Милан Миленковић: Сто евра као судбина

Чим чујем изразе попут „руска браћа“, „православна браћа“, „словенско братство“, „Украјинци су нацисти“, „ватиканска завера“, „англо-хазарска влада“, „Путин жели да“, „Руси су спори, јер неће да убијају цивиле“, „ја нисам русофил, али сам против НАТО пакта“, „а НАТО кад напада – онда је ок“, и сличне глупости, знам да пред собом имам свепопланаше, садакадаше, призренске догодинаше, литијаше и петиционаше и ту прекидам с њима сваки разговор о политици. Ради се о неодраслим типовима, који су потпали под највулгарнију руску и удбашко-патриотску пропаганду и да нису довољно паметни да то виде, него још мисле да, понављајући ове досадне и баналне фразе, заправо изражавају сопствено мишљење.

Исто тако, правдање руских опачина опачинама Запада, показује и потказује савршену моралну неизграђеност оних који на тај начин гледају на злочине. Аргументација која се користи када се правда руска интервенција и када се говори о руским злочинима, никако не иде без пљувачке: свако ко не мисли као путинаши, истог часа постаје НАТО лобиста, а ако понови неслагање постаје и НАТО плаћеник. Нема ничег мањег, ничег блажег. Одмах плаћеник и лобиста. Навике етикетирња, створене у комунистичкој епохи, проговарају снажно – привидно парадаксално, а суштински неминовно и логично – баш у сорабским патриотима, русоманијацима и антикомунистима.

Да неко може да мисли својом главом, а не главом НАТО пакта, или Америке, никако не допире до памети онога ко већ мисли Путиновом главом. Жртва не верује да се сопственом главом уопште може мислити, да то није ни потребно. Хајка и напади из чопора су баш зато нужни, јер су инивидуалност и храброст ампутриане из Сораба овог типа. Но, хајкање и галама, псовање фамилије и лепљење етикета ипак, међу одраслим људима, не постају аргументи, ма колико пута се понове. Тачност не лежи у броју, нити у буци и бесу. Сто пута поновљена глупост, опет остаје глупост, само досаднија.

Читава ова прича, у којој се точи русофилија и ничим ограничени патриотизам, показује колико смо далеко од политике, колико смо далеко од света чињеница и колико смо се одлепили од стварности.

Русомани су згрожени, такорећи констернирани тиме што су опаке украјинске просветне власти избациле Толстоја из лектире јер – јеби га – шта би нормалан човек друго желео да ради, док му руске бомбе падају на главу, него да чита руску литературу. Наравно, 90% овдашњих русоманијака никад није прочитало ништа више од Микијевог забавника, али они знају да је варварски избацити такву величину, као што Толстој јесте, из лектире. Иначе не полажем на литерарне душевне боли оних који нешто прочитају само пре него што се обришу, али, зар не би било уврнуто да пронађу неко украјинско дете, убијено руским бомбама, како држи „Ану Карењину“ у ручицама? Ми стварнo мислимо да је наше лудило и русоманијаштво обавезно за све.

Објавила се, на нету, и фотографија неке младе Украјинке, матуранткиње, која се, у црвеној матурској хаљини, сликала испред бомбама порушене школе. Одмах су путинопатофили kренули да доказују да је то монтажа, да је та школа срушена давно пре рата, да је све пропаганда. Слажем се, јер сам и ја уверен да руска војска није срушила ни једну школу, ни једну болницу, цркву, па чак ни стамбену зграду у Украјини. Све је то лаж, све је то пропаганда подмуклог Запада. Патолошки део приче се састоји у томе што кремљољупци наизменично шенлуче над руском силом и разарањима, а истовремено тврде да Руси гледају да поштеде цивиле. И сами знају да, иако добијају ерекцију на срушене градове и побијене цивиле, није пристојно то обнародовати, па онда скрушено тврде да су цивилне жртве сасвим изузетне, ту и тамо понеко добије метак или гелер у главу, ређе нож у врат, јер Чечени и Дагестанци, асвабадитељи и руски свети ратници, имају дивну, топлу словенску душу, која им не да да почине ратне злочине. Да не замишљамо шта би се десило са овом прелепом матуранткињом да је се дочепају асвабадитељи. Асвабађали би је три дана. Да се вратимо на фотографију  – све и да су рушевине старије, поента остаје иста – због нечије сулуде агресије – тој деци је нормалан ток живота прекинут. 

