Миле Милошевић: Српски свет и светови

Двор, а не држава.

Стационарни први сталеж, а не политика.

Сад већ само извесни Борис Тадић тек заборавља колико је био несносан сејући „дворске клице“ бахатости и самовласти, служећи се све више са пропагандним заслепљивањима лажним сликама о стварности и отужно жутим мрљама о свему што би кварило наметнуто престабилизовано медијско објашњавање српске стварности. Да ли треба заборавити анегдоту, кад је психолог предлагао, да се кокошкама да бенседин због стреса након поплаве. Свакако то још нису биле организоване пси-оп операције индукције малоумности које врши годинама СНС над друштвом, као и подивљали примитивизам (који манифестује и сам председник Србије својим простаклуцима и док призива грађане на тучу, са чим међу нама изазива стид, а код других бруку), али заједничко им је опште место бесправности и неспособност институција. Пре свега лична незаинтересованост, као код већине српских политичара, па тим суштинска неосетљивост за судбине људи и друштва, јер се политика своди на игре моћи. Премда је Тадић основао „народну канцеларију“, са Ђиласом као директором, али очигледније је за саморекламерске сврхе пре мислећи на рејтинг како од те иницијативе ништа није остало, а најмање да је постала легат, док му ни по закону нису припадале такве “председничке активности”, него је удвајао ионако килаве институције и јачао личне интересне мреже. У то време су скочили Ђиласовим фирмама приходи – како су тада по мом сећању медији извештавали, као и пре свега Шаперу, али и нешто мање Крстићу који већ 9 година игра друго полувреме, а то су били управо његови другари у стварању прве “Рекламне Србије”. Што је и Вучић радио са својим призивањем грађана да му дођу по помоћ, а већ у упитној нормалности у 5 ујутру, па се брзо окануо.

Тако остаје исто у најави промене, привиди, пуке стилистичке празне фразе мешетаре, као парола „партија и братија“ које нас никад неће ни приближно довести до разумевања коначно суштине друштвених процеса, него само беднијих, манипулативнијих објашњења без разумевања, да је политичко пропало у Србији, а не да је само зло и друштвени талог акцидентално преовладао (премда овде зло баш више нема чега да се боји). Свакако се ово није догодило из јалових метанисања којих једино има:

због непревазиђене паланачности српског менталитета,
због племенске свести,
гротескног “раног” средњег века верског фанатизма, или,
далеко најбезумнијег неког српског протофашизма од кога је сам Хитлер учио по туга недораслим заумницима “друге Србије”, вероватно пажљиво исчитавајући Његоша док је спремао пријемни за ликовну академију у царској Вијени, или на фронту у рову поред Витгенштајна док овај по ко зна који пут размишља о самоубиству; него је због одложеног довршетка транзиционог процеса настанка стационарног, првог сталежа на основама приграбљеног поседа. Дегенеративно продуженог због окаснелог режима СНС који је у “надокнади” па је процес срозан у отимање, без стида и разума, разбојнички и мафијашки, што не значи да је предходни транзициони лоповлук био богоугодан. При чему, одлагања довршетка процеса настанка првог сталежа са пуним спектром права али и обавеза, те коначно консензуса у друштву има свакако више фактора, али најбитнији је у недостатном начину мишљења и мисаоном садржају ДС елите која ни данас није схватила друштвену структуру и њено порекло и сегменте, иако радо прича о модернизацији и ЕУ државама, премда је у свим елементима владала и управљала у Србији. Чега су последице биле тако видне, да смо сви желели још годинама пре него што се догодило, да им видимо леђа.

На жалост у Србији је предуго пре могуће горе него боље, јер нам је елита неупотребљива – а онда и баш све институције, показујући нам, да имамо тачку конвергенције ма шта да мислимо да смо политички учинили као грађани. Тако се од почетка манифестовало, противно свим изборним обећањима и најавама, што је само могуће у од раније несталом политичком систему (Мантер+ДС+СПС), да је новонастајући СНС-овски режимски двор са својом агендем суштински безправно супротстављен и незаинтересован за државу, како би очувао по сваку цену своју, сваким даном све више колонијално допуштену намесничку власт, јер постоји тек себе ради (нити било ко треба да се заварава како су односи АВ са Русијом и Кином противтежа, довољно је бацити поглед на случај Руског центра у Нушу).

Као што ни Рио Тинто није тек тиква без корена на тржишту – него моћна чекалица правог тренутка, ни Блерова канцеларија и приде адвокатура његове жене, која заступа Србију али и случајно Харадинаја, сви су точкићи глобалне мреже моћи, или тачније неке од више клика унутар ње, са којим се режим правосходно за себе усаглашава и све је принуђенији да испуњава наредбе, поткрепљене додуше добрим провизијама (како они то знају без увијања да кажу – ја сам сваком платио колико је тражио). Режим је само усмерен на себе и свој двор, на почетку, као што ће бити и на крају, док по средини нешто галами храбрећи присташе глупостима, а увесељавајући остале док све прихвата што га јача, или, макар не угрожава (чуј Лимар из хобија купио авион, а шта онда већи раде међу њима, боље се крију, мање иритирау, па је овај добио по прстима за наук и поруку – мање експонирања молим (возни паркови, виле, гошћења, опште бахаћење кипи на све стране као да су се баш сви родили са златном кашичицом, а не да су махом убога сиротиња, талог и криминалци, који су толико побеснели да више не знају да се смире); зар неко помишља да су свог јарана хапсили из неког другог разлога него да имају много више да крију, а избеглица из Крајне ухватила да глумата олд-боја, све са Палилуле која плута у фекалијама нерешене канализације). При свему ја не замерам саме лобистичке договоре режима, него свако одсуство контроле политичког система који би утврђивао колико је то добро за земљу, а очито је да првог нема, док друго полако нестаје, као што по дубини друштвене структуре отпуштају последње људе који се још ретко супротстављају дивљању и поптуној дегенерацији – са деградацијом институција су завршили са успехом од 100%, доводећи људе право са пијачних тезги са купљеним и средњошколским дипломама на руководеће положаје.

Процес деградације траје 30 година и надаље, о чему дуго пишем (текст 1 – http://milanmilenkovic.com/mile-milosevic-da-li-ce-drzava-srbija-preziveti-ovu-generaciju/,текст 2 – http://milanmilenkovic.com/mile-milosevic-tranzicija-i-globalizacija-u-srbiji), а да укратко поновим: са пропашћу предходног друштвеног система и најавом преласка на принципе власништва у уређењу друштво све је почело – без њега нема капитализма, али њему капитализам није основа, нити га нужно треба и највише личи на М Олсенову метафору “разбојничке економије” (дођеш, сатреш и отмеш, уместо да узмеш порез). Те је овај курс, али у трајно поганом облику легализован са Ђинђићевим законом о раду, ирационалним ојачавањем позиција привредних директора у распродаји (од зоре су чекали пред канцеларијама да договре своје), шок либералне транзицијом меке књиговодствене вредности у распродаји државног и друшвеног власништва. Који је постао искључиво пут разарања друштва и државе (при свему какво тржиште, какав капитализам, него оријашко дивљање нових српских барона у отимачини и гомиле њихових слугу), јер се ни једног тренутка није знало где треба стати у промењеној парадигми. Нити има било какве помисли на то.

Отад је започело српско политичко руководство да искључиво испуњава личне интересе, без зазора према држави, народу, историји и друштву. Шири невероватну приврженост према туђој агенди под еуфемизмом то је мултипотентна ЕУ агенда. Док потпуно отворено омаловажава и исмева сваку државну и народну. Као ове су негзистентне безвезарије које се не мажу на леба по Мићуновићу, не сипају у трактор по веслнику Палми. Док се за њих двојцу једино може рећи, како јесу екстреми један другом, да би се у било чему слагали, па је једино сигурно да ту много тога неваља док се у овом слажу. Под медијском паролом „дрвеног закона“ ми то хоћемо “тупо” да се прикључимо тамо, па какви наши захтеви – нико не мислећи на своје, већ јасно, државне и народне. Како и ова ЕУ агенда суштински учвршћује њихове будуће претензије на позицију као трајног, првог сталежа у Србији, јесте намесничког, али за више им недостаје квалитет, а не да је историјски тренутак такав, као у свакој илузији двосмислен, обећавајући или безизборан, а они мудри.

ЕУ је врло јасна рекла и показала да нас неће примити као државу како је и Коштуница у своје време упознао српску јавност, а Динкић му јавно поручио да је луд у име свих оних којима више ни држава ни српство нису били важни (па том је весељаку регионализација била водиља коју ни ЕУ више јавно незаступа, док и Шпигл објављује реномиране ауторе који захтевају ренесансу национале државе и децентрализацију ЕУ), а како онда да буде и политичког система ако се не води национална политика, чему служи (spiegel.de/politik/deutschland/wolfgang-streeck-die-eu-ist-zum-scheitern-verurteilt-a-62a40bb9-0002-0001-0000-000178402326)? Што је без сумње доведени двојац Дачић – Вучић изричито свечано потврдио потписивањем Бриселског “споразума” и Николићевом суспензијом Уставног суда Србије са места председника Србије. Као што ни Срби у суштини још не разумеју природу приватног власништва, као ни какву друштвену структуру захтева. Шта власништо намеће. При чему је у реалности власништво друштвено конститутивна сила, док је демократија искључиво слабо-регулативна у динамичким процесима друштвене интеграције, и никад се, баш никад, не приближава ни теоретски демократском друштву једнаких шанси и вредности – ако је шта модерна митоманија, то је онда ово (интервју са Бранком Милановићем у ком спомиње заблуде Ротрија о демократији, о чему сам писао пре више од годину дана преносећи Р Воигта/Држава – Текст1, код наших стручњака изазива потпуну смушеност у њиховој споменарској памети изнова понављања школских образаца наводне повезаности демократије и развоја – несхватајући основно да демократија има улогу регулатора у бољој расподели – дистрибуцији добитака развоја, а не да му је основа (при чему је и ту слабашан регулатор, као што У Бек констатује, да се јавља ефекат лифта, а не исправка расподеле – какво слободно тржиште рада; коначно регулација потпуно слаби енормним растом распона плата између највиших и најнижих и то баш у узорним демократијама са реакцијом најбогатијих на друштвене и политичке процесе 60-их, већ почетком 70-их кад и неолиберализам постаје растућа и коначно доминантна парадигма – А Кошорка; као што је опште место у Европи, да су леве странке суочене са све мањом подршком – ускоро ће избори у Немачкој, па да видимо како ће СПД да прође и да ли је стварно зауставио дуги тренд пада) . Развој је везан за заводе државе од колико улаже у науку па надаље, привреду, коначно јавност и на крају за демократију. http://www.nspm.rs/hronika/branko-milanovic-sad-potenciraju-hladni-rat-sa-kinom-zbog-straha-od-gubitka-hegemonije-kini-je-potrebno-da-jos-dve-ili-tri-generacije-imaju-nesmetan-transfer-tehnologije-rast-i-izvoz.html). Док они који то и схватају, или макар слуте, шта се догађа цинично немају интерес, или покушавају да заузму своје место у првом сталежу за себе и своје будуће генерације, или, лепо живе од агентских услуга овом, јер посао је посао, а зна се чија је моћ, будућност у ново насталој друштвеној структури – отуд настају друштвене мреже (колико год биле као флексибилне, ове су пре свега само као капиталне профитно краткотрајне, јер по себи не могу да мисли на будућност него максимализацију профита у сваком тренутку, гурајући Србију све дубље у провинцијалном менталитету на периферију неуспешних). Зато ДСС јесте била последња национална, али и демократска странка у Србији, премда и она све мање, јер није имао ко да је плаћа; и да је остала само таква, није могло да се заради у складу са новом парадигмом, поготово што се наш назови први сталеж увек може поткупити, и лако се окреће на другу страну будући да је највише по свом менталитету мешетара. Под тим притиском неспособности првог сталежа за национални консезус се и ДСС разлагала. Уз да је народ тек појам у кругу малог дела елите у Србији који виде ширу слику изван искључиво личног и мрежа далеко краткотрајнијих уско групних интереса по природи клика. Док се данас још само име ДСС на овом вашару развлачи, без икаквих својства, јер ни нема ни даље довољно јавне артикулације знања о текућим друштвеним процесима. Уз да остаје важно питање, где нам би наша национална памет? Шта су академици и професори очекивали од транзиције? Па ти трауматично нису макли од меморандума САНУ (само је Срба Бранковић позивао на национални консензус у неколико својих тадашњих текстова): да ће Србија на мах прескочити приватизацију свега и свачег, сама неокрзнута лудилом похлепе, њеним општим последицама и да ће се одмах успоставити само од себе магијски уређена, функционална, способна друштвена структура нижих сталежа, класа или слојева, како коме драго, који се рационално демократски интегришу, а елита не буде банда пијаних разбојника – пајаца, са Лукасом као маскотом. Потврђујући до краја очито, да су тек репродуктивци неспособни да изађу из маргина рециклираних школски задатих парадигми које не могу да се суоче са реалношћу. Можда их у свему оправдава да ни народ не би препознао и схватио нову парадигму која ће им у будућности одређивати судбину, као и њиховим синовима и кћерима, јер то јесте посао елите да орјентише друштво и постави поредак, са којим држава може бити место доброг живота. Док је Тадићева странка у његово време нукала шеретски популус кокошијим брбљањем да се само једном живи, па гласај за њих и зграби. Та му се жеља у потпуности испунила, али без њега у стихија – друштву које су оставили иза себе, а видели су га као скоро идеално у својој за све друге помућеној оптици, осим за њих загледаних у прву Рекламну Србију коју су сами медијима производили (на медијима које су контролисали кроз приходе од оглашавачког простора; које је Вучић “унапредио” махинацијама у приватно власништво својих јарана, а део су уграбили странци под сумњивом контролом).

