facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Миле Милошевић: Комуникацијски слом – финале 2019

Миле Милошевић: Комуникацијски слом – финале 2019

Неће бити да је политичко питање ако неко изгази на црвени сигнал људе на пешачком. У ранијем тексту (Заиграна стварност и њени добитници) већ сам указао да се предалеко отишло са подвођењем под политичко скоро целокупну нашу стварност, као и прошлост, тако онда и будућности, толико да је попримила природу и карактер илузија. Стално изнова стварање медијских фама које постају једини „ентитети“, иако већина од тог није уопште политичка комуникација (која пре свега припада политичком систему).

Целокупни процес је праћен констатацијом из предходног текста, да је то тако кад је политички систем у слому расточен, па се политичка комуникација дегенерише у политиканство по себи, са превеликим бројем квазинституционалних учесника.  Међутим, бића, ствари, остају по себи она каква су у друштву и њеној јавности, ма колико да се искривљује и ућуткује на медијима. Тако да ни Вучић, као ни већина нас не може смислено да оцењује да ли је Мали плагијатор, јер није поље наше експертизе осим силом. Сам Вучић се тако батрга са утисцима, а ови проглашавају политиком. У самоважности насупрот пристојности, што због опште индукцији малоумности у друштву, као и пуке злоупотребе присвојене медијалне моћи која поништава вредности, у интелектуално оперетском цифрању празнине (што је укупни интелектуални капацитет коме иако невољно већина реферира, а предводе га од Латинке, Басаре, Давида, још увек живући патрљци незасите елите пропалих режима и њихов још јаднији умишљени пород – са само једном тајном, да су то људи без било каквог стварног трајног дела у националној култури, а тек не светској – нема ни једне реченице која је од њих, а да се памти, па зато траже заклон у Констатиновићу – у изнова погрешним изборима осредњости која би пошто-пото да одлучује по себи, а за себе о вредностима). Ми не можемо да доносимо институционалну одлуку наместо установа, ма колико ове биле лоше. Као што све установе нису политичке и треба да је јасно свим актерима у јавности, а не „синдикалистички“ да се понашају на „о рук“, тако да кад они навале више не важе вредности, ни знања, ни поредак. Па ту више нема ни минимума разума и практичне интелигенције у коју не спадају учестале подлости, глупости, поквареност и припадајуће емоције (страсти). Чим, нема потребног захтева да се стварно нешто уради како треба на овом нашем српском месту и за то сасвим самерљиво – коначно одговара у складу са редом ствари учинака. Зато нас и уверавају да Србија није место, него безмало легло генетског фашизма чим се испољи било која српска самосвојност и траг ума. Одмах се оперетски завапи престабилизованим кукањима о некој вечној кривици Срба.  Док се све одвија зарад пуко нечијих приватних интереса и подивљале моћи која хоће да се склопи над свима нама – у бескрајној игри уклапања приватних интереса и моћи кад сви путеви постају нужно компликовани и погрешни, па онда и у установама које тако нестају. Недозвољавајући нашој стварности да досегне методолошки национализам (шта је то добро за нас као нацију, иако и у Уставу тако стоји) што није упитно ни у једној европској ни светској држави, већ је само код нас као по дефиницији сведено на приватне пројекте, а самим тим на безакоње и потпуну дезорјентацију, кад свака чињеница и вредност бивају политички упитне, а не оне саме. Уз то су предуго уплетене и довољне медијске слике „ентитета илузије“ о свим тим лажима и њиховим пипцима, потирући основе комуникације у друштву. Тако да смо ми преполитизовано друштво у којој је свака чињеница, вредност и сам поредак релативизовани пред политичким тумачењима за потребе приватних интереса што је кроз случај Малог и сличне досегло гротескну форму.   

То што и министри не дају Малог, потврђују да су као личности проблематична дружина (тамо већ има министра кога је моја страначка служба током најављене контроле ухватила у фалсификовању у његовом предходном политичком животу и на молбу осталих сам га послао на поправни – што му баш ништа није сметало у његовом потоњем политичком развоју). Свакако, сад више нема никог да га шаље на поправни, а још је мање опште у руководствима саморазумљиво прихваћене оцене да је то минимум који треба кад се „брља“. Свака оваква галама као да је некаква „одбрана Сократа“ од његових колега, али са морално бедним оправдањима и још белодано малоумно неразумним противљењем поретку нас срозава у варваре, све нас у овом друштву. При чему нама све то безумље долази са врха наше друштвене пирамиде, не из приградског бирцуза. Док само гажења овде уопште на жалост није тек метафора, него је чињеница антипоретка који је одавно зацарио, а манифестује се кад нека новинарка згази човека на пешачком прелазу и буде ослобођена јер је вештачењем утврђено по паду капе да усмрћени од тад више није био на пешачком и како су нас медији известили. Те се нећу изненадити ако сутра неки убијени буквално нестане као да га није било, или, починилац недела, или се заправо и то већ и догодило у све чешћим и већим безумљима илузија кад нема поредка.      

Унде малум – Овде зло нема чега да се плаши  

НиЂоле Вукадиновић није у праву и кад мало тетоши Орлића и остатак у Скупшини, наводним успесима јер шта би онда био неуспех ако смо међу задњима у развоју и у региону? Још „докторска логика“ Орлића сама све за себе каже, кад оно што су вишегодишњи пресеци види као да је скок са мотком, па се рачуна само најбољи скок. Од чега се прави читав медијални циркус – дискурс. Забрињавају и ти њихови путеви од цене до квалитета, уопште начин рада, јер је довољно кад гледам са балкона како скоро месец дана поправљају једну обичну транвајску скретницу, за 60 година на истом месту то нисам видео. Свуда машине а нигде људи који раде, што је постало типично за њихове „градске операције“. Значи још једна у недоглед мртва комуникацијска тачка и још мало мукице за народ и њихов штрапац у саобраћајном колапсу са ко зна колико мртвих комуникацијских тачака у Београду иако на графикону простор – време, градски саобраћај одавно представља једно од 4 места где људи проводе највише времена у свакодневном животу. Као што је успех са отварањем радних  места и њиховом статистиком обрачуна тек питање за себе, али у коначном поред свих, а многих познато дискутабилних и ружних ствари везаних за ова, колико заједно доприносе националном богатству и науци – колики је национални добитак – да ли доприносе развоју нашег школства или постајемо пре свега само периферија јефтине радне снаге, кад није важан квалитет било чије високошколске дипломе посебно из науци рубних области него је доминантна перспектива средњешколско дуално образовање (да већина ради од 15 година). Шта нас тек чека кад се „ратосиљамо“ ЕПС-а, Телекома, него да се стави кључ у припадајуће факултете, а за нашу друштвену лествицу су довољни „доктори шустери“, док ће други да планирају и организују поправку транвајских скретница у општој манији јавно – приватног партнерства, или ће да нам маћехински и то укину. „Здраво је ићи пешке“, већ видим слоган, а и еколошки је на крају пожељно. Још само да изнајме Гретхен па да нам то она каже. Ништа о томе не знамо, нити се темељено разговара о последицама целине догађаја које су нас снашле и проналазе, које су многе наше ведете и сатрапи произвели, него се по свим питањима изнова налазимо у комуникацијској „црној рупи“ која се политиканством табуизира. Не само, кроз задњу „СНС епоху“ иако се ови сваки дан труде и успевају да премаше предходне. Док нас, са свих страна медији затрпавају фамама, синдикалистички на буку маркетиншким кампањама о томе ширећи стихију. Уместо стварним појавама и разумевањем њихове опаке природе. Па је тако Јовањица неко угледно пољопривредно добро годинама – а не потпуно урушавање система – свесно или несвесно по узроку, то је другоразредно по последици, јер је апсолутно огавна злоупотреба медија, политике и моћи у ширењу и до тотала довођења криминализованог антипоредка (зло се овде нема чега да плаши), уместо комуникације са знањем и вредностима. Док то шире стално једна те иста изабрана уста, од ЕУ вредности до „Малог Шенгена“, вршећи општу индукцију малоумности у друштву, што је попримило енормне – чудовишне облике, које иако илузије посвађане са самим бићем, сваком ствари – па да се неко уопште пита како ту да буде комуникације, за већину и делује као непромењиво стање, сама стварност. Па у СНС епохи широм отворених очију срљамо само још у зло и најгоре у човеку. То није болест па ни Вучића, већ расап.  

