Кажу да Срби, скупа са осталим балканским народима, имају просечан IQ око 89-90, што је на доњој граници просека (90-110). Искуствено, рекао бих да то није просек, али да људи који не могу да појме чак ни једноставне концепте, нису ретки. Но, тај недостатак памети је биолошка датост и против тога приговора нема. Питање на које нема лаког одговора јесте: да ли глупост може бити не само датост, већ и задатост, односно да ли се може организовати и у оквиру групе која нема биолошка ограничења?
Већина људи које познајем и са којима комуницирам, уопште нису глупи. Нису чланови Менсе, али су довољно интелигентни да заврше средње школе, често факултете и да обављају послове који нису увек једноставни и захтевају виши степен интелигенције. Ипак, исти ти људи се, као живе ватре, боје самосталног размишљања и закључивања и радије бирају да мисле колективно и говоре хорски. Код Медитеранаца, а Срби то јесу, ма шта мислили о свом пореклу, на високој су цени убеђења, набрекла прса и стамена приврженост некој идеологији и, као и код осталих Медитеранаца, веома смо склони издаји тих (сопствених) убеђења и идеологија. Чврстина карактера нам је слабија особина од чврстине убеђења. Уосталом, код нас чврстина карактера и није на некој цени, подразумева се да ће човек, Сораб пре свега, сваку причу, свако уверење и идеологију, променити, ако се појави нека опипљива корист, па чак и само очекивање користи и да ће га остала браћа сасвим разумети кад то учини.
Проблем је, дакле, у томе што вулгарни, грунфовски концепти, владају чак и иначе солидним умовима, тако да IQ не може да се избори са утилитаризмом и хедонистичким потребама. Фројд би рекао да наш Ид стално савлађује наш Его, док Суперего није у стању да избалансира тај однос. Најсигурнији начин да паметан човек обори свој IQ јесте да упадне у стереотип и да се подвргне веома ниским племенским захтевима за адаптибилношћу. Искакање из гомиле, самосвојност, храброст у супротстваљању стереотипима се, међу Медитеранцима, доживљава не само као непожељно понашање, већ и као увреда за колективни дух Сораба. Мислити својом главом је, дакле, знак неуклопљености и одбијања да се припада групи. Нема соло арија, само хорско певање.
Истина, и наглашена индивидуалност уме да буде напорна, јер је често сама себи циљ и нема никакву дубљу позадину. Два су уобичајена начина да се у примитивном друштву покаже привидна снага лличности: први је да неко протне алку кроз нос, тетовира се, или се нагрди на било који начин, а други је да се ултимативно супротставља сваком туђем мишљењу, јер се код нас мисли да је слагање са неким знак слабости карактераи и следбеништва. Ако си се посвађао, ето доказа да имаш развијену личност и чврст карактер! Но, ово се односи на свађу са појединцима, али против духа чопора нема побуне.
За дух чопора, за који ми погрешно мислимо да је мистичног порекла, задужене су две, код Сораба омиљене институције: црква и полиција. Свака црква, па и наша света мајка СПЦ, је огорчени, смртни непријатељ сваког слободног мишљења и искакања из хорског певања, а полиција је и нешто више од тога – механизам који ефикасно дистрибуира стереотипе, јер поседује медије, истакнуте интелектуалце, кафанске философе и остале наметаче планираног колективног духа, док маса дубоко верује да је тај дух смишљен не у полицији, већ да је резултат колективно-несвесног међ’ Сорабљем.
Прилично сам сигуран да 99% Сораба не може да се, својим квантним умом, сети када су тачно дошли на идеју да Тито није напао Јасеновац, да се није смело у цркву, да је Путин геније, да су Укри нацисти, да је Аца Србин и сл. Потпуно су несвесни да су им те мисли усађене добро изведеним операцијама специјалног рата против сопственог народа и да им је, на тај начин, индукована глупост. Људи који би, да нема ових довитљивих полицијских конструкција, мислили својом главом, изабрали су лакши пут – да мисле туђом. Побуђен им је емотивни живот и он је наткрилио и осујетио интелигенцију. Свак мисли да је до одређених закључака дошао сам, а стотине хиљада те закључке понавља у истом тексту, у коме су чак и зарези исто распоређени.