Шта нам је Тадић коначно оставио, јесте између осталог Косово са *звездицом, као потпун историјски, друштвено-културни промашај. Затим је још Хрватима омогућио великодушно безболно да уђу у ЕУ и поред тога да преживели Срби под њиховом јурисдикцијом живе као пустињаци у селима без струје, стално шиканирани, и деценијама после сукоба, па се једино по неки старац на крају враћа да би умро у својој кући – и ја кад сањам, то је стан онакав какав је био током мог детињства; док још од протераних Срба свега 10% избеглих помишља на повратак кад би било услова, тако да је истребљење Срба тамо потпуно довршен процес. Те српско срозавање већ је на нивоу мишљења па је непријатељ који долази да осваја, ороби, убија и отима територије, постао неутрално конкурент у потпуној релативизацији појмова коме затим треба опростити како смо јел сви људи и једнаки у споменарској памети ( а ским људи иначе ратују, са Марсовцима?), где се лични односи изједначавају са односима народа – кревет са геостратегијом.

сл1. Ставови избеглих Срба из Крајне на територији АПВ – 25 година после:

Зашто су опозиционе странке изгубиле своју „природну“ предност у односу на режим

Коме смета? Па шта онда!

Пет је разлога, зашто опозиционе странке биће већ 9 година никако не долазе у прилику да конкуришу режиму и поред бусања у прса како само што нису поразили режим и поред све његове деструктивности. Живећи у већини као гуске у магли, без разумевања да ни једном нису дотакли тло.

Изигравање

Први је свакако одсуство правила политичке и демократске игре чиме их режим омета, јер му је циљ скривена агенда, притом свестан своје слабости и у сваком погледу људске и интелектуалне маргиналности чланства, непрежући и од одвратних облика деградације и деструкције ионако опадајућег друштва, пропадајуће јавности уз “ужас медије”.

Превара – 2.1. Привид политичких странака

Други важнији је привид политичких странака што је помогло слому политичког система (зар 18 наводних политичких странака није чинило ДОС, а зар се исто данас не понавља), немањем политичког садржиоца, осим амбиције назови некаквих ликова у улози лидера, и допринело је успостављању данашњег дворског друштва под СНС.

Данас, невлада као што се рефлесивно уџбенички понавља, а да ником ништа није јасније, некакав политички једнопартијски система са СНС-ом, јер они игнорантски никакву идеологију непознају, ни вредности. Него са друштво отворено дели на њих – двор, дворјане, њихове поданике који деле плен и одушевљење и све лакше нас, који смо искључиво отпадници – штеточине. Зашта се користи приде неуротична пропаганда са Ђиласом као архетипом (као мрачним близанцем двора на ког све своје зло пројектују, где њега јуре за умишљених 600 милиона, а Кокезу кога су почели нешто да помињу више то не раде, са необично сличном рачуницом од 600 милона, као да знају само до те цифре да рачунају, или ова има неку посебна својства “апсолутног зла”, јер би им кварило “медијско чишћење” од невероватног криминала који су нагомилали за који је мало да се ограничи на 6000 милиона). При чему Драган Ђилас нема везе са већински опозиционо опредељеним бирачима у Србији, него је реч о вулгарном комуникацијском инжињерингу и избором политичара недефинисане зоне, као што су и они, за ког већина Срба не мари, а у општем резултату је још једна примитивизација друштва кроз опште медијално наметање присилног сврставања (јер већина поданика нема удео у плену, ал је боља њихова бараба): да се њихов “погани” брат близанац од нас подржи у овој шаради, као за њих увек лошији брат и још слабија страна. Тако неки ми за ове манипулаторе постајемо искључиво само непријатељ са којим се не мора преговарати, ни разговарати, кроз медијски повучене границе двора и конзумената њихових гротескних медија и говорника, а највећи део нас је овим потпуно искључен кроз свесну перверзију режима (па иако им Ђилас ништа није објективно кривљи, многи конзументи ове беде радо користе жаргон вуцибатина, сами мртви уверени у пристојност и исправност, иако би већина на нос попадала кад би њих неко тако свакодневно третирао, схизофрено су уверени да је то нормално што сами раде јер им “информисани” медији тако кажу).

Ово је тип режима који генерално сваку политику своди на политиканство, кроз флоскулу да је све у друштву и животу ствар наводне политике изборне већине гласача, како год намакнуте, па и хируршка операција, асфалтирање дрвећа, гондола на Калимегдану која ће трајно нарушити целину, а тим и разумевање властите историје, тако постајући луна-парк, као што у таквом менталитету “весићевски” урнишу цели град и сва његова јавна места. Власт маргиналца дођоша који не разликују Пешића архитекту и градоначелника, јер нису са тим расли, а сами су превелики игноранти да би било шта знали. Они се једино на муљање позивају и око себе га сеју. Од распеваног лавора на Славији са тупим бетонским брдом, глупим словима за разгледнице, да туристи показују каква блесавост овде раздрагано цвета, ширећи у својој јаловости бесмисао из кога не могу да измиле. Па ипак ово је само отужни наставак, као и Весићев континуитет који је започео са масовним поплочавањем Београда, јадним реновирањем Ташмајдана. Симболичким почетком краја Београда са новом кликом на власти, убацивањем исечака Ибарске магистрале са Мадериним паркингом на месту деценијама главног улаза на Ташмајдан, уређењем псетарнице на другом главном улазу испред цркве Светом Марку. Осванула је ова нова примитивизација, симболички варварска етапа Београда (уз невероватно опште сатирање дрвећа скоро као да је жртвено, која су се по образложењу одједном сва разболела, супротно самом појму Шумадије и да је Србија живо краљевство светих гајева), у том површном и јаловом духу коме смета – па шта онда, па до самог краја. Иначе Ташмајдан познајем од свог рођења и сваки дан гледам непосредно његове промене, а то није мало година и питам се која је волина то могла ду уради и какви волови да прихвате и реализују ову перверзију? Па нема ко шта да ми прича. Постоје моја искуства док сам жив и изем ти између осталог све иностране хонораре медија, нво који од нас као цензура ал са превише објашњења тражи неки коректни “политички” новоговор са којим би требало да стално игноришем искуство, најмање да ћутим, уместо да се говори о стварима онако какве јесу.

Превара – 2.2. Природа страначког живота

Други разлог је уско везана и за природу страначког живота, која може да објасни брзу генезу странке, посебно овакве “олкеч” као што је СНС, у дворски тип центра моћи и даљу дегенерацију у синергији са природом друштвене структуре. Уместо да једна другу контролишу и поправљају, оне упадају у негативну спиралу све горег. Што се онда најтеже мења, јер је феномен дугог трајања, чије деловање не може престати ни да се сутра чудом режим сам повуче, штета је учињена.

СНС демонстрира опште лоше особине данашње друштвене структуре толико убедљиво, да допушта сумњу, да то јесте само њихово, својом гротескном појавом – узнапредовалог друштвеног талога у интерсу искључиво двора (самозадовољне Бројгеловске ликове, још на ботоксу, туга је и мука за гледање), бескурпулозношћу, примитивизмом, простаклуком на дневном нивоу. Заправо се потврђује колико је непоправљиво сирово импотентна данашња друштвена структура Србије после промене политичког сиситема и подивљале себичности и бахатости људи, која је разоткрила сву јаловост и природу предходне образованости и културе. О којој још једино на нивоу увесељавања гледамо на РТС-у и читамо у Данас са њиховим сентименталним машинама рециклаже парола из прошлости без садржаја, са којом аутори тако самоуверено обрађују савремене теме. Што понекад Данас извести о режимским ијудурмама, премало је да би били више од пословичних таблоида. Кад би било стварне анализе медија, схватило би се да ми немамо ни једну дневну новину. Питање је да ли имамо уопште више новинаре у овдашњој друштвеној структури за тако озбиљан посао, који познају било који смисао живота, разуме „интелигенцију ствари“ и познају њихову политичку комуникацију, а не да је на нивоу вечерње политичке школе које све своде на фразе, пароле и тупо политиканско сеирење и згражање на нивоу француске собарице (то што је Дража често духовит не мења природу јадиковке). Тако, да практично мало има политике у политичком животу као и медијима, него се своди на борбу за утицај и пуку персуазију примитивним формулама под маском неке псеудо-идеологије. Као што је то провинцијски без размишљања учешће у гротескној борба наратива, фашизам вс глобални нови антифашизам, табуизирана људска права гендериста – где се прво односи на тенденције националне државе а друго на доброћудне глобалне центре Западне моћи и њихов пројект стварања светског друштва под тоталном доминацијом (чија је очигледна тенденција да 60% становништва масовних – козумерских друштава сведе кроз системску прекаризацију на лумпенпролетеријат и клијентелизам у бољим случајевима са основним приходом, само да се не нарушава садашњи модел и искључиво богаћење најбогатијих, до неке потпуније ситуације, кад је за очекивати да се укине и основни приход за повлаштену зону света)…. (“Ова књига је промишљање моје интуиције да је превођење државности у глобално владање – преовладавање националних држава у корист интернационалних организација или регионалне или супердржаве, да ће поништити демократију уз помоћ технократије или тржишнократије и тржишних господара тачније свих заједно …” Streck, Wolfgang, Zwischen Globalismus und Demokratie, Suhrkamp Verlag, 2021.)