Коначно, то што у Србији зло нема чега да се плаши, јесте тема која далеко превазилази овај текст, као питање добра и зла, али је сасвим јасно, да зло непотребује никакво знање, као ни било које оправдање и да га на сваки начин избегава и потире, већ у данас колоквијалном „и шта онда…“, узречица која је постала опште место кад само преостаје да се занеми. При чему је све евидентније са протоком модерне и просветитељства, а посебно њиховом историјом, да ни знање не може досећи одговор на питања добра и зла као таквих, ма колико да се добро као такво односило на знање, а зло га избегавало. Док се још увек инертно одговара, да је модерном коначно превазиђено питање. Прогрес што се тиче самог човека је затајио и искључиво се може односити на технолошки развој и његове последице по човека, а не на природу саме ствари. Све је остало исто што се посебно добра и зла тиче и стално се враћа.   

Ждерање меса и исисавање костију

Тако долазимо и до данашњег откривања нових афера, које су вишедеценијске свакодневне праксе него што су афере, „ждерања меса и исисавања костију“ овом друштву, као јединог начина да се смењује данас власт. При чему се уопште није одговорило зашто је тако најмање од ’90-и. Управо ДОС који је требало да прекине са друштвеним покварењаштвом стварајући нови друштвени уговор, то није учинио, па данас посебно деривати ДС непоправљиво немају комуникацијски углед у друштву. Као што ни само друштво није исто са оним кад се ДОС пењао на власт, него се трпе тешке историјске и друштвене последице њиховог упрваљања, а не владања Србијом. Период у коме је поново, а биће још темељније суштину заменила само нова врста наративне форме бољег сутра. Уосталом, ко се још сећа посла који је требало да одради Вук Обрадовић, а не бљутаве афере, судски доказане као лажне и опскурних ликова који су узели учешћа у њој – и као да има гротескне космичке игре у општем разумевању добра као наивно простодушног и подразумевајућег триумфа зла у поновљеним паровима презимена Обрадовић – Орлић која се изнова сучељавају.      

На страну што од госпоће Тепић и сличних није могуће у правом свету правити политичара од формата јер ови јесу махом задатом улогом хероји. Мање, или, више послушни проводници и преносиоци афера, ма колико се медији трудили – ништа од тога није њихов учинак. Нити они могу бити сами ни привид гаранта, каквим се Вучић направио да је, кад је изгледа по свему само на силу зарад медијално – маркетиншких фама ухапсио Мишковића и никад више никог таквог формата, пожуривши остале да му пољубе папучу. Као да су се остали обогатили по Србији скупљањем јагода по шуми, како нема ни од кога од њих некаквог привредног чуда, јер то у Србији није профитабилно као пљачка, него се и даље исисавају кости оног што је остало, а Крушик и БХ2О представљају пуко пример. Док је Јошањица сама капа безумности до које су стигли. Уз то је ипак основно, бесмислено је да се настави са истом националном политиком историјски штеточинских последица на шта је темељно указао Дејан Мировић у књизи о „Бриселским споразумима“, што ће дугорочно на лош начин одредити наш положај између историјских народа и међу нама због Косова и Метохије, док ће постојећи друштвени колапс у таквим условима изгубити свако значење, коначно економски – Мировићева књига је капитално штиво наших дана о беди многих српских политичара. Због свега тога нема места да се само аферама принуди владајућа структура на повлачење. Неће се досећи никакав смисао у друштву. Па преовладава утисак да је опозиција конструкт за дан после кад странци одлуче да уклоне СНС режим.   

Пре свега, удруживање шареноликог друштва у опозицији искључиво мирише како треба да послужи покривању бирачких афинитета. При чему у наводним плановима опозиције, илузија је очекивати било кад довољно времена и стабилне услове за сценаријо било које прелазне владе и отуд сам за њих предлагао владу у сенци. Јавно активну владу у сенци која би колико сутра обзнанила своје основне пакете закона наспрам постојећих, које ће изгласати у Скупштини кад је преузму. Можда овакав приступ изнуди већ сад неку корист народу тим што би помео неке од планова режима. У супротном је пре за очекивање да ће многи од опозиционара бити и на властито изнанеђење одбачени много брже, кад послуже у овој једнодимензионалној игри са аферама, у којој се ништа не мења, док други прихватају зарад личних интереса одавно зацртане политике. Таквој уходаној манипулацији увек одговара оваква уситњеност политичких субјеката, а онда скупљених на гомилу пуким паролама ( уз то као што је лепо Мировић навео да је свега 10% судија на КиМ одбило да положи заклетву над Ахтисаријевим уставом за окупирану територију – толики нам је као народу специфични број вредности водећих људи у појединим срединама кад су они сами у ванинституционалном капацитету). Уосталом само тако бојкот стиче потребну тежину, не декларативном понудом него конкретном. Не изборним програмима, него већ готовим законским пакетима и јасном презентацијом добитака њиховом применом и временским оквиром кад ће га увести. 

Иначе, аферашке дискусије и потребни правно ваљани докази шта је постала и како брзо чија лично власништво од имовине државе Србије и свих нас, додатно задњих година, од новог скоројевићког слоја СНС-оваца и њихове клијентеле, акционара, тек колико су они простачки бахати, ничему не води, јер нема ни оног најмањег разлога да се поверује да ће полиција и судови радити свој посао више било кад у складу са законом. Посебно постојати у складу са властитом сврхом, што им се из неког разлога стално опрашта, а ови су и саме себе довели до непостојања, и као установа, и као бранши, тако да морају да се ретроактивно учине одговорним да би их уопште било. Није довољно како Мајић замишља само да им се пружи прилика – они морају да одговорају и да се међусобно учине одговорним. 