Распрострањено је мишљење да је полиција глупа, што уопште није тачно. Њена прва особина је лењост, као и код осталих државних службеника, па стога не полажу много на освежавање и апгрејдовање прича. Рачунају да је интелигенција у Сораба толико замрла, да нема потребе да нешто поправљају. С разлогом, пре свега искуствено, претпостављају да медијски и доушнички механизам раде као подмазани и да је интелигенција међ’ Србљем већ толико опала, да се нико неће запитати како је, кад и помоћу кога сазнао да Укри черече децу Руса и разапињу на крстове руске војнике.
Особина осредње, а камоли веће интелигенције, јесте критика извора сазнања, односно питање: ко контролише и у чијем интересу онога ко ти прича причу. Пошто тај први, најзначајнији корак прескочимо, све остаје могуће, осим да се ишчупамо из 89-90 IQ. Нација је плански и методично заглупљена, али је и она учествовала у том процесу.
Можда некоме могу да помогнем саветом, ако се има коме и зашто: када видите или чујете неку вест, неку свету истину, прва мисао не треба да вам буде да ли је тачна или није, јер то није сигурно, бар не у оној форми у којој ви то гутате. Прва мисао треба да буде: ко пласира вест и ко жели да ви о тој ствари баш тако мислите. Не постоји ни један природан, сам по себи сигуран доказ, да неки Гардијан, рецимо, лаже више од Спутњика. Запазите ко вам је, кад и како усадио мисао да Руси не лажу, а остали лажу, јер је та мисао веома наивна и нетачна. Лажу сви, само је вама сугерисано да једни то раде, а други не. Ако умете, ако имате чиме да вртите филм уназад, до момента када сте увидели тачност и љубав према истини одређене стране, видећете да вам је ту мисао усадила баш та страна, а да то није последица вашег размишљања.
Сјајан пример је братство по основу тога ко нас није бомбардовао. Ко год нам није просипао бомбе по главицама намученим размишљањима, тај је брат. Та глупост је логички, вредносно и морално неодржива, а опет је чујем сваки дан. Проблем са таквим стварима је у томе што се једном изречена глупост никад више неће моћи одбранити паметним аргументима, већ ће се неуротично бранити новим глупостима. У низу аргумената, свако ко је сачувао, макар у резерви, неку мрву мозга, приметиће да нешто није у реду. Пример:
– Да ли су нам Руси браћа и пријатељи?
– Јесу.
– Зашто?
– Зато што нас нису бомбардовали.
– Ок, супер. Да ли су нам Укри браћа? И они су Словени и нису нас бомбардовали.
– Нису нам браћа, јер убијају Русе.
Сад, из овог закључивања, са увођењем новог фактора, нове премисе, испада да су нам браћа и пријатељи сви не који нас нису бомбардовали, већ који воле Русе, чиме се обесмишљава прича о братству на основу небомбардовања. Да ли су Чечени браћа? Кад убијају Русе нису, кад убијају за Русе, јесу. Ми, дакле, немамо систем вредности, него фаворита. Сетите се ко се двадесет пута сусрео са вашим фаворитом, царом Путином, те ко га је петсто пута окачио на насловне стране и увек у позитивном контексту? Кад се тога сетите, видећете ко вам је подметнуо љубав и ко је правилно проценио да ваша интелигенција неће сметати овој љубави. Вучко тачно зна да нећете укључити мозак.
