facebook

Миле Милошевић: Хипотезе за разматрање трендова савремених друштвених модела и структура – српски модел

Миле Милошевић: Хипотезе за разматрање трендова савремених друштвених модела  и структура – српски модел

Зора и сутон глобализма 

Приметимо чињенице, амерички политички систем више није самодовољан, него зависи од одобрења „међународне заједнице“. При чему медијално обавештење је супремантно у односу на институционалну објаву. Уз то можемо говорити да медији одједном одлучују ко говори истину, а ко лаже, потпуно арбитрарно и ни најмање спекулативно, него са као „божанским правом“ једине истине (па тако медијско мњење решава Декартов проблем истине као такве, присвавјајући је пуко етарском свеприсутношћу за себе). Доминација корпоративних електронских медија (све више и њихових друштвених мрежа) се протегла до тога да може да прекида пренос прес-конференције већ неком као што је амерички председник, па се сад  може говорити о медијафашизму – можда и једино смисленој употреби термина фашизам у данашње време. Занимљиво је како је српски Н1 не само похвалила ову тек фашистичку праксу, него је пожурила да „замишља“ како би било лепо да се Вучић тако искључи кад лаже. Без разлике шта ко мисли о Вучићу или Трампу, они су изабрани председници, па је овако искључиво реч о пропалости и безумљу навијачких коалиција – огољеној индукцији малоумности интегрисаних у настајуће светско друштво које је искључиво „стихија-друштво“, јер је свака предпоставка поредка срушена, кад је могуће да медији арбитрарно одлучују шта је истина. Приде да разарају институције, јер без тога медијална обавештења не могу бити тежа и важнија од институционалних објава. Те такав медијски „глобализам“ у исти мах има и зору и сутон своје појаве, јер нема везе са стварношћу. Зато и може да постоји искључиво стихија и да прети насиље.     

Шта се заправо догађа? Да ли је могуће да ни амерички национални политички систем више не може да саморегулише друштвено-политичке догађаје у властитој држави, већ и да они зависе од одобрења и сагласности хипотетичког тела као што је тзв. нека заједница – кога, није сасвим јасно, осим да је глобални феномен, који тендира да је општи, па тако једини ауторитет. У томе „слободни“ медији „тачни и истинити“ по самоисказима имају нескривену и прворазредну улогу са својим „агенда сетингом“, који је глув и слеп за баш исто то тачно пренету информацију, која је изван њихове агенде (а ко о агенди одлучује).  При свему, истину је непристојно тако бахато за себе присвојити. На страну што је Америка сама себи ову рупу ископала, са бојазнима о неком  фантазмичком руском мешању, да би налетела 2020 и она на „међународну заједницу“. Као и на медијафашизам који активно заглупљује својим индукцијама малоумности публику која јој не верује, али итекако упија њихове „истине“, јер других све теже може бити у доминирајућем тренду друштвених модела. У којима су друштва све мање способна за знања и распознавања установа живота, па ни вредновање одговарајућих културних пракси. Док и није могуће говорити јако о истини (наш се М Брдар труди да објасни у својим књигама, али ко то од новинара чита, а поготову њихове газде и друштво, па још мало да продубе са другим ауторима, али зато тим „веселије тамбурају“ ништа немислећи, што је и највећи губитак савремености одкад су нам Грци мисаоност као такву подарили, судећи по Бруно Снелу „Откриће духа“ – као историјски догађај не датост, она може и да нестане). Нити то надомешта сцијентизам са у свом програму статистиком и каузалитетом (премда изнова нада задња умире, па била ова футуристички виђена у ВИ-техноструктури уместо државне и људске) након превазиђене и одбачене метафизике, губећи се између „објашњења“ и „разумевања“. Него самовољно  медији врше процес релативизације, редукције и нове нормализације. Опште се данас, наводно након ковида, поново обећава „нова нормалност“ из истих глобалних центара моћи, иако сви живимо да национална држава нуди какве такве одговоре на ову беду, а не глобални центри моћи (мој текст Какво разумевање). Ширећи хипотезу о промени модела друштва и у самој Америци, а не само на њеној периферији, којој ни они не могу стати на пут, па се мења америчка друштвена структура и њихов начин живота.  