3.Привид – свој свет по себи

Трећи је, да никад друштвена структура у Србији није била, а није се ни оспособила за властити виши ред поредка, како се никад у Србији није одомаћио потребни квантум памети, да друштво не би само преживљавало у Ле Метровском нихилистичком копрцању, него стратешки опстајало и постојало као свој свет по себи. Приступ знања није прихваћен. Ни разумевена формула да се информације преузимају, а знање искључиво ствара.

Нашу памет стално изнова надвладава површност и примитивизам наводно рационалног принципа намиривања пуко себичних интереса, као једино реалне димензије у друштву. То је генератор примитивности, не шљам, прост свет, него елита, која је и провинцијално предрођена за периферију света, а не стварање свог у богатству очуваног живота (зато опстаје површно збуњивање око провинцијализма, није он локацијски него је зависности мишљења од туђих образаца, без обзира на чињенице, јер су само имитативна симулација образованости – па су им искази само изливи овако образоване подсвести, лукави). Па им сегменти друштвене структуре тек добацују до формалног имена, али не и функционалног. Поготово нема места знању те ентузијазму у напредовању живота у Србији. Значи да су карикатуре које не остварују процес од тог јесте ка треба, него само нуде изглед, што је потребно а изгледа и довољно за институционалну и медијски формалну комуникацију, као имамо нешто да испричамо што радимо, јасно не и о животу друштва, него себи, нудећи мањи или већи привид како они нешто све време корисно раде, али им не да закон да ураде до краја. Као кад донесу закон о помоћи трудницама у борби за већи национални наталитет, па многим мајкама одузму сваки приход или сведу на цркавицу. Што ни једној каријери не засмета.

Наш образовни систем можда ствара по неког паметног појединца, али не и подсистеме и сам систем памети. За мало се институционалних процедура у Србији може рећи да су баш паметне, него су у пракси „зачарани кругови“, који бивају све гори, као нови закон о роду, те срамни предлог закона о парничном поступку. Исто важи и за комуникацију, посебно институционалну и медијску. Па да није присутна људска ширина ретких појединца, никад не би било краја кафкијанским замкама осионе равнодушности бирократа, за које постоје премда све лошији закони, али баш нема никакве одговорности, играјући се сила за себе у расцепљеном друштву (није само реч о подељеном, него потпуно расцепљеном друштву). Те је гротескна кукњава Београдског универзитета на чињеницу да су добили дворјанина за ректора, јер ни сами одавно нису знали шта ће са својом аутономијом – да су и остану бастион памети, али сад нису имали шта супстанцијално да бране. Како нису узвисина која онемогућава формирање друштвене структуре на искључиво квазирационалном принципу примитивизујућег намиривања интереса. Нису „супстанца“памети, овакови какви су. Зато су прво олако свели своје бирачку машину са 2/3 на 55%, да би данас били прегласани и одбачени као укупно средњи слој са његовом никад довољно јасном улогом у друштву. Меценство, грантови, или, бакшиш, да ли има разлике, као и за сву осталу бирократију, само нек тече (па код ретко трезвеног Радуловића из ДЈБ једино смета, што мисли да се то арбитрарно може мењати, а не тек са комплексним национално културним променама)? Пре свега тога још су у својој лажности омогућили конформистички формирање приватних факултета чисте антипамети. Ко да се неуспешној друштвеној структури једва способној за самопреживљавање да се супротстави, а да то не буде велики ризик, уместо као Вучић да им се придружи у намери да по себи створи свој „стационарни сталеж“? При свему ако ми Срби немамо универзитет који је наш као ни Академију, па ко онда да нас образује – иако није све у образовању, као што су се надали још пре 3 века, али много тога јесте. Зато се у задње време напрасно користи фах идијотски термин наводна „струка“, за тек авантуристе из ад-хок накриво формираних административних тела у све већој државној дивљини.

Принцип искључиво себично-саможивог намиривања интереса парадоксално јесте основ грађанског – космополитског светског друштва (светске трговачке републике). Без народа и националних култура кад је реч о друштву. Значи, сведено на Келзен – Попер формулу искључиво демократске моћи у политичком и друштвеном животу о којој је упутно писао ван Ојен (Ooyen, Robert Chr. Van, Hans Kelsen und die offene Gesellschaft, Springer, Wiesbaden 2017.) дајући битне паралеле између Келзена и Попера и шта је тај директно преузео.

Засад са ових се позиција врши наративно препарациони притисак по појединачним државама Европе (Фрнацуске, Немачке, презире прво Пољска, а сад Мађарска), наводно логичном синтагмом да нико не може да говори у име народа као таквог у политичкој арени, јер се настанком самог политичког система народ остварио, а и политички поделио у страначка заступства, па је то онда само омрзнути популизам (Müller, Jan-Werner, Was ist Populismus?, Suhrkamp Verlag, 2016). Зато се у очитом вакуму смисила учитава лажни пропагандно, у даљој виртуелној индивидуализацији и безобално како је иначе реч о привиду мистификују људска права на глобалној равни. Универзализује, измишља, инфраструктура међународног судства за људска права, које постаје старије од државних. Како у „демократској моћи“ никако не може бити “дијаболичног” позивања на народ и његове вредности. Нема трајућих вредности, ни норми, ни потребно специфичних за виталност места живота. Док по себи баш не могу да постоје демократске вредности, јер је реч о противречности. Него неке софистерије и баш ретка у демократској процедури намиривања интереса на кратко договорена, а не извесно остварена и трајућа вредност, јер је заправо пуко интересна експозиција парцијалног интереса (као ето сад лобирањем банака преко три посланика СНС, против народа у целини, као и Рио Тинто сутра да тужи, јер је наводно изгубио добит, побиће на суду, у духу природе приоритета оваквог света).

Отуд напрасно важност људских права, често и са истим наводно преумљеним актерима као планетарног догађаја. Од до табуа доведене гендеристичке пропаганде, црначких као права у расистичкој Америци, којима је одувек једино у животу долар био универзалан. Сад метузалеми Пелоси и Бајден узели да клече због црнаца – зар и ово? Зато је насупрот промењивим парцијалним интересима демократије, а као наводно апсолутизоване моћи иако је реч о механизму лобирања, трајност националних устава остала једина још стварна гаранција стабилности државе, друштва. Док насупрот, очито је колико је реч о новој схоластици, мисаоно престабилизованог конструкта демократије, а заправо тек махните игре моћи за циљеве излобиране у демократској процедури ко зна стварно за чији парцијални интерес. Што је разумљиво само онда кад има подсећања, да нема савршено затвореног система нигде код човека и око њега. Такав може бити само Бог, што је модерна философска и научна мисао одбацила, премда са својим трајно недореченим резултатима, а чему ћемо се вратити у делу текста под именом “светови”. Па да друштва демократија, као „невидљива рука“ магијски ствара и одржава у вечном прогресу. Као што демократија није природна, ни уједно каузална и нормативна, али ни по себи својствена људској заједници, него је историјска категорија, да би се демократија „физички“ законито сама покретала, из “природног” извора, уместо што ограничено по својим својствима државног политичког система искључиво регулише унутар националног устава. Заштићена поделом власти, која је сама одређена витално профилисаним националним културним константама (које почивају на у култури стабилизованим антрополошким константама и у тим маргинама либерализму, него изгледа као да су све поставили баш карневалски). Зато је очито како постоји импетус, а који више није ни од Бога, ни природни, државни, као ни народни, али ни грађанина изгубљеног у маси (где су медији све више са друге стране, а нво већином нису ни смоквин лист), него све моћнијих и отуђених центара моћи, њихових мрежа тржишног и комуникацијског уплива и утицаја парасветовима у игри моћи у којој посебно друштва која нису свој свет губе утицај (у парасветовима тржишта-комуникације Латуровски хибридног светског друштва у социологији људи и ствари, кад више него што је признато, стално изнова ствари заправо више вреде од људи и играју важније улоге, па је за очекивати да је једини преостали свети грал таквом свету у основи, стварање ВИ – вештачке интелигенције и настанка постхумног света, каји многи већ прижељкују).

Да Срби нису свет, сведочи олако поигравање са језиком, кад се све може, док се законски силом намеће и спремају драконске казне, да се због ново-смишљене навале петпарачки сентименталног табуа гендеристике из изванјезичких и животних разлога измишњеног идеолошког конструкта бесконачног ликвидног рода у комуникацији користи незграпни гендеристички новоговор, као обавеза. У фантазматски сулудој намери касне модерне да се ако није успело да се свет поправи и досегне људска срећа као основно обећање модерне, како је прецизно Маркс артикулисао обећање са својим „свет треба мењати“, онда сасвим нихилистички – у неолибералној постмодерни зада циљ: „човека треба мењати“, овај промени, па ако до чудовишних изобличења (Гетеов човек будућности?).

Како онда није реч само о силеџијски идеолошкој табуизацији колонијално наметнутој са стране Србима, као да немамо данас преча посла у својој површности од гендеристичких паћеничких јада музичке индустрије и визуелних „уметника“. Још се некаквој „лепушкастој сељанчици“ даје потпуно лудаково право да наказно сама пресуђује као инквизиција, на махните притужбе језичких милиција. Бенавштина је демократски преовладала у Србији у пуном волумену коначно само отужнога “саосећајног” сентиментализма споменарске памети дезорјентисаног разоружавања фразом „коме смета“ из негативне перспективе, а никад из позитивне, чему доприноси, посебно оном важном: (вечним) установама живота друштва. Што је само друга страна медаље режима и њиховим ултимативним „па шта онда“ за њихове потпуно приглупе ијудурме опште деградације и дегенерације. У пусто повећавању лавиринтске „зачараност кругова“ институција у Србији. Да се мање разуме ко, коме, како, шта и зашто, у општој ентропији српства са СНС-ом на челу овог процеса, у служби глобалних странаца и њиховог циља стварања светског друштва који се вероватно грохотом смеју српској марвеној послушности, а некад смо били поносан народ.

Зато ми поново мењамо језик и писмо, па какав смо онда “свет”, док примера Немци, колико читам поново то неће (Французи ни не помишљају), него ено их вуку наслаге компликација језика и писања непросвећени. Даље сами користе без проблематизације термине „педер“, или „цигани“, не ми у препаметности и пре бржег, бољег…а у Скупштини постоји СНС канал још боље националне индукције малоумности од људи које тупо кроз њихову мождану маглу покреће једино лични принцип намиривања интереса. Уз, кад се то Србин није дао кад је човек без историје, што се искључиво не тиче тек интереса, многи олако спремни на самопорицање, јер јесу безсадржајни/својстава? Не зато што су њихови садржаји наводно поражени или застарели (Док Жижек говори о смени епоха кроз смене парадигми и траумам процеса, ми се сусрећемо у нашем друштву са деструкцијом општеприхваћене површности кроз отпор процесу знања. Постајући друштво које 30 година живи исти дан, само сваки пут лошије – тзв. лошу бесконачност. Жижек, Славој, Испитивање реалног, Академска књига, Нови Сад, 2008. ). Ако је до модернизације и други су кроз ову пролазили, па се нису одрицали од свега свог, поготово не до самопорицајућег негирања, те тиме искључиво сведочећи о дезорјентисаности провинцијално поводљиве површности, које не рефлектују доживљене развоје судбина, него правосходно интерес, забаву и сујету, губећи се у контигенцијама, уместо целине искуства која једино може водити вредностима. Зато је међу српском елитом посебно данас слаба способност борбе за опстанак. Никаква је за постојање, јер нити шта виде, још мање стварају, међусобно деле и чувају, без чега не може бити српског света. Уз све се сувишно препричава необавезна глобална висока политика, као свеодговор, уместо постојећих питања нас самих. У прво се сви разумемо, а да ни ту ништа не знамо, па се баја превише – уместо да се остави малобројним људима који се сериозно баве геополитиком. Поред достигнућа слободе културом, који уистину имамо, као доказани историјски народ, али га више не заслужујемо: духовног потенцијала, откривене заветне моћи иницијације “кроз смрт до живота”, освешћеног – етичког слављења људског постојања, што пружа Косовски завет вековима, па да нам је даље орјентир, јер нико боље још није спознао и изразио (за многе у приземности само је још лош историјски догађај). Сводећи наш свет на што и други ништа мање непознају, можда и боље, али на томе не остају: на по могућству узбудљивом – екстатичном преживљавању у конзумеризму медијски набујало бабе-жабе кича спектакла рекламократије многобројних парасветова тржишта. Бивајући туризам њихових медијалних комуникацијских сабласти. Па је наводно за избављење Србима у површности потребан неки посебан културни пут да би прекинули са привидом. Било да је ново измишљање, или, невороватан повратак у измаштану површну лепоту прошлости. При том, нису медији супремацију тржишних парасветова унели сад са примитивизмом ријалитија, него општу неинтелигенцију ствари до индукције малоумности постојано шири официјелни РТС деценијама типизацијом престабилизованих конструката, данас почевши од схизофрене програмске шеме вечито распеване Нове године са водитељима поносним што су глупи – добро је да нам више пригодних украса у граду, макар не стоје по целу годину; као и окупацијом српске јавности таблоидном црном хроником, гадошћу, проституцијом – други садржај немају, нити знају. Кад га и нема, они га вероватно измисле, у општој похвали одвратности њихових живота.