Глуп човек је неизоставно и неморалан човек. Морал има три компоненте: разумевање, односно спознају моралног система, његово усвајање и, коначно, практиковање. Глуп човек запиње већ на првом кораку. Овде ћу ући у спекулативну сферу, јер не могу да се ослоним на нека претходна знања, или литературу: мој је утисак да човек код кога је индукована глупост, дакле онај ко није глуп у биолошком смислу, јесте у стању да пређе први корак, дакле да разуме морални систем, чак и да га усвоји, али само као скуп норми којих други треба да се придржава, а не он сам, док је за трећу компоненту, практиковање, сасвим неспособан. У ту групу спадају сви таоци верских и политичких доктрина. Морал је, како год и ко год га дефинисао, увек један скуп забрана, једна кочница за нагонски и емотивни живот, а политика и религија су, у оптици побудаљеног, индуковано глупог човека, увек поља страсти и осећања, те су код таквих људи, моралне норме искључене. Они не испитују, нити расуђују о вери или идеологији, већ јој страсно, веома емотивно припадају и њихове истине су априорне, настале су пре искуства и сасвим изван њега. Простије: мозак је онај који је исходиште морала, а не страсти и емоције, тако да је искључење или ограничавање мозга, истовремено кочење или занемаривање морала.
Сложићу се са сваким ко каже да у политици, па и религији у смислу конфесионалности, нема морала. Проблем је у томе што сви ти аморални агитатори од других захтевају морално поступање. Искуствено знам: такво понашање углавном није резултат неке злобе, или покварености, него је у питању интелектуална неспособност да се поставе једнаки критеријуми за себе и за другога. Емоционална глупост није ретка ни код људи са високим IQ-ом, јер сазревање личности не мора бити довршено тамо где је довршено интелектуално сазревање. Многи генији су често инфантилни и њихов емотивни живот се не разликује од емотивног живота детета од десет година. Управо зато је увек за препоруку да, када комуницирате са неким, ма како привидно озбиљна комуникација била, обратите пажњу на емоционалну и социјалну зрелост саговорника. У не тако давна времена, времена у којима су наши дедови одрастали, сазревање личности је било хармонично, у одсуству агресивних пропагандних машина, те је и њихов интегритет личности био далеко солиднији. Данас друштво организовано производи инфантилност, као пожељну особину поданика, који мора да воли, мрзи, навија, расправља, пљује, припада, али никако да мисли. Страсти морају да се надгорње мозгу.
Да би се процес разумео лакше, додаћу да су друштвене мреже огледно добро за будале сваке врсте, јер је одговорност за реч минимална, а страсти су на максимуму. Побудаљену особу ћете познати, чак и ако уме да пружи привид памети, по томе што на својој, хајде да кажемо, временској линији, има тачку од које полази као од основа приче. Да будем јаснији: ако причате са равноземљашем, на пример, основни услов да почнете причу је да као аксиом прихватите да су све фотографије Земље из васионе лажне. Ако једна није лажна, ако је само једна аутентична, све равноземљашке будалаштине падају у воду. Дакле: у старту констатујемо да су све лажне, иако никакав доказ за то немамо, и весело терамо даље у објашњавање зашто брод нестаје са видика на пучини. Исто тако, аксиоматски прихватимо да је Дража био велики Србин, а Тито Југословен и одатле оцењујемо њихове поступке. Претходни услов је да заборавимо да се Дражина војска звала Југословенска војска у отаџбини. Даље: аксиом да су Укри нацисти per se, а да су Руси овлашћени борци против нацизма, знатно олакшава диксусију, јер без тог аксиома би морали да доказујемо да Укри заиста јесу нацисти, или да испитујемо у којој су то мери и да ли Руси имају право да одређују туђ државни и идеолошки облик. Једноставније је да, сасвим незрело и потуљено, прихватимо почетну поставку и од ње даље наставимо причу, јер би нас испитивање почетне поставке утерало у лаж. Што каже један од Марфијевих закона: ако из три мерења можеш да добијеш различите резултате, мери само једном.
