facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Миле Милошевић: Да ли је бојкот већ успео и шта се догађа после избора (претпоставка)?

Миле Милошевић: Да ли је бојкот већ успео и шта се догађа после избора (претпоставка)?

Друштво без баланса

 

Какво је српско друштво данас у кратком опису? Претежно је друштво личне и отуђено  групне моћи на основама: а) релативизованих и добрано онеспособљњених установа, „непријатељски“ настројених према друштву под паролом развоја (од појава израбљивачког рада, потрошачке корпе од које ретко ко може да живи, тзв. извршилаца, социјалних права пуке формалности, неспремности за решавање елементарно животних захтева грађана који живе у пропадајућој стварности, а не умишљеној законодавној и медијалној фикцији малоумно скраћених смислова „односа са јавношћу“ за који је довољно рећи како су „европски“ у потпуној декултурацији целог друштва да би свака дискусија утихнула …списак је у сваком погледу предугачак, непријатељских и лоших закона и пракси, и простире се подједнако на све области друштва, а да никад није био сагледан истраживачки као целина); б) јасно ослабљених вредности и без поредка у односу на садржај ствари – дух мера друштвеног обједињавања и обухватања, који би могао да гради законе а онда и установе – тога уопште нема (него само приватизованих интереса и идеолошких пројекција, провинцијално имитативне природе који не мари ни за једну чињеницу стварности, него само посеже за одговрајућим интерпретацијама исте); в) затвореног за перспективу и друштва и државе; г) сасвим отвореног за стихију и њене криминалне исходе; и д) са више него објективним и све више како друштво и држава слабе под разним страним условљавањима, али и  тек приватизованим, субјективним запрекама, захтевима, решењима, исходима стваралачког каркатера који би да оживе живот у Србији (те уопште није спонтан перманентни тренда лоше расподеле и скоро највећи фактор раслојвања на целом европском континенту). Због чега све више пристојних, талентованих, образованих и способних људи одлази из године у годину (не само они који се сврставају у типичне економске миграције), уз оне који препознају иако су без држављанства, неизоставно грађани другог реда тамо где се упуте, да су више третирани као људи него овде код куће, у отаџбини – и поред све носталгије. Уз дугорочно ниске стопе рађања, све заједно последично је старење и смањивање становништва (што се све не може угурати под тзв другу демографску револуцију и тенденцију центристичког уређења ЕУ у зоне различитих права и могућности, где Србија није ни периферијска зона, него је последица, губитка воље и љубави за живот у Србији) у све равнодушно лошијој друштвеној стварност (која да би се пренула и то на кратко треба да 6. деце живи у свињцу 8. месеци), коју чине све више медији са својим илузивним ентитетима, а све мање живи људи и преовладава насиље уместо поредка. Уостало, од чега се састоји овај наш економски развој, са којим воле сви српски режими да се хвале, а задњи чак као јединственим, са оваквим људским параметрима и параметрима прилика? 

 

Континуитет друштвеног насиља, промена парадигме – људи и друштвени контекст 

 

Добро је познато да се бројеви кретивних појединаца, корисних за друштво, онолико колико Писа тест може да препозна још од 2006. (уз сву критику нпр. К.П. Лисмана) у свим друштвима мери далеко испод 1%, пре у промилима. При чему је, да ли ће се такви појављивати и развијати, али и други који могу да прате и подржавају пресудно зависно од друштвеног контекста. Док се друштвени контекст код нас показује таквим, ма шта нас неко убеђивао, да нам је и овај број неухватљиво близак нули (осим изнова показивања пар успешних ђака математичке гимназије, чија креативност може, а вероватно неће доћи у Србији до изражаја, јер друштвени контекст не негује такве вредности). 

