Прво морамо да расправимо, не само што се политике тиче, 2020-та није иста као 1990-та, нити је онај једнопартијски систем упоредив са данашњом дворском странком на власти. Нити је ономад било ко могао да замисли, уопште, полусвет (разне певаљке, глумце, али и далеко шире лезбејке, педере, курве, лопуже, фртаљ интелектуалце и политиканте који су сви легитимни у општим нормализацијама до скора непојмљивих људских права масовног друштва и припадајуће плуралне демократије) у медијима и њиховим тв-студијима у разговору о најважнијим друштвеним, државним пословима. Посебно ако су интегрисани – на линији помодних трендова (тзв „ослобођеној енергији креативности“) и још по рангу високи дворјани владајућег режима, тим је још мање важна њихова умност, него су ти и слични једино перспективна српска елита у сваком погледу која одлучује о друштвеним токовима, од мишљења, норме, до активности (а сваком је познато какве су).
Као што ни ондашња скоро па једнакост, као и сличност људи по општем моралу – култури као таквој у Србији није ни мало упоредива са данашњим временом. Стари би рекли, распојасало се. Од тад су се многе разлике међу нама појавиле, а много шта и изокренуло на изнанеђење и најлуђе маште. При чему је данашње друштво, наизглед парадокслано, јер је у својој је бити много организованије, иако далеко нефункционалније него оно пре 90-их. Сад, што је са временом нескривено криминално – мафијашки тип организовања започео да претеже, а толико да овде одавно ни зло нема чега да се боји, то је искључиво мера нашег неуспеха како да у друштво очувамо вредности установа живота. Тако да никако нисмо поново на истом почетку, посебно неком истом оних 90-их, па да се само траже фер изборни услови од режима. То може бити утисак онима који шлајфују у стању ДС-ДОС авантуре и њиховог темељног разарања друштва стварањем лумпен пролетеријата, криминализацијом ионако траљавих институција (и док год буде опште некритичке идолатрије Ђинђића, могућ је и режим као данашњи ) и изнова незрела провинцијалност антидуховног, у сваком смислу одсуства мисаоности као усуд који нас лако следи. Што би рекла Хана Арент, отприлике, запањује да то посебно код масовног зла, ушта додајем, малог и великог, кад се најбоље види, јер се не може превидети, није глупост, него потпуно одсуство мишљења. Што је примењиво на нашу елиту у којој зло свакодневно неспутано избија према властитом друштву у безочним лагањима и преварама (од Ђелићевог, само што нам није добро, до дневних канонада Вучића, сестара и братије који све чешће у пусто необузданој бахатости изгледају као дневне дозе све махнитије али и примитивније персуазије), која сатире сваку способност мишљења и сећања, јер без првог нема ни другог, како су се ови себи једино могуће сами свели од прве приватизације на пљачкашке баханалије у првом контакту са и најмањом моћи коју власт пружа – као да је то једино могућа стварност. Не зато што су под колонијалним притиском – не, такви су (неко би могао рећи цинично, нашло их је време, а пре ће бити да се другачије ни не можемо ефикасно иако све нефункционалније и опако по душу човека ми данас у Србији организовати, као баш немислеће ново – транзиционо масовно друштво, са битно великим уделом лумпен пролетеријата), а назови колонијани дискурс им дође као нова идеологија добрих изговора кад је без мишљења, који је и да је приљежнији тек је у форми користољубиве провинцијалне имитативности и ништа више. При чему је најчешће сами шире, искључиво као пусте флоскуле о мерилима (сад су то ЕУ вредности, а будућег светског друштва), без праксе и потврда колико коначно доприноси све то што тако важно много раде, установама живота: па је Срба све више; па дуже живе; све образованији у успешној земљи и међу ваљаним људима на свом месту, а други гледају како код нас да дођу на одмор и уживају у складу и оптимизму, а не опијању и јефтином сексу. Па се тако бележе лепи туристички резултати појавом Београда при врху дестинација за обимну и јефтину забаву. Што су нас домаћи медији препуни примитивног и простачког поноса годинама свако мало подсећали до потопа короном, који опако прети посебно овој индустрији у главном граду (па и медији су нам само са овим садржајима и актуелни и популарни – ено Нове године сваког викенда на РТС-у, само да није досадно и да буду што тупље песмице, па се тако више ни не зна и на гробљима где је коме место у општој хистеричној еуфорији). При чему је елита највише инвестирала у забаву као такву и прекомерну градњу и тамо, безбрижно, где се не сме – као што је коначно очигледно да нису у перспективне индустрије знања (што и говори о пореклу српске елите), па отуд се тежи „дуалном образовању“ или шуп школама по непомодној номинацији. Зато данас требају