4. Последица – место опстанка и постојања

Четврти је питање разумевања националне историје или Србије као места нашег живот. У чему се не препознаје ни да медијски доминантни део опозиције нуди одговоре који су значајније другачији од данашњих (уосталом са Н1 и Нове ни не треба очекивати стварно опозицију, него само конкуренте режиму, јер су медији неолибералног светског друштва). _Н1 је иначе пун бисера, као кад нас Алимпић увесељава убеђујући да САД није доживела фијаско како остали светски центри и медији виде догађаје у Авганистану, него ће сад они каже Алимпић са сумљивом славодобитном мудрошћу, из околне 3 или чак 4 земље да контролишу сав простор. При чему је САД доживела са оваквим развојем догађаја масиван распад престижа са НАТО. За почетак посебно погубан за њихову сарадничку мрежу на терену. Значајно ослабивши преговарачки потенцијал. Те је још веће питање ко је луд за озбиљно да ради за њих. Уз то још као свака империја у сад очевидно заласку, не жели да призна зашто посебно гради само пропале државе – јер почивају на корупцији и насиљу, те је НАТО постала искључиво криминална батина. На окупираном КиМ су инсталирали исто – корупцију и инструменте насиља, док остало код својих пулена толеришу, мислећи да је довољно што су поставили код себе школоване особе, или, ожењене за њихове жене и сличне древне механизме привржености (а наводне личне сигурности за извршиоце). Као и Данас, кукавно учествује у санирању америчке штете неким списком вољних да приме избеглице из Авганистана, јасно колио их уђе у авион, што баш не иде, него људи падају са крила авиона у лету у безумљу отужног бега НАТО, дурећи се морализаторски малоумно што Србије нема на списку и онда их Вучић поклопи несувислом патетичном причом о деци од 3 године, потврђујући да јесу једни за друге, али за одраслог и зрелог Србина нису. Уосталом ни Немци овај пут не планирају да дозволе масовну миграцију, а нежни Вучић баца неке сентименте. Док ГИЗ наглашава да код извлачење сарадника овог неће бити за синове, него само ћерке, па се и Немци чуде моралу ове приватне организацији која је ексклузивни подуговарач Немачкој држави – нама су иначе добро познати по доприносу уградњи бахатих јавних извршитеља у наш систем који би сиротињи и протезу отели из уста ако тим могу они, њихове фамилије и пријатељи да зараде.

Напросто је историја мртва међу Србима, ми је више не стварамо, него трпимо историјски рад других. Па други постављају маргине ко смо ми као народ, каква је историја наших држава и њихово место. Што се тиче данас сувише популарне речи Сребреница требало је забранити (више се помиње него британска “весела клања” из рекордних 120 ратова, Аушвиц, Јасеновац, 500.000 сатрвене деце у Ираку, што је Олбрајтова поздравила – па далеко више су американци побили дроновима по свадбама задњих година, него што је тамо било оригинално жртава, кад већ рачунају), јер је превише добрих Срба већ платило за овај у историјиским размерама миноран догађај ратне нужде и могуће освете, па шта онда по том питању још искају потражиоци овде или било где, какво то на силу значење одржавају, да се Срби не смеју бранити? Није та багра тад тамо брала цвеће него клала по српским селима – па гле чуда и Орића пустили у Хагу као јадничак само шетао по селима; због ускопишћене бабетине још су и цркву срушили. У сваком случају нису Срби наивно у приговорима споменарске памети морални надљуди, па да одговарају и кад бубамару згазе. Уосталом нас треба да занимају српске жртве, да њихове егзекуторе казнимо, ако треба сами, како доликује стварној држави. Коначно да пружимо наук за све, да ће их скупо коштати вређање, малтретирање, убијања Срба кад дођу на наша места (сви ти припишу себи наша места, а нас испишу, од дивљег хрватлука, шиптарлука, потурчењака). Да се више непомишља како смо јефтина жртва и полигин за иживљавање најгорих, који хоће “Србе на врбе”, где стигну. Да би било тако, српски живот мора да је уважен у Србији, а не багателисан од режима, судова, елите. Овде прво треба да је потврђена слобода и признање за Србе. Те да престанемо да се бојимо историје. Онда, хушкачки медији, нво, назови професори, остала гамад против Срба, не би годинама повлаштено малтретирали Србе. Због чега их је увек требало одбацити, као и за отворену непријатељску делатност. Сву ту незналачку руљу без трага моралног компаса. За нас ако смо Срби једино су наше ствари безвремене, не туђе, саморазумљиво као и другима. Нигде то није ствар назови демократије, па ни јавности. Докле да се понављам у немачком говорном подручју у гимназијама се још 70-их учило о Хитлеру тако што се табла подели на два дела за добре и лоше особине епохе за њих, а не неко измишљено универзално значење (уморише се баш Јевреји око секирације за Палестинцима, или око Јасеновца). Шта будале мисле, да се бавимо туђим, доста са моралисањем. Као што је доста да се наше место живота препознаје само по славним, језиво погибељним биткама, фудбалу, певаљкама и глумцима, па мене више сваки пут радује сеизмолошка станица на Ташмајдану и кад је основана, јер то је потпуно остварење историје и њен још увек видљив маркер. Јесте да ју је овај махнито подивљали менталитет режима окружио са још два бирцуза из ког трешти музика као у најгорој потурченој провинцији (по принципу једно друго привлачи и Београд ће бити турска провинција у будућности коју је већ сад СНС направио, само још Турци да дођу. Нико не треба да се пита што ПКБ нема привредне резултате одкад је продата, време потврђује да то није био посао, него је вероватније, ако је уопште арапско, њима то инвестиција у будућу инфраструктуру. Као што се већ годинама истражује, проврава, те удружено кроз стране и режимске медије контролише српска реакција на насељавање миграната у нашим срединама у пажљивој реализацији опште друштвеног инжињеринга за њихово касније масовније насељавање, ако се планови одрже виртуелног светског друштва за Србију (али Аустрија изводи војску на своје границе редефинишући мигрантско право, на искључиво појединачни долазак, па се неко сетио овде и ПКБ-а, а други загризли, као што су великог Хабермаса ударили по прстима без пардона да се не примају арапске паре, конкретно 225.000 евра од бин Заједа, па избрукаше Хабермаса са његових 91 годином, правећи и од њега пример). На све је двор режим годинама уназад пристао, потписао немарећи по обичају за Србе, а условима без јавности и несталог политичког система, па се дивља до миле воље. Те нас је са тим својевремено упознао аустријски министар унутрашњих послова са својих медија: да је српски режим потписао реадмисију. Како и доликује озбиљном министру земље људи која се бави својим пословима. Туђим онда, кад им иду на руку, а за светске их баш брига. Док код нас Срба светска политика се код нас разматрају у свакој кафани. Прво јел свет или ЕУ, па Србија, а и никад да се досегне минимум конкретности српских живота и по неки закључак, па чему онда све то, него да видимо изгледа само уста како говоре?), али она стоји у свом миру од црвене цигле међу дрвећем као ванвремена, јер ми још полази за руком да гротескни весићизам и његову залуталост у Београд на оствареним местима игноришем.

5. Аутоматски процес без свести – транзиција

Пети је коначно потпуно прозаичан, донекле нивоа каузалности, јер је законито повезан са стабилизацијом стационарног 1. сталежа и успоставаљањем његове друштвене структуре, кад је тек могуће очекивати државност и политички систем. Што је за нас време будуће, време преласка из произвољности у прве знаке поредка и политичког система. Опет све је то само хипотеза, да ће тад бити то могуће, јер данас преовладавају и глобални процеси настанка стихија – светског друштва који је са Запада у пуном налету. У сваком је случају јасано да данас у Србији нема “демократске” смене режима. Да то пре свега режим неће допустити, јер он више ни нема ни у траговима политичку природу, него да је промена по природи насилни обрачун, против зацареле деградације и деструкције српске државе и друштва, а по карактеру револуција. Што опет може бити тако – да се скоковито промени природа друштвених процеса, али и не мора – да остане иста природа девијантног процеса, али са другим личностима и стилом, али док се позиције и циљеви не поставе нема ништа.

Као што је познато садашњи режим вуче порекло из ватиканских подрума предходног који је веома суодговоран за настанак друштвене структуре оваква каква је (промењене свести и циљева). Кроз генезу у задњих 30 година, притајену игру транзиције, елите и власништва, прелазне друштвено структуре, којима је богаћење темељ, корупција средство, криминал метод уз остале припадајуће поремећаје кад се све може, као у расту илузије о знању у пуком привиду (па зато цветају дивље школе, шалтери за дипломе), док влада деструкција и дегенерација производње (иновативно се преко шаблона са ексерима мотају каблови). Потпуно опада свака могућност развоја, а ко више да зна и које институције умеју било шта, па су заводи (уместо уноса високих технологија копа се руда по цену колективне беде и будућност животне средине). На наше очи одавно јалова синхроно пропада и култура у дроњцима провинцијалне имитативности (ништа од Сиорановог концепта да је криза прилика за стваралаштво) и олако у индустрији забаве прихваћеној експанзији естетике јавне жене, епохално претворене од ботокс козметике па надаље у “техничко чудо”. Најрадикалнија удржења бораца за женска права, заправо се баве франкештајнским прављењем “техничке жене” (и иначе оригинално женске литературе, од Франкештајна до киборга). Паралелно унижава мушкарац. Ужива у медијској ријалити пародији до гађења од опште демократије руље (гледају Брнабићке, Чомићке, Михаловићке, Прље све заједно са промотером Беливукових ћевапа (Па ни успенели медији не погађају суштину зашто Председник Републике и министар полиције уз уобичајену камарилу дроњавих трбохозбораца толико упорно фактографске пажње посвећују Беливуковим куварским способностима а не криминалу: двор као да има блиску банду у сваком већем месту у Србији, па је и ово намењено њима, да не помисле да ће им плен и главе отићи кад год двору поново дуне. Да сад има овде само силеџија над силеџијама и да не смеју да се опусте како су се већ навикли. Зато се ни не спомињу таксативно криминални послови и стварни учесници и покровитељи, него да је Беливукова екипа претерала, па је још наводно млатнула нејаког Уроша у својој безумности. Уосталом двор све друго држи под контролом и у земљи и иностранству – све му је потаман, осим овог, где се још ФБИ-ај умешао, а тадашњи министар их није задржи на растојању од послова двора (а можда су још овог стварно хтели да лансирају за новог намесника, а он поверовавши у своју величину предао калифа?) и двором) – зацарила је огољене беда последњих могућности суноврата друштва осим наравно у буици медијалне комуникације сабластима. Док цинично режим годинама не пропушта да понавља кроз фразе и дела, сви ми смо исти лопови и барабе, сви краду, али ми макар правимо путеве, јесте да су ти 5 пута скупљи, али није као у вицу да их нема. Виц о Немцу и Србину, кад један другом показују своја лична богатства, па Немац каже видиш онај пут, а Србин види тамо је требао да буде пут, објашњавајући поносно своја имања, па је СНС у својим очима имагинарни Немац из вица, редукујући у својој машти стварност на једино стварност вица. Док су се на јави заглавили а да то ни њима није јасно, могли су да успеју и буду стационрни 1 сталеж, али су у алавости глупана прекоцкали, промашили, пали судбински према својој ускраћености у мафијашки брлог и “бесконачну приватизацију” – процес криминалне отимачине свега што виде, јавног и приватног, па и ни не знају како да стану и да хоће, а неће, као кад на Калимегдану зидају стамбене зграде да га још уруше (Београд на води је потврђивање Шејкине суморне визије ђубришта).

