Да ли је то аргумент?
Каже Синиша Ковачевић, повлађујући Јовановићу у његовом наговарању истог да не изађе на изборе, да смо ми народ збегова, па је зато Обрадовић насилник и фашиста, док ми, ето, радо примамо и прихватамо већином реке мушких придошлица из Авганистана, Сирије, Марока где они страдају од рата, као да им Турска, Пакистан, Јордан нису стварна места избеглиштва. Овде се исти у Србији могу само схватити у најбољем случају као економске придошлице, у земљи која ни своје становништво не може ваљано да збрине, па се зато радо говори како смо транзитна земља и шта онда ми ту умишљамо. Па чему сва прича о Србима као народу збегова? Зашто влада доноси закон о олакшицама за запошљавање странаца? Чему све те медијске кампање расположења према придошлицама, прећуткивање њиховог тулума и злочина, јер то и Срби раде? Међутим, где, па у Србији, не у злоупотреби добијеног гостопримства, а не стеченог, јер они сами немају никакву одговорност и ту почиње проблем. Ко је одговоран за живот у Србији? Срби или неко наднационално, наднаравно апстрактно тело овде на земљи за које смо сви као чудесне индивидуе? Уз све то није потребно поменути све те владине јавне и тајне уговоре и договоре, као и акционе општинске планове о интеграцији придошлица и вредне, а заједљиве нво трудбенике који све то раде „волонтерски“ за своју душицу. При томе ко је хтео да гледа по Београду, могао је да види по двојац миграната са картом у руци како ови са фломастером обележавају семафоре, уз већ толико пута испричане приче одкуд новца за толико дугачки пут, што је и за сваког разумног смислено, јер сигурно нити левитирају, као што не једу траву. Уз, ма колико није фино говорити за нас Србе за разлику од целокупно остале Европе, они су у најмању руку Шиптари, који би ако не данас сутра били непријатељски расположени према домаћим, па нас макар обавезује на мало озбиљније сагледавање појава. Да, за Чеду Јовановића, овај само може да не изађе на изборе, ако се не склопи комбинација за њега кад је већ ЛДП – код данас мејнстим мишљења и политике у Србији (текст Комуникацијски слом) он одавно није потребан, а колико је њему користан однос са Вучићем, Радуловић из ДБЈ је више него довољно казао. Те, да ли је то била Ковачевићева иронија или намера, зар је важно, ако је у питању ЧЈ.
При свему се заборавља како су чанколики вриштали на српске избеглице из Олује, како ће ти да промене крвну слику Војводине. То онда није био фашизам, нацизам – то ће ови грађанистички букачи боље знати, нити се ко хватао за универзализам равне плоче глобалног света који је све више село и осталих бесмислених тричарија, јер свет је онакакв какав је – округао и различит, као и што се човек није мењао 10000 година (у климатском прозору цивилизацијских трагова), или, 2500 година по формату памћења или „култури сећања“ Ј. Асмана. Хегел, на жалост, није био у праву, са својим разумевањем историје прогреса, а тек радикални конструкт људских права није у праву, кој би да заравна до равне плоче свет на којој смо сви много више различити, додуше све више по неприродном, а једнакији и равноправнији у таквом „урбо-зоо“ врту (са засад преко 70 родних одређења, уз отворено, а потпуно пропагандистичко исмевање сваке природне полне одређености човека – примера, на опште мушку популацију примењујући ад хок „мачо“ тип и исмевајући га, а ништа им није за смех код фазана од мушких жентурача[1]). Па је тренд, да се човеколико прогања свуда у свему, што би Ниче рекао на онај свој начин, из институционализованих позиција осиљених слабића конструисаних вредности[2] (иначе необичних фантазија, као што геније међу њима, Жене, бележи сећање на догађај, своју ерекцију док њихову избегличку колону сјајна немачка птица засипа рафалима из својих митраљеза).
Уосталом шта кажу за ту исту Војводину српске избеглице из Хрватске након примера читавих 25 година у два сукцесивна годишња истраживања:
Компарација према броју познаника између избегличке и опште полулације у %
Избеглице имају просечно данас једног пријатеља мање (4,9 : 5,88) него општа популација, али и скоро дупло мање познаника (9,45 : 18,13) што иде у прилог да избеглице имају мању и ужу социјалну активност. Док, генерално, 7% „првих фашисоидних или нацисоидних“ војвођанских грађаниста им је правило неке проблеме, само што ти имају невероватну медијску гласност, према примера оних 20% који су избеглима помогли, док су већински били препуштени сами себи и породици, као и остали у Србији. Држава у активностима једва видљива АПВ на 2%, док се данас итекако поломише око ових економских придошлица – шта их је то спопало?