Докле иде овај незасити безобразлук отимања, јер није ништа друго кад је само зло коначно  зацарило, како се и властита банда магарчи у бесрамном отимању, тек још њихови гласачи избезумљују, до те мере да га лично бране, прерасло је и најмању могућност поредка. По том питању неизвесност је увелико стихијска, уопште не зна се са шта се може очекивати.  

Већина је, а посебно СНС гласача на силу одвикнута за време ДОС-а од преостале наде да им кроз коначно успостављен поредак живот буде бољи. Те сами сад већ предуго иду само за личном приликом и својим ситним ћаром ма како мали био, ма како се долазило до овог, не марећи за поредак, па онда ни за вредности, законе, јер поретка нема, како никад нико није мислио на последице за сам поредак у Србији. Сматрајући опште прихваћено кермес за сам  либерализам, а једино се за ту перверзну беспризорност може да искује нови термин, нпр. „гангстер-либерализам“ (то је и оно и цинично, и претерано иронично запажање Ђинђића о политици, „коме је до морала нека иде у цркву“, а у његово се доба није много држало ни до политичког система, ни демократије, као што није био несклон ни личном запљуцкивању конкурентских политичара – као он нешто много више зна увредама, као кочијаш, као на Лабусовом митингу у Београду, кад је Пинк за миксетом увећавао број присутих, а агенција Богосављевића ширила фаму о изузетном бирачком потенцијалу Лабуса – види тадашњу полемику у НИН-у Браковића и Богосављевића). 

Зато ДОС и њихове ведете и менталне фаме никад више неће добити изборе у Србији. Како су више него успешно што и Весна Пешић у својој књизи „Дивље друштво“ накнадно преноси 2012., готово потпуно исцрпли друштво, премда неувиђајући сама биће па онда ни последице, будући да се од почетка опредељује против биле какве организоване самопојавности Срба и Србије, заробљавајући и подређујући је другом ентитету, као да се то може тако апстрактно супституисати „ЕУ-перспективом“ којој смета српски национализам по себи, сиц. „племенске вредности у Срба“ као противника развоју као таквом и модернизацији. Будући да су са „шок транзицијом“ ови из ДОС-а, не само технолошки докусурили добрано начету Србију – што не види Пешићка ни као антимодернистички импулс самих модерниста, па су без перспективе  отпустили 500.000 људи како констатује, али без закључка да су тим укупно извршили „друштвени злочин“. Посебно над људима који „ионако ништа не раде“ – како се још радо у то време говорило. Као што се халуцинирало фамама да ће светске корпорације да преплаве Србију са својим технолошким стандардом, те данас имамо да се тамо где је радила некаква још електронска индустрија плету чарапе код странаца и то за износе новца довољне једва за гранично преживљавање. Док се на другим местима одавно ништа не ради. (И то је онда српска политичарка и назови научница која таласа три деценије добацујући до лекарских дијагноза, а не више социолошких о патологизацији у свом методолошком бунилу.)  

Скоро да су сва места у Србији и то технолошки трајно онеспособљена, након деценија дугог развоја, санкционе кризе ’90, за деценије унапред шок транзицијом, док се бавимо тек са 24 афере, а не природом ствари и последицама. Не само, губитком погона и технологије, него, уходаних мрежа набавке и продаје, радних тимова, вишегенерацијске усмерености читавих породица, кондезованог знања школства, здравства, прилагођеног искуствено потребама, јер није иста потреба за плућним лекарима нити накупљено знање у примера у рударским крајевима од оних где је доминантна нека друга индустрија и то у свим погледима сраслости и орјентације живота та су места сасвим уништена. Којима су људи посветили своје животе и још их увек воле, али су принуђени да их напуштају и да се она заборављају, јер су ланци веза трајно дубиозно искидани. До краја 2002. разорена је суштински општа сложена организација друштва као таква, која се без изузетка по себи најмање мора деценијама градити да би је уопште било, надобудним слепилом ведета ДОС-а. Док су им уста шире политикантске фаме, а рукице опијене моћју завлачили сито, ал отупело за својом Јудином платом у сваку благајну ширећи и програмску некомпетентност свесно гурајући комуникацијске баријере коцкарски тупавим причама о транзиционим добитницима и губитницима да се о томе уопште озбиљно  разговара. Кад им је наказност постала угодно „природно стање“, против сваке природе места живота. Што је у основи и суштина „методолошког национализма“ – иначе често кориштен термин од стране Урлиха Бека вс методолошког космополитизма, а не учитавања дегенерика буке – било чија, и позитивна, и негативна, о нацијама, њиховим државама. Те просто запањује упорно међу нама понављена глупост као ултимативних доказа која се даље преноси очито захваљујући кафанском абровима и њиховим често згодним полуистинима, о национализму као последњем уточишту хуља. Нашли империјални Енглези о томе да причају (па онда и неки погубљени Срби), који су пола света поробили и смислили расизам као науку да би на тим основама што више извлачили из својих колонија уживајући у суровости.    

Збирно, поред разорних ’90 кад је полусвет почео да узима маха, ситуацијом опште, дуго акумулиране недораслости проблемима елите и апарата. Битни губитак ауторитета који је уследио кроз слабу компетентност, а не само очекиваног губитка ауторитета положаја који је нестајао под теретом супериорног напада Антлантиста са својим домаћим помоћницима, са све мање правила. Променама, опадајуће државе и њене опште стигматизоване идеологије која ни у њима није имала ослонац него кориснике – само су се Словенци државнички понели негујући све отвореније методолошки национализам у комбинацији са шовинизмом, који су и отпочели пројектован процес разарања Југославије – задржавши између себе поредак (мере обједињавања и обухватања и његове облике); са друге, потребе послова које иначе само полусвет ради али не у држави на њеном врху, него за државу било коју у свету, укључујући криминалце. 2000-тих је дошло до још једне експлозије полусвета и полуинтелектуалаца, а не њихов крај (шта би тек било да се остварио 6. октобар са оним одборима који су на дивље упадали од царине па надаље), настао је општи друштвени колапс убијањем последње наде код већине са којима је ДОС добио своје изборе и после се са њима изборио за њихово признавање. Убрзо, отпуштањем масе од 500.000 људи, пута њихове породице, са срамно мало новца у џепу, а без икакве стварне перспективе, претворени су у лумпен пролетеријат што Србија историјски никад није имала. Како је споро развијајућа индустрија у Србији у 19 веку није била амбијент за такву појаву за разлику од примера индустријализације Британије, где су елите свесно прво произвели лумпен пролетеријат да би индустријализација уопште успела како нас К. Полањи подсећа (Велика трансформација). У Србији је доминирала битно слободна сељачка – сам себи газдинска  популација у Шумадији са својим имањима, који су били своји на своме. У такву су се Србију људи масовно усељавали, па је за мање од сто година увишестручила своју популацију, уз све проблеме парадоксално постала сама такмац империјама које су је притискале. Земља људи који су слободни, са правом да се питају и кажу своје не, да „брекћу“ ако ништа друго, јер имају сами себе, па им се не може ни потурити али ни лако објаснити и у којој није био допуштен ни развој племства као посебности српске елите – оно што им део грађанске, па комунистичка, онда наводна посткомунистичка грађанска само по становању клике жели истрајно да одузме, изнова површним фамама модернизације свог недораслог знања, али са апетитом да се одлучивање пренесе на њих, па да само они одлучују – што су комунисти успели на таласу 2. светског рата, а са историјски трагичним последицама по Србе. ДОС је још безизгледно, бешћутно настали лумпен пролетеријат малоумно препустио својим погрешним законима нарастајућем свету скоројевићког полусвета противно било ком поретку, и шта сад од њих да се очекује? Какво понашање? Него се бесрамно трабуња о рајетинском менталитету после 200. година освојене самосталности и пута који је пређен до народа који је могао да на својим општим а не само ратним заслугама формира велику државу – могућношћу и правом који није имао ни један од народа који су братски уведени у ову државу, уместо у пуном складу са једино историјски поретковитим кодексом победника и поражених. Трајући у свом индентитету и установама, као историјски потврђеним категоријама.     