Таман посла да се каже да било шта неваља, био је проблем и некад у Југославији, из које махом најбољи људи нису одлазили, док сад у Србији, из које најбољи стално одлазе јесте велики, посебно овој Вучићевој „златног доба“ у којој више ни зло нема чега да се боји, па има свако ко је још човек. Тако да је насиље у сваком погледу надвладало, па су једини избори или прихвати, или пропадни, или одлази. Зато то оним који би да Срби стоје на једној нози у заштити својих интереса, у уобичајеном шовинистичком атавизму према Србима, личи на национализам, те можда и они, као Прпа и Бешлин, препаметно јавно сеире о неком надриконструкту „сељачком фашизму“, док је заправо реч о фасадној демократији, разореном политичком систему и друштвеном уговору са лумпен пролетеријатом (насталог у друштвеном злочину ДС – ДОС-а), а договореног трансфера власти између СНС – странци уз свима добро позната условљавња око КиМ што су ТН и АВ одмах испунили кроз назови Бриселске споразуме. Све заједно, јасно, у друштву без поредка. Те је у основи један насилни систем управе који је многима дозлогрдио  замењен другим, као непрекинуте праксе природе управе. Заборавља се да је и овај склоњен у некој врсти бојкота „белим листићим“. Док је за то данас потребан потпуни бојкот, а да при томе опет нису обезбеђени никакви разумни разлози по питању избора наследника. Отуд се у овом српском стању, искључиво само Коштуница прескаче, јер он је представљао оно најоптималније што је успевало да одржи методолошки национализам и поредак у Србији, својствен свим историјским народима и државама, уз значајне демократске особине, каквих није било ни пре ни после. Поред постојећих прилика, условљавања, интереса али и памети од које боли глава, шта све знају. Толико неразумевање је присутно, да експерти и лидери не виде да су свему потребни одређени друштвени услови и ту социолошке промене, да би неки од сценарија били вероватнији, а аражмани могући. Зато и данас кад се питају професори и експерти, ко гласа за СНС не виде да су ту поред акционара, клијенти, масовни лумпен пролетеријат, са којим је СНС направио друштвени уговор у ком све постаје могуће за њих. Просто примером, и за време СФРЈ људи су се махом запошљавали до задњих дана преко везе, чим би посао нешто вредео, али није било могуће да неко издаје тезге на земунској пијаци, а сутра буде директор и још у управном одбору неког сложеног система – то је Вучић сад овима дао, кроз потпуно разарање могућности поредка, корисног и успешног устројства друштва и државе. Него професори, вичу „популус“, уместо коначно да се у Србији разумеју друштвени процеси и неизбежне структуралне промене, као предуслов за различите сценарије кад тек неки аражмани моћи постају могући уз медијалну и дипломатску „гурку“. Да је АВ са својим „рационалним моделом интереса“ коме више мало ко нешто може споља, него се сам са временом нужно урушава изнутра у многоврсној наопакости (разарајући друштво и државу), постао тек могућ, захваљујући оном докле су предходници довели српско друштво и социјалне промене, али и културне у наопакостима (па је зато нужно признати да је лумпен пролетеријат створен шок транзицијом, законом о раду у одустајању од поредка у општој равнодушности према човеку, грамзивог полусвета и полуинтелектуалаца ДС – ДОСа, уместо стално писања лажних чланака и историје). Тек тад игре моћи и условљавања које више немају везе са самим друштвом постају преовлађујући део управљачког аражмана над Србијом и у Србији. Отуд, су се потрудиле и стране и домаће але да Коштуниц виде леђа и да се никако не помиње осим по умишљеном злу, и да је причао са совама, волео мачке, јер је био интерегнум (али са свега цца. 18% подршке), прилика коју је требало надограђивати, али то је био интерес Србије и народа, а не ала (уз све његове компромисе са овима, који су очигледно били мали за њихове апетите) и није успео да постане нада, а поготово карта за успех лумпен пролетеријата, као што уопште није задовољио укус малограђана и синдикалаца, који су открили да сад неодустајно воле све што воле медији са запада, али да нема и данас у његово време Устава, ни политике неутралности, уз постојећу резолуцију 1244, шта би било са онима за које се Устав не маже на хлеба? Да се без тога стигло до Вучићеве епохе? Па да се побеђује уместо са 5:0, са 10:0?  Јер АВ очигледно само такве победе може да обезбеди. 

Зато се изнова само медијално претерује, а не у делима, стално изнова на граници безумности и фантастике, изван пристојности и поредка. Док нас све више друштвени односи и бенволентни ставови гурају  на периферију света, историје, у сваком погледу у друштво провинцијалног духа. Провинцијално понављајуће имитације у свему, лажи, пожељне конформистичке отупелости и безгранично онеспособљавање. Па парасистем буја од гротескне бравурозности „весићизама“ и осталих за које је довољно да им се виде физиономије, без да се слуша њихова ограниченост из које лежерно ишчашују ум свима около глупостима и псовкама, а зло је нормализовано стање.  

Значи, да је потребна промена парадигме која би узимала у обзир поредак, који је свестан људи – уместо само три опције (прихвати, пропадни, или, иди) да нуди макар још неку, наравно не ону аномалију услужног агента страним интересима, а не изнова се залетати према економским или институционалним бајалицама посебно да се на папиру личи на неку другу државу или ЕУ, па ћемо и ми да личимо на њих, посебно наши животи – да цела Србија заправо оде, а где, у ништа.    

 

Реклама за пиво и вечност 

 

Није никаква тајна да Мило сад хоће своју цркву, а да она треба да личи на самопослугу. У свом захукталом процесу градње црногорске државе, па још и нације, која се на његовом наковњу коначно потпуно изокренула тек у „е вива Монтенегро креатуру“, као неку рекламу за мексичко пиво. То што при томе звецка о српском веленационализму, чак и национализму, као да сви Црногорци нису по пореклу Срби, чак и они Монтенегрини, већином до властититих очева и не баш ретко са фазама у њиховим живописним каријерама личног србовања, него као да стварно вреди онај уврнути речник црногорског језика (како су почели могли су да допишу и слова за стењања, од тоалета до кревета, колико би ту њих још било – само да је екипа имали мало више интелектуалне снаге, овако богати духом), или, дукљанска оперетска мисао и несретна историја, која је досегла тек сама до маријачи ефекта са овим „е вива Монтенегро“, иначе популарних у Миловом стасавању и његових компањероса касних ’60-их, кад су наши домаћи музичари на телевизији навлачили велике сомбрероре и запевали на српском као прави Мексиканци, изгледа како је оставила фаталан утисак, поред филмова о мафији. Фаличност укупног конструкта је сношљиво забавна као реклама за мексичко пиво, туризам, морско лето и лаке девојке, шеме – а све је то постало једини заштитини знак бренда Милове корпорације (па му се ботоксиране анимир даме у дипломатији утркују како ће на фејсу да звекне по коју умну Србима), али не и кад треба да се деца крштавају у самопослузи. Уз убогог Мираша Дедејића уз кога и Кончита Вурст јесте мање чудо. Човек би да буде Патријарх. Док је „Љепота Порока“ остала превише сложена за животињске инстикте Монтенегрина и тренутну прилагодљивост без самосвести. Показујући да уметност стално улепшавајући човека пребацује баналности стварности.  

