Да нас нису онолико дуго ЕУ државе оставиле под санкцијама, а Србе у редовима пред амбасадама, па да разумем Лекићкино и Бећковићкино замерање Обрадовићу у „Утиску недеље“ због свих тих његових ставова о емигрантима, овако испада као да су острвљене жене које се гуше у петпарачком идеализму, који заправо очекују да Србија није ни држава. Како иначе схватити њихове аргументе о боравку странаца, кад је познато да у било којој ЕУ земљи, нема ни туристичког боравка без да се пруже докази о платној способности, а за сваки облик дужег настањивања, морају бити унапред положена средства на рачун, која су по процени власти довољна за све (или пружен неки други облик гарантија). Па и толика површност поред осећајног интелектуализма, зашто државе не примају скитнице, сиротињу у госте (осим кад је хоће због свог привредног развоја и нарасле потребе за радном снагом, али и прљавих – лоше плаћених послова које њихови држављани у том случају више сами ни не морају да раде), јер ове треба лечити, хранити, смештати, превозити – исто оно на шта данас не мали број Срба ни не може рачунати од своје државе на достојан начин. Док теткице брину морализаторски бригу о човечанству, онако петпарачки идеалистички, тамо где треба да питају режим и све те рента НВО, зашто нема за Србе много тога. При чему је Лекићка саму себе и то темељно дисквалификовала као особа без мере, опаском на Обрадовићево позивање, да су за емигранте одговорни они који их бомбардују, а она мудро закључује како тамо 40 година бесни рат, а пропушта елементарно, па није да у Европу долази по милион избеглица годишње из тих праваца свих тих 40 година, него су масовни доласци појава задњих година – а да нам је и знати како прелазе по 5000 км до Србије и још ових стотина км кроз Србију до ЕУ. Да ли сте ви жене за себе платиле било кад, било шта, или и ви летите „телепромтерима“, једете ману? При томе, то до гордости бунцање о принципима и чупање Обрадовићу ушију, који самог себе дисквалификује пристајући као да је напрасно будиста, а не момак из Чачка, а да при том цену једној од њих зна цела јавност, којој је својевремено било довољно понудити и да одмах пристане, а објашњења је већ нашла, сва „цурећи“ на све стране, као и у овом „Утиску недеље“: новац је то, ко да му одоли, остало је блебетање. Па се посвећује цела емисија њеном урадку који из хигијенских разлога нећу гледати око тог „пуширања“, јер мирише на шунд – те није јасно, зашто би га ко платио.
Ти Ољини рандевуи постају све чешће причаонице покварених разговора, јер напросто нема озбиљности, зато се не разуме да нема политичког система, а да се присуствује тек демонстрацији механизма моћи у друштву, који већ познаје категорију недодирљивих, да би се у том случају само играло изборима, или се режим дао уплашити од ове лажне буке оних који очекују да им ЕУ заврши посао. Који би они онда на изборима да финализују као још више клијент – држава ЕУ бирократије. Заправо још малецнија држава, јер они ни не познају у својим површним, а тим више прецењеним главама, национални суверенитет, па самим тим национални индентитет као и минули рад генерација тог истог народа за своју државу. То се данас и на Западу делом одиграва, да се пориче минули рад народа, већ се форсира ова до небулозе доведена прича о хиперстазираним наводно универзалним људским правима са мигрантима која никако не стоји са стварношћу ни међудржавним уговорима, а није ни могуће, јер поричу трајање „места“, препоручујући општи номадизам (отуд криминала и опште пропадања места – тзв гетоизираних трећих зона огољене беде и у метрополама у богатим друштвима). Постајући пука контрадикција која гура друштвени сукоб, општу криминализацију друштава као таквих, уз кориштење идеалистичких обмана о плуралној демократији као средства да се укине суверенитет држава и народа, као и друштвени уговор, а наднационално приватизују њени материјални и остали ресурси и медијским кориштењем мигрантског јада. Сасвим је разумљиво да демократија, па ни плурална не може бити конститутивна него само регулативна идеја (види задња два текста), уз да без места нема ни глобализма, него само хаос. Отуд јачају националне и „популистичке“ странке, јер државе јесу место и минули рад народа и нико им то тако лако преварам не може узети, а да не дође до великих и разорних сукоба какав год се перфидни друштвени инжињеринг сад и сутра даље покушавао. Док наше опозиционе странке, сем изгледа странке „нејаког“ Бошка баш за то не маре што се видело и током јулске београдске побуне народа, све те странке, као и њихов медиј (Н1 са свим својим разним појавним облицима), те њихови оловни војници у розе трикоима који су на улици терали момке са српском заставом од себе као кужне иако је то једина стварна снага која постоји, од које се режим неоправдано унезверио, јер нема довољно озбиљне људе да их воде у српској елити, него је још једна генерација добила узалудно батине на улици. Нема, ни приближно довољно озбиљних људи да носе имена ствари међу Србима, јер ни сами немају индентитет, него су и они суштински „ликвидни“, па царује уобичајено блебетање. Тако режим боље од до обести размаханог лумпен пролетеријата у задњим година (од пијачне тезге до управног одбора, од печењаре до ЕПС-а … – какакв се ту ред поредка уопште може успоставити и маштати о вишем реду поредка – да су прави људи на важним местима, а не присутни циркузанти; и „еволутивној држави“, способној да сама решава изазове) чувају ови разни, горди на своју књишку површност припадници мреже елите, који у основи магијски очекују чуда, некакву „бирократску утопију“ у владавини права плуралне демократије – као што је адвокат Гајић полетно описује како је живети у таквом свету – при чему он делује симпатично, али то не мења на ствари (можда чак неко од њих успева макар у интимним тренутцима себи да принзна да њихове шеме немају својства, осим у утопији).