отворене границе према још заосталијим друштвима због потражње физикалаца, како би наивни као француске собарице да обарају цену рада, посебно, најугроженијим слојевима домицилног становништва – те је тако европска сатница у Србији избаждарена да буде дневница, како би било што више профита, док су они своје омиљене поданике учварили на фондове и буџет – зато се толико дуго развлачи са платним разредима, као што се још мање дешава да ако не политика, а онда тржиште и сидикати уређује цену рада приближно људским потребама. При чему мора да се понови још једна битна разлика између оног једнопартијског система и у фази ауторативног Милошевића, да је већина чланства егзистенцијално зависила од тог што ће добити као плату и тек по неко од концесија, док је данас реч о сасвим дворској странци врло богатих људи у сизиренско – поданичким односима у расподели концесија у односу на цело друштво, које по својој вољи пљачкају, не ретко до урнисања. При чему они за то не могу бити ни суђени – остало је празна формалност и пропаганда од борбе против корупције до похвале инвеститора, јер они не маре за било какву садржајну интеграцију друштва, те је у томе и сав бесмисао тражења регуларних – до неких критеријума прихватљивих избора и пристајања на овај наратив. Зашто је онда опозиција излазили из републичке скупштине? Нити људи у таквој држави, политичком систему хоће више да изигравају некој опозицији бираче, па је српска држава, а не само српски народ као такав изнутра критично угрожен, не од аспирација споља – тим већим што постојеће унутрашње стање бива трајније у формирању овако „неписменог“ стационарног сталежа елите у Србији – којима СНС није почетак, него је завршница.
Искуствено је зато стално данас добро, како ће бити сутра и тако од 90-их из године у годину. За све време, нема добрих епоха, осим нешто Коштуничиних одлука премда битних, а он макар није ни ко пас лагао: као што је Устав, војна неутралност, неприхватање отцепљења Косова и Метохије, или, и те паре од Телекома да преживи Република Српска, а не за приватни џеп, Коперникус и Курир као код актуелног режима (јесу се и тад неке добро познате агенције и типови гребали преко разних странака, али то је толико ситно, тек за бакшиш шта су из СНС урадили). Све, што се и данас једино и некако држи, иако се толики мацани овде у земљи и тамо у свету ломе како да разграде и униште, користећи сваку националну и државну слабост укључујући и режим са укидањем институција Србије на КиМ, и ецт, али није успео да он са нама преокрене негативни друштвени и национални тренд очитог пропадања. Нестанка Срба на широкој периферији светског друштва, јер ни сам народ то није хтео, него Борисов ДС, као и Шешељеве пресвучене радикале и ноторни СПС, као и многи из дипломатског кора – па су се жеље народа и дипломата поклопиле, а мени су још нудили да доведу 50 немачких градоначелника и да се на тим основама међу градоначелницима изгради за обе стране корисна сарадња уместо ове НАЛЕД-ове шале и њихових данас ко зна од кога селектованих кадрова у врху власти. При чему ја ни лично немам никакав разлог да о Коштуници пишем олако лепо, али народ јесте јасно на више пута понављаним јавно – мњенским истраживањима у децембру 2006. исказао исти став у 25 области друштвеног и привредног живота да ће то боље урадити ДС или СРС (графови ниже), па су добили што су хтели, сви ми – без разлике што су у тим истим истраживањима имали јасан став да је Коштуницина влада далеко боља него што је била Ђинђићева и Живковићева – народ је већински хтео голуба на грани радо верујући у пропаганду, па сад већ подуже баш уживају у њему док га гледају у маркетиншким илузијама на медијима у које још више желе да верују, док паралелно трпе криминал у институцијама и препуштају се беспућу, бесперспективно преживљавању као још јединој животној стратегији, ни не мислећи на стратегије опстанка или постојања. То обогаљени не знају ни да мисле и сами замисле, него најбоље, хајде удри у певање и весеље – има код Т Зеледина „Интимна истрорија човечанства“ и опаски баш о нама Словенима о скитњи и певању, уз приче о самопродаји у робство, а не само као улову Златне хорде које су Јевреји са Крима даље продавали. Што ме је некад много љутило и што личи на „циганска и конвертитска посла“, данас лумпен пролетерска – свака у своје време, који су омиљени бирачи СНС-а, а како то једино презира вредно показују видеоклипови, како је изгледало на бирачким местима 2020, кад Ромкиња са срозаном тренерком приводи једног по једног од својих да фино заокруже кога треба – па после СНС меша мржњу са једино могуће, мучним презиром према њима, на шта нас Србе свакодневно своде – већ је јасно да не могу другачије, као што је такве сорте малтер њиховог уздизања.
