facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Заробљеници градова

Ненад Ћурковић: Заробљеници градова

„Велики град је велика рана, која никада неће зарасти.“

Џон Хабертон

 

Град је најсложенија конструкција коју су људи изградили. Он је први и најкрупнији техничко-технолошки феномен, а урбанизација једно од пресудних мерила („неизбежног“) друштвеног развоја.

Иако је Макс Вебер тврдио да у текстовима о граду можемо пронаћи све осим тога како је настао, основни узрок појаве града није непознат. 

То је пољопривреда.  

Градови су последица преласка на пољопривреду, напредовања земљорадње и сточарства, седелачког на штету (претходног) луталачког, ловачко-скупљачког начина живота.

Упркос томе што многи који величају сеоски живот (насупрот градског) и у „повратку на село” виде решење ове дубоке (друштвене) кризе у којој смо се нашли свеопштом урбанизацијом, цивилизацијски ход у садашње ништавило започео је с пољопривредом, тако да је село заметак грађанизације света. 

Да није било села (пољопривреде), не би било ни градова. 

Сељак је отац грађанина.

Динамика живота на селу, изавала је појаву првих градских насеља.

Освалд Шпенглер (у књизи Пропаст Запада) каже да је „рано доба“ време рађања града из села, а касније je то борба између села и града, у којој је град надвладао.

Шпенглер закључује да је цивилизација – победа града, a  Џон Зерзан каже: „Цивилизација је оно што се дешава у градовима“.

Појавом цивилизације завршава се праисторија и започиње историја.

Све градове у светској историји оснивали су отпадници од сеоске заједнице, особењаци, усамљеници, или странци.

Према хебрејској традицији, Каин, убица свог брата Авеља, био је и оснивач првог града. Бог га је због убиства казнио протеривањем. Каин се настанио у земљи Нод, источно од Едена. Тамо је сазидао град, који је назвао по имену свог сина – Енок.

Историјски, развој цивилизације је процес прогресивне урбанизације света.

„Императив урбанизације“ је основно обележје цивилизацијског напретка.

Израз „урбана цивилизација” је плеоназам. Цивилизација је резултат урбанизације човековог природног окружења. Сâм назив цивилизација настао је од латинског имена – civis (грађанин). 

Шпенглер тврди да не постоји дух града и каже да су градови „село у каменом облику“.

Јан Саделер, „Постање: Каин гради први град“, XVI век

Међутим, град није само сеоско насеље од чврстог материјала (камена и бетона). Живот у њему је зависио од посебних религиозних и световних правила, а све до модерног времена, био је окружен и градским зидинама.

Градске зидине су подигнуте не само због заштите становника од спољних опасности (од освајача), него и да заробе своје грађане, и спрече их да га неконтролисано напуштају, тако да су биле више извор страха, него гарант њихове безбедности.

Исто тако, успон градова није резултат искључиво преласка на пољопривреду, него и настанка писма, и развоја металургије (током бронзаног и гвозденог доба). 

Градски живот се образовао – пре свега – из потребе за робном разменом и занатском производњом. 

Трговаци и занатлије су углавном живели у градовима.

Развој пољопривреде је малим сточарским и ратарским заједницама, селима и насеобинама, наметао све компликованију друштвену организацију, захтевао је стално усавршавање оруђа, све сложеније процесе производње и обавезу редовних испорука вишка производа.

Сеоске заједнице су била принуђене да прихвате најуспешније производне методе и специјализују се како би произвеле што више, да би (затим) оно што је вишак што брже стизао у градове, који су (готово у потпуности) зависили од тих испорука. 

Захтев за све већим обимом (пољопривредне) производње се могао постићи само напорним радом и принудом. Поред тога, сељаци су и присилно протеривани у градове. Тај (изнуђени) прелазак из сеоске у урбану средину и њихово претварање у раднике, постао је образац који се примењује и данас.

Развој трговине и усавршавње серијске производње, захтевао је сасвим прецизну организацију пословања и одговарајућу специјализацију. 

Све захтевнија подела рада давала је граду облик све комплекснијег урбаног „механизма“. 