Данас, када је прво питање зашто човек уопште да трпи изгледа како уопште није требало да се прелази овакав велики пут приличан историјским народима и њиховим државама. Док се заправо мртво – блесавим прави ДС-ДОС за све ово што су они учинили кад су добили своју историјску и друштвену прилику. Они је ни не разумеју. Ни парадоксе кроз које се одвијају историјске и друштвене последице – како то стварни интелектуалац као Кошорка разуме по питању Немачке и њеног прелаза из заосталог аграрног друштва у културну и индустријску силу – кроз опаску, да реформе појединачно нису успевале, али јесу све заједно на крају. Што можда може боље од свега ако ништа друго да демонстрира музика, па док Немци негују љубав за класичну музику, посебно синфонијску, а Руси балет, то ће бити велике историјске нације.   

Радикали су дуго служили као упијајући амортизер овим друштвеним појавама уз све своје популистичке мане и кловновштину, а онда је теледириговани СНС клуб понудио конкретно решење, јасан уговор за лумпен пролетеријат – не више онај заснован на методолошком националнизму и поредку, а за себе је постигао (било одобрено, како се видело по присуству ЕУ представника и пре формално завршених избора, јер то је очито нужно за успех таквог накарадног пројекта) криминални Елдорадо. На криминалу успостављеним темељима ДОС-ове заоставштине. Преузимањем и њихових „мајстора од заната“ са чиме су зацементирали свој положај, али и смрт политичког система, уништавање преосталих институција, даљу разградњу поредка и укидање сваке пристојности. Међутим, шта може да понуди данас као очигледно боље уговорне вредности преостала ДОС екипа другима, а посебно истом лумпен пролетеријату који је сама произвела? Неки шлепер са зејтином и брашном по обичају за изборе (сећам се како се Коштуница мрштио да се овако изборно ради са људима, па ми нисмо радили, док су весели куповали гласове Рома на списак, Богољуб „салата“ сретницима делио дуксеве, бицикле), те угледну екипу са Чомић – Шутановац, са до фарсе доведену ЕУ – фаму слоганима и шлеперима зејтина, изборним новцем Ромима? Бакића? Глумце–глумећи лидера? Зеленски је медијално одвежбао у тв-вицу весело председниковање. Заправо своје самоубеђено, а само у медијској презентацији доказане малограђанске културно имитативне обрасце престабилизованог пренемагања од чега ни сами не живе него путем капиларних веза паразитирају на моћи. Само медијални кич репертоар на провинцијални начин за масе са Запада који заправо још немају стварни страх за пуки опстанак и нису у друштву без поредка а тим и комуникације, као што нису срозани на лумпен пролетеријат, него су ти у животу „туристи пријатности“ као популарни постмодерни тип човека. Оно што смо и видели из графикона иностраних института за проучавање будућности, да се тек око 2030. предвиђа могући скок страха у друштву на преко 70% , примера, у немачкој популацији, као и бојазан од прекаријата на 65% – а дотад ће вероватно прећи на тзв. основни приход ако не буде бољег решења, али само за њихове држављане, а не за ЕУ и претеденте. Нешто их није брига, јер то је и даље питање који сваки народ кроз своју државу решава за себе, а не по ЕУ захтеву који у основи има као приоритет другу агенду. За то време СНС још увек таксативно својим клијентима испуњава уговорену формулу „хлеба и игара“ и још им веселницима на дневној основи разара свести илузивним безумљем па тим савест. Лечи их од сваког стида, у шта се њихова Србија данас претворила, шта је овакву чека – пропадајући у комуникацијску црну рупу општег срозавања живота испод сваке пристојности у свим друштвеним областима (другачије то и не може). Ови други, под фирмом опозиције, ни не знају одавно ако су било кад знали где су у личном интересу махом полусвета и нарцизму полуинтелектуалаца позајмљено мислећи нво – курсаџијски да је баш тржишна економија, демократија кад они само присвајају (јер нема места за друштво, а заправо да би се Србија коначно почела да опоравља нема места за њих). Неразумевајући ни једну од историјских и друштвених последица у бескрајној синдикалистичкој имитацији стварности на које су их навикли још њихови добри родитељи, како је дововољно да се лепо блесаве неком новом газди (али газдама је то мало, њима треба ЛДП – политика) и све ће проћи мисле још једном у недоглед – зато никад нису ни били способни за било какву одговорност. Такви нису ни данас свесни да у стварном свету немају странке ни бираче којима ето само још мало афера фали па да преломе, само илузију у опште медијској илузији. Свакако, добар део њих се то стварно много не тиче, већ живећи у лажном миру ново-имућних као да су се сами заборавни одједном такви родили, у чуду су отупели за животно основни егзистенцијал бриге и изгубили саосећање са другима, него мудрују колика им је медијско – политиканска снага да заштите опљчкано, а да не морају да плате заштиту новим управницима Србије. Него, да надаље учествују у подели плена. Тако да им благајне нису отишле како су дошле; још мање их је по затворима како се медијски прича из круга у круг избора и тако деценијама.  

Ипак неуспело финале или његово одлагање  

Уз све, ипак није лако водити ЛДП – политику у Србији, јер је оригинална база присташа више него скромна, нити има ширину, ни дубину, па се медијално испомажу нво – агентурама, разним „инфлуенсерима“. Исто по националном самодоживљају, тако и свом односу према држави. Колико год део клијентеле СНС био спреман да увек и по сваку цени следи вођство, тако не стоје ствари са Србима. Како год се правиле разне „научне“ и друге поделе људи, ја их искуствено сврставам у три групе и то по њиховом методу односа према свету: 1. Обичне, 2. Рационалне и 3. Духовне. ЛДП политика сигурно нема ни једну духовну особу за себе у својој приземности; као што је танка међу рационалним, не могу расти јер је уско утилитарна – заправо нема везе са рациналним, него са користољубивим, који то боље задовољавају на другим местима. Коначно база – обични, које махом руководе утисци и нагонски импулси (отуд толике сношајне предикације у исказу дотичне булументе – вредни С. Антонић је за све нас саставио њихов речник). Ових има највише, али и даље их остаје премало, махом крајње досадних особа животно незадовољних, скоро па „гносистички“ тзв. оно „случајних Срба“ са њиховим шизофреним мултиверзумом наводно субјективних индентитета који би само да се вечно жале, у суштини површно бесловесних за било какав поредак, индентитет и живот. Нигде стварне животне радости, па ни оне преостало дечије међу њима, осим код имућног Чеде Јовановића који би једино да се забавља. 