Узгред, какав нам је универзитет довољно говори, да људи не разумеју шта је знање, па ни да онда процене: за 46% високо образованих испитаника је Тадић био први избор 2006 по критеријуму његове стручности, према 26,4% за Коштуницу, а нашло се 9,3% за Николића. Што говори приде, колико си тад, као и сад, разумевали феномене и процесе у друштву и окружењу.
Те очекивања, која ће странка боље радити у будућности, децембра 2006:
Тако да забава (нпр „Безгранична забава“ – Каспар Мазе – „успон масовне културе 1850 – 1970“) као новум модерне уопште није бесплатна, ни за народ као и њихову елиту. Да ли је примера било ко објавио ових дана пристигле Тимс резултате у нашој јавности деце до четвртог основне школе у математици и науци у међународном поређењу? Оних, који јесу дословна будућност Србије – и где су примера Хрвати, Кинези, Руси и многи други на том списку, осим што смо иза свих њих? Потврђујући колико више немамо заједничке циљеве као друштво, нити смо слични кад започне игра са установама живота због одржавања своје све јаловије моћи и бесмислених привилегија, а то чини елита, али и део народа, не само овај део побеснелог лумпен пролетеријата који се за СНС-а домога колача, а хтео би увек све више. Сводећи ствари на то, да баш свака елита прави образовање према себи и својим потребама. Нама чак и САНУ припада ретко смушеним људима – како воли рећи њихов председник „група јаких појединаца“ у буквалистичком назови либерализму па је већ и по дефиницији упитно да ли су они институција. Међу првима су нам исти понудили да се ратосиљамо КиМ; по свему и целе државе; посебно колико за њу раде. За Ковид су тек ових дана нешто веселници на једвите измрсили. Па овде у чаршији неки увелико мисле препаметно да смо ми и забаву измислили, а да за то други не знају; као и многе дилеме и трилеме, мистицизме, измишљене традиције, футуризме, сујеверја (Џ.Џ.Фрејзер описује како су у Лондону лопови ишли у крађу са свећама од лоја одојчади током 19 века, да се не прича о Кролију, спиритизму, као што су теоретичари „равне земље“ виђени на јутјубу свакако пре наших, потврђујући нам статус да боље имитирамо глупости, него било шта друго), „уметностима“. Појаве, које се вуку од модерне у свим европским народима у коју смо се као нација укључили, далеко иза њеног зенита половином 19 века. Док се сама већина овог развила из пуке реакције у крилу модерне (Кондилис), а мањи део припада стварној народној предаји, него је новоизмишљено или прекројено, као што је шкотски килт попримио своју данашњу згодну дужину да не би запињао о машине у фабрикама (Е. Гиденс), а сматра се као великом традицијом. Тако непознајући ни сложене оригиналне дилеме довољно које су довеле до модерне током средњег века, нити начин мишљења сасвим ново насталог националног грађанског друштва (синтетичко – хармонизујућег по Кондилису), него већ увелико разне деривате модернитета (и начина мишљења који је по себи аналитичко – комбинацијски, који стално изнова у свему трага за првим елементом, од друштва, преко уметности – губитка перспективе у сликарству у општем заравњавању). Док се још пређе дуг пут кроз нашу рецепцију, то је игра глувих телефона са превише учесника која се без вишегенерацијског аутономног развоја своди на синдикалистичку дреку петпарачким паролама на нашем универзитету, школама, а посебно у нашој пре свега површној јавности – код нас је осуда на друштвену смрт, неком рећи немој сад да философираш, чим се појави могућност