Србија се коначно сасвим расцепила, на свако своме. Сведенборгове визије слободе, која му је променила живот да свако сам бира да ли ће у рај или пакао спонтано према склоностима – тако да ни ти бирачи који гласају за ово уз сав клијентелизам беде и мучку пропаганду, нису сасвим недужни, ма колико би многи волели да су ови заведене жртве неодговорних и лоших људи, необразовани, они ипак сами бирају у шта ће да поверују, јер нико није власник саме истине, као и са ким ће да се друже, како ће да живе, кога ће да воле, а слично се сличном радује. Зато је нужно део друштва изнова дисциплиновати и култивисати, јер ни сами без тога не могу, али не поново искључивањем или концлогором, него добрим примером који се све мање разумеју (па ено у Шпиглу наслов да се “еротски модел” дури што нема углед као судија) и да онда додам како је у друштвима негативна слобода махом проблематичан концепт, која је пре есхатолошки примењив, него овако како је примењен у друштвима бесконачне индивидуализације према И Берлиновом тумачењу. При чему, јасно да су Пинк, Данас и Блиц заједно, са исте стране расцепљености у истим лавиринтима подрума, као Милићка или многобројне ДС ведете (јавно и тајно).

Редом, код првих демократских и слободних избора 90-их у транзицији је заправо реч о успостављању импровизованог политичког система демократске интеграције друштва, јер нити је још урађено основно за настајући друштвени систем, спроведена приватизација и утврђено приватно власништво над ако не свим, а онда доминантним добрима друштва и државе, као и на тим основама изграђених права и обавеза, па да је успостављена нова друштвена структура. Тако да се ту још не зна ни најпростије: ко пије, а ко плаћа и зашто, него влада представа о општем волунтаризму, док све политичке странке пене као француске собарице, па кад се сами домогну стварне власти, играју друго, а онда јао од паликућа, сецикеса и сплеткароша (зато и јесте нужан национални договор елита, који су постизале искључиво боље транзиционе земље, и што је био предуслов њиховог успеха). Јасно, сад са овом накнадном памећу није тешко све поједноставити до шеме и нацртати граф тог процеса и његове хоризонте догађаја, кад се већ највећи део одиграо као се одиграо и кад се види у основи неуспешни тренд српске транзиције: Сл2.

Где смо сад на овој кривој сл.2, потврђују учестали законски предлози, са којима би да се врши “законита”, масовна опресија над свим грађанима, или одлука о приватној милицији по градском превозу састављена од мајмумуна без икакве психофизичке провере и обуке у безправу од првог радног дана. Демонстрирајући како мафија има “државу за разарање” која је спремна да гротескно “изгласава”, јадна безумна каква јесте дегенеративно право и уредбе. Није више довољна субверзија рада институција, ни да се доводе идијоти на квадрат у њих, у општој деградацији, дегенрацији, него је двор режима безобразно уверен да ову наказу управљања коју производи може да озакони и против сваког права и правде, опстанка саме државе и природе модерних комплексних, функционално диференцираних друштава, њихове друштвене структуре (није случајно тако сложена да би се багателисала) – а да то не постане уместо места пуста ледина, јер ту човеку нема места, него богаљима.

Уз то је у Србији раслојавање неуређене расподеле и даље једно од највећих у Европи; као што код нас има енормно богатих људи – далеко више и од много већих транзиционих земаља од наше, те танки слој са високим примањим: па онда у маси сви једемо купус са месом, а медијана легалних примања је на граници преживљавања са тенденцијом пада у сиромаштво. Уз да је реч о привреди која почива на интезивном раду, сасвим скромног приноса, значи без перспективе, уз сав јефтин рад, без елементарног стандарда грађана, очито да је онда реч о гомилању доходка у малом броју руку из корупције и мафијашке екстензивне економије у успону. Двор купују или врбују своје искључиво клијент – бираче бурлеском од летећих аутомобила, производње Мерцедеса у Србији, бајки од чипова, па још телепромтерима. Свакако ништа сами да направе, посебно индустријског карактера. Него све обављају са медија под њиховим будним оком. За такве су адвокати криви што наплаћују кажњавање банкарског лоповлука, који они дозвољавају за провизије у општем понижавању Срба, у својој темљној безвредности (да ти људи нису сами толико безвредни, не би ни друштво оволико понижавајуће третирали у маниру једења шампита са пода).

Модерна, функционално дифернецирана друштвена структура, данас у Србији јесте тек гротескна, јер је мафијашки побенавео двор режима генератор не само некултуре, него антицивилизацијског, што би требала да буде основна функција 1. сталежа, који је код нас изостао и режим га укида. Показујући да је реч о поквареној елите мешетара кратког даха, а не српском 1. сталежу. Док је још рана модерна променила друштвену парадигму, а највише кроз Хобса који је из крвавог искуства своје епохе и добру антрополошку процену, те Лока (Гроциус, Пуфендорф) створио предуслове да се власништво, у форми друштвеног уговора у крајњој консеквенци функционалне повезаности за права власништва и обавезе испуњавања дужности из разлога очувања власништва и наслеђивања – владавину права, као питања оствариве цивилизацијске сигурности (као и “три основне логичке могућности природног права у 17 веку нововековног рационализма” – види Панајотис Кондилис (Kondylis, Panajotis, Die Aufklärung im Rahmen des neuzeitlichen Rationalismus – Die liberale Moderne und die massendemokratische Postmoderne, Felix Meiner V, Hamburg, 2002;), или Норберт Елијас у разматрању процеса цивилизовања –Елијас, Норберт, Процес цивилизације, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2001.). Тим су стационарни 1. сталеж док прихвата из власништва (тзв природно стање је ту стилска фигура општељудског права на живот, слободу и имање – Локов концепт који је и он схватао историјски), а не од Бога, и осигуравају место на коме ће важити неповратно уговор као норма постајући поредак. Ко би други гарантовао у целом друштву, него заложно најспособнији и најзаитересованији? Где би иначе била граница места и не-места, те како територијално, садржајно у другачије шупљим институцијама којима се манипулише без сидра моћи елите сл.3 (орјентациона шема модерног друштва како мени изгледа)? Док наши друштвени тренд јесте пропадање, у свим облицима антицивилизацијске несигурности: од права, знања до достојанства. Друштвена структура је јалова и инертно деструктивна. Као што је средњи слој махом неупотребљив – о каквој онда модернизацији да се прича, са на брзом шалтеру издатим дипломама од средње школе до факултета и све је прихваћено са па шта онда. Који и какав се друштвени уговори поштују? Заправо у општој произвољности кршења поредка одозго. Како двор режима одржава искључиво стихија-друштво и привид тумача. Нити може бити говора о стабилизацији власништва, а онда јесте само још мафиашки брлог опште дегенерације. При чему и иначе није довољна подела власти (што се више као сувишно у постојећем друштвеном брлогу ни не спомиње већ све решава и објашњава шеф силом и контрадикторном галамом, чак ни макар неком харизмом), него је потребна потпуна друштвена структура са свим својим сегментима способна да врши своје функције, интегрише друштво и остварује виши ред поредка као животни оптимизам постојања, а не пропаганду у неконтролисаним условима замора свакодневним искушењем и понижењем.

Сл3.

Зато се у нашој јавности само говори о историјским, политичким и друштвеним догађајима, који не откривају свој хоризонт, а још мање природу процеса. Него су све контигенције из којих је један транзициони добитник, а други губитник, а у потпуном поништавању било које људскости и победника и поражених јер нити имају морала, још мање мудрости. Тек најмање упитаности и љубави. Стварајући масу без будућности, јер су без прошлости, како не знају појединачно и колективно како су ту стигли где су данас, него мисле да је то само скуп њихових вештих манипулација и среће, сасвим без човека у антрополгији нуле. Те се ни далеко нестиже, са елитом од тупих људи и лошег укуса који не знају да подвуку црту.

У таквим условима онељуђене збрканости није довољно да режим покаже право лице за опозицију, јер то свакодневно ради, бришући задње трагове српског света – зато људи тако масовно одлазе; зато родитељи не славе живот новим постојањем, кад је у питању Србија. Зар се због Корона изолације није очекивало да ће се бар више деце родити, па није ни то.

Странке и њихово „биће“

Диогенова потрошена лампа

У Србији се политичко појављује као деградирано. Зар не слушамо стално погрде на рачун политике јер ни нема краја неваљалштинама политичара. Доста грађана има пејоративан однос према политици и многи је људи уз све своје политичке приче избегавају. Уистину Диогенова би лампа изгорела, а не би успела ни једног човека да осветли у садашњем режиму. Чак ни кентаура-получовека међу њима нема, иако има баш много наказа, али сасвим људских, подједнако женских и мушких који као да се утркују, ко ће бити гори.

Зашто нам се ово догаћа? Откуд да многи кад гласају чине против неког, а не за неког – зар то већ не каже довољно? И како се онда очекује промена, уз друштвену структуру каква је наша, реално је јалова, склона искључиво пропадању (у целини)? Деструкција друштва, неинтелигенција и криминал саме друштвене структуре неспособне за виши ред поредка трајно изједа српску заједницу. Као што смо већ споменули, а искуствено је познато, странке и друштвена структура спроводе деградацију и дегенерацију друштва, уместо да јој у узајамном ривалству и повременој сарадњи доприносе – сл3. При свему је и даље основна заблуда да све од политике зависи, а не и од основа културе живота, подсистема друштвене структуре заједнице (зато је тако комплексно функционално диференцирано модерно друштво), али ради јасноће о каквој је илузији реч у овом ћемо се делу на основу конкретног искуства забавити политичким странкама као таквим, какве су код нас од 2000-тих. Значи током власти ДС, уз кратку кохабитацију са ДСС и трајућу епоху СНС. Од којих се очекивало да политички разреше све наше дилеме – што је са једне стране немогуће, као и одмах исказани закључак овог дела текста, нити то странке могу. Што ни у ком случају није оправдање за штету коју српском народу и држави праве.