Ове наше будале су ме убедиле да лудило може да буде заразно и да се шири.

Запазио сам ону лагану нервозу, као пред борбу, код питомих, домаћих асвабадитеља, односно кремљољубаца, у очекивању доласка емисара царја нашева, Сергеја Лаврова. Као што је Дух Свети сишао на апостоле, тако је и Лавров требало да сиђе на Сорабе. Сигуран сам да су многи, у очекивању емисара, обрадовали ко жену, ко девојку, ко руку, јер дочек таквог госта ипак изазива извесно узбуђење, које је некад тешко контролисати.

Али – авај! – Вилотићи су прекинули везу! Опаки НАТО пакт, који нам је онолике шкољке аутомобила и шпорете побацао у реке, који нас је натерао да ложимо блато у електранама и да потказујемо једни друге и увлачимо се у дупе моћнијем од себе, спречио је Лаврова да сиђе на Сорабље и подели нам благослове. Лаза Костић би рекао: „Смак света наста и Страшни суд“… 

„Смак света наста и Страшни суд“… 

Сорабу је лако да се ускурчи против НАТО пакта, Америке и Енглеске (обе земље пролетерске), али Сораб клечи пред шефом, пред шалтером, пред полицајцем; боји се поштара, рачуна, извршитеља, чега све не… Сви велики снови, сви умишљени подвизи, сва тежња за правдом и истином, не могу да поднесу терет стварности с којом не можемо да се изборимо. Лако је смејати се изветрелом, излапелом Бајдену, али пробај то са извршитељем. Лако је оштрити пенис на Америку, пробај на шефа у фирми. Људи који нису слободни у свом непосредном окружењу, хоће да ослободе свет и све у свету. Наша параноја баш и настаје у том процепу између егзистениције и високих идеала. Народ једноставно каже: срце хоће, ал’ дупе клокоће. Руси асвабађају Украјину, Сораб не пристаје на мање од тога да асвабади читаво човечанство, а што да не – и Сиријус Б, Атландиду и планету Србиславу – ако буде у домету асвабађања. Ко ће да ослободи свет, ако Сораб неће? Ко ће свету донети правду и истину, ако не деца богиње Сербоне? Што нам је стварност јаднија, то нам је машта луђа.

НАТО пакт и Америка ме, до сада, нису ништа питали и нису тражили савет, али да ме питају, саветовао бих им да сваком Сорабу дају хиљаду евра, што је за њих сића, али уз обавезу да потпише изјаву лојалности и да више никад не кења по дародавцу. Редови испред пошти и банака би били толики, да би легендарни воз „Соко“ поред њих пролазио пола сата, јер су наши велики идеали „на шатро“, лако могу да се купе и компромитују.

За Вучића је гласало 58% Сораба, а сто јура је подигло 95% Сораба. Очигледно је да је идеал једног народа оно иза чега стоји његов највећи део, а то је 100 евра. Русија-Украјина негде 70%:30%; Звезда-Партизан 55%:45%; партизани-четници 60%:40%; 100 евра 95%:5%. То је пресуда над Сорабљем, ма шта оно о себи мислило. 95%:5%…

И, сад: онај ко није смогао снаге да не пружи руку за Вучкових 100 јура, хоће да бистри судбину света, да балави о правди и истини, о мајчици Русији… НАТО пакт хоће да победи…а није способан да победи сопствену алавост. Тако и браћа Руси: побеђују НАТО одношењем украјинских веш машина у мајчицу Русију. Има ли већег ударца за Запад? Још кад цар нареди да рубља још ојача, па наши кремљофили почну да је купују, да виде фајду…Садакада (није грешка што није растављено), дакле садакада свака мајка у Русији за прво дете почне да добија милион долара, а за друго пет милиона, садакада свако ко није геј добије 100 000 долара награду, садакада руски генетичари направе овцу која у репу има десет кила меса, одсечеш, поједеш, догодине опет нарасте; садакада, садакада, садакада…машта је крилата играчка.

А сутра: „О, шефе, дивна фризузрица, а тек кравата…дозволите да вам целивам дупе јуначко…Комшија, да л’ знате кад ће Вучко да дава оних сто евра…Сине, пошаљи тати из Немчке неки динар, да могу да русујем као човек, да се не брукам…Ко звони, жено? Поштар? Нисам ту!…“ 

Насловна – Иља Рјепин „Толстој у шуми“..