкцију изворних регионалних одлике становништва пре било каквих промена. Тако нешто је готово немогуће у Брдима или Васојевићима на пример, црногорска ношња (у којој нема ниједног елемента који носи словенско име већ све сами оријентализми – турски, персијски, арапски) је наметнута на уштрб локалне ношње коју су данас већ присвојили Албанци и који користе као „доказ“ о својој аутохтоности на том подручју. Ако су све државе то радиле онда је устаничка Србија прави изузетак јер је њен идентитет био свесрпски, инклузиван и полицентричан.
Нисам сада при свим својим књигама и изворима али хајде овако. Прва и једина (основна) школа у Црној Гори креће са радом на Цетињу 1834. Друга најстарија српска народна школа на тлу садашњег МНЕ (без Боке и Приморја) настаје већ 1846. године у Бијелом Пољу (чији рад ће отежавати нове црногорске власти од 1912). Срби бјелопољске околине као и многих других делова Босанског пашалука добијају школу пре било ког дела Црне Горе (изван Цетиња) или Брда!!! Трећи по реду (на тлу МНЕ без Приморја) су Бјелопавлићи (Орја Лука 1857), затим четврто место деле Пјешивци (Острог 1863) и тада још увек под Турцима Доњи Васојевићи (Андријевица 1863). Срби под Турцима имају исто или чак више прилика за описмењавање и образовање на српском језику од Срба под Петровићима-Његушима. Посебно јер се српске школе под Турцима отварају у већим варошицама око којих гравитира већи број становника што није случај у ЦГ која их отвара на Цетињу (које мање од Спужа, Колашина, Никшића, Бијелог Поља, Подгорице, Бара, Улциња, вероватно и Андријевице) или у мањим селима. Црна Гора је једина евроспка земља која у Викторијанско доба 1873-1884 бележи смањење броја школа и ђака. И једина која на почетку ХХ века смањује буџет Министарства просвете на уштрб буџета Министарства унутрашњих послова (додуше то су најраније познате бројке, највероватније су то чинили и раније, 1870-их на пример). То је прави непросвећени апсолутизам, једно је бити сиромашан и не отварати нове школе а сасвим друго затварати постојеће, отпуштати наставнике и смањивати иначе сићушну ђачку популацију. То јесте окупаторско понашање јер се ни под Турцима не догађа у српским школама.
Прве изабране посланике поданици Петровића-Његуша Црне Горе, Брде, Старе Херцеговине и Доње Зете и Приморја добијају тек 1906, само две године пре Срба под Османлијама који своје посланике, странку и посланички клуб добијају већ 1908. и то слободније изабране од оних у Кн. ЦГ која ће већ 1907. распустити парламент и исфабриковати резултате и Књазу лојалну већину на првим поновљеним изборима исте године.
Економске прилике су биле такве да је 1878-1908. према црногорским бројкама 24% становништва Кн. ЦГ напустило исту, и то најспособније становништво – радно-способни мушкарци. И то су највећим делом економски мигранти (док један мали део чини политичку емиграцију). То чак доводи у питање опстанак nascitus квази-државице јер целе војне „чете“ остају без војника. Цетиње најпре отежава издавање пасоша па затим објављује приче о емигрантским трагедијама у Гласу Црногорца. Тадашња економска миграција из Кн. ЦГ не иде само ка Америци и Србији већ се бележи економска емиграција у Херцеговину, Арбанију и остатак Османског царства. Српска емиграција из Османског царства (изузев из Македоније ка САД) није економске природе колико политичке. Из Старе Србије беже од арабанашког терора, док из Рашко-Полимске области одлазе у Србију ради бољег и слободнијег живота. Из Рашко-полимске области занемарљив број ако уопште ико мигрира у ЦГ. Дакле већином бирају да остају под Турцима или да иду у Кнежевину Србију.
А то да се Црна Гора понаша као окупатор у Старој ХЕрцеговини није мој изум већ су то речи посланика Татара, изабраног да заступа Опутну Рудину у Црногорској скупштини, који је иначе био Црногорац из Ријечке нахије. И сам је приметио да су животни услови Опутно-Рудињана након 1878. погоршани.
Власт Петровића-Његуша јесте била окупациона јер не само да је била гора од било које хришћанске (чиме су Срби доведени у заблуду о ослобођењу) него и гора од османске власти у другој половини XIX века и почетка ХХ века у подручјима која ће касније ући у МНЕ (рачунајући ту чак и Метохију ако упоредимо третман црногорске војске локалних Срба 1912-1914). Срби не само да су све време напуштали ЦГ зарад Османског царства на индивидуалном нивоу (као печалбари) већ су то чинили организовано као целе (проширене) породице. Најбољи пример тога је Врака која је највећим делом насељена од (Старо) Црногораца 1810-1860. Други https://www.poreklo.rs/…/naseljavanje-srba-vracana-sa…/ Постоје и други примери, досељавање Црногораца у Горњу Зету под Турцима (до 1912.) и Васојевића и других Брђана у Метохију, о овом првом постоје трагови док је ово друго мање истражено колико ја знам.