Друштвени модели 

Нема очигледнијег примера од Америка за масовна друштва, са антропологијом њихових људи, најближе оном човеку који је Хобс формулисао (ништа негативно, него је ова била услов реда на острву што је и пренето у Америку). Као што и доминанто либертеријанском поретку САД није успела да се изгради култура, него је то као што га одавно зову њихови виђенији истраживачи (Рисман) – друштво усамљене гомиле, у ком се људи куглају сами (Патман). Тамо су на врхунцу америчке државе постојале само две групе људи: маса и елита – капитала, где је важила општа утопија о друштву високе шансе за успех, лаке друштвене покретљивости која је компензовала наизглед све остале битне културне дефиците. Потом, као што филмским језиком каже Оливер Стоун у филму о Бушу млађем, да се Ирак мора напасти, да би се очувао амерички начин живота (на страну што је ова операција требала бити исплаћена из оне неуспеле аквизиције Јукоса, па је без тога амерички бизнис изједао властиту националну супстанцу која је у збиру довела до 2008 и расподеле тих губитака на цели свет), у једном тренутку Америка је почела да ствара све више лумпен пролетеријата. Тачно, као што га већина теоретичара препознаје као растући слој прекаријата, то је тако у пасивном облику пуке, празне констатације, а у активном је реч о лумпен пролетеријату са свим њиховим облицима испољавања, свакако укључујући криминал, па је Америка позната и по највећој затворској популацији. Те иако ово није књига, већ врло кратки приказ модела и њихове логике, као устањена игра демократа на индентаристе, те поштени приговор не и савремен познате америчке историчарке Лепор, да се демократе требају више бавити са једнакошћу људи, отвара, да је реч о прелазу, у чему су демократе до гуше, у нови глобално–корпоративни друштвени модел који спрема сасвим другу судбину већини људи. Зато су републиканци тражили повраћај индустрије у Америку, контролисање својих граница и опште престројавање од светског полицајца у империјалну силу, па самим тим и очување државе и политичког система. Док демократе уопштено прихватају нови друштвени модел, као и друштвену структуру коју тај модел подразумева. При чему елита иза демократа очекује велики део колача у светском друштву, али је питање да ли ће било ко од њих постати стационарни сталеж светског друштва, ма колико да су данас проминентни предводници многих глобалистичких процеса, али такви не стварају никад структуре државне каквоће, него државолике. Ови немају мисао за то. Те ће губити много више садашња преимућства. 

Свакако да ово нису у овој хипотези два једина модерна модела друштва, него их је три, а упоредно ће бити приказана четири, иако је последњи пре 30 година мање-више нестао. Пре свега велика је илузија о некаквој бескрајно слободној индивидуалности људи која се на све око нас познато преноси, тога је, ако је, знатно мање (много философа, уметника, истраживача запиње о ову ствар, укључујући и горе поменутог Рисмана), кад се сви људи у савременој цивилизацији у простор-време 24 часновном циклусу доживотно или старачке пензије у успешнијем друштву крећу унутар 5 радњи: 1. спавају, 2. код куће су, 3. транзиту, 4. рад/школа и 5. слободни, слободно време изван куће и то скоро увек истих око 10% (осим суботом,  недељом и за празнике). У томе нема битног одступања, до болести, рата и туризма за годишње одморе за оне који имају „среће“. Значи људи осим маргинално јесу устројени, а да то не мора бити поредак у оном значењу саграђеног на установама живота (Лиотар је могао да шпекулише о крају великих нарација модерне, али то није могао да учини са установама живота, као што се одвија са радикалним проглашавањем културе за конструкцију, а потом тенденцијама њене деконструкције уопште – а ових има колико се хоће, од философа, истраживача, експерата, уметника и многи лако са прљавом водом избацује дете, правећи оштре резове између традиције и ново нормалног; не ретко „примитивизујући“ традицију синдикалистички са позиција баналне површности). Утолико су и ови модели далеко једноставнији, без уобичајених учитавања више него у бити много мањих разлика по људске судбине, као тог што би требало да јесте одлучујуће по друштва и самог човека у њима, а онда није тешко питање у ком је моделу боље живети и у коме су најприсутнији обриси смисла људског живота, премда вероватно такво друштво још увек није одговор на Аристотелово питање о добром животу (биће да ни то човеку није дато, у хришћанској традицији, избаченог из Раја, а није му ни могуће, кад он ништа не може ни да задржи – у грчкој традицији Орфеј; а у модерни очекивање да се може стићи на такву раван која се изгубила у илузији о прогресу и испровоцирала реакцију, постмодернизам, како каже Панајотис Кондилис, који је све време у књижевности био актуелан паралелно са модерном књижевношћу): 