Збуњеност и парадокс
Тако, да пре овај режим може делимично да се разуме, него ови збуњени чувари демократије и „нормалности“ кад су придошлице у питању. Свакако је за гнушање, ако су и лично лукративни разлози у питању код режима, као што је несносан језик толковања о том питању и слепило које даје предност овима над, како Србима уопште, тако нашим вредностима. Онда у чему се овај режим може делимично разумети – па у општим бројевима које они имају, а ми не – да их уводе у послове као „гастарбајтере“ које Срби више неће и не морају да раде, а не зато што су Срби отерани, јер капитал мора што више да узима за себе – са таквим акционарима режима у Србији нити има могућности за поредак, а самим тим за људски живот. Док са нама Брнабићка општи како су нам они – неки узели радну снагу тако ћемо ми сад њима сиц. Ту није довољно указати на недостајућу „правичност“ према Србима зарад профита акционара режима са којима се режим уротио, што би рекли теоретичари 70-их. То је тек део злочина режима, како је реч о много чему више од њихове видне разбахаћене ограничености и етичке и интелектуалне, што се простире кроз целу националну културу животно је утемељујући или не. Битног које не може бити предмет супституције и имитације, посебно не практикованим дискурсом „скраћених смислова“, како се уобичава на медијима комуникација, али изгледа и шире у јавности, образовању и уметности.
Што се тиче самог термина нормално, овај није ништа природно, ни каква чудесна „друштвена квадратура круга вредности“, а најмање је норма, него има везе са хигијенским проблемима градова и математиком, примера Гаусова крива нормалне расподеле. Решавањем хигијенских проблема по растућим градовима и општом применом математике на проблеме – о чему има довољно литературе[3]. Док термин „нормализација“ јесте пуко нуспроизвод математизованог приступа, а не вредности, па веберовског рашчаравања, него пре фрагментарно перспектива Фукове критике психијатриског управљања нормалним и опште људским времном. Да не дужим, не треба ни колоквијано претеривати са употребом термина нормално (зар по Гаусовој кривој, ако је далека већина хетеросексуална, ненормалан је хомосексуализам, а зар се онда не врши насиље над већином ако више не могу бити тате и маме него родитељ 1,2…, а ови нек се зову родитељима, или како већ хоће, јер њихове заједнице не могу бити биолошки родитељске, без помоћи пријатеља, а не сви морају тако –то је управо пример нормализације, због ког се код нас већ људи судски кажњавају ако само искажу елементарно одбијање да их њихова деца не зову мамама и татама), него увек треба говорити категоријално јасно о вредностима и њиховим разликама. Срби из Олује су избеглице, наши, а придошлице – најмање индивидуални економски потражиоци, које ни једна држава нема обавезу изван свог националног интереса да прими (наш интерес и суверенитет) и странци. За нас су ван сумње перспективно Шиптари 2.0 по свом нашем историјском искуству (то још како Османлије користе ове против ЕУ личи на сиротињски рат). Зато, не баш тако површно, глупански апстрактно са оне равне глобалне плоче света, па још наопако, примити у Србију неког из Авганистана, дати му кућу, посао је дивота од хуманизма, а примити Србина из митраљираних колона је фашизам или нацизам, нек одлуче, који ће променити дивну крвну слику у мултикулти Војводини – нормализација коју једино безумље може да поздрави. Парадокс који је могућ у нормалном и нормализацији, али не ако се говори о вредностима. Читав дискурс збуњених терминологија „скраћених смислова“ који као да знају шта значе пред парадоксом глуматајући вредности од хистеричних нормализација, а само још индукујући глупачки безобразну малоумност код превише наших учесника од политике до забаве и отужно јадњикаве комедије (стварно човек мора да буде повеће теле да у Србији нађе расизам, очито по принципу равне плоче уместо да се обрати Белгијанцима и сличним који су до недавно црнце држали весели у золошком врту) која би свима да доцира у медијимским толковањима, обавезно у НВО трабуњаријама, али и не ретко универзитетима, и онима који их слушају. (Да ли ти паметњаковићи уопште обраћају пажњу да је робовласништво званично тек укинуто прошлих седамдесетих код традиционално драгих партнера Западу? Као што је у самој Америци најјачи покрет против трговине робљем, због њихових унутрашњих прилика, посебно трговине младим женама, а то није почело са Трампом. Као што је и Исток упознао трговину робљем после слома комунизма у транзицији.)