Странке

Предмет разматрања неће бити општа удружења грађана, покрети и како се формира оно што покушавамо звати политичка воља, коначно и како се реализује, под којим условима, него већ остварене велике националне странке, пре свега те које имају најмање 30 одбора у већим срединама који чини 60% бирачког тела Србије, а већ 60 одбора могу да покрију 80% бирача и самим тим представљају чиниоце политичког система. Па је бесмислено што за истим столом седе такве странке и покрети који нису политички чинилац. То што је неки од покрета успео да у општем расулу организује протест, или што се нека крајње локална иницијатива изборила за неки проблем пред кабадахијским дивљањем режима, па се овај на кратко поплаши да то не буде у његовој суштинској провизорности престабилизованог конструкта насталог на насиљу и обмани почетак краја, не мења на ствари. Као ни они појединци, групе који су лобирањем уведени за сто опозиције. Сва та у суштини гомила архипелага наводних политичких воља и тема је наставак хаоса чиме се не досеже ништа што би личило на политику, него само стварају услови за непринципијелно диловање те је тек полигон интересног интригирања појединаца и центара из земље и иностранства и искључиво пијаца површног мешетарења политичким паролама и општим површностима.

Свако зна за већину опозиционих странака, посебно из 90-их, да су им људи приступали из политичких импулса и ови људи су чинили језгро, чланство по политичком опредељењу. Без разлике на разне чаршијске приче, ко им је стварни оснивач и далеко важније, какво је то “политичко” било у својој основи – у којој мери пре свега списак лепих жеља, уџбеничко преписивање туђих пракси у духу веровања да је то довољно, као да је и све исто у целом свету, много више него што јесте, па је довољно гледати, провести неколико дан у посети, примити инструкторе НДА или ИРИ (па ти су обучавали поред других и врхушку СНС-оваца).

Од свих странака само је СПС настао из за себе ексклузивно задржаног континуитета моћи, у унутарњем превирању транзиције српских комунистичких структура, док је СНС од свих великих – националних странака (ЈУЛ је био хир исчашења моћи) једини јесте коначна парадигма завршнице епохе. Странка која је доминантно настала од пребега и по страном задатку, кроз умрежавања разнородних концесионара власти, масе лумпенпролетерских клијената и незанемарљиво у потпуној сраслости са криминалом, од локалних банди до великих интернационалних криминалних послова мафијашког карактера. Уз будну паску глобалистичких центара моћи (којима је свеједно да ли ће да се носе паре Хилари или ће да се удвара Трампу, а могуће да су тако и “препоручивали” под морање, а не да је неко био препаметан да добије оловку и кључеве, него је морао да трпи), као и сасвим личних, не и ретко коруптивних интереса појединаца из ових хетерогених структура, који су је у дугој, великој и сложеној операцији, не једног, него неколико унутар српских политичких сломова довели на власт (и уз вишеструку злоупотребу Хашког трибунала).

Доста нас се још добро сећа фанатизма истог тог СРС кадра, који су се као СНС ослободили сваког политичког опредљења као пртљага, посебно оног за нацију доброг из предходног радикалског живота (предпостављам да је тога било иако знам само за високопарне фразе и популистичку демагогију пароле “хлеб за 3 динара”), али који ни тад није имао потребе за било чим демократским, па су тек они били тешко уклопиви у иначе лош политички систем (из кога је било могуће посланике избацивати), премда сам и сам утицао да се прихвате на локалном нивоу власти од 2004 и укључе у исти тај политички систем, а не да буду парије испразних самозадовољника. Као СРС имали су макар функцију колектора људи са друштвене маргине и искључених у друштву које није показивало неку озбиљну намеру, поред лоших могућности да им осигура егзистенцију па су и ови требали да имају израженије учешће у власти, али то није ишло како треба. На неки начин СРС је стога био и остао у својој историји искључиво амортизер незадовољства сваком режиму почевши од 90-их за неке уступке, као што је била од почетка препуштена власт у Земуну који су они унередили у стилу који ћемо сви добро упознати, одкад су постали СНС. Премда је позната “киоск-економија” имала свој зенит са СПО у Београду, са чиними се принципом пола теби, а пола се носи у централу (а до данас им је опстао по неки кафић, упрвни одбор и нешто не превише лепих зграда које су дуго тражиле станаре).

Зато су опет познато камелеонски као по личном избору паразити моћи СНС-овци могли да пригрле свачију политику и својих до јуче највећих политичких непријатеља, а гле на линији интереса англосаксонског интереса и колонијално – ригидне пројекције за овај простор и нас Србе која нас ставља у потпун колонијалан положај економски, политички и културно, самим тим и историјски (политике за чију промоцију је послужио Јовановић и са којом су странци упознали све релевантне странке пре него што је и овај формирао своју, позиционирајући је као будућу водећу политку у Србији и дочекали су пажљиво радећи на томе да постане). Па су СНС-овци отишли корак даље, што су странци боље препознали него цела још постојећа Србија, и потписали су Бриселески споразум, препуштајући Север Косова Шиптарима, против интереса Србије и сигурности локалног српског становништа, осим шачице криминалаца и авантуриста, који су им отад носиоци њихове власти на КиМ. Па смо сад последично запали у гранде-теорију некаквог “опен Балкана”.

У све то се уклапа и тужно булажњење како су они „олкеч“ организација све махнитијег сабирања талога. Што свакако не може бити на општу радост, јер растући неред њихових редова, сигурно не може да понуди ред, дуготрајно нас заробљавајући као друштво у стихији и расулу све отвореније у криминалном задовољењу личних интереса режима, али и метода управљања од општинског нивоа. Још једно својствено лупетање је и басна како се само магарац не мења, а они су постали „препаметни магарци“, или, остали баш само магарци који су цело друштво повукли магарећом памећу у неслућене за здрав разум тамне вилајете примитивизма. Па како видимо да би очували моћ, они не прежу ни од разваљивања подсвести конзумената телалењем да неспутано дивља, својом медијски интезивном комуникацијом сабластима и суспензијом институција, ако уопште постоје, а сва је прилика да их више нема, па као оболеле осице насрће њихово будаласто чланство од девојка и младићи до бабетина на сваки јавно изнети критички став. Није то више само дежурна напаст Симо Спасић, коме је адвокат Гајић показао где му је место. Него су то – далека већина СНС-а, јер ово јесте сам талог увек слабих и вођених, дисциплинованих, контролисаних институцијама, па им је сад сасвим пуштено на вољу, насупрот поретку, дегенерисаном медијском комуникацијом избушено им је и то још мало памети до саме подсвести, па разуралено дивљају. Феномен да они који су некад најраће прескакали политичке емисије и клонилих се, сад их не прескачу, него се још одвећ живахно осећају и понашају, јер их политички наратив на режимским медијима психички храни, па га радо прате. Са чим то? Шта их храни? Очито махнитост једино упоредива са ирационалним испадима подсвести коју сад слободно могу да испољавају у гротескном мизансцену у ком сам краљ лако постаје дворска луда као кад прича о ћевапима од људског меса (понекад се понадам да у овом општем разочарењу они само желе да нису улудо живели у овом друштву, да је и оно за живот способно, али они су уместо сабрани и резигнирани, непријатно живахнији и суманутији). Изливи безумља се отворено шире преко етра и људи, а режим га подхрањује и храбри, као кад канибализам који се појавио у њиховим редовима медијски рекламирају. Тобож одједном као њихове непријатеље који спремају атентат? Од они који су до јуче заједно са полицијом за потребе режима са ужитком пребијали демонстранте и чинили остале свињарије? Што одозго двора желе да припишу опозицији у њиховом колективном лудилу, да их ова жели пождерати у магијском мрачном ритуалу подсвести, као усуду који им је од Шешља остао, а чега се једино нису могли одрећи – начина мишљења. Човека који је био и остао, питорескна забелешка, прилично карневалска појава политичког вође, човека код кога се у његовој странци једу понижавајуће шампите са пода у општем помрачењу, а песницама обезбеђења намиче задовољштина од политичких супарника. Успешно произвевши на десетине сличних себи.

Тако да је СНС завршна парадигма једног суштински неуспешног политичког система који није успео да артикулише властите политичке садржиоце, него је од прве импровизације, уместо да се развијао, образовао и култивисао, завшио је у слому, личних кабадахиских воља појединих лидера и њихове свите и пријатеља тзв добитника власти у транзицији. Ништа системски неостварујући, што би имало политички садржилац. Тако да је то остала лажна политичка оптика, шта је политика за цело друштво, као што и друштвена структура нема ни у целини ситема, нити у својим појединачним подсистемима друге теденције, до само личних интереса, удружених у клике. Напросто им је уређеност страна, државни и национални интереси. Ни један друштвени феномен, ни њихове међусобне релације нису ни досегле обрисе неговане културне артикулације.

Значи модерна српска историја друштва су само личне биографије лидера, али не и етапе развоја политичког система и њихове фазе у остварењу друштвених и државних циљева. Отуд сад само карневала са растом БДП као гле циркуса ултимативним параметром неке опште економизације друштва (а сл3. макар показује шта орјентационо чини друштвену структуру и друштво и да је економија 1/3 шеме, да би друштво функционисало), који је наводно највећи икад иако једва прелази 2%, а пре СНС је био и преко 6% годишње, као што је мањи од многих у региону (ништа овом режуму не смета да нас по некад упореде економски са Немачком).

Тако и видимо на сл2. који су хоризонти догађаја током процеса транзиције и где се стало. Као што би у том погледу тзв “европска опозиција” како воле себе да зову, као да по себи нешто значи, исписивала, које су они успешно кластере затворили са ЕУ, као да су раније, баш им нешто није ишло, а без једнако евалуације шта и колико су допринели животу у Србији. Посебно не би знали ни да уоче, а тек не да раде на томе, где су на хоризонту догађаја процеса транзиције. Њима је било лепо док је трајало, без већег разумевања. Као што су од почетка тупо одбијали да се национални и државни интереси индентификују и заступају (навијачима за европску агенду је “методолошки национализам” потпуно стран – зато се па опет са друге стране толико инсистира на ЗЂ последњем интервју у Новостима, како би се овај наводно одомаћио, кад је као наводно схватио да не постоји ништа у политици пуко универзално или како У Бек зове “методолошки космополитизам”, што навијачима ништа не значи јер ти имају темељан културни дефицит као припадници глобалном свету “нове осећајности”. Навијачи не могу прихватити националну агенду као активну ствар, те је бесмислено инсистирати на овом аспекту ЗЂ, ако га је он уопште сам имао, његова га публика засигурно нема). Мислим да је њихов проблем да и не знају који су. Да суштински не знају шта би са државом и народом и све лошије то крију. Зато је остао немогућ политички садржилац. При чему они то и даље зову европском политиком – прво да ми задовољимо све туђе које год интересе, а онда ћемо видети за своје, а ти то овде већ имају, као што је калкулација за странце јасна, да би ти могли само далеко мање, јер би поново имали артикулисанију и јачу опозицију, ослобођену из раља садашње абвиваленције постигнуте управо са СНС. При чему, каква је данас друштвена структура нема начина да се изнова са виртуелних европских позиција пуких манипулација представама преузме контрола и ова буде управљива за њих. Поготово да се њом влада – што они нису никад, него су је само приземно приватно искоришћавали у узајамним злоупотребама и проћердавању. Јесу се далеко боље и краће него сад градили јавни објекти, јер је још било знања за то; и град и небо били чистији, док се сад звезде никад не виде. Стаје несносно смрде до центра и једино као да се перу улице око Старог двора, али од ДС – Богдановићевих времена се баш лоповски дивља, као што је завладала општа неинтелигенција ствари од поплочавања Београда, Алијевог Ташмајдана, урбанизма несретних градова. Зато ни није могло да траје, јер им је у површности и себичној алавости измицала суштина, што ће и надаље. Те им ни неки следећи избори ни у Београду нису сигурни уз сво садашње кипуће безумље СНС-а.