мисли у питању више (то се не ради). Као што напомиње П. Кондилис, у том периоду су се развиле различите антиграђанске идеологије од плуралне демократије масовног друштва до материјалистичких, битно парцијалне по свом карактеру, те на уштраб целовитости (свакако остаје питање зашто се то догађа, за шта није довољан одговор како је то у самој природи либерализма, индустријализације…). Док Србија сама никад није у својој модерној историји синтетисала и формирала културно аутентично свој ток (за разлику од пре, раног средњег века, како је С. Жуњић – „Прирок и суштаство“ приметио, да је сама изградила у нашем језику филосовски речник за потребе појмања мишљења на грчким изворницима – које нам је успешно растумачио Б Снел, у настанку духовно-умног живота међу Србима – и из тог чисто духовно – мисаоног зенита треба извлачити моћ Косовског завета, а не банално-немислеће материјалности смрти и пораза, него трансценденције постојања, коју нам је у свом сјају велики Његош показао; осталима у будућој Европи је то стигло или преко Мавара, или, по паду Цариграда и пресељењу становништва у Италију, кад је код њих и започела епоха Ренесансе), него је увек била реч о рецепцији европске модерне, али кроз две перспективе: 1) једне која је узимала своје место као орјентир – установе живота у Србији (и развијала неке почетне обрисе културе), и 2) друге која је била стално на „бржој и бољој“ позицији само потпуне, безупитне и некритичке провинцијализације пуне периферизације као јединог излаза, дакле у самопорицању – Црњански, Ломпар. Док је данас стање у пуко подели моћи у Србији на последњој по једну нацију позицији, бржег, бољег, вртоглавог у тежњи ка растакању у светском друштву (прошли текст Модел 2), као и велики део човечанства. Само је питање да ли данашњи двор садашњег режима може ипак бити узурпиран од друге, предходне „упегланије“ али и површније клике и по питању моћи у фантазији да им ова по себи припада јер су најближи европском, никако народу и национално-државном интересу (видили се ту било ко нов, или, мудрији ?), а не овај култивисан кроз другачији захтев опозиције у егзистенцијалном интересу Срба. Зато већ не треба ником политички систем, па га ни немамо, као ни судови, те отуда нема ни државе у благотворном смислу, него сви кукају за медијима како би на крају тек гурали свој агенда – сетинг, као и себе саме, као што је то био случај до сад, осим Коштунице кога зато данас нема, ни таквог духа ма колико то била слаба свећа међу данашњим Србима – ко се још сећа Тијанићевог текста у Нину, јасно му је да је имао добру интуицију са Ђердапом и јелком, али је грешио – Срби су ти који једва да су још јелка (па избори дођу као вуду враџбина која све решава ништа не решавајући 30 година). Него се заједно одвијају два процеса и преплићу, један у ранијим текстовима поменут са стабилизацијом стационарног сталежа постојећег двора и ко ће још од лумпен пролетеријата ући у елиту, а ко отпасти (зато и те дневне медијске и скупштинске вртоглавице лудила и тупости ко више допринеси двору, а не друштву). Други клике која уз битно већу подршку странаца жели да узурпира насталу дворску архитектуру друштва под АВ, ког исти странци од првог дана подржавају, па нам бесни битка као у луткарском позоришту (Н. Елијас о приоди дворског друштва у Европи, Ц. В. Милс о елити у Америци). Будући да за обе нема места не може бити привида двопартијског политичког система. Колач је премали за све те распикуће, а и он се смањује у черупањима све мањих остатака ресурса који су некад били вредни (не као што нам радо представљају као само безначајне и технолошки заостале чега се треба отрести на општу корист).