facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Слом (први део)

Милан Миленковић: Слом (први део)

Који је то чип за самопрепознавање једног народа? Како ми знамо да смо другачији, да се разликујемо од других?

Безбројне су дефиниције народа и нације у литератури, посебно оној уџбеничкој, а  мени је најближа она која каже да је један народ заједница сећања[1] и очекивања[2]

Мали скок на прву реченицу: идеје да су сви народи исти, да постоје општељудке тежње и очекивања, осим што су побркале биологију са социологијом, поништиле су и особеност сваког етноса, али не у стварности – јер је то немогуће – већ у свету идеја бледих, бескрвних теоретичара, из којих је ишчезла раса, па мисле да је ишчезла и из других и наморавају их да то признају.

Код грађанизованих маса, безобличних и бесимболичних,  простор је победио време. Појавиле су се вечне, од времена ослобођене истине, као оне о људским правима, подели власти, или вредностима индивидуализма. Наравно, претпоставке о тим утварама разума су идиотске, јер не постоји ништа што је одвојено од струје живота и протока времена. Примерице, комунистичке вечне истине у трајале око седамдесетак година.

Исти је случај и са религиозним истинама: иако су, пред верним стадом, названим тако због интелигенције коју поседује, верске истине чист простор, дакле ослобођене су времена, те су ванвременске и вечне, постоји веома обимна историја, рецимо, хришћанства, која би била немогућа да временска димензија не ради, иако се одриче. Она се, дакле, може одрећи, али не и укинути, јер не постоји ништа што је одвојено од живота, а тиме и времена[3].

Проблем са грађанином, а ми данас јесмо грађани, јесте у томе што све његове привидне вредности, као што рекох, имају ванвременки карактер. Високи идеали противурече општем опадању вредности, морала, па чак и елементарног људског  поштења. Испада као нека спрдња: највише духовне нивое досежемо, највећи православци постајемо баш кад смо, као људи, најгори. До људско-правашких висина, геј права, индивидуализма, не дођоше они челик-људи који су прегазили Кајмакчалан, него гованца, која Авалу не би прегазила по јунском дану.

Свима нам је, било као јасна мисао, било као мутно осећање, јасно да је све ово једно лудило, које не води ничем добром. Лопови не могу да буду господа, курве не могу да буду госпође, гадне бабе из НВО сектора не могу да буду носиоци никаквих вредности, таман колико ни Ненад Чанак не може да буде промотер неке дијете.

Ипак, грађанин је, како год га разумели, на нивоу Робеспјера, Жарка Кораћа, или Жике Обретковића, опасан баш зато што су његове нумине ослобођене времена. Немати, чак одрећи прошлост, значи  немати обавезе према прецима и заједници сећања. То значи, ако звучи компликовано извињавам се, моралну апостериорност. Уз претке, дакле уз постојећи морал, ми унапред знамо шта је исправно и морално, шта не. Одбацивање предачког морала и система вредности значи следеће: делаћемо како нам се хоће, па ћемо то делање, накнадно, прогласити  за срж морала, што је његова директна негација, јер он јесте морал зато што у основи својој има диспозицију[4].

Упростимо: иако нисам хомофоб, невероватно ми је да од св. Саве до Његоша и кнеза Милоша и од Милоша до Тита, а било  је ту на стотине умних глава, нико није видео вредност мањинских права и радост геј парада, а видели су Наташа Кандић, или неки Аздејковић, неки усранко Тадић, или његов генијални следбеник Вучић. Испада да смо све геније, у хиљадугодишњој историји, имали уназад 20 година. 

Дакле, шта смо ми? Шта смо ми себи, једни за друге: браћа, род, јединство сећања и надања, или хранљива подлога, којом и на којој ћемо се хранити једни другима, видевши у туђој пропасти шансу за сопствено уздизање? Некада смо били једно велико „Ми“, наспрам читавог света, душевно јединство (а не духовно, како би рекли неоправославшћујући) и, сама по себи разумљива, спремност да се то „Ми“ брани.

Атомизиран грађани не знају за „Ми“; у центру њиховог Космоса је „Ја“. Тамо где је некад стајало припадништво, сада стоји настројење, односно идеолошки доживљај заједнице, аноргански уместо органског доживљаја света и свега у свету. Отаџбина, земља отаца наших, то јесте само под условом да задовољава наше идеолошке критријуме[5]. Тако имамо леву Србију, која је, истина, угинула (требало је да траје вечно, али је вечност брзо прошла), па онда равногорску, љотићевско-недићевску, грађанску, другосрбијанску, људскоправашку отаџбину, а сам Бог зна какве ћемо још имати.