Основно обележје града је његова сложеност. 

Замршеност градског живота захтева педантност, домишљатост, тачност… Зато је живот у градовима могућ само уз сталну техничко-технолошку подршку. 

Арнолд Тојнби је приметио да се развој градова (током историје) поклапа са порастом моћи технологије. Уосталом, модерног индустриjског друштва не би било без градова.

Убрзо после појаве градова настају и прве државе, а највећи градови постају њихове престонице, центри политичке моћи, што је довело до коначног успостављања ове (и овакве) „урбане цивилизације”. 

Градови су постали и средиште владајућег (службеног) погледа на свет, центри државне власти. Власт је била сконцентрисана у великим градовима (обично у престоници). 

Већ је Јован Златоусти, више од хиљаду година пре Томаса Хобса, закључио да:

„Ако бисмо град лишили његових владара, живели бисмо животом мање разумним од животињског, и уједали бисмо и прождирали једни друге.“ 

Појава масивних и централизованих бирократских институција, неизбежан је део процеса “урбаног развоја” и сталног повећања броја градског становништва (и њиховог припитомљавања).

Макс Вебер је бирократску рационалност сматрао „неизбежним“, а Николо Макијавели, који је себични интерес прогласио врлином, видео је у саможивости (власти) темељ слободе и просперитета једног града.

Државна власт се издржавала од пореза.

За многе социологе и теоретичаре културе, урбано је оно најбоље у цивилизацији и животу човека. Они „градску, писану културу“ називају „високом културом“ и дају јој предност пред традиционалном, „усменом културом“. За њих су градови обележје „људског напретка“, темељ „урбаног развоја“. У складу са тим, урбано супротстављају руралном, као примитивном, градску култивисаност сеоској неуглађености, инсистирајући на њиховој непремостивој разлици, у корист градске средине.

Јохан Готлиб Фихте је – имајући виду немачке буржоаске градове свог времена –изјавио: „ У тим градовима свака грана културног живота се претвара у најлепши цвет“ 

Хегел је величао урбано насупрот затвореним патријархалним (сеоским) заједницама, зато што (по њему) у њима доминира митска свест, влада ропски дух и непросвећеност. Старогрчке градове је величао као места у којима су се појавили први слободни, светски људи. У античком полису Хегел је видео остварење (рационалне) идеје „позитивне слободе”, која је једна од главних тема његове политичке и правне филозофије.

У Манифесту Kомунистичке партије (1848), Маркс и Енгелс пишу да је буржоазија “нагомилала становништво” и створила велике градове. Село је потчинила граду, који сада њиме господари. Многоструко је увећала број грађана у односу на сеоско становништво и на тај начин – закључују они – огроман број људи “отела од идиотизма сеоског живота”.

Маркс и Енгелс (малограђански) величају буржоазију, јер “као што је село учинила зависним од града, тако је варварске и полуварварске земље учинила зависним од цивилозованих земаља, сељачке народе од буржоаских народа, Исток од Запада”.

За Маркса капитализам је „урбанизација сеоских подручја“, а Енгелс у граду види место у којем пролетаријат достиже своје „пуно, класично савршенство“.

Млади Енгелс је релистично описао муке градске сиротиње (Положај радничке класе у Енглеској, 1845) и ту ситуацију је осуђивао из етичких разлога. Упркос томе, принудни прелазак сеоског становништва у индустриске градове, није видео као корак назад, него (као) најважнији услов за њихову „интелектуалну еманципацију“. Осуђивао је град због подчињавања индустријских радника, али га је и величао као „чистилиште палог сељака“. Истицао је да се пролетаријат сатеран у велике градове  налази у прилици да изведе огроман друштвени преображај, који ће „ставити тачку на класично израбљивање и сва класна правила“. 

На исти начин је размишљао и Маркс, који иако је одбацивао капитализам због израбљивања радника, у складу са својим схватањем историје, истовремено га је афирмисао као нужну и прогресивну силу, која ће у њима пробудити и развити „пролетерску свест“.