Биолошки глуп човек не може да се вине ни до почетне поставке, а индукованог човека ћете познати баш по томе што почетну поставку не испитује, него је узима здраво за готово, јер му она даје емотивно олакшање. У сваком процесу мишљења, ма како он привидно хладан био, у позадини се одвија борба са емоцијама, њихово савлађивање у корист чињеница. Будала није у стању да потисне емоције, таман да има IQ 150. Када се такав случај деси, а деси се често, IQ више не служи мишљењу, него за привидну објективизацију афективног дела личности. У сваком фанатику, горљивом заступнику умишљених истина и небулоза, спава мали Петар Пан, клинац који одбија да одрасте. Сваки такав тип налик је детету које се ваља по улици, јер му мама није купила играчку. Неколико деценија касније, ваља се по Фејсбуку или Твитеру, гоњен истим емотивним претпоставкама. Опет, оно дете које се ваља пред мамом, престаје да то чини кад је у присуству стрица, или ујака, који држи прутић у руци; зато на друштвеним мрежама, кад одрасте, на профилу углавном има слику Драже, мачке, пејзажа, неког симбола, или витеза, јер би стварни идентитет могао да га суочи са неким налик на стрица са прутићем.
Да пробам да изведем закључак: дебилизација је мање-више светски процес. Оно што природа дадне као глупо, недовољно је да би грађанско друштво функционисало, те се природа мора погурати социјалним инжињерингом. Основне полуге су: адаптибилност (кроз школски систем и жигосање свега што није у просеку), инфантилизација (кроз лаке садржаје, игрице, рано одвајање родитеља од деце кроз вртиће и јаслице), слободно и неодложено испољавање емоција (кроз риалитије и сличне представе, у којима се неспутане емоције увек приказују као нешто позитивно), снажна убеђења (кроз идеологизацију и индоктринацију, првенствено на мрежама), поткрепа (кроз награђивање друштвено-пожељног понашања), акултурација (раскидање везе са традицијом, обичајима и прецима), прогресивизам (учење да је свака нова појава, или друштвена акција неизоставно корак напред), активизам (стално превредновање вредности, стална ревизија свега), социјални дарвинизам (односи конкуренције уместо сарадње), утилитаризам (кроз учење да се све може и мора оправдати коришћу; где нема користи, нема ни потребе нешто радити) и ремећење односа међу половима (кроз пажљиво гајену неспособност да се ваљано комуницира и опходи са супротним полом). Производи се поданик, а не личност. Тек кад се личност разори, могућ је социјалиста који је задовољан капитализмом, десничар који љуби стаљинизам, поп који је атеиста итд.
Некада устројено друштво, друштво у форми, данас је фрагментирани, насумични скуп индивидуа, које се не налази ни у каквој традиционалној, обичајној, крвној или културној вези. Друштво се распало, а да нам је сасвим промакло да смо се ми, као особе, распали пре тога. Зачудо, она биолошка глупост, иако иритантна, није допринела распаду, већ она индукована, организована глупост, која хара Србијом, у оргији деструкције, самопоништења и модерности.
Насловна: Pieter J. Quast, „Removing the Stone of Stupidity“, circa 1630.
//… Некада устројено друштво…//
Цео текст је фантастичан. Где ми је памет била, па да сам раније Милана слушао како треба…
Већина људи које познајем и са којима комуницирам, уопште нису глупи. Нису чланови Менсе, али су довољно интелигентни да заврше средње школе, често факултете и да обављају послове који нису увек једноставни и захтевају виши степен интелигенције. Ипак, исти ти људи се, као живе ватре, боје самосталног размишљања и закључивања и радије бирају да мисле колективно и говоре хорски.
Милане, ова констатација као и цео текст је одлична.
Рене Декарт лепо закључује – „мислим, дакле јесам“ или „мислим, дакле постојим“) је филозофски исказ који је постао фундаментални елемент Западног рационализма, а који данас губи сваки смисао.
Времена су тако тешка, медији најчешће инструисани од стране различитих интересних група тако да нормалан човек не може да се снађе у мору непроверених и непоузданих информација.
Срдачан поздрав теби и твојој породици,