У основи, све те отаџбине су грађанског порекла, јер не постоје пре процеса грађанизације Сораба. Проблем, враћам се опет на почетак текста, је у томе што грађанин/грађани не могу да буду заједница сећања, јер њихово сећање сеже најдаље до Уставобранитеља, а суштински до периода између два светска рата. Не могу да буду ни заједница очекивања, јер су њихова очекивања тако шаренолика, да немају ни најмању шансу да им се нађе најмањи заједнички садржалац.

Најтрагичније је то што грађанери немају чак ни садашњост, јер је њихов живот буквално без значаја, односно нема значењa, не изражава никакав симбол и има само биолошку вредност. Да вепар уме да користи банкомат и да разуме Задругу, био би грађанин.

Посебно је, барем за мене, интересантно питање мира[6] и немира[7]: свуда око вас је мир, у Кнез Михаиловој може мува да се чује, љубазност царује по улицама и кафанама. Опет, око себе нигде не видите истински мирне људе, већ избезумљене, сломљене јединке, које раздиру унутрашњи немири, али нису у снази да их артикулишу и изразе. Од оног, некад моћног „Ми“, отали су амо сломљени, усамљени појединци, уверени да је старање само о сопственој буљи срж животне филозофије[8]. И у традиционалном друштву људи воде рачуна о споственој гузици – таква је људска природа – само што размеју да је њихова гузица далеко безбеднија и има боље шансе  да се добро проведе у друштву у коме је старање о целини на првом месту.

 

[1] Не сећања као некакве чињенице, као објективитета, већ онако како је предато, дакле: сећање као доживљај, као проосећана прошлост.

[2] Очекивања, дакле заједница и стрепње, наде, пројекције соптвене моћи у будућност.

[3] Ту треба разликовати оне залуђене типове, који заиста верују да сунце излази зато што они кукуричу и прагматичне попиће, који у етерналном карактеру религије виде извор зараде и не би да га компромитују додиром са временом. Реформе се,наравно, изводе стално, време увек савлађује простор, али просечан верски идиот то не може да опази.

[4] Политика је егземпларан пример апостериорног вредновања: политичари не кажу унапред шта би то, у њиховом делању био успех, а шта неуспех. Кад се деси, ма шта, онда сазнамо да је то био успех. Да се десило супротно, опет би био успех. Тако политика, као људска делатност, губи смисао. Слично се дешава и са обичним светом, који нема априорну поставку вредности и морала, а не може је имати у позном грађанском друштву, у коме влада изразита нетрпељивост према свему што није тренутно измењиво. Сваки поступак, ма какав био, накнадно постаје оправдан и моралан, чиме се обесмишљава постојање моралног система уопште.

[5] У време социјализма, уобичајена фраза је била „наша социјалистичка отаџбина“, што је живо сведочанство опадајућег осећања заједнице,односно она је и даље заједница, али под одређеним условима.

[6] Мир као аспект немира – ескапизам, бекство од стварности, прихватање света за који се нема снаге да се мења. „И да свет пропадне, добар стих остаје“. То је мир који је победио живот, одвојио се од њега и ускоро ће се још и обрнути против живота.

[7] Немир као аспект мира: Врли, нови свет, уређен, гиздав као сеоска млада, у коме су сва питања решена, у коме Дизниленд ради 24/7, у коме банкомати серу паре, а причешће и Меку траје до дубоко у ноћ, у себи носи скривени постмодерни Аушвиц, пред којим, несвесно, душа дрхти, јер се у њу уселио немир са којим не зна како да изађе на крај. Зар није необично да потрошња седатива расте са привлачношћу Дизниленда?

[8] Не трeба се варати: прибијање медиокритета уз СПЦ не значи да они нису заражени индивидуалистичком философијом, него значи да у индивидуалистичку философију спада и снобизам, скоројевићство, што припадност цркви уистину јесте. У цркви данас има врлине таман колико невиности у неком тајванском борделу. Модеран верник се удобно осећа само у оној и онаквој цркви из које је избачен Бог, а убачен друштвени догађај. Упрошћено: „Били смо на скијању на Копаонику зимус, а и сваке недеље идемо у цркву“. 

About The Author

Related posts

1 Comment

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.