Маркс и Енгелс су једнако полазили од најпростије претпоставке „што горе, тим боље“; што је ситуација сељака-индустријских радника тежа, она их снажније мотивише да јачају своју „класну свест“ и измене друштвене околности свог свакодневног живота. 

Фридрих Енгелс и Карл Маркс, аутор непознат редакцији

Обојица припадају групи модерних мислилаца који величају градски живот, полазећи од оног што је очигледно, да динамика цивилизације лежи у граду. 

Енгелс је закључио да ће велики градови нестати само са укидањем капиталистичког начина производње.

Просветитељи су (већ у XVIII веку) величали град као место цивилизоване врлине (Волтер, Адам Смит, Фихте…), као центар највиших вредности – индустрије и префињености. 

Иако је Волтер, с једне стране у постојању великих градова видео узрок застоја и слабљења културе, с друге стране, је хвалио Лондон (насупрот Паризу), називајући га Атином модерне Европе, јер је наводно Лондон поштовао таленат, и зато што су га красиле врлине у политици, економији и култури: политичка слобода, слободна трговина и независна уметност.

За Волтера Лондон је био пример “друштвене покретљивости”, за разлику од тадашњих традиционалних (хијерархијски крутих) средина.

Град је по њему био узор модерности, центар индустрије и уживања, спој који људе цивилизује (то је видео у тадашњам Лондону). 

Зато су многи левичари Волтера (на известан начин) сматрали својом претечом, јер се први обрачунавао са традиционалним (феудалним) светом и хришћанском религијом.

Модел богаташа, по Волтеровом мишљењу, није индустријски магнат (који је у то време био штедљив), него аристократа-распикућа, који се одао задовољствима, тип човека који живи опуштено. Оваквим ставом можда је пре био најстарији заговорник идеологије конзумеризма? Свакако није био борац за социјалну правду, јер му огромна разлика између богатих и сиромашних, није сметала. Напротив, ту разлику је сматрао добродошлом, и управо је у томе видео основ (друштвеног) напретка. 

Међутим, неки значајни приврженици града и градске привреде, чак и у модерно доба, имали су амбивалентан однос према урбаном простору. 

Један од њих био је и (претходно поменути) Адам Смит, велики заговорник laissez-faira (економије ослобођене уплитања државе) и историјске улоге града. Он отворено изражавао носталгију према животу на селу (став широко распострањен у  Енглеској током XIX века). 

Смит је тврдио да град стимулише, а земља испуњава. Град подстиче штедљивост, богатство и вештину, али ускраћује независност. Зато, спретном мајстору – закључује Смит – омогућава да заради средства и врати се на село, где ће се коначно остварити „као независни власник плантаже”.

„И хриршћани и нехришћани су склони да град виде као велико постигнуће западне цивилизације. Ми настојимо да сву своју снагу, све своје ресурсе и новац уложимо у наше градове. Сигурно да градови садрже сјајна културна остварења, дивну архитектуру, музику, да су пуни енергије и живота, али – истовремено – треба признати да су градови и извор највећих проблема са којима се данас суочавамо. Град, то су Вавилон, Содома, Гомора… Дакле, место проклетства утолико што град – библијски гледано – искључује Бога. Баб-ел значи „Божја врата“, али то су врата која се – на крају крајева – затварају пред Богом.“ (Жак Елил)

У митовима о Содоми и Гомори (ханаски градови, симболи пожуде и сујете), и о вавилонској кули (о људима који су хтели да се материјалним средствима домогну „неба“), описан је градски живот који је доведен до краја, до декаденције.

У складу са тим, за многе мислеће људе (Хердер, Русо, Ниче…) велики градови су места пропадања, губитка духа, нестанка истинске доброте, моралног пада и раскалашности.  

Они су (сваки на свој начин)  указивали на чињеницу да људске масе у градовима воде безвољан, паразитски живот, односно да су урбани простори места хаотичног и духовно учмалог (номадског) преживљавања. По њима је град вештачка, механичка творевина, супротност природној, органској култури.