Како да год СНС испуњава свој уговор он му није довољан, ако би хтео да води до краја политику ЛДП-а, посебно око Косова и Метохије. Него им је све то препрека, јер кад испуне уговор, људи чувају задњу линију достојанства, да знају ко су (јер овако нису више ништа у друштву антипоредка, то су људи без и „мало себе“) – већина и њиховог чланства и гласачке машине. Ако одлуче да неиспуне уговор, тад нема ни за најгори српски лумпен пролетеријат никаквог разлога да их следе и подршка би брзо спласла. То је само уговор у свој суштини, зато и за већину њихових нема трајног запослења – све је провизорна машина и сви су лабави привремени шрафови у њој. У којој је превише њих на местима која им никако не припадају. Режим СНС-а није поредак, није харизма, док однос према Вучићу личи на култ личности и то само зато што се он неуморно експонира, и медијално интезивно компензује сваки губитак комуникације са стварношћу хистерично емоцијама угрожености и провокацијама што је блиско њиховим корисницима, који јесу били елементарно угрожени у својој прошлости, као што су опет данас у својим незаслуженим добицима. Имају зашта да се боје. Тако да је АВ одавно ударио у максимум своје могућности да окупи око себе било кад квалитетне људе и зато представља по себи привремено решење (кад му се погледа састав људи, а посебно Српске листе све је јасно – са коца и конопца, друге за то није нашао ма колико да плаћа). Док је модел као такав потрошен за још веће спровођење ЛДП политике.   

СНС, јесте био згодно и повољно средство антлантистичког Западу да Србији у доброј мери нанесе историјске штете (поновимо, што је Мировић таксативно набројао везано за КиМ). Као што такав Запад зна да би напуштене масе у случају да се они сами реше услуга СНС (или режим натерају на мало поредка и пристојности, да би се све покварило – јер то само овако ради) и оставе масе без уговора, буквално физички угушиле ову опозицију (сад поново као правих Радикала – то је и била „омашком“ порука АВ из СПЕНС-а) ако би је они довели неким чудом на власт, кад би пробале да предају КиМ. Зато можда играју само на неки повишено смутни тренутак у којој би примера СНС, ПСГ и чак пре нови ДС, него СПС (поред Дачићеве пупчаном врпцом везане љубави за власт) у Скупштини завршиле посао а онда промуљали на некаквом наопаком референдуму са новим правилима (зато онај „ниоткуд“ поникли дуго у животу држани тип недокучивих вредности из СПС-а, за чији се стан нико није питао као за Вулинов теткин новац из Канаде, након оштрих напада по медијима на Дачића купује наново лојалност код СНС гурајући нови закон о референдуму). У наводно новој великој слици за Балкан. Као што се већ договара некакав „Мали Шенген“. Што поздравља Чеда Јовановић, истовремено нудећи још један „бисер илузивне истине“ да је заиграни Ђилас власник НИН-а, поред Рингијер/Аксел-Шпрингера/ККР, који су нека друга много интензивнија прича, него што су Арапи и прање присвојеног профита од оружија за разне парамилиције. Као што поред Шенгена не може бити никавих малих – напросто је фама коју само могу да праве и шире безумници, јер овај мали нема везе са тим чије име присваја, па и ако ту чега уопште има Шенген сигурно није. Пре ће бити како се чује са слободним радним протоком људи реч о преливању беде, покварењаштва и задржавању ниске радне сатнице у Србији на физичким пословима. Сигурно неће долазити физичари, него физикалци и дилери наркотика са својом робом и новцем за подмићивање и куповине некретнина. Као што ни у везу корпорација и медија ни најмање се не може веровати да су ту само да покривају губитке, а посебно да су новинари слободни у избору издавачког концепта, а како конкретно уређују посебно новине као НИН то врх куће сигурно не занима, те ја НИН ни не купујем од кад су Рељића претварали како оно беше у новинара – помоћника. Колико сам у томе у праву, потврђује да НИН, Н1, махом репродрукују свој пакет илузивних истина и баве се својом „агенда сетингс“, јер тамо се не може наћи Дејан Мировић да представи своју капиталну књигу, ни Ломпар, Ковић, ни још толико много других који су сигурно далеко озбиљнији у сваком погледу интелектуалци и господа, него тако често присутна уста који нешто говоре, а ретко шта кажу. Док је РТС исто тако потпуно отуђен медиј од народа, за који је брука говорити како је неки јавни сервис уз све манипулације за којима радо посежу – то је у потпуности страно тело. Исто, као што је и „Политика“ чија се елементарна културна вредност сасвим приближила таблоидима. Они нам сви заједно, медији од Србије праве иностранство, а онда постаје свеједно где си, у чијем си иностранству и гледаш њихове телевизије, читаш њихову штампу – дистанца је увек јасна и присутна, ма колико ти је можда добро. Зато свако врло логично може да закључи која је ту улога наднационалних корпорација у медијима, те и која је збуњеност потребна – индукована малоумност, да се то превиди, није за расправу (о цензорима и идеолошким комесарима).   

Српско место и Европа 

„Мали Шенген“, има свој увод пред више празном салом него пуном УН, кад је АВ изјавио у свом говору „Балкан, балканским народима“. Допадљивост наратива, као што је ова изјава, одавно не пролази, иако је ми читамо као самостални договор ових народа, нико то тако не види. Како то, нити је стварност, а још мање може постати. Сви је разумеју као природну доминацију Срба као народа централног места, историјски, државног, те и фактор са највише кохезионих елемената, од језика до порекла и религије, и међусобно се из различитих разлога слажу. Силе из империјалних, а мање хегемонијалних побуда. Империјални остатци из освајања на Балкану, из проблема опстанка,  док остали на Балкану, како они не могу бити природни фактор доминације и централна сила, а ирационално апетити се често појављују и раде на своју штету подвргавајући се туђим интересима и срозавају могућности да Балкан сам влада собом и коначно се сам успешно развије, уместо да се стално изнова цепка како то каже Ч. Тили у књизи „Европске револуције 1492 – 1992“.  

Ти „империјални остатци“ у основи нису ни прави народи од: 1) флуидног имена, као Шиптари – Албанци – Косовари (све су па онда ништа), или, потурице – Босанци – муслимани – Бошњаци; 2) састава, као Хрвати, од мешаних маса избачених КК империјом на периферију, домородаца и силом верски превођених Срба. Па никад нису, тако ни данас способни ни за елементарни поредак. Очигледно, докле год практикују колективно кињење Срба – случај Сплитске риве са терорисаним српским ватреполистима и поживотињеним хрватским пучанством, боље од сваке могуће студија случаја одсликава наопако понашање Хрвата. Посебно законски несанкционисано повређивање и убијање Срба као својих грађана. Тек нису самосвојна култура, па онда ни било која култура са европском традицијом осим што су провинцијално имитативна периферија, тако да ни у Винклеровом „топселеру“ – „Историја Запада“, нема ни помена Хрватске у регистру места европске историје наспрам Србије. При чему Србија не припада Западној Европи, него Европи ( за нас није ни проблем западњачка модерна, него се изгубити у њеним „изгледима“, јер човек има право да тражи увек нова решења за изазове пред животом, али не тако што ће жртвовати суштине живота: постојање, трајање и стварање).  

