Милан Миленковић, са којим сам обавила овај интервју, је новинар кога најбоље познајем, јер је – мој отац. Могла сам, наравно, да пронађем и неког другог новинара, али је овај, како сам за себе каже „матори циник“, био мој први избор, не зато што ми је најближи, већ зато што је човек који сме, увек и без остатка, да слободно каже шта мисли.
***
Ти си почео да се бавиш новинарством још у време социјализма, у оном режиму, дакле, које ми данас сматрамо диктаторским. Млади људи су научени да верују да у то време није било никаквих слобода, па ни слободе медија. Ти си писао за „Борбу“, која је тада важила за лист Социјалистичког савеза радног народа?
– Да, почео сам да пишем за Борбу са непуних деветнаест година. Шта год се данас мислило, медији нису били мање слободни, него данас, а свакако су били много писменији, много садржајнији и ни мало вулгарни. Овде, наравно, говорим о oсамдесетим годинама прошлог века, које су биле барок социјализма. Како је било педесетих, или шездесетих, не могу да сведочим.
У јавности се често прича о слободи и независноисти медија у данашњој Србији. Мислиш ли да је то могуће постићи?
– Наравно да не. Медији, од кад постоје, у светским размерама, нису били ни слободни, ни независни, нити ће то икада бити. Нису слободни, у крајњој линији од новца, који диктира шта ће се писати, снимати итд. Захтеви за слободу медија, који се повремено појачавају, и сами су покренути новцем, јер је и борба за слободу медија занат и занимање, као и рад у медијима. Ко мисли да се неко за слободу медија бори зато што му је стало до објективног информисања, или је глуп, или веома наиван.
Мислиш, дакле, да публика не заслужује објективно информисање, односно да јој је неопходно медијско туторисање?
– Некада људи нису смели да мисле слободно, данас смеју, али више не умеју. Стварност је таква да само снажни духови могу да је посматрају каква јесте, док би остали увидом у чињенице ризиковали или ментална оштећења, или би рационализовали, дакле лагали сами себе. Овако, уместо њих, лажу медији и тако им чине живот подношљивијим. Објективно информисање је, дакле, само за оне који могу да га поднесу.
Звучиш као да си управо изашао из Орвелове „1984“, или неке друге антиутопије. Твоје виђење медија је донекле ригидно, а однекле депресивно…
– Ја сам матори циник и депресивни оптимиста (смех).
…а опет поседујеш свој медиј и за њега тврдиш да је слободан?
– Немам тутора, новац добијам од публике, тако да медиј јесте слободан у односу на оне који морају да слушају газде, или да просјаче од министарстава. Ипак, мој медиј није слободан од мојих недовољности и ограничен је мојим интелектуалним и моралним могућностима.
Раније си, од радио-станица, радио на Радио Фокусу, на Снази народа, а сада имаш свој радио, који се зове прилично стереотипно, 2М радио, по твојим иницијалима…
– Како знаш да није по твојим?
Нешто ми каже да није тако. Да ли си на претходним медијима, на којима си радио, био „притискан“ да причаш одређене приче, па ти је то дојадило, или је нешто друго одлучило да направиш свој медиј?
– Нико ме није притискао у смислу наметања тема, или ми је неко забрањивао да о нечему причам, али су и један, и други радио, на којима сам причао, били пропагандистички, па тиме и доктринарни и догматски. Пошто сам, по свом схватању политике, а 2М је политички радио, натуралиста и функционалиста, сад могу да причам приче ослобођене сваке идеологије и догме. Тиме сам, наравно, један део публике разјурио, али је остао онај део који може да види стварност без лакирања и да се носи са њом.
Ти си, дакле, закључио да си овлашћени тумач стварности и направио си свој медиј…
– (смех) Ја сам као српски политичари: сам себе овлашћујем за све што ми падне на памет.
…али стварност није ничији посед. Како знаш да радиш исправно?
– Не знам да ли радим исправно. Постмодернистички приступ животу и каже да не постоји стварност, него само њена тумачења, а ми живимо у епохи која је сва у префиску „пост“: постмодернистичка, постиндустријска, постдемократска, постхуманистичка… Ја износим, дакле, своје виђење стварности, а колико лица она има, то је немогуће рећи. Чак и стварност једне породице сваком њеном члану изгледа различито.
Ти си на интернету, односно твој радио је интернет радио. На Западу се увелико, испод површине и увијено, прича о контроли интернета, који се, очигледно, „отео“ својим креаторима, највише тиме што се, бар у једном делу, могу чути и мишљења супротстављена „мејнстриму“. Мислиш ли да ће интернет једног дана бити потпуно под контролом центара моћи?
– Највећим делом он то јесте увек и био. Спорт, музика и порнографија су доминантни садржаји на интернету, а они подстичу најниже инстинкте код руље. Она једна четвртина нета је резервисана највећим делом за будале које, пре нета, нису имале где да се изразе и објаве своју тупавост. Тек мали део нета је резервисан за озбиљне и квалитетне садржаје. Наравно, и то мало садржаја ће, пре или касније, бити нападнуто, јер је сваки нормалан глас опасност за Врли, нови свет. Напади ће, у почетку, бити „меки“, а ако то не да резултат, ригидно ће се применити сви људско-правашки инструменти, чији је задатак не само да се ограничи слобода, већ и памет.
Будућност описујеш у веома тамним тоновима, док ми свакодневно слушамо о томе како свет само што није постао један велики Дизниленд. Све цвета, људска права нарастају, слободе немају границу, деца се весело играју, економија пробија све границе, детерџенти перу све беље…
– Надам се да ће ме Ђаво однети пре него што дочекам тај ваш Дизниленд. Да ме је однео пре, рецимо, седамнаест година, не бих појма како Србија може просперитетна и срећна да буде (смех).
Хвала ти на времену које си издвојио за овај интервју.
– За чланове породице никад није лако издвојити време, тако да…примам твоју захвалност (смех).
Dobar intervju. Steta nemamo prilike da Milana cesce vidjamo u ulozi gosta. Poslednji put je, ako se ne varam, bio na Balkan Infu. Posle je rekao da ga tamo vise nece videti. Steta. Kao sto rekoh, voleo bih cesce da ga vidim u ulozi gosta, jer ima svasta pametno i zanimljivo da kaze.
Odličan i intervju oslobođen uštogljenosti i stereotipa, a Milana ne samo da sledi odličnog novinara, izuzetno širokog i za današnje prilike jako retko načitanog i spremnog da se snađe u svakoj situaciji, zahvaljujući tome da je i odličan čovek i veliki borac, već ugrađuje i svoj pečat i pristup koji prevazilazi šablone i strahove da se na svoj način nešto kaže i pita što drugi ne bi smeli. Ovaj intervju prvenac je za primer. BRAVO!