Тако да се Милу догодило 2020. чудо у властитом одмотавању судбинске нити. Таман кад је мислио да његова корпоративна машина меље све пред собом и све може, десио му се човек. И то му се десила вечност човека, те се њему, његовим стратезима, пропагандистима привиђа средњи век, а да нису схватили да вечност има многе облике, да чак не би било комуникације ни језика без ње, ако би само постојали тренутци у људском животу. Да на томе и сами они, али само паразитирају у сваком погледу. Може Мило да буде атеиста али не може да не зна за космички закон о очувању енергије, те и информације, без тога ни људи не би никад дошли у прилику да се разумеју, ни симболички, појмовно, а тек не морално и заветно (као при венчању, рађању и смрти), него да пуко реагују ако би човека било, случајем или као прости  организми, а на то се баш упутио, да деградира све што је човек у Црногорцу, да би га учинио добрим службеником – „биомасом“ своје Монтенегро корпорације. Не више људима, ни народом. При томе, као у правој античкој трагедији насупрот себи је затекао Митрополита Амфилохија, који зна постојати и на страшном мест, као онда кад је, у оној страшној тишини опасног, привидног мира, како је НАТО допустио некажњено да се убијају Срби, по окупирању Косова и Метохије, својим рукама вадио њихова тела из јаруга и потока где су остављени да иструну и да их звери разнесу, како би им омогућио сахрану која је достојна човека, што Мило и његови више не разумевају, ако су кад били људи. Зато у литијама и не мора да су сви дубоко побожни људи, јер вечност уистину има многе облике и свако ко је још човек их са собом носи и разуме, а Мило је ударио на све, још пред сведоком човеку какав је Митрополит Амфилохије.  Који није уопште сам у томе, него је поред цркве, цркви блиских људи и народ са њима, а и решеност и свечарски мир у свима њима.     

При свему је занимљиво да Монтенигери желе да као људи славе постојање, а без, да и они трају и имају прошлост, па измишљају инстант језик, историју, а без вечности, него у пуко тренутку и одрицању (а Његош им је још одавно рекао све у потурицама о плахима) и само то не виде. Каже још банда монтенегринских сецикеса, све је то средњи век и крсташки рат против њих, баш имају проблем са својом величином, да је било шта против њих, кад њих заправо нема.    

 

Бојкот 

 

Зато је бојкот опозиције већ успео – фактички показујући коме је где стварно, а не фингирано место, синергијски и у Србији и још боље Црној Гори, и шта га руководи – достојанство, сама вечност човека, али нам није у Србији указао на решење – ко би то разумно могао бити носилац нове епохе. Зато нам следи надаље мрцварење, док се и у Србији не препозна вечна формула живота људи у онима који би да нас предводе, а не тренутака и инстиката – стварност слављења постојања, трајања и стварања, а не све те политичке преваре похлепе и глупости и засењујући медијални маркетинг скраћених смислова површности и подлости који је једино способан да индукује малоумност, а онда све остало што може из тога да следи. 

Тако слушамо да ће баш СНС да се позабави нашом децом, док спрема ревитализацију својих коруптивних редова, да замени подмирене и олењене са ново-гладнима, а тих у Србији не може да зафали, само да се поздраве и са преосталим траговима властититог достојанства и своје још неке из куће пристојности, јер је у оваквом друштвеном контексту нема – јавности, а поготово медијима. Кад је могла Чомићка да уђе у Скупштину са законом који сад ником не требају, нити се има осим као и обично дивље и површно услова за њега, што да не буде оних мање обавезних од ње, који ће не из неке некорисне освете, прихватити, у све суженијем друштвеном избору: прихвати или пропадни или иди? 

Тако да се бојкот већ одвија на два плана међу Србима – оног одбијања, због вечности и оног,  искривљавања стварности која више не познаје етику могућности него искључиво три избора. Што већ ствара услове и за трећи план, организацију. 

Насловна илустрација – „Бојкот“ Рикарда Левинса Моралеса

About The Author

Related posts

1 Comment

  1. vilogorski

    Vreme i konstrukcija destrukcije
    Članak koji prolazi nezapaženo, jer jednostavno nije po volji stranaka i kreatora javnog mnjena.
    A ovaj tekst upravo osvetljava sve atribute naše objetivno destruktivene stvarnosti koja razava tkivo ovog naroda.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.