Историја херцеговачког устанка 1875. је занимљива, тежња Мића Љубибратића и Алексе Јакшића да Скупштином у Врањској 1875. направе привремену владу која ће руководити устанком (и бити спона са Београдом) је Никола разбио насиљем преко својих агената тзв. „Јајоша“. Устанак је тада мимо знања њених учесника претворен у Николин политички адут/пројекат иако је ултимативни циљ устанка био свесрпско уједињење а не проширење ЦГ.
… услови чифчијства у Херцеговини и Брдима и Рашко-полимској области у другој половини ХIХ века где су „кметови“ били слободни да напусте или бирају агу. Питоме долине садашњих општина Бијелог Поља, Андријевице и Берана су добрим делом вековима насељаване из Брда (и ЦГ) становништвом које је свесно бирало чифчијски живот. У Петровићкој Црној Гори је постојало слободно сељаштво само на папиру. Порезима (већим него и под Турцима), монополима, зеленашењем владајуће клике и организованим физичким насиљем власти је био онемогућен опстанак највећем делу сељаштва, што потврђују бројке о исељавању .
Образовање, порези, економске и политичке прилике су оно по чему судим о режиму Петровића-Његуша. И да, то је једина земља у Европи у којој је за десет година 1873-1884. смањен број школа и ђака.
Црногорци су најгори Срби, то говоре чињенице. 95% становника општине Цетиње (у срцу Црне Горе) говоре да нису Срби, то је некада био скоро 99% српски крај. У другим пределима МНЕ је тај проценат нижи али свеједно на нивоу државе је таквих 60-65%.
…
Или како је Русија послала новац ЦГ за чланство у МПУ (неопходно за међународни поштански саобраћај) па синови потрошили на свадбе и тражили поново да би Руси послали новац и изасланика да се осигура да поново не покраду новац (код Н. Ђоновића), или како је Никола свом народу продавао пушке које је послао Кнез Михајло као поклон (код Пироћанца) или како је Никола отровао сопственог министра правде Шаулића јер је инсистирао да суди по закону (код Ј. Ђоновића) или како је пресуде преиначио уз речи „Судија је судио по закону али ипак је ово Црна Гора“ (код Лазара Рашовића).
…
МНЕ није „неплодна вукојебина“. Постоје плодни предели поред тога што постоје пастирски предели где се вековима живи од сточарства. Сиромаштво у ЦГ није толико резултат природних околности колико лоше власти. Понављам, порез је био ВЕЋИ него у Србији па чак и Турској, Николини људи (па и Марко Миљанов док није прогнан) су били каматаши и имали монополе (на дуван, со и друге потрепштине), ЦГ држава је била бреме а ништа није пружала у својству јавнога добра, па ни заштиту (било је упада преко граница).
…
Када причамо о чифчијству у (позно) османско доба …нешто на ту тему… Да, чифчије су могли да бирају код ког аге ће отићи, да то је стварало конкуренцију понуде, такође су могли да бирају да не буду чифчије. Из тог разлога је гро градске занатске и трговачке елите у БиХ био сачињен од Срба (и Јевреја) јер су то биле бивше чифчије и чифчијска деца.
Против ЦГ нису могли да дижу устанке Херцеговци јер су Петровићи-Његуши били перфиднији од Османлија, насиљем су бирали племенске вође, кажњавали непослушне, награђивали улизице. Херцеговци су бирали исељавање. А друга племена, брдска су бирала побуне, можда си некад чуо за масовно силовање подно Острога на Тројичиндан 1853, за две ПОхаре Куча, ударе на Пипере, за Колашинску и Бомбашку аферу и намештена суђења омладини и првацима из Васојевића, Братоножића и Куча, за сумњу о тровању Авра Цемовића и низа других.