“Бравурозно“ као што је наводна куповина нечег што не вреди на тржишту ни 30 данас за 100. Тако се на све стране вршља отворено пљачкашки одкад нема ни помисли од полиције и судства који су сами дебело огрезли у криминал. Уосталом, уопште ми није јасно како људи замишљају како у неком друштву одлуке настају, чије су оне, тек како се реализују (пуко системски, механички аутоматски или неким чудом добре воље из ничег? – уместо хармонизоване антрополошке културне, егзистенцијалне и социјалне синтезе човека у националном друштву, јер нико не живи сам и кад друге не види), него је данас стање искључиво преко моћи расподеле и ексклузивног права на силу – државних као и још приватних силеџија, медија, посебно кад нема политичког система, владавине права – судства, ни културе. Па би већ СНС-овци да перверзно доносе суманути сталешки закон о заштити себе и својих породица. Кад више у друштвима нема ни битно дубљих социјалних веза – интеграције, него су односи скоро до самог пуцања максимално дивљачки економизовани (чији је крај у светском друштву глобално-корпоративног карактера Модела 2). Свакако у српским друштвеним процесима нема више ни једне национално – грађанаске странке, јер таква опција ни нема битно свој удео у елити, док је и пре била крајње танка у народу осим на речима истог народа који има декларативне склоности. Бука која им се замера ту ништа не значи (као што ни Срби не бацају припаднике других народа ни њихова кола у море-реке, ни раних 70-их, ни 2000-тих, па никако нису упоредиви; али Срби итекако јесу европски историјски народ, док Хрвати нису који су збрисани као субјект историје пре европске епохе – Немац Винклер их више нигде не види у свом капиталном делу европске историје – сви ти назови историјске европске народе на Хелму који ничу као печурке после кише са сад претензијама дугог и важног историјског трајања, нити имају своје круне признате по методологији европског почетка, нити свој ковани новац, а са крзном куна се не плаћају зидања цркви и градова, него племенске контрибуције; зата се пак нама данас дешава, а не код Хрвата, да наше људе малтретира мигрантска гологузија а вајни Срби посматрају и ћуте као пуки пролазници или још добри људи оптужују, јер имају тантијеме по глави ових скитница, а и не уклапа се то у моћ фантазматске логике самопорицајуће разградње нације и државе у наводно аналитичко – комбинаторском начину мишљења који узима у обзир само што му паше, а да резултат свакако није Бахова фуга, него неред шкрипе и клопарајућих звукова мисаоних покушаја). При чему нити сама бука подржава национално –грађанске идеале живота које су све модерне европске државе неговале (а и државни их социјализам преузео – није сам настао из ничег, него је само једна од грана модерне), али им и несмета – напросто је јалово и неважно грактање за грађанске слободе, националну сигурност, културу, поштење, правду, науку и остваривање могућности за ове и будуће генерације, човека и друштва, у националним државним границама, без чега ничег од набројаног нема – него су сами данашњи Срби условно за, по одавно познатом латинском моделу Томе Аквинског, да то други ради – они могу мало да се буне, а онда по старом, као и остали у Србији (као и код овог малтретирања жене у избегличком кампу).
