Опозиција, посебно она патриотска (и патриЈотска), као и патриотски интернет портали и медији, који се баве србовањем, уместо политиком, здушно помажу Вучићу да завали Косово.
Ево и зашто: не треба да се буде Черчил, или Цезар, да би се схватило да тренутно постоје само два изводљива сценарија за Косово – први је да се и формално преда Шиптарима, а други да се конфликт замрзне и да се чекају нека друга времена.
Вучић је, наравно, највећи поборник косовске независности, док другу реалну опцију не заступа готово нико, ни у јавном простору, ни међу овлашћеним патриотама. Већ први пут кад је Вучић, непромишљено и брзоплето, бесно реаговао на идеју о замрзнутом конфликту, „патриотама“ је требало да буда јасно на шта треба да се фокусирају. Но, они су наставили да плету причу „Не дамо Косово“, „Косово је глава Лазарева“, „Косово је срце Србије“ и сличне патетичне фразетине, које не значе ништа и само помажу Вучићу да не буде једини патетичар у земљи.
Сумњам да је макар једном Енглезу икад пало на памет да су, рецимо, Фокланди срце Британије; испловили су и отели их од Аргентине. Не верујем да је неки Енглез икад помислио: „Енглеска је глава Артурова“, или „Не дамо Индију“! Такве глупости су резервисане за тупаве политиканте, а не за озбиљне људе.
Када би Вучић, од стране некакве патриотске јавности, од јалових потписивача јалових петиција, од интернет медија, био засут захтевом да замрзне конфликт, то би дало већу шансу, него што га затрпавају причама о немогућим решењима (враћањем Косова под нашу контролу, слању 1000 војника и полицајаца, или чак директним нападом на Косово), а поготову кад крену да предаји Косова супротстављају „главу Лазареву“, „сабљу Милошеву“ и наше „светле намастире“. Сви ти патриоти нису успели да сачувају Грачаницу код Ваљева, а хоће Високе Дечане на Косову? Циркус.
Несрећана опозиција, несрећни интернет медији, несрећни интелектуалци „Небеске Србије“, много више воде рачуна о свом имиџу, о својим џеповима и позицији, него о Косову. Да није тако, инсистирали би, сви заједно, на могућем решењу, што замрзнути конфликт јесте, а не би фразирали, петиционашили и, уопште, лупетали као Максим по дивизији. Они су као голубови лепезани: лепи екстерно, али никакви летачи.
Морам да изнесем и једну личну сумњу: не верујем да су сви толико глупи и да не виде ову, као дан јасну ситуацију. Бар нису сви глупи. Неки јесу, знам људе, али нису сви. Зашто се од Вучића траже ирационална решења, а не оно једино које је рационално и које он, баш као рационално и употребљиво, одбацује пре него што је изречено? Имам, дакле, утисак да већина интернет медија, портала, национал-лумпен-интелектуалаца и опозиционих првака, заправо помаже Вучићу да преда Косово, притискајући га ирационалним решењима. Он би то урадио свакако, али би било теже изводљиво кад би супротстављена решења била рационална и могућа. Овако, између предаје Косова и очувања главе Лазереве, сасвим је јасно шта је могуће урадити.
Упознао сам, бавећи се овим послом, стотине јавних радника, политичара и медијских посленика. Бар 80% њих нема појма, али ни најмањег о политици. Мисле да је патриотизам = политика. То је блесаво, али је тако.
Од оних 20% који нешто и знају, 3/4 су спрегнуте са службама.
У суштини, није ни чудо што од Вучића нико и не тражи нешто паметно, нити изводљиво. Лакше је точити патриотски адреналин и извикивати пароле.
Косово ће отићи, патриоте ће остати патриоте, Вучић ће остати издајник и свима добро.
Нетачна је процена да око 80 % јавних људи нема појма о политици. Знају они одлично шта је могуће да се уради. И управо је 3/4 од тог броја под директном или индиректном контролом домаће и стране обавештајне заједнице. Пошто је јасно да уколико се Косово преда на тацни сада, следује за то и добра лова, па се боре за неку кинту, ко већу. ко мању. Али, кинта је кинта и само то се у данашње време рачуна. Преосталих 20% чине аутсајдери и сањари, који су махом заступљени на маргини Интернета, али у мејнстрим медијима немају приступ. Ово је постала земља чешатора и увлакача свих фела, а солидарност је нестала нетрагом, заједно са колективизмом. Праве патриоте, чије су косте расуте којекуда по крвавом Балкану, се у гробу окрећу. Скупо и веома брзо ћемо платити ову моралну беду, пошто после предаје Косова следе много горе ствари. Биће то отворени лов на све наше главе., као у најсуровијим компјутерским игрицама. Окупатор неће поштедети ни издајнике, вођен логиком да ако су издали сопствени народ, издаће кад тад и њих. Заиста смо племе које сном мртвијем спава.
@Милан – две идеје – први је да се и формално преда Шиптарима, а други да се конфликт замрзне и да се чекају нека друга времена.
И један и други приступ су искључиви и политички неодеживи.
Тако да је то лоша процена.
Овде се ради о корекцији границе а не подели или пак разграничењу. тако да су ови тремини јако прецизни и појмовно јасни. Корекција границе значи врећање Ибарског Колашина Србији јер је оно 48-ме припојен Косову, потписао Петар Стамболић. Корекција значи да Србија са пуно права,како историјског, духовног, економског мора добити нешто што досада у свету није виђано. То тачније значи да се Србији мора надокнадити оно што је вековним страданјима изгубила. Нормално не може се све идеализовати, али гледајући Израел, ствари постају јасније. Тако да светски стратези имају јасну и мање комликовану слику у Србији него на Блиском Истоку. да будем јасан. Србија добија Северни део са Трепчом. СПЦ добија на слободно управљане црквене поседе манастире. По углду на Хиландар. А Срби на Косову добијају аутономију општина које ћа међусобно политички имати вео чврсте везе по питању својих права. Нешто слично што је нуђено некада РСК.
Тако да решења има за нормалне људе.
Изведимо један мисаони експеримент:
Рецимо буде референдум за изјашњавању нашег народа о статусу Косова.
И народу поставити просто питанје- ДА ЛИ ПРХВАТАТЕ ИНТЕГРАЦИЈУ АЛБАНАЦА У ПоЛИТИЧКИ ЖИВОТ СРБИЈЕ?
Какав би одговор могли очекивати?