Упоредни модели и друштвене структуре 

1 2 3 4 Преовлађујући модели: 

1. либер.-либертаријански 

2. глобално-корпоративни 

3. национална држава 

4. социјалистичка држава 

Масе  *
Лумпен пролетеријат * *
Интегрисани  * *
Грађани  *
Елита  * * * *
Пролетеријат  * *
Сељаштво  * *

Ова хипотеза о моделима са припадајућим друштвеним структурама може да објасни зашто у Америци постоје само две партије, јер припадају друштву са моделом 1, док код грађанских националних држава мора да буде присутна репрезентација са више партија. Исто тако може да објасни ток промене у времену, очит помак демократа у Америци, слабљење СПД у Немачкој, појаву АФД; уопште говор о постдемократији, постистини или постфактичном, пропадању политичких система и проблема кога партије репрезентују, јер је реч о тренду  очигледних померања друштава са моделима 1 и 3 ка моделу 2, са њему  припадајућом друштвеном структуром. Показујући за сам садашњи тренутак да је реч о друштвима хибридима у својој транзицији ка доминацији модела 2 и докле се стигло у појединим државам на ширем простору од оног што знамо под термином „запад“.  

Уз то неколико опаски, колико год елита био термин, релативно млад 17/18 век каријера овог термина уме да изазива неспоразуме, зато што га неки људи пре свега везују за неку вредност а не моћ у њена макар два значења а) покретача и реализатора и б) повлаштеног корисника. Сваком је јасно да је одувек било предводника око кога се врши интеграција, посебно од онда кад је човек искорачио из природе. Интеграција и организација људи је древна и мало се мења (о томе нпр Герхард Шварц „Свети поредак мушкараца“ ). Термин елита данас успешно описује сву сложеност композиције ствараоца и носиоца моћи, који увек теже да се прогласи њеним искључивим власником. У преходним тектстовима већ је  назначено да у композицију савремен елите улази стационарни сталеж везан за државу и њене институције; високу класу везану за капитал, те као последњи средњи слој, везан за знање, оба грађанског порекла; иако примера незаобилазни П Кондилис сматра да знању   не припада моћ, него искључиво буржоазији – „Пропаст грађанског мишљења и животних форми“. Мислим, да је Универзитет од његове појаве незаобилазан, посебно од настанка грађанског друштва и након његовог нестанка по мишљењу Кондилиса. По мени оно није сасвим нестало док год постоје националне државе, иако је много држава тек хибрид 3 и 2  модела, са све израженијом тенденцијом ка моделу 2. Закључимо, још увек јесте могуће говорити о друштвима са вишим редовима поредка, људима духа и мисаоности, позива, као и одговорности и дужности. Значи причати о културама и народима. 

Масовна друштва и кроз особине концепта плуралне демократије тендирају мод. 2, сам најасније представљен у Келзеновој формули коју је прихватио Попер у „демократији без народа и устава без државе“ (Роберт Кри. Ван Оојен у „Ханс Келсен и отворено друштво“). Што је  данас прихваћено као сасвим завршена ствар саме саморазумљивости, а посебно видно у критикама популизма (као код Јан-Вернер Милера „Шта је популизам“ –где се као круциална користе логицирања закључцима, као, да у демократији нико више не може да говори у име самог народа), који је неартикулисана реакција на лумпенпролетеризацију масовних друштава и кризу друштава и државе, те општу кризу политичких партија кога оне репрезентују у политичком систему – интересе корпорација (доминантно националне или доминантно глобално усмерене корпорације по природи и тржишту), или, одређених сегмената друштва, те народа и саме државе.   