Поред тога, град је одувек био инкубатор заразних болести, и стално изложен катастрофалним последицама пожара, полава, земљотреса и других непогода.

Град је од настанка и поприште рата, који је неизоставни пратилац цивилизације. Он је од почетка, па све до модерног времена, био организован као да у њему живи утврђена војна јединица. 

За Јулија Цезара сваки град (у Галији) био je opidium (гарнизон).

Са урбанизацијом (развојем цивилизације) постојање војске и ратовање постало је неизбежно, стална потреба, која је неминовно произилазила из самог карактера градског живота, његове динамике.

Већ су први сумерски градови-државе били у сталном сукобу.

Од самог почетка, основне карактеристике урбаног начина живота су: „Освајање на страни и присвајање код куће“ (Стенли Дајмонд).

Остаци древног Урука

Економија пљачке (ратна привреда) и борба за тржишта, као и убирање пореза, били су одувек основни услов опстанка градова.

Урук, највећи месопотамски град (око 2700. године пре н. е.), био је опасан двоструким кружним – десетак километара дугачким – зидинама, ојачаним са 900 кула стражара. 

Са урбанизацијом, свакодневни живот грађана био је све „уређенији“. 

За Луиса Мамфорда (Град у историји) једно од главних обележја живота у модерним градовима је „кобни губитак људскости”, због друштвено наметнутог модела егзистенције, који омета развој личности.

Преживљавање у урбаним срединама изворно подређује социјалном, унутрашње спољашњим… Градови су центри наопаког и изопаченог „развоја“, који “модернизацијом” и “техничким прогресом” вешто прикрива чињеницу да урбана средина на сваки начин омета духовно и психолошко сазревање човека.

У граду живи маркузеовски „једнодимензионални човек“.

Шпенглер тврди да у великим градовима живи нови тип људи: индивидуализовани (изоловани) појединци (номади и паразити), механички спојени у “неодређено нестално мноштво”, гомилу која чини језгро модерног масовног друштва. 

По њему, развој градова, који су “основни градивни материјал цивилизације”, на крају ће Запад (неминовно) довести до пропасти.

Социолози се (углавном) слажу да је модерни град увек у кризи, односно да је криза неизбежно обележје “урбаног начина живота” (мукотрпног преживљавања у градским условима) и како увек треба имати у виду да се урбано и хумано међусобно искључују. 

Одрасти у урбаном окружењу значи оспособити се за постојање у свету, у складу са захтевима градске средине. Тако се, поред осталога, стиже и до појаве крајње условљеног начина понашања и назадовања до извесног нивоа психичке заосталости и физичке слабости.

Џон Зерзан, аутор Б.Н.

Џон Зерзан подсећа да је Георг Зимел (почетком XX века) закључио да живот у граду поред осећања усамљености, изазива и равнодушност, емоционалну тупост, осећања истоветна оним које ствара индустријско друштво, а да Томас Стенс Елиот, својим раним песмама, изржава меланхолију, исцрпљеност и немоћ, употпуњујући тако Зимелов приказ ограничења које намеће живот у граду.

У Паризу, током Француске Револуције (из 1789.), побуњеници су били необично апатични, што је био „први јасан знак модерне, урбане пасивности“ (Ричард Сенет).

Педесетак година раније Никола Шамфор је изјавио „Париз је град радости и уживања, у којем четири петине становника умире од туге.“

Град подстиче осећање зависности, изолације и усамљености, и изазива све врсте душевних поремећаја.

Град, стабилан физиолошки механизам човека, доводи до хаоса. 

За становнике градова је карактеристично машинизовано, готово аутоматско (месечарско, беживотно) понашање.

Градске константе су брзина, „бука и бес”.

Све веће убрзање свакодневног живота у граду, изазива све већу унутрашњу ентропију, а “бука и бес” градске средине, слаби способност мишљења, и доводи до „душевне отупелости”. 

Усталила се фраза да је то унутрашње стање „здраве шизоидне особе”. 

Емил Диркем је уочио како се са урбанизацијом лудило повећава, а број самоубистава расте.