Други разлог је у самој природи страначког живота. Као што је врло јасно, да осим СНС све друге тзв. велике странке почивају на правосходно политички опредељеном чланству, са нуклеусом чланства из опозиционих времена које има политичке претензије и одлике око којих су декларативно, а неки пут и вредносно сложни, унутар сталних страначких борби јавља се поред борбе за што боље тумачење и сврховитију реализацију политика и све огољенија борба за личну моћ и интересе унутар странке и ван ње. Неки би рекли јавља се права политика. Свакако, ништа од тога не важи за СНС, она је за ово ускраћена, па се код ње најјасније види та лешинарска компонента партија, која је већ присутна у организацији на нивоу општинских одбора. Када се убрзо ОО (општински одбор), посебно у условима добијене власти подрећују тек личним интересним апетитима челним људима ОО, који се као у случају СНС-а претварају у огољено криминално лешинарење власти и ресурса који су им на располагању (уз свакако тантијеме страначким принципалима који их штите и захтевају послушност, у заједником мафијашко – псеудо политичком подухвату). При чему уз то не може бити друго, него да је намерно уграђена „грешка“ законодавца (у општој американизацији кампања и политичког живота у целини, са елитом која злоупотребљава политички систем и целокупну друштвену структуру), да без новца „пријатеља странке“ се не може одржати рад одбора и извести ни једна изборна кампања. Те је потребно њих по изборима намирити, чему никад краја. Што онда доводи до општег, често пренапрегнутог – искључиво криминалног лешинарења ресурса и кочења и развоја и демократије, са стране изабраних, елите и поданика, али и целе друштвене структуре која ради против државе и народа у привиду весеља друштвене структуре добитника који на дуге стазе раде против себе као дела друштва, а не само против ближњих. За то нема памети (у тој удвојености личне појаве појединаца, као дела структуре у неком подсистему и друштва као целине – па се сусрећемо са феноменом друштва које ради против друштва) коначно веће од атомизовано индивидуализовано лично себичног и саможивог од данас до сутра свету пуког преживљавања, што је друштвено кулминирало у свом потпуно чистом криминално политиканском облику у СНС епохи. Србима је после ДС епохе, СНС и била неизбежна карикатурална судбина коју су пријатљи са Запада подпомогли (уосталом не мали број је из ДС-а је у СНС-у) настављајући све по старом, сад још бескурпулозније и криминалније. Показујући у много чему, да политика у Србији још од СПС није превазишла импровизујући карактер, него се пре сам политички систем сломио.

Тако је тек животна стратегија преживљавања, по принципу личних намиривања интереса људи из максимализације негативне селекције људског “материјала” постала једини кључ за навијање оваквог механизма и у томе се крије тајна неуспеха да се изађе из кризе и коначно претње неуспеха српског друштва – потпун провинцијализам. Све остало је превелико о чему се прича јер су одјеци супротног, некадашње велике “пасионираности” (Гумиљев), а данас су испразности – булажњења и балављења, као омиљена геополитичка на медијима, у приватним разговорима, јер се политичка борба са оваквим друштвеним кључем своди на низ несретних догађаја и кад „случајних“ успеха без трајно афирмишућих последица. Остало само по небу пролази као облаци, а по земљи као нове реалности које већина прихвата без стварног објашњења и разумевања – важно је да се преживљава, нема више потребе за опстанком, ни да се мисли на постојање, довољна је саможивост и екстатична забава – Егзит или Гуча, има за све (музикално лудило у Кустином Подземљу).

Политички активизам чланства

Очигледно је одсуство целовитог-зрелог политичког садржиоца (више пута промишљеног – што важи за баш сваку националну заједницу и исписаног на толике различите начине од философије, књижевности до науке) који је могао да се носи са изазовима времена у ДС – епохи (Свакако СПО у то време је била највећа међу свим странкама опозиције, премда се убрзо показало само странка протеста и каснија се лако срозала на карикатуру) као водећој странци тадашње опозиције водило је до њених честих деоба у процесу кристализације политике, али у тим ситуацијама како је чланство кроз године за себе одлучивало, ко ће да остане у ДС, а ко ће да оде није ми познато – који су их стварно критеријуми водили, али још дуго је остао потенцијал за сарадњу међу чланством иако у различитим странкама. Оно што ја знам, кад сам се сусрео са ДСС, то је била странка пристојних људи, мени одговарајућих политичких опредељења и културе односа. Па опет и у таквој странци посматрао сам како многи ваљани људи губе свој утицај и позиције од лошијих од себе и што је важније мање корисних за реализацију политке странке и дух – културу реализације политике. Неки пут је то било само утисак, још нејасно, али касније су последице биле много веће.

Створити велику странку стабилне и дуготрајне структуре није мали посао. У том погледу, каква год да је СНС, а јесте лоша и штетна, не може се говорити да иза тога не стоји више него промишљена акција и озбиљан рад. Па АВ-у је једино бесмислено приговарати како он нема дана радног стажа, јер га има и за послове који далеко превазилази рад критике и њихово искуство, па зато тако лоше суде. Друга је ствар чему његова странка доприноси и какво чланство окупља, али остаје за стварно чуђење толико незнање везано за страначко организовање, колико то јесте велики и комплексан посао, а самим тим и са временом стечена друштвена снага – моћ, па онда и сигурно није ни лако деловати споља против таквог организма – јер ће се снажно бранити, као ни изнутра против његове инерције – јер ће се још више опирати. При чему не страда само морал.

У целом том склопу политички активизам је само један од елементата који се махом везује за колико и како чланство заступа политичке одлуке своје странке (иако га људи своде на лепљење плаката). При томе нећемо се бавити само овим аспектом, него уопштено са мотивацијом чланства за свој политички активизма у странци и изван ње, чему доприноси и околностима које их прате. Будући да је то пресудно за тезу која се излаже, зашто странке, како су оне формиране управо по природи постојећег политичког активизма у Србији, не могу допринети бољитку, јер не остварују афирмативни утицај на друштвену структуру (да не говоримо одмах да је урнишу за своје потребе и налогодаваца, него како се само до овог исхода стиже, јер у свему сем што има нијанси, постоје и степени горег).

Значи, људи се учлањују у станке из уверења, ентузијазма и интереса, али убрзо се у раду сваке странке упознају да су калкулација и интерес далеко важнији. Код неких као што је ДСС и култура, како није прихватана ни површна бахатост, а још мање примитивизам, па се ни такви нису шетали по ходницима (те су ме изненадила посебно два члана који су прешли у СНС), али не мења на промени коју сваки грађанин доживи као члан. Свакако, неке брже понесе могућност моћи која не завршава на вратима странке, посебно након што се први пут добију неки избори, други су сабранији, али свако ко иоле жели да учествује у страначком раду и реализацији политике странке мора да калкулише и итекако мисли на своје и туђе интересе, најмање колико о уверењима и политичким циљевима током своје страначке каријере. Како свако хирархиско уређење, посебно политичких организација захтева интересно суперпонирање, зато можда посебно и постоји збуњивање шта је то демократија у политичким странкама (свакако интерес не треба одмах повезивати са екстра материјалним добитима, али их треба имати увек у виду како у перспективи добија све више на значају у мотивацији рада чланова у дневном раду у самој странци, на изабраним, извршним позицијама и осталим постављењима).

Одговорност вс Себичност (најамници или дворјани)

Полтички активизам опозиционих странака се одвија у условима нагомиланих историјских појава, током транзиције, у општем пропадању институција промене темељне друштвене парадигме.

У предходном тексту смо се на кратко дотакли да није постојала југослвенска елита (да очито и М Ђиласова “трећа класа” комунистичке партије није имала особине елите поред све друштвене моћи и није могла да изнесе транзицију суновративши нас у вишак лоше историје), али још увек нема ни трага од српске елите, које ни историјски нема најмање у тренутку кључних догађаја 90-их читавих 70 година. Посебно нема првог српског сталежа као ствараоца и носиоца друштвене моћи у свакој европској историјској држави (од 11-12 века). Који искључиво може настати као последица успешног довршетка транзиције, али и не мора тако бити, у случају паду у пропалу државу и колонијални доминион, чему смо данас најближи (сл.2).

Уз то се сусрећемо да средњи слој није довољно, писао, мислио, колективно промишљао деценијама, да нема у својој успаваности ни страсти, ни особине да испуни своје место у ново-настајућем комплексном функционално диференцираном друштву, него га у својој маси 12% више-образованих, провинцијално површно – имитативно, тек симулира знања, више се бавећи обманама незнања и лично безобразлуцима услед баш великог апетита за чашћу и материјалном наградом (зато је једино успешно неуспешан чега год се дохвати – цитираност из друштвених наука српских научника је мизерна по тврдњама њихових колега из Академије). Док је потенцијални носилац привреде у формирању и на нивоу мешетара, сецикесе, коме се још стварају многе препреке у његовом развоју са стране политичара на различите начине, јер за себе у постојећем општем неквалитету друштвене структуре желе да задрже надаље вишак моћи и концесионарских тантијема, кочећи развој друштва – много чешће, него водећи рачуна да ови сасвим неподивљају, као не тек српски, него општи – глобални аномалијски феномен слободних тржишта у концентрације добити у све мањем броју руку економизације света. Уз све колико је сам појам “слободних тржишта” виц већ у наративу сведочи да се ова не простиру у нечему “нигде” како је по “инвеститорском наративу”, зашта они тако великодушно плаћају порез, него напротив ова су по људским местима, са инфраструктуром укупне друштвене структуре, што их омогућава и без чега их не може бити. При чему се ни порез није никад лако плаћао, као што одавно за њих адвокати испошљавају све боља решења против држава и друштвених структура (Pistor, Katharina, Der Code des Kapitals, Suhrkamp Verlag, Berlin, 2020. ), а дискурзивно се бучно трабуња да нема ничег другог до опште економизације света и утувљује људима у главу преко штетних политичара, медија и науке – људског материјала из негативне селекције. Уз да су распростиру све веће, грандиозније пореске преваре у садајству са многим политичарима у масивном кварењу друштава.

Вишак моћи и концесионарских тантијема кроз које је СНС формирала свој двор и утулио задњи траг политичког система, спречавајући сваку друштвену интеграцију и избацујући утицај средњег слоја на друштвену структуру, док закулисним радњама отимачином хоће ексклузивно да се коначно наметне као први српски сталеж сатирући све остале као и уосталом цело српско друштво, склизнувши у мафијашки брлог. Данас делујући све више на нивоу квази-закона и многоликог отвореног политичког авантуризма као што је отужни “опен Балкан” – по изјави Вучића, испада да Срби мрзе Албанце? Ово је једини проблем који срећу квари? Нема краја безумностима за којима мора да се посегне како би врхушка СНС била српска елита. Док ће Албанци да потрче да помогну у елементарној непогоди Србији, али и спале успут Дечане, као што су и досад једино радили. То је СНС-овска типична памет и учинак, у чему споменарска памет “друге Србије” не види ништа лоше.

Не треба никао заборавити да се СНС појавио осим на таласу стране игре и са великим новцем из ино-извора са којим су имали гомилу вештих и утицајних саветника, скупу кампању, своју телевизију, новине, доводили Ђулијанија, два-три трика у рукаву, па су тек тако пробили постојећу спрегу ДС, СПС и дела домаће елите – ортаклука насталог на слому импровизованог политичког система-пс2 и крају коруптивне приватизације предузећа коју су ови спровели у свом интересу и остворили свој статус кво (сл.2 – хоризонт 3), али не водећи себично рачуна о доброј друштвеној расподели (раширен лумпенпролетеријат), из којег их је исти савезнички Запада са ЕУ избацио (стално се багателише и два сата ранија честитка од ЕУ Николићу уз поспрдно оправдање како је то била грешка, што је очигледно био садржај поруке, да су они били њихова грешка, па су сад узели нове). Управо у духу Коштунициног упозорења да нас неће примити у ЕУ као државу, а сад ко се као балавац заиграо са ватром у свему овом из уверења, стечене користи која се лако не напушта или само као агент нека то сами распетљавају, а изгледа да ни толико не могу него се као сенке вуку по медијима, сад тек испразно телалећи о срећи и миру у свету и региону као мисице (од Кораћа, преко Тадића до Вучића). У сваком случају и данас има доста младих али и старих снага који би све то још једном.