Томе су се Монтегрини придружили управо свакодневним губитком поредка који и очевима преправља записе на гробовима. Као некакав империјални остатак данас непостојеће државе сведене на НАТО криминалну карикатуру. Па се из „лажних трудова“ безумно распуштеног бића криминала у бегу од историјског трпљења породили Монтенегроцрногорци, горе него у оперети, кад је могуће и да Срби саме себе окупирају; одигра „државни удар“, без оружија и макар једног пуковника те државице. На жалост и уз помоћ са српске стране јер је медијално оружије било у сваком познатом који је био на одслужењу војног рока похабаном зеленом сандуку у Београду – мора да су за овој скеч имали директора слике.   

Зато су историјски потврђено и Руси и Немци рађе бирали Бугаре, бугаризовано словенско становништво Балкана за своје извршиоце (то што су давно неки Словени још насељавали већи део оног што зовемо Европом потврђује да се лакше дају колонизовати и асимиловати него што успевају да спознају процесе, организују се и успоставе одговарајући поредак). 

Опште је место на које се међу нама често заборавља, да су Срби једини у модерној историји на Балкану имали своју међу собом изабрану краљевску – сељачку лозу, а многи од осталих Немце, од Британије до Грчке. Срби су имали и право на самокрунисање скоро од почетка европске епохе 12. века (један од данас најцењенијих међу Немцима историчар, Винклер, узима овај период као почетак европске епохе везујући га за нормативност као осу). Колико нам се год други мешали као и осталим, радили о глави нашим државама од давнина, као 11. тајних Папиних уговора о подели Србије, кад је Цар Душан (донео свој законик) тражио да поведе превентивни крсташки рат против Турака од истог папе – П. Голубовић, „Држава у покушају“ (добра стара латинска превара која изгледе мења али не природу). 

Иронија неразумевања код Срба дуго траје и стално изнова настаје. Тако и данас, од оних који умишљају „комшилук“ као душице без свести, налик њима, до смисла и циља ЕУ, ма колико је данас у метежу. ЕУ се не може преформулисати другачије од своје природе. Може можда једном настати само нешто ново кад се иживи ово, а то неће бити ни брзо ни лако да се догоди. ЕУ – структуре ће дуго наставити да се боре и после смрти јер је пуно стварних интереса акумулирано у њима. Тако да отписивати ЕУ је неозбиљна работа, али се мора имати увек у виду са чим се има посла. Пре свега историјски смисао Срба на Балкану и у очима других. Па  Србија треба да своју појаву–поступке, доведе у ред са собом, али и своју провинцијално извитоперену природу, а не да изнова превиђа због површности и индукције малоумности „скраћивањем смисла“ у површности, те се из тог разлога дешавају и залетања, била она по себи одрицајућа као деценијама уназад или да загризе што никако не може да свари – па да је као што се често каже за човека херој из глупости. Тако је долазило до искључиво редукционих процеса на штету Србије. За све то је предуслов да буде унутрашњег поредка (а не хаос у коме стоје у реду Срби да опслужују туђе пројекте), да би се уопште успоставила динамична свест о процесима у свету и месту у томе Срба и Србије, а не да се има осећај како се стално заостаје или још комичније искорачује, а не зна се где си. Зато се свашта предлаже, јер се заборавља ко си стварно у историји. 

Уз све махом познато, да је ЕУ формално савез држава које су пренели део свог суверенитета на наднационалног арбитра који је по свом бићу наднационална конструкција пројектне и псеудодемократске природе у који су уложена велика средства, знања као и очекивања. Делом разлога због будућности у којој ће ЕУ популација чинити 5% светске популације са тенденцијом даљег негативног прираштаја, а потребом како да атлантистичка елита остане као таква било какав светски фактор у мултиполарном свету. То јесу питање за озбиљан а не спонтан одговор и увелико се мултидимензионално одговара: од процеса пројектованих прокси ратовима криза, миграција, екологије, међународног права – која постају људска, а не државна, итд. У покушају да се оствари нови светски систем да би неки центри моћи остали исти. Уз то по својој је природи унутрашњег уређења ЕУ је створена за Европу региона, не националних држава. Циљано је конструисана, уобличена са  европским квазинационалним – вавилонским „светским“ индентитетом, као заметком за промену свих осталих националних индентитета и нестанак држава (као да је код индентитета тек реч о пуко симболичком раду тржишта а не дубоко егзистенцијалним чињеницама). 

Том ЕУ сиситему је међутим већ данас на наше очи отпао сјајни оклоп и има 5. опонената, а тек колико сутра ако је империја дугог трајања као Британија иступила из еу-пројекта, а не нека државица: 1) самог себе, 2) могућност да се то функционално организује са стихија-друштвом неолиберализма, 3) део елита који је против тога, 4) народе као такве и 5) саму природу бића људских цивилизација – могућности цивилизованог живота, и у њој тако екстензивно инклузивне  империје, уопште могућности, посебно светске владе. Утопија неке технолошки тоталитарне аутоматизације већ сад је и идејно превазиђена као неодржива у противречностима човекове природе и никакав ВИ то неће екстраполирати, пред вечним враћањем истог докле год буде било човека. Толико је планерима ваљда јасно, да би нешто друго требало да буде хармоничнији систем, па и одржив, нашта се искључиво редукују савремени пројекти друштвених система. Свакако, ако тачка 5. има империјално решење, онда ја грешим као и сви који доводе пројекат у питање. Као што ако потражимо савет историје, познато је како је прошло предходно Вавилонско царство (како је још Херодот извештавао, у коме су судије седеле на кожи корумпираних предходника, па то није било довољно као ни замеци демократије), а још је краће трајало  Александра Великог и једино је преостала Кина као држава и култура, а Словени, док је Русије. 