Стратификација друштва пролази кроз мене и нису једном за све време датост, тако се и разликују  од Фергусона, Смита, Маркса до слојева Гајгера, те егзотичније као животни стил, у масовним друштвима. Упитаност око укупности културне, егзистенцијалне и социјалне стварности човека стално изазива питање, као и коначно какав траг оставља његова политичка моћ (важно и утицајно у друштву) и колико обавезујуће по одлуке се она пројектује кроз политички систем у друштву (колико је још само уопште културно): комуникацијски, институционално, економски. Данас је све очитије, не само због појава све раширенијег популизма  и прекаријата, да већина људи има све мањи „траг“, као и да губи својства властите стварности, у наводном постмодерном ослобађању. Што поставља ново питање о природи „плуралне демократије“ (без културе и народа), као и „културној“  посмодерној ликвидности иако би далеко прецизније било „трулежи“. При чему нема ни неке велике дилеме, да се то одвија у корпоративно економизованом – медијализованом симулакруму глобалног светског друштва, у ком данас живи све више људи, а у све мање стварности повезане са установама живота и слављењем постојања, која жели да пренесе живот, да траје – редукујући људе на сиве просторе лумпенпролетеријата у ком нездрава гојазност постаје први утисак, а онда многи други облици деградације и дегенерације, јер њихове стратегије живота више нису ни опстанка, а тек не постојања, него преживљавања. Тако и као у старом вицу, ко чува 9. круг пакла – нико, они чувају сами себе да нико неоде.      

Затим шта су и ко су то „интегрисани“ у овој хипотези – колико се види они се јављају у моделима 2 и 4 и представљају идеолошке, махом плаћене разним не малим користима „навијаче“ у разним областима живота од медија, забаве (свакако и ту спада далека већина данашњих уметника, опште културњака), спорта до науке, што јасно говори да ова два модела јесу пре свега идеолошки феномен у који се утерује, а не стање чињеница, него су натегнути конструкти. Зато нашим интегрисанима, није био никакав проблем да „прескоче“ од економије као, беше Маџар, до разних социолошкиња, културњака право из модела 4 у модел 2, без блама и критеријума – од највећих комуниста до највећих неолиберала, те глобалиста и постмодерниста, иако изигравају „грађанисте“, то су ови понајмање. Никад нису ни били, па како су постали – значи реч је о баналном случају лагања, они су само конфорно живели у свом конформизму, па су то наставили на најбољи начин (окречући се ко више плаћа и гарантује њихове бенефиције, пуким инстинктом). Кондилис би рекао за њих да је имао прилике да нипошто не припадају грађанском кругу „синтетичко – хармонизујућег“ мишљења, него неком сасвим другом, али и то би било превише интелектуално за већину од ових, већ нама добро познато као увек љута, па зато као врло мудра синдикалистичка галама паролама. Ено им свима Гоца Чомић – уби жена са паролама, она и јесте профил-слика њих самих, као и великог дела српског ДС, као и гравитирајућих интелектуалаца, који су у великом броју опет без проблема „прескочили“ ко буве у СНС табор.  

Док о самом сељаштву на данашњем западу је тешко говорити како у већини држава чине до 2% становништва. Као што традиционални пролетеријат у привредама усмереним на услужни сектор јесте далеко мање присутан и заступљен и технолошки бива и ту одмењен са роботима, свакако надгласан, премда ни ти остали активни у економијама махом нису ништа друго него радништво (тзв даваоци рада), посебно што власништво над привредом  клиза у све мањи број руку, глобално.   

Закључимо овај кратки приказ хипотезе, опаском да се човечанство гура доста успешно у модел 2 пре свега све чешће са кризним сценаријима живота (иако модел 2 баш ником не може да помогне као што видимо, осим избеглицама које сам ствара). У апокалиптичном комуникацијском тону од само што није пропала светска економија, те гласина, сумњи у све, до тв серија који обилују криминалом, дивљаштвом, као и филмовима из холивудске индустрије хорора или мрачним утопијама смака света, како би се људи навикли да може бити само горе, па је лоше итекако добро.   