Ових месеци се отворила на медијима прича о више него лепо обогаћеним судијама. Па је тако уздрмана тишина која дуго влада од случаја браће Кљајевић и дугог судског гоњења Крагујевачког правног факултета за продају испита, а за чији епилог нико живи не зна, сем гласине да је један од професора, иначе изгледа драги тата високо позициониране, никад без ухлебљења политичарке за све режиме и странке, члан шиптарског Уставног суда, те је јасно да су несумњиво чланови елите и повлаштени дворјани. Те се на тренутак нарушио консензус, или пре мафијашка омрета да се о својима не говори, а тек не осуђују на штету њихове тако успешне и одвратне каријере, а посебно да им се не суди за свињарије, јер је и тих крагујевачких правника са очито лажним дипломама таман толико да се то не сме дирати по добро лажљиве, погане и слабе српске елите. Него се одмах воденица наврнула у медијима на искључиво приче о великим темама зашто судови не раде – ноторним до досаде причама о политичким притисцима, као да су судије теткице у основним школама, а не на лошу природу судства као институције и то дугог трајања. Како наши судови нису ваљали никад, само што су имали мање да суде. То сам и сам искусио у процесу од скоро 20 година, а и кад су ми рекли 80-их да се не надам да ће трајати испод 10 година нисам веровао, па сам се итекако уверио мало дужим до у 2000-те (а и тад није завршен због правне ствари и рада судства). При чему се показало да то није само мој доживљај него важи за 2/3 Срба. Значи кад сам сам био у прилици да истражим, то сам извео на великој статистичкој целини (цели пројекат је обухватио 34000 људи), а што се судства тиче било је могуће извући паралеле округа у Србији и утврдити да за од преко 60% до 75% људи из тих округа судови лоше раде.
Стање у престоници како се види у табели ниже није ништа боље уз сву концентрацију у њему свих других институција, агенција, странака, нво – трабантерије, медија, елите:
Закључак се сам од себе намеће. Судство неиспуњава своју улогу у друшву, нити је карика у владавини права. Толико, да више нипошто није довољно крити се иза политике, него се треба забавити са властитом природом, знањем, способностима, одговорношћу. Сами они као људи и еснаф који наводно држи до свог угледа, пре свега треба да се запитају и то на властитој адреси због чега га баш никако немају, него су ружна појава за већину грађана. Те уместо сталног кукања због малих плата, одувек свуда присутних политичких притисака, резултат изгледа као да они мало и нимало не раде, а кад, често кафкијански малтертирају клијенте и изгледа праве штету. Стварајући услове да ова земља у самом темељу својих институција може бити само безумна.
Изгледа кад би постојао тест за институције, да би не мали број њих требало распустити јер ни своје основне функције неиспуњавају (у сваком случају их срезати на објективне а не наводне активности, а онда и зграде, људе, трошкове, бесмислен утицај који шире); или су искључиво опресивне, па их ваља призвати потпуној сврси и памети; коначно не ретко су олако коруптивне, те их треба без пардона излагати сталној провери. Пре свега се треба изборити са саможивошћу институција и ексклузивних интереса запослених у њима, како би српска држава поново могла да има неког и свог смисла. Наместо тога су у процесу тек дивљачких економизација друштвених односа уведени јавни бележници који оверавају бабе и жабе, али и уговоре који ни случајно не могу гарантовати –о њима се поред поганог марифетлука јавних извршитеља нестиже причати. Оба су феномена пре свега паразитске природе. Посебно за нас где их није ни било, него су силом уведени, ради уских интереса, поред комуналне милиције, гротеске од из коморе лиценцираних тзв професионалних настојника који могу да се мешају у приватну својину, и то још као да је кућа предузеће и ови директори у бесконачном дрпеж компликовању друштва и само даљем развезивању чињеница у овом друштву. Толико су данас развезане чињенице да је равно чуду поново их довести у неки поредак. Чиме је све заједно СНС демонстрирала да ни једног тренутка није ни имала намеру да уреди било коју ствар, област и институцију у овом друштву и да учини људима живот бољим, уз све „економске“ приче, која без свега наведеног нити су самоодрживе, још мање су развојне и еволотивне у вишем поредку ствари – људи позива и дужности, него су само пука трабуњања и прерасподела несреће и зле воље у српском свету дивљачких економизација друштвених односа. Зато ни мало не чуди да нас својим маркетингом данас већ доводе до забринутости, као што је на моменте: само је лудо. Као кад ће све да нас успешно вакцинишу са једва неколико вакцина. Неки пут се уплашим да сви они тако мисле, а не само неки од њих и њихових навијача. Па се онда сведе на праве мере шта стварно могу, као и обично – да ће по изјави Батута то бити 20% становништва за целу 2021 годину, а може да се предпостави и ко ће бити, док се чека да се 60% имунизује болештином (сад смо наводно на пола за првих 10 месеци пандемије у Србији).