(Ј. Асман, Аксиолошка времена, 2018; 500/600 п.н.е. – теза о данас граници културног сећања човечанства и појаве вишег рефлексивитета – морала, трансценденције, критичке градње теорија итд; а, код нас позната на свој начин са почетка ’90 кроз преводе Б. Хамваша)

Кодови туђих језика

Зашто је за нас уопште важна ЛДП-политика? Маргиналност ЛДП-а је свима позната, али не и њихово порекло, а добро се сећам кад нам је НДИ доносио „Политички сат“, на коме је била представљена и Чедина странка у напредном друштву са СПО, Г17, а те странке тад још није било, тек нешто пре тога је избачен из ДС. На сату је СРС био на 120 степени, ДСС на 45, ДС – на нула степени као очит правац иако је то било време мањинске ДСС владе, са Тадићем као председником државе, па је то вероватно био вектор за ближу будућност, а иза су долазиле поменуте, закључно са футуристичким ЛДП за вече и ноћ. Питао сам дотичну директорку шта је то, како су ово успели да израчунају и добих „бугарски“ одговор, некакав бугарски геније је то извукао из јавно-мњенског истраживања, али није знала да ми саопшти метод како је то изведено, што већ све за себе говори.Након тога месецима касније је успешно формирана папазјанија од политичке платформе ЛДП која је у самој основи посвађана са било којим индентитетом било чега тзв. чисто „фрејмовање“ као се то у теорији политичког маркетинга зове (лепљења кукавичијих јаја уз симболички јаке знакове, „новоговор“), посвађаног са природом ствари као таквима, чак и елементарним разумом да је то тешко слушати, а тек није могуће на тај начин озбиљно мислити (зато Чеда производи толико чудних говорних ефеката док изговара ове бајалице); и сама странка. Значи потпуно непоретковита појава иако би требало да је сваком јасно да нас само поредак чува и од нас и од других. Како је индентитет поредак. Као што знамо, окушана је политичка авантура ЛДП и кад очекивано није успела, искориштено је, да је платформа као таква некако лансирана са својим кодом, за њу је пронађен нови пријемчљив и одговарајући носилац да је спроводи. Уз то је и СПО ту као и сви остали побројани на „Политичком сату“, на овај или онај начин од Михајловићке па надаље надзиру и по некад јавно опомињу, сви сретни и весели у животу на живописној гомили очекиваној искључиво у вицу од илузије. Уз НВО паметовање, уместо рада института, као што је у свим озбиљним државама и друштвима, нама подивљали шегрти шију судбину. 

Никако се другачије не може прочитати манијачко писмо чувара кода поводом разбојничког отимања имовине СПЦ од стране Монтенегрина у покушају даљег сатирања Срба. Оперетско цифрање празнине као метод индукције малоумности у овом писму чак је успео да изнервира и неког као што је Весна Пешић, јер се свео на „мајмунска посла“.  

P18. Dole su navedene neke tvrdnje koje se tiču suvereniteta zemlje i 

njenih odnosa s medjunarodnom zajednicom. – 2006. kad je LDP postao politički faktor

Frequency Percent Valid Percent Cumulative Percent
Valid

Наша држава треба да има потпуни суверенитет над целом територијом

473 32,4 32,4 32,4
Наша држава треба да остварује суверинет и усаглашава се са међународним правом 593 40,6 40,6 73,0
Наша држава треба да остварује суверинет и усаглашава се са међународним правом 217 14,8 14,8 87,8
Наша држава треба аутоматски да примењује све норме и одлуке међународне заједнице 50 3,4 3,4 91,3
NZ/BO 127 8,7 8,7 100,0
Total 1460 100,0 100,0

 

Да ли смо данас у друштву на још слабијим позицијама од налаза у П18. и П19? Зар то тад није промена свести на чији се помен бесно реагује, а она је итекако присутна у збиру самих догађаја и онда се у изнуђеном понашању поспешује. 

P19. Dole su navedene neke tvrdnje kojima ljudi opisuju svoj odnos prema vlastitoj naciji.
Frequency Percent Valid Percent Cumulative Percent
Valid Мој народ је у сваком погледу најбољи и заслужује много више 248 17,0 17,0 17,0
Мој народ је паметан, вредан, поштен и заслужује далеко веће уважавање 542 37,1 37,1 54,1
Сматрам да се све нације разликују по култури, обицајима, као што је и свака нација ковач своје среће 471 32,3 32,3 86,4
Сматрам се припадником ове нације само зато што су моји родитељи (али немам никакву додатну везаност за своју нацију) 60 4,1 4,1 90,4
Нација ми уопште није важна, сматрам се припадником човечанства 92 6,3 6,3 96,7
NZ/BO 48 3,3 3,3 100,0
Total 1460 100,0 100,0

 

Заробљени српски језик у коду туђих језика 

Шта ради „ЛДП код“, коме је потребан, осим што је лажан, али коначно организовани код затворене петље, кад другог нема, који псеудологицира хаотичности медијалне буке. Који је довео – заправо до оног свима блиско познатог: на крају до доминације „прљавог језика“, чија је улога да онеспособи и обезвреди  пристојно по форми и суштини, па тиме умно и да нас још хистеричније свађа до беснила онемогућавајући било какве индентитете и њихове чињеничне истине. Зато га многи дописују као велику памет АВ-у па и он сам себи у својим свакодневним свађама са свима. Тако, да нама сигурно није потребан, као што га могу тек користити недобронамерни, а узимати за озбиљно површни и глупи, који у свему желе да изнова виде само лака решења и то она у којима су Срби препрека и то нам говоре овде међу нама како се не би никад поправиле ствари него самодржавајуће погоршавале – док лаких решења нема, само олаких обећања. Као што би Пешићка надрилекарски констатовала, то је због српске националне патологије, а општи хор интелектуалних губаваца у глас понављао – српски ДНК-а фашизам и геноцидност.  Уместо пристојне комуникације чињеницама и на том основу у јавности истеривања на чистац питања ствари живота. Па колико год да је Дачић политикант, Лутовац једино хистерише о пребројавању крвих зрнаца онима који не маре за чињенице, законе, пристојност и сигурно је да нису часни људи кад дивљачки напад на имовину СПЦ од монтенегринског режима релативизују лажима. Те заслужују друштвени презир, а по неко од њих и судско гоњење због узнемиравање јавности лажима.  

Све је данас битно релативно или се без тога може и нема ничег више што нам треба, јер не сме да се трпи – иако се тад баш највише трпи. Свакако већина у расподели, праву и правди.  Увек смо ми за све криви и то се понавља, што луђе и глупље и мање има везе са чињеницама – то боље. Док смо стално на све већој штети (губимо државу, људи одлазе), како је исход у једном и другом одговору петље кода (било да или не у ЛДП назови политичкој оптици која је само код, а постала је кроз режим владајући мејнстрим код објашњења света и нас у њему) доводи подједнако до безизгледног решења, у дословно затвореној петљи: или мора нас да нема или нема „решења“. У ком тек нас као слободних и достојанствених људи постојања и трајања, а онда и перспективе неће више бити и ово је уз режим легитимна кодна петља. У коначном – или потпуно растапању у ЕУ регионима и без прикључења јер нема српске државе него супродстављених региона у којима су власници неки други, свему што се мрда, и у њима ћемо живети под репресијом у кратком, лошем и насилном животу. Зато нам једино странци тако свесрдно помажу и плаћају увођење извршитеља и њихово јачање, дуално образовање, избегличке кампање расположења и кампове (а испуњавање ових и сличних агенди је једина висока политика коју режим без остатка следи). 

Зато није дозвољено да се руководимо методолошким национализмом и интересом живота по нашим српским местима, него да се искључиво „надсихронизујемо“ са „вавилонском структуром“ и пристанемо на периферију (ено РТС-а са Смајловићком и ЛДП Ђурићем упорно шири ову гротескну фаму површности; као што ПИСА тест има улогу да нам покаже како природно припадамо периферији у подели послова – иако је резултат последица животне писмености или друштвених околности, па је за нас једино разумно решење по скраћеном смислу пиара и пропаганде дуално образовање и приучавање), уместо, ако шта од ЕУ уопште, онда онолико и динамиком која ће отворено поспешити практичну успешност методолошког национализма. Тако се сад све отвореније понашају неке од раније прикључених држава ЕУ. Док се водеће никад другачије нису ни понашале – није Велика Британија усамаљен случај.  