У граду је човек жртва визуелне и звучне агресије.

Житељи градова су изложени сталним нападима буке, монотоније и других непријатности.

 Жак Атали је довео у везу буку и политику. По њему, бука је извор власти, а власт одувек прожета буком. Бука неминовно повећава „праг дражи”, чини човека толерантнијим према насиљу и умањује његову способност мишљења.

Огроман број људи живи у градовима и они крајње површно реагују једни на друге. Грађани између себе успостављају привремене „крње” односе, јер им је немогуће да се – не само просторно и временски, него и душевно – дубље повежу, до нивоа целовитих личности.

С друге стране, град је простор на којем се људи међусобно сукобе и улазе у односе конкурентности и супарништва. То је карактеристика свих пренасељених (урбаних) средина. У њима човек, као субјект – нестаје.

Обележје градског живота је социјални дарвинизам.

Надметање квари човека, али у нашој цивилизацији се велича управо „такмичарски карактер“. Ово је једна од многих наопаких ствари са којима су се западњаци одавно саживели и прихватили то као нешто потпуно „природно“.

Атомизираност градског становништва је омогућила највећу могућу друштвену прилагодљивост – што је пресудан услов за напредак (техничке) цивилизације. 

Разбијање (традиционалних) заједница изазвало је на почетку XIX века, у складу са захтевима индустријске производње, огромну миграцију становништва и довело до гомилања људи у градовима.

Све ово је постало могуће тек када је појединац постао потпуно изолован (индивидуализован), када је остао без окружења биских људи, породице и пријатеља, и није био део заједнице способне да се одупре све већем економском притиску; када му више није преостао готово ни један аутентичан начин живота.

Међутим, „(…) када мноштво људских бића тумара улицама великих градова а да их нико не позове по имену и не зна одакле долазе, нити куда иду, човек губи ону нит пред којом се одвија његов живот. Више не живи пред људима из свог села, пред својим комшијама, пред својим Богом, већ болно изгубљен у мноштву људи чије вредности не познаје, чију историју једва да дели.“ (Ернесто Сабато)

Појединац као становник милионског града не може да се истински повеже са својим окружењем, осети да се ради о нечему што је заиста његово, чему суштински припада. Зато, већини није важно ништа што постоји изван њихових домова.

У градовима, људи више нису блиски (нису „браћа“), него се све више удаљавају једни од других. Алексис де Токвил је уочио да се становници градова према својим суграђанима опходе као према странцима.

Изолацију грађана, њихово „повлачење у себе“, под притиском  наметнутог индивидуализма, ублажава подршка коју им пружа поседовање високотехнолошких електронских уређаја (таблета, ајпода, ајфона, мобилних телефона…), помоћу којих се осећају боље, јер им привремено одвлаче пажњу и помажу да за тренутак забораве на усамљеност и досаду.

Потреба да овако олакшају тегобе које ствара живот у граду, речито говори о човековој суштинској неприлагођености „захтевима урбаног развоја“, сталне „модернизације“.

Ширењем градова, који су се нагло развијали, убрзано је слабила и човекову повезаност са земљом, као и непосредне односе између људи. 

Урбанизација је и симбол уништавања човековог природног окружења, и разарања свих облика људског (органског) заједништва.

Свака миграција према граду створала је послушнију, социјализованију, цивилизованију, припитомљенију генерацију од оне претходне.

Развојем цивилизације, градови постају све већа препрека човековој повезности са природом. Урбано становништво је са њом у трајном сукобу, јер предност даје вештачком, сводећи руралне пределе на пуко „окружење“. 

Природна средина је подређена урбанизацији, којој се увек (из економских разлога) даје предност.

Данас многи величају живот у граду (на рачун живота у природи), али истовремено настоје и да градски простор хуманизују, јавним парковима и пројектовањем „пријатних зелених површина“, не доводећи у питање сврху постојања оваквих амбијената. Они покушавају да поправе оно што је непоправљиво, или само створе привид како је тако нешто могуће. Такви су прихватили реалност урбанизације, да су градови ту (где су)  и да ће ту заувек (и) остати, па само настоје да се томе што успешније прилагоде, са истом пасивношћу коју показују и према преовлађујућем „технопејзажу“.