…
Биомаса је стручни појам који потиче од једног мог пријатеља, рођеног Никшићанина, који је угледни интелектуалац као и његов отац. Свидео ми се због тога што је Цвијић словенске Македонце назвао „флотантном масом“. Како другачије назвати неког ко је Србин/Бугарин/Грк/Албанац/Цинцарин/Македонац зависно од политичких прилика? У МНЕ је то још горе, Србин па Црногорац, па опет Србин, па опет Црногорац, и све варијанте између (Црвени) Хрвати, Муслимани, Бошњаци, Срби-Црногорци, Црногорци српског поријекла, Црногорци-Муслимани, чак има и Црногораца албанског језика, Срба албанског порекла, Албанаца српског порекла. Познајеш ли неки предео где је настала таква папазјанија од 95% моноетничке масе људи? И где људи и даље мењају нације као чарапе и где уписују дисертације на цртици „националност“ или који мењају своју националност зависно од тога ко пита и ко мисле да их пита (је ли Србин или Црногорац) што је забележило истраживањем који је наручила Влада Србије 2010? Да ли је увреда категоризовати и објаснити један феномен или треба да из обзира према гусларском епу или полусмисленим и бесмисленим анегдотама Марка Миљановог о чојству и јунаштву да ипак закључим да је то со српства и да су то надљуди макар се понашали као да су у колективном пубертету јер још нису разрешили ко су и шта су?
…
Бокељство (као регионални идентитет) је не само хармоничан са Српством него далеко здравији од регионалног црногорства у Боки који је малајско лудило и узрок друштвено-политичке ретардације (понајвише код двофазних Србогораца).
…продао 2 православна манастира (Стањевиће и Маине) Бечу зарад „путних трошкова“ у Напуљу (где је ресто депоновао у Ротшилд банку) и њега је пре пар година (мимо СПЦ и то само у својој епархији) Амфилохије прогласио за свеца „тајновидца ловћенског“.
https://kupoprodajniugovor.blogspot.com/?fbclid=IwAR3b7D84AKlqT0A2-mhcHedfaII_54Bo-3G2UeXC7DfkpJ5Bh2g8xS0afjc
Уговор између Његоша и Аустријанаца о продаји манастира Стањевићи, манастир је Његош Аустријанцима продао 6. маја 1839. године
Ово је заиста уверљиво и исцрпно казано.
Добијам утисак да је аутор озбиљан истраживач тог историјски скриваног периода српског битисања на тим просторима.
Аутора бих замолио да напише један есеј о Зетској Бановини од 1919 до 1929. године. Мислим да она у себи крије многе тајне које се тек требају разрешавати.
Унапред хвала,
Pojma nemam ko piše ovo što mi zovemo istorijom i po kojim kriterijumima ali je očigledno bez puno veze sa činjenicama. Što se tiče „Nevesinjske “ puške stvar je samo u tome što se oni umiju pohvaliti a niti je opaljena u Nevesinju https://www.vecernji.ba/vijesti/u-dracevu-obiljezavanje-obljetnice-hercegovackog-ustanka-1251682 https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%B8%D1%9A%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D1%83%D1%88%D0%BA%D0%B0 niti bi bila opaljena ni u julu da Tunguz nije procijanio da je vođama dobro skoro kao i Turcima i da od ustanka neće biti ništa i samostalno napao Turke u Bišini a onda su se morali braniti ta tako bi dignut slavni ustanak a završen je tako što ustanici nisu htjeli predati oružje Austriji pa je knjaz Nikola došao lično na Goričko polje na mjesto današnje keksare i INdustrije Alata pa su ustanici njemu predali oružje a on Austrijancima. Poslije je to narod pozlatio a u tome su posebno vješti Crnogorci i Nevesinjci i odatle njihovo junaštvo a ovdje imamo školski primjer te „epske poezije“ u liku i djelu našeg vilogorskog. Ovdje je najveća srbenda Karađorđe mu ni do koljeba a ne bi me čudilo da je u Pg ili na nekom drugom sajtu još veći montenegrin jer je to njihov obrazac ponašanja. U članku je autor solidno obradio dio njihove istorije i pošto nema ama baš nikakvih argumenata protiv i on je to priznao ali kako to da narod sa toliko div junaka, vila i vilenjaka iliti vilogorskih nema makar malo svijetliju istoriju???
@ hercegovac, đe si ti bre, do tebe danima ni abera!
Ne dam ti ni u snu mira hercegovče nego te spopadam sa posestrama Vilama sa bratijom Vilenjaka i legijama Vilogoraca .-)
Tako mu od Boga moj dragi hercegova. Svijest nas Hercegovaca nikaka ovozemaljska sila umirit ne može.
Ovo što zboraše u tvom pisnju nekako zbrkano ispade ne razumjedoh baš dobro sta si kanio reći. Nego ti nama malo glagoljaj o Zetskoj Banovini,onoj prvoj nastaloj 1918. Onaje ključna za razrešenje ovog Gordijevog čvora.
P:S:
Ovaj Gordi, je presekao neki čvor vezan davno,ali on nije bio od našijeh već od grkalja ne ovijeh novih već nekijeh starijeh.
Bio pametan čoek, nema čvora nema problema !
Pozdrav hercegovac 😉