Српски модел 

Сад није тешко закључити да је Србија хибрид модела 2 и 4. Код нас се још увек радо на нивоу наратива користи термин радници, а да се под тим трермином мисле и лекари и радници у фабрикама, али који данас носе пелене и да је елиту баш брига за све њих. Још увек се у наративима сад више само као реклама користи “методолошки национализам“ у појмању обавезујућег интереса државе, а потписују се уговори као што је бриселски, или, вашингтонски са којим се укидају институције државе Србије и повлаче са КиМ или уз присуство највиших српских представника и њихово одобравање признаје отимачина. Док Србијом чудесно кроз све области живота хара опијена лумпенпролетерска руља пуна себе самих, заузимајући  највише позиције у државе која пропада. Нема норме која овде важи. Уопште било којих нормативних позиција у разматрањима. Све је кал амбиција у коме нико у структурама нема стида, него стичу подмладак – тако малац од 24 године без дана искуства, а након завршеног све речено Мегатренда, добија прво радно место у РЕМУ? Изгледа онако да му се нађе, као и стотинама и хиљадама других, да им се нађе, а сигурно је једино како су то лоши и врло глупи људи у питању, јер други не би из стида и разума могли да прихватају тако лако одговорност. Па која је то држава било кад могла ове ствари да преживи? Стварање хиљада мембрана неспособности, коруптивности, до њених атома приватизација државе за лично корумпирање и на вољу одлучивање. Само што се овако приватизована до нивоа  својих честица држава пребрзо руши и за укус тзв „странаца“ судећи по рекацијама неких домаћих новинара, чија се неодбија (као реакција на градњу стадиона и ноторне криминалне структуре навијача који су на фотографијама са члановима најбоље породице – што подмладак није на сликама са неким штреберима, него ето комедијом случаја само са овима?).     

О српској комуникацији нема смисла да се говори, посебно правној – нема непосредности и двосмерности у српским институцијама, него чекај правду, а штету трпи одмах, па тако годинама. Док се са највиших места апарата врши глобљење нације на сваком кораку по стварним и измишљеним основама. Како им је све мало, сад им је још пало на памет да јуре људе за комуналне дугове од пре, сулудо 20 година, увећане и за трошкове алавих извршитеља, док људи за те дугове ни не морају знати. Док никад да смање цену грејања даљинског система, што су законски били дужни, коју су подигли пратећи цене енергената у давно прошла времена, па се годинама праве блесави (премда је експертима познато да је једино грејање било скупље у Шведској). Шта је са тим дугом па пута камате и казне за одговорне – где је норма у било ком облику па и за тако очигледно; или шта је са оним грађанима којима су легализовани као у пијаној свадби утеривачи отели станове по том основу уз помоћ полиције и претње из грађанске солидарности окупљеним људима? Како ни национлани сервис нема за то људски став? Зато о медијима нема смисла причати од РТС – поквареног квиз музичког џу-бокса и испразног блебетала до штампаних; по њиховој агенди и стилу је јасно да су намењени само за лумпенпролетеријат. При чему РТС, Пинк и Хепи шире још басну да краве не мучу, него говоре, пружајући утисак лумпенпролетријату да стварно они нешто знају и за нешто се питају, док у навијачком заносу тек препричавају бесмислице са ова три медија.   

Како то да су у Србији сложни сви медији кад Срби треба да се магарче, као са паролом, да је код нас донета брижна, мудра, одлука да се узму оне вакцине које одобре американци или ЕУ, па колико да кошта (нечије обавезе и провизије?).  Док ће руску у комшилуку сами Мађари да праве, а шта је тек са кинеским вакцинама? Каква је ово у свему неозбиљна, неваспитана и неодговорна прича а посебно на тим бучним до јуче баш русољубивим  медијима. У праву је проф. Радовановић, да је сам режим изазвао 2 талас, а трећи увећали идиотским нереаговањем. Превише је и у овом колу врло лоших, али и срамотно глупух људи на високим позицијама – и мушкараца и жена. Сад се више не виде на медијима и неки професори који су имали дозу сериозности и били људи од позива, него махом овај хохштаплерај који за стид ни не зна, нити су способни, ма колико много патње и смрти узроковали, они не одустају. 