Жак Елил, аутор Б.Н.

Чак је и Жак Елил, велики критичар технике, о урбанизацији говорио као о нечему што „само можемо прихватити“.

Квалитет естетског прихватања живота у граду Бодлер изражава речима очајника: „Опијеност Уметношћу најбоље од свега  помаже да се прикрију сви ужаси Пакла; (…)“.

Бодлер је развио посебну вештину коју је назвао „утапање у гомили“, користећи упорно два термина: мноштво и самоћу.

„Страх, гађење и ужас су осећања која градска гомила буди у ономе ко је први пут види.“ (Валтер Бењамин)

У граду живе искорењени појединци, који су се у њему на тренутак окупили, да би им се одмах затим путеви разишли.  

Поред свега тога, данас многи посмодерни теоретичари настоје да нас убеде како је решење у трагању за „новом модерношћу“, за „новим ставом према технолгији“ и пригодним  досеткама о животу у савременој градској средини, дају подршку заговорницима „озељењавања урбаног простора“, култивисања и хуманизовања градова малим оазама декоративног зеленила, као што су она испред Мексоналдсових ресторана.

Сада су градови места претварања разноликих локаних култура у униформни модел савременог урбаног простора.  

Некада уникатне градске средине данас постају истоветне. Робне куће, шопинг-молови, аутопутеви и аеродроми, свуда изгледају исто, као и канцеларије, школе, стамбени блокови, болнице, затвори … 

Ове грађевине и амбијенти готово да се не разликују међу собом.

Шпенглер у Пропасти Запада пише да су модерни градови у свим цивилизацијама увек „истог типа“. Где год ишли, свуда се наилази на Берлин, Лондон, Њујорк. Он додаје, да и некада када је Римљанин путовао, могао је наићи на низове римских стубова, тргове и храмове искићене статуама, у Палмири, Триру, Тимгаду, и по хеленским градовима све до Инда и Аралског језере. А та истоветност, која је постојала свуда – закључује Шпенглер – „није стил него укус, нису прави обичаји него манири, није народна ношња него мода“. 

Уједначавање потреба и жеља постало је друштвена обавеза, нови категорички императив савременог друштва. 

Потрошња, као један вид обавезног друштвеног рада, наметнула је униформност културе, уметности, економских услова, одевања, морала, довела је до стандардизације постојећих (локалних и културних) различитости. 

Савремени грађани припадају истој глобалној култури. Они изгледају и понашају се исто.

Зато – како каже Џон Зерзан – градови, хотели, аеродроми, филмови, кошуље, фризуре, сексуалност, свечаности, језици, погледи на свет, заправо, свакодневни животи људи постају све сличнији и то у најпростијем и најдословнијем смислу речи. 

Данас, сва већа површина земље постаје (истоветан) урбани простор. На планети готово да више нема ниједног подручја, која не би могло да постане градско.

Као да се све мора урбанизовати, и сиромашни (земље у развоју) и урођеници (они који живе изван цивилизације), што је само је још један императив колонијално-империјалистичке идеологије и циљ таквог (окупационог) ширења.

Од времена Шекспира и Милтона, помиње се „преграђе“, али је овај израз постао део свакодневног говора тек са урбанизацијом коју је диктирала индустријализација. Тада су се (између 1815–1860) формирале стамбене четврти на ободима највећих америчких градова, да би пуни замах добиле после Другог светског рата.

Попис америчког становништва из 1990, по први пут је регистровао бројчану предност приградског над градским становништвом.

 За Валтера Бењамина, технолошки развој „водовода и санитарија“, био је од пресудног значаја за прерастање градова у метрополе, услов неограниченог ширења урбаног простора. Без сталне технолошке подршке такав раст градова не само да би био немогућ, него и сâм живот у њима.

Тренутно, половна светске популације живи у градовима.

Половином XX века (1950. године) било је мање од сто градова у којима је живело преко милион становника. Очекује се да ће их 2025. бити око 650.