ЕУ – регионализација је системско решење ове назови политичке платформе кода ЛДП-а која је данас опште политичко место режима иако нема везе са самим чињеницама и њиховим бићем. За то су били потребни одговарајући носиоци, утолико ЛДП остаје једини аутентични носилац у свом индентитеском кошмару (па је Чеда Јовановић саветник Комшићу, на услузи Косоварима – па није питање ребуса ко је то, него шта је), али ни изабрана замена није без предиспозиција са својим доказано кловновским потенцијалима људски моралног минимума и њиховим медијалним ријалити продужецима као корисних идијота који у томе виде својих 5. минута неочекиване славе. Опште се ширећи са својим бедастоћама као по примарном задатку кроз медијски етар – у покушају да се индукованим малоумним медијским илузијама потисне свака јавност посебно она прича о дугорочним последицама друштвеног понашања, посебно политике, или да се она сведе на критику полуприватног шушкања. 

Код нас друштвено у бољем случају пацификује и претвара у провинцијалну масу, а горем гурају у безумну агресивност и ко претекне (у петљи коју осигуравају акционари режима са енормним криминализованим приходима). Другу улогу ова ЛДП платформа ни нема, нити је икад имала, него да измешта. Зато јесмо стално у предизборном стању кад је све много више постало као да је по природи политичко и прихватљиво, уместо очекивања вредносног или рационалног суда у складу са природом ствари и њиховим појавама – кад више нема ко да прочита планове водоводне мреже па дође до поплава, кад се не зна ни калдрма више да постави а кошта као да је код Картијеа поручена. Како „код“ очигледно у таквим приликама најпродуктивније ради,  прелазећи баријере у пуком навијању и сврставању људи – нека живи фудбал и песма, па нас најгледани РТС и Пинк непрекидно части таквим програмом, јер народ воли као да су се са тим родили. Што се једино емоцијама брани успостављена наказност. Па Трг Републике служи за играње фудбала на мале голиће, на то се симболички и практично свела Република – на вашар. Омогућавајући јавни живот у укупном, најспектакуларнијим људским појавама и сваки дан уме да нас изненади још невероватнијим креатурама, од врха власти, преко свих области јавног живота како је наша комуникација у очигледно невероватним проблемима губитком знања уз политиканство вођено емоцијама вољења и мржње. Просто запањује овај карневал губаваца, јер сваком од тих суштински фали не само у биографијама због кризе нашег доба, него и воље многих да  опслужују циркус губаваца, подржавају, сами прате. У медијалној нормализацији свакојаких у основи трајно оштећених људи, којем свако ко држи до себе сам без медија не би застао да поразговара осим из милосрђа, а тек да га сам пусти у своје предсобље. Ту наказну појавност, а касније трајност, омогућавају искључиво газде медијских филтера, како њихове „изабраности“ другачије не би било. Уз забрањивање комуникације која би у најбаналнијем смислу евиденција казивала да се по Србији не шетка сам голи краљ него и читава свита обнажених вртних патуљака (зато и стално инсистирање, погледајте ништа се ми не разликујемо од предходних, као да је то решење) у медијском свету у коме се не зна где је коме место, па онда и у остатцима српске јавности и њеном комуникацијском простору влада дискурзивни џумбус намнетнутих медијских тема – тзв „агенда-сетингс“. То није хаотична последица наводне спонтаности процеса него трајуће несвесности за поредак, искривљене комуникације као и исмејаности пристојности, што очигледно потврђује да замишљени план за Србију је потпуно погрешан – пуста коцка са Србима, кад га све гори морају опослити у коме ЛДП код игра своју улогу катализатора процеса. Уместо стварне елите која обухвата национално знање и обједињује људе, мерећи поредак, сналазе нас тек лопуже. Који уништавају сваку друштвену и јавну промоцију шанси и развоја, криминализацијом и дегенерацијом. Зато су им тако важни мађионичарски „докторати“, није никаква случајна мода. То је њихов свет потпуне илузије изван сваке установности. Нудећи укупно општу инфлацију способности друштву да се избори историјски и елементарно друштвено – практично са штеточинским појавама, да би Србија била поново место живота и да Срби имају шта да оставе својим потомцима – да се слави постојање, трајање и стварање. Да ми Срби остављамо и преносимо постојање и новим животом, као  најизразитијим објавом слављења постојања. Сам живот није компликован и које су његове вредности. Што је и у основи оживљавања кода српског језика, иначе га никад нећемо разумети (перверзија језика кроз слом комуникације). То је уосталом било и остало једино нормално одкад је људске историје. А то је и оно што басаризмима смета, јер ЛДП код није настао из ничег, из пуко увоза, већ је покупио домаћу паучину и прљавштину и кодирао је за своје потребе. Па они стога радо увећавају све наше мане, а превиђају све наше врлине, али и потребе и истине, било историјске или друштвене. Медијална машина јесте страна.  

Равна плоча 

Основе економизације након економије потреба искључиво почивају на сили воље – добити од света шта ја хоћу (а свет није оно што умишљамо, иако се свет не понаша како ми хоћемо – нарцистички), редукујући човека на емотивно, неспремно за мисаоно стрпљење, а поготово трпљење (то је у основи деградације људскости на „обучене животиње“). У том се процесу догађа замена културе економизацијом и њеним квази-културним објектима, или, процес масе у туризму пријатности и губљења пристојности. Наступа деградација културног сећања човечанства кроз емоционализацију и завршава се у гађењу слављења постојања и трајања човечанства речима „свака будала може да направи дете“, „да је данас женама незамисливо да имају деце“, па се пишу паметне књиге. Кад, није тако, напротив, расте број биолошки неспособних људи да својим потомством славе постојање, у хормоналном поремећају прилагођавања природе. У загонетности природе која се пориче, као саме ствари–бића, ради сабласне гротеске наводно екстензивних људских права и покушавања да се природа замени екологијом (уместо да се људска права тичу долично односа људи, у сцијентифистичкој самовољи стихијски се разара природа, поредак и ствари, па се људскост примитивизује испод границе културе сећања у невероватној ерозији). Тим се намеће модел у радикалној културној конструкцији човека који нема везе са људском врстом. Зато га и зову „химан +“ иако је тек реч о обученој животињи. Те, те тинк-тенк кухиње заправо говоре интересом  моћи која жели своју другу прилику. Тако се програмирају кодови аутоматизације понашања људи који треба да нас увере да немамо право на комуникацију и њене евиденције истине како ћемо да живимо, на својим местима живота, а која итекако добро знамо и историјски и друштвено, а само тако је могућ живот, не у илузији космополитизма земље као равне плоче. 

 

Насловна фотографија – „Communication breakdown“, author – Chazalon  Respress…

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.