Превише је људи са лошим предикцијама, са слабом моћи разумевања, већ од самог врха, који очито само у контролисаним условима могу управљати догађајима пуким насиљем у свим облицима, непрежући ни од криминала. У осталом свету су тек пајаци.  Док код нас царује нижи ред поредка, сваким даном све распаднутије државе. Која све више припада моделу 4, ако и њега дочека, пре него што се сама прерано уруши. Тако да ми Монтенегро данас делује као експеримент како да се то у Србији спречи (да не би дошло до синергије хаоса у већ неком тренутку на много ширем простору, јер друго неостаје). При чему се од истог стања полази, приватизоване државе до њених атома коју контролише разбахаћени лумпенролетерски криминал пуким примитивизмом. 

Што се па избора тиче, овде је једино много гора ситуација него у Монтенегрији, како је само Ђукановићева монтенегринска структура била на власти и упропаштавала државу и нацију. Међутим, конструкција да су сви политичари исти, те да је тек до наводно немања  поверења, па само да се стекне поверење јесте површна прича. Него искуство са државом је изузетно лоше: да се ништа не може нормално очекивати ни радити. Не тек због сасвим гротескног  политичким системом који се одавно сломио па више није ни комичан него искључиво јадан (и то је чак код Монтенегрина било нешто боље, премда су на крају на томе пали играјући се блесави закона), него свим дневним пословима, у целом апарату свакодневно држава заказује и нико неочекује да опосли било шта према слову закона, ни да има нека права и људска очекивања него пре може друго очекивати – безакоње и нељудскост. Нити ко више државу поштује, па ни ближње, од тога прво полази, већ се све приватно завршава – па ко може. Нико у односима са апаратом државе, града, општине у опште свакодневним ситацијама нема ни једне примисли нормативног размишљања и става, него му је стран и тешко да се тек уобичајеном изборном кампањом може у супротно више уверити, јер прво би мора на то да се навикне, да би поново гласао. Тако овде још само гласају профитери, малоумни и присиљени и то не у малом броју, како то неки мисле – нарастао монструм пијан од само својих жеља. 

При свему остаје питање колико је Србија споља контролисана. Прича се како смо колонија у којој неко други доносе све важне одлуке, а на нашој елити је да се лепо  прилагођава, утерује ово у народ и узима харач за себе и господара. Многи тврде да је тако, док је мени јасно да око многих ствари постоје границе интереса и спољњи упливи,  али још увек верујем да много тога и то далеко више него како данас изгледа могу Срби сами – не мора да буде међу нама најгора од свих могућности. Нико то уосталом не може до ми, били и најомиљенија колонија. Наша елита би макар могла да управља са Србијом неутркујући се у тражењу подршке из „међународне заједнице“ за то. Тим притискајући народ и штетећи националном интересу (као и доношење погрешних одлука у ужурбаној наметљивости, као новац за Хилари и сличне). Нешто исправно би могли сами од себе, али то је само један од сценрија, да за народ и државу и њихову садашњост и будућност раде, а не само за себе и онда је стање, скоро па парадигматски људског непријатељства, злобе (како другачије објаснити одобрене, често гротескне процедуре код преваром уведених јавних извршилаца, или да се неко сети комуналних дугова од пре 20 година, статистике лажи, простачења и брукања, бежаније из земље), него би користило мало Кондилисивог синтентисања и хармоније. Премда је питање да ли носиоци наше очигледне транзиције – сва интересна, адвокатстка и дискурзивна коалиција елите и извршилаца, ако већ мисле  да ће себе намирити најбоље преко  модела 2 имати још неку потребу, али духа за то. По досадашњем, изгледа да немају. Да чак ни нема некакав и најмањи облик свести зашто би као људи, група, тек као елита, темељно одуставши од сваке умности места на ком живе; као што су га генерацијама пре преци досезали и ипак знали и у оскуднија времена шта им је чинити. Зато јесу били историјски народ па је могао доћи ред на нашу генерацију. Ови за себе мисле овакви какви су да су људи, па се буне да их дехуманизују, а не они сами себе.  


Насловна – „The derelict house“, by L. S. Lowry

     

 

About The Author

Related posts

1 Comment

Leave a Reply to Marko Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.