Ништа није мање парадоксално кад се поведе прича о демократији, посебно из угла „Сигурних гласова“ и кампање „Од врата до врата“, јер нема демократских инструктора са Запада који нису у овом обучавали демократске снаге. Па зар ДС на челу са својим тадашњим лидерима није пред тв-камерама ишао да скупља сигурне гласове и звонио људима на врата? Тако да то осим из глупости не може бити разлог него само ију малограђанска критика. „Капиларни гласови“ су по својој природи гласови породице, пријатеља и познаника из личног круга члана, који подржавају страначку политику мерећи, али и ценећи шта странка и члан раде, тако је Миленко Јованов прво учио код мене, као пре свега питање социјалног капитала, јер шта онда тражиш у политици, али други је пар рукавица ако те ни они не подржавају (било је случаја по Србији који су имали само по један глас, јер ни властита жена не гласа за њега), па су пре свега подмићени или уцењени људи гласали за неког. Једно је лични пример за углед човека на месту, а већ нешто далеко друго награда, страх и уцена. Па директор јавног предузеђа у џепу има насиљем над људима 5.000 сигурних гласова, а са терена још долазе гласови кроз клијентелистичку корпоративну мрежу плаћања и давањем разних концесија, што опет није ништа тако ново како је још у старом Риму практковано, кроз дневно следовање. Друга је ствар ако људи децидно одбијају контакт са СНС активистима у бојкоту желећи да им ставе на знање да се претерало са политиком, понашањем режима, а онда одбијајући и њих који су спремни све да ураде за исто. Значи још само бахато, увредљиви, несносно острашћено навијање без пристојности и наметање оних, који су изгубили достојанство, као и сваку самосвест о поредку у Србији (па се зато крију од камере кад нису у чопорима?). Те је утолико настао демократски парадокс у главама промотера бојкота, ако би да сад забране овакав вид политичког активизма као таквог, јер би то наводно помогло бојкоту, па се мора и по цену збуњивања. Поново, друга је ствар ако сами људи активистима упуте прекор и презир због политике и понашања режима, а не због самог још активизма као таквог, јер и они ће сутра у своју ВДВ кампању и скупљање капиларних гласова. Иначе, шта би требала да буде политика – издвојени центар моћи који само комуницира преко медија, а не да се промрежа комуникацијским легитимитетом конкретних људи већим делом Србије и да има човек коме лично да каже или покаже свој став ( што је у самој основи Србије колико се сећам без КиМ, већ 30. општина 50% бирачког тела, а 60. свих 80%, то је стање урбанизације живота у модерни, коме сигурно није узрок политичка београдизација Србије, па самим тим и Војводине како кукају сепаратисти мешајући узроке и последица али пре свега своје подивљале личне апетите, без стварних резона, а и скромних могућности да не теже конфликту и лагању).
Самозбуњивање властитим самопарадоксима
Како то да је за бојкоташе постало искључиво тема избори, зар се није ушло у бојкот Скупшине због слома политичког система из кога су „избори дисконтинуитета“ најмекши излаз, а не сврха сама по себи. Па су претерујући са изборима самозабунили у властитом самопарадоксу и онда изгубили из вида разлог. Уништен политички систем који уништава поредак у Србији те и тим живот људима. Зато бојкотују људи, захтевају потпуни раскид са уништавањем, а странке? На страну што разумем Зеленовића, он је онако широке руке дао подршку бојкоту Скупштине, али никад суштински, него онако како он и слични разумеју политику, као агрегацију моћи. Он не захтева ни не разуме супротне суштинске промене, него само жели да буде на правој страни са сличним њему који олако, али зато радо баратају са терминима демократија (кампања Црта – демократија је у страху, мож’ мислити као да је куче), слобода (по Латинкином Констатиновићу ког Зеленовић промовише као кукавичије јаје под скутима Винавера, са гомилом тезгароша), или нормално, тако омиљена употреба термина „скраћених смислова“, који сигурно да није појам како заговорници мисле док изговарају, као што олако користе многе друге на медијима и универзитетима, док сричу туђе искуство кроз термине као своја искуства и знања умишљајући да су појмови света, у муци као Фаустов ученик који све зна и не треба му ништа више.