Арнолд Тојнби је предвиђао да нам после Мегалополиса неизбежно следи његов гигантски наследник –Екуменополис. 

Уосталом, хришћанство као урбана религија, хришћанима досуђује не да се врате природи, него да заувек живе у граду, Новом Јерусалиму.

„Право библијско чудо је оно што ће на крају Бог да подари човеку. На крају времена, неће бити никакав рај, него град. Небески Јерусалим. Другим речима, место које је било место трајног проклетства – с библијске точке гледишта – то место, на крају, Бог прихвата и даје човеку савршен град, у којем ће он бити савршено срећан, И у њему ће све људи бити савршено уравнотежени.

То није никакав рај, већ место које је човек изабрао да у њему живи (не као грађанин у модерном смислу те речи, него као житељ, житељ Јерусалима).“ (Жак Елил)

Већ је аксијално доба (VIII-VI века пре н.е.) било време напуштања спиритуланости засноване на интимном односу према тлу (природном окружењу), у корист надземаљских и натприродних простора (виших метафизичких сфера). 

У то време, нова урбана религиозност, уводи божанства која одговарају све већој сложености градске средине и друштвеном раслојавању у корист чврсте хијерархијске структуре.

Религиозна узвишеност и ритуални карактер богослужења, као и њихова материјализција у облику велелепних храмова и гробница, били су средства помоћу које је власт обезбеђивала „грађанску послушност“, ефикасан начин припитомљавања (урбанизовања) становништва.

Гломазност градова умањује човека, његов значај, и одузима му снагу. Високим градским здањима, људске размере су пропорцијално смањене.

Пирамиде и храмови сведоче о величини и значају владара, а не и људима који су који их изградили.

И таквом амбијенту обичан човек се осећа подређено.

Градови, као и градска привреда већ тада, почивају на лишавању, обесправљености и неслободи.

Урбани живот и фабрички систем производње никада нису били нешто што су људи сами (слободно) изабрали. На то су натерани и на силу у томе држани. 

Индустријску револуцију обележило је сиромаштво и прљавштина радничких насеља и окрутност више класе, и то је било нешто сасвим ново у животу града.

Несолидно грађени индустријски градови у највећој мери су отежали живот њихових становника и открили оне аспекте урбаног преживљавања који су до тада били незапажени. 

После првобитног (просветитељског) оптимизма, слике о граду као врлини, град је постао симбол разочараних нада. Све ово је појачало носталгију за друштвеним приликама предурбане прошлости.    

Било је и оних који су заговарали повратак пољопривреди или организовању друштва заснованог на малим градовима. У складу са тим, многи су одбацивали „време машина“ и мегалополиса (Корлиџ, Раскин, Фрајтаг, Достојевски, Толстој…).

Рајнер Марија Рилке, град вреднује негативно и у свом Частословацу поетски разоткрива све ужасе урбаног пакла:

 

Али градови гледају своје, а не туђе добро;

Свакога повлаче у своју бесомучну трку.

Газе као животиње шупљу грану

И безбројне нације сагоревају у шљаку. 

 

У таквим околностима јављао се и отпор, који је на Западу, био сталан … и редовно – неуспешан.   

Једно је сигурно, неће бити ни мира, нити ће бити добро, све док постоје градови.

Освалд Арнолд Готфрид Шпенглер

Шпенглер, најбриљантнији од свих историчара града, имао је према њему чудан однос. Видео је град као оригиналну креацију, савршено рационалне цивилизације, која усисава сеоски живот. Грађане као неономаде, зависне од спектакла на вечито променљивој градској позорници, која треба да испуни празнину отуђене свести усамљене урбане гомиле.

На крају крајева, несумњиво да је град за Шпенглера представљао фаталност и он је поздравио његово умирање. 

Уосталом, „град се може побољшати само тако што га више неће бити.“ (Џејмс Болдвин)

Насловна – Графичка комбинација слике „Град и природа“ Марка Гавриловића са пећинским сликарством (отисци шака из Гаргаса на Пиринејима)…

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.