Значи избори су само возило, а уништени политички систем јесте проблем који остаје такав какакв је, поготово са овом шарадом од 3% и пресипањем из кеса гласова, уз 40% жена што само потврђује колико је политички систем угушен, онима који ће као да нешто театралним наступима у Скупштини да учине. Као да Срби не постоје, а да је политика пуки театар који се медијски преноси или не. Политички систем по њима нема везе са друштвом и животом људи. Него су сами избори све и ко ће било како да се домогне моћи и да је зајаше – зато сам стално понављао да опозиција мора да презентује своја намеравана законска решења, а не мачке у џаку разних уговора са народом и сличне мере (након све штете коју су починили). У прошлом тексту сам по ко зна који пут напоменуо промишљања или медитације, како је коме драже, које би требало да су присутне (оно што се на сваком месту, у скоро свачијем животу и у сва времена понавља као најважније) – слављење постојања, а не тако олаког самопорицања, ето да нисмо ово ил оно, а највише Срби, били би тако велики људи. Трајања, које никад није и не може бити само обећање за будућност нових почетака. Стварања за сваког, од нових живота, разних пракси до вечног духа човека, а не похотљивих тренутака, нарцизма, грамзивости итд, мисли да је то стварање, па иако су то тренутци, животињски инстикти, без самосвести, смушени као Андрићев Турчин, да се и тако декартовски мисли[4], па се зато постоји. Шта ти могу да дају другима, па да би се бавили политиком?
Смисао бојкота је да Срби кажу не политички искривљеном огледалу стварности које се превише гадно меша у живот, а да кроз прибрано вођење бојкота странке почну да стичу комуникацијски легитимитет након суштинске нарушености, као и да га медијски промотери учврсте, како би могло убудуће да им се верује у намере и да стварно знају шта раде. Док су избори безначајни, ако нису избори дисконтинуитета. Нису никакав пропуштени темпо, јер шта и да су сви изашли покорно и слепо на изборе – предали се, и прихватили, шта би стало у уништеном политичком систему – уништавање Србије, са свима оним који су пристали баш на то? Тако да овај бојкот није бесмислен, како нас претежно више не уништавју странци и историјске прилике, као ’90, већ режим, његови акционари и масе клијената у бахатом и бесмисленом пиру (шта нам нуде, прихвати или пропадни или иди). Зато раздвајање. Па да се виде да ли у суштини могу без нас Срба, јер се тиме тога коначно одричу, да ли хоће, а на крају да ли смеју иако нема више ни једне велике националне странке, а још мање медија (не да ли ће их попреко гледати из ЕУ због окрњеног, или, тачније непостојећег легитимитета како то умишљају агенти страног утицаја и њихови корисни идијоти, баш).
[1] Horx, Matthias, Future love – Die Zukunft von Liebe, Sex und Familie, Random Hause, München, 2017. (где добисмо „нормализацију“ па у Гаусовој криви средиште су „андрогени“, или већина иако их је у основи једва https://m.cdm.me/zabava/zanimljivosti/zivot-androgenog-modela-iz-smedereva-ja-sam-ona-kako-vam-drago/, а екстреми или ненормална мањина мачо са мушке, а принцезе са женске, у американизираној терминологији као појмовима – што и немачки аутор користи као да је новолатински)
[2] Joas, Hans, Die Entstehung der Werte, Suhrkamp Verlag, 1999.
[3] Link, Jürgen, Versuch Uber den Normalismus: wie Normalität produziert wird, 1997; те, Normalen Krisen? Normalismus und die Krise der Gegenwart, Univeristy Press, Konstanz, 2013. Као и Ethik der Normalität od Simone Hortsmann, 2013 – раније била на интернету као докторат на располагању, сад изгледа само као књига, 2016.
[4] Брдар, Милан, Између бездана и неба, 2015; те: Аћимовић, Мирко, Онтологија природе, 2009.