Од све модерности и тековина модернизације само је себичност и саможивост уважена у Србији, која доводи до максимализације негативну селекцију људи у друшвеној структури, а што је почетак краја за сваки систем.

У таквим условима политиче странке пре изгледају као пахуљице на сунцу, или се брзо прилагођавају одустајући од својих оригиналних политика ако су и биле више од привида, док за чланство и активизам важи позната констатација, да прво раде за странку, онда за странку и себе, на крају само за себе удружујући се у клике у странци и изван ње. Уосталом, другог ни нема како нема ни једне аутентичне институције као светионика у друштву, јер би била треперава кула на песку у општој деинституционализацији, него пре фигуративно има формалних, мртвих органа леша који су запосели мрави и гори створови који радећи пре за себе и ништа не радећи прождиру остатке, а стално се праве као да су институције у пуном значењу (уз још немуште приче како има ваљаних колега). Па се тако живи са свим последицама привида. Можда остаје нешто мало инерције у тим органима у које се уводи е-управа рефлексног реаговања, а и нађе се по неки појединац који искочи кратког даха.

Зато најчешће опозиционе странке, кад изгубе власт и нестану. СПС је претрајао, зато што је био најдубље укорењен у коридорима моћи, али пре свега је опстао зато што је дао мањинску подршку ДСС влади, сећам се да је дуговао и за струју; потом се дегенерисао у потпуног паразита који и даље бубри прихватајући сваку политичку перверзију, од ДС до СНС. Никад не одговарајући примера шта је урадио са Галеником, кад је стиго да развије анационалну и антисоцијалну, чисто буржоаску политику, него су они као руска мирођија у све више западном колонијалном лонцу Србије – по свету ширећи фаму да су они некакве социјал-демократе, а по кући да су Милошевићеви социјалисти.

Целокупни процес од 2000-тих ДС-ове деинституционализације Србије није ни доношење Устава 2006 могао да заустави. Као што су игре против Устава започеле са стране пре свих ДС-а, а вероватно и СРС њиховим каналима, како су сазнали од јавно-мњењски агенција да ДСС-у расте рејтинг (јесте влада на свака три дана наручивла извештај, али су очито у брбљивој Србији сви имали увид). Такво је стање било, да три лидера нису могла заједно да гостују на РТС-у (док је оно што сам ја пратио, међусобна солидарност грађана је расла током референдумске кампање, а онда је поново опадало како је почело међустраначко ривалство да расте, на предреферендумску вредност солидарности). Нормално да су маргиналци као Чедомир Јовановић и слични њему тровали референдумску атмосверу преко медија жељних буке логицирајући ваздух јер им је једино било важно, вероватно по задатку, да га зауставе у духу максиме да не сме бити самосталне српске државе, па још функционалне, за шта би Срби могли да постану заинтересованији – за све њих је политика била само перформанс, зарада и забава.

Тако се активизам у странкама одвијао са истим епохалним слабостима, немајући никакво знање више или сврху, као што се нису ни умањивале, ни формално ни једна негативна појава, иако су декларативни политички циљеви били, да се изборе са последицама епохе и врати људима срећа.

За то су имитативно примењивани без задршке шаблони развијених западних политичких система, почевши од страначких програма. Па смо почели преко ноћи да живимо у свету поделе странака на леве, десне и центар о којима аналитичари и медији унапред све знају “по књизи” јер више нисмо живели у реалности него растућем симулакруму, од кога се заумно очекивало много више него што то политика по себи може. Састављани су статути странака који су махом формалног карактера, јер се у свим странкама унутарстраначки избори одвијају по принципу лобирања и договора, а критичари затворености странака још сами погрешно разумеју процедуре и очекују да су странке крдо (Демократија броја и “демократија вредности” – странке јесу управо место где пре свега треба да дође до подршке и уважавања вредности. Исто се односи и на чланство. Ни њихово уважавање није на пречац, подразумева провереност у различитим ситуацијама члана. Углед се дуго стиче у страначком животу, међу исто тако угледним људима који и пазе један на другог да им се свашта неумеша, како су људи у странкама у сталној интеракцији итд. Зато ваља разликовати “страначки патријархат” од јалове деградације у клике, а посебно од мафије. Изборна демократија броја и рационални гласач или само бирачка машина клијента нису колико јесу повезани за опште изборе, она кључна особина стварне странке – није истоветно у изборима у странци и политичком систему, него почива на активној егзистенцији вредности које чине странку, или, не) у које упадне во са стране и они крену за њим (па омиљенија је забава по пропалијим ОО да поједине клике формално у складу са статутом учлањују своји људи, а скривају приступнице осталих како би се добиле скупштине; само би још недостајало да неко од придошлица окрене ствари на пречац, на своју воденицу – а није да се нису појављивали људи са таквим идејама, који мисле да су посисали сву памет света)? Зато странке не могу заменити покрети наводне високе неформалности и спонтаности “слободних мислиоца” ецт. Коначно, примењивана је методологија у политичком активизму посебно изборном по упутству, а не ретко под будним оком иноинструктора из посланстава која су обилазили све странке. Па је Тадић морао у вдв кампању, да сам звони људима на врата (јасно и то је унапред договорено, зар било ко верује да се на медијима показује спонтаност у општем симулакруму у који су зачудо многи веровали). Тако се у основи у политички активизам у Србији махом развијао имитативним шематизмом, без великог објашњења, уз још мање разумевање, а пре свега без осврта на стварност друштва, постојећу природу друштвених сила и политичку и личну одговорност у репрезентацији стварности по шеми политичке симулације “по књизи”. Па је политички симулакрум у главама многих постао стварност, у коме је опште кварење свега случајност, са којом се излази сигурно једном на крај уз још мало више симулакрума.

Потврђујући, да српском народу, као вероватно ни другим народима и “народностима” у Југославији, није требало само скинути копрен комунузма, да би се видело само од себе како су велики и зашта су све способни, јер је баш то изостало и никакав мед и млеко нису потекли. Посебно се односи на нас Србе који смо и пре за разлику од других имали своје државе и нисмо смели бити површни. Ово је нужно забележити, не само због прошлих заблуда, него да се поново међу нама Србима разуме колико је пре свега одговоран посао изградити функционалну друштвену структуру. Колико морамо све испочетка учити, да би смо можда научили да сачувамо наше место у нашем свету, а онда и у туђим.

Као да, што се тиче политичких странака као помагача у радовима друштвене структуре, код њих започиње са, који је тип политичке активности практикују са својим члановима, не од политичко-медијске пропаганде и агента утицаја – дисурзивних и адвокатисања које ти држе на свом платном списку. Програми јесу важни, али помиримо се са чињеницом, они очито мало утичу на друштвене процесе и махом осим њихових писаца већина их нити зна, нити жели да их чита, јер су махом провизоријум, него је меродавна активистичка пракса. Посебно оних чланова који су политички активни, са којим се вредностима индентификују, који циљеви припадају њиховој мотивацији и какав тип одговорности препознају.

У следећем деловима текста више ћемо се бавити са модерном и себичношћу, док ћемо овде само напоменути да је преовладала са почетком транзиције, “спонтана себичност” и саможивост, али и невероватно очекивање, да ће се себичност чудом саморегулисати унутар политичког система, кроз институције у владавини права. Док је постало једино важеће за просечног политичког активисту из свих политичких странака, да су постали генератори себичности и саможивости до пуког паразитлука, у опште негативној селекцији људског материјала, јер само такав добро плива у муљу српске политике зато шта ништа не брани (од материјалног до духовног), па нема ништа лично ни политички да заступа. Уз још сумануто уверење како су они лучоноше, посебно они који су за себе сматрали да су носиоци демократске ЕУ посланице. Па су у комичној нарцисоидности замишљали да се све само од себе решава, са оним што носе. Што ће на крају стићи и међу тупе Србе, па ће и нарциси бити моралнији, ако су кад посумљали у своје поступке. На крају је спонтана себичности завршила у СНС максималној експлатацији себичности до саможивости “бирачке машине” која у свом стању “изузетности” пропагандом не мора више низашта сама да одговара. Ни да буде свесна, јер то није особина ових људи. Као што најновије гледамо њихове активисткиње док нисачим изазване насрућу на политичке противнике као хистеричне калаштуре по улици. Па СНС успева и жена да прикажу као изразито слаб и малоуман пол коме треба тутор, а ако ни то не помаже, онда кавез у золошком врту (можда би поново слали своје активисте, али сад није згодно због члана Беливука и асоцијације на браон кошуље, овако шаљу малоумно-погане жентураче склоне кавзи, све је употребљиво кад треба да се бране интереси брлога).

При чему се тзв. нормативна модерна, али и вероватно цела модерна своди на покушај решења проблема како себичност претворити у одговорност. Код нас нема ни покушаја.

Значи, у Србији смо се са новим друштвеним уређењем срели са проблемом себичности и саможивости, које политичке странке и њихово чланство у својим активностима нису били у могућности да реше, што је побудило невероватну негативну селекцију њиховог кадра. Тако да су постали значајан генератор последица себичности и саможивости, чак ни не видећи у својим активностима да је то можда оно кључно што треба да разреше у својој све ружнијој борби за позиције у странци и изван ње. Док су се последице тог гомилале, онемогућавајући излазак друштва из кризе, све дубље тонућег у симулакрум.

Као што сами видим, спонтана себичност транзиције у друштву се није саморегулисала, са развојем процеса транзиције него је прерасла у екстрем бирачке машине СНС. Политички активизам се свео на себичне мотиве и саможиве циљеве којима је све дозвољено. У томе учествује у својој укупности друштвена структура, а у обмани медији двора, али уз потпуну равнодушност и подршку СНС-ових активиста. Заправо оно што се већ сад види за наредне изборе кроз све учесталије уличне провокације активиста, СНС се спрема за сукоб, слањем својих најамника и дворјана да се са опозицијом обрачунавају на улици где год се ови појаве. Све се ради, да се са једне стране ојача трајни расцеп друштва на дворјане и слуге у конфликту са слободним људима, а са друге да се по потребе лако запали сукоб, јер који смисао имају садашње женске провокације које се неконтролисано шире улицама? Зар на Ивановића нису пустили Пинк, да се овај са њим разрачунава огавно варварски, после чега је једино још преостало да човек буде убијен. Па је он страдао под никад расветљеним околностима. Како је сад све више људи у протесту, а биће их очигледно све више онда нису довољни медији, ни мито за осиромашене и избезумљене масе. Него се темпира, да се неко покуша одбранити од дрекавих калаштура – провокатора, а они да закукају како су ударили злочинци на њихове жене, мајке и ћерке, иако су пред очима свих нас девојчуре. То само за њих могу бити мајке, жене, сестре, колико их поштују и зашта их користе. О тим женама нема шта да се говори кад на све то тако радо пристају шта су и да ли им за услуге траба дати положаје у режиму и чему могу доприносити као цео тај шугави апарат.

Срозаност са којом се већ дуго сусрећемо ухватила је цело друштво и расцепилога је. Сама друштвена структура је пропала, са по дубини и ширини распоређеним СНС активистима. Политички активизам се свео на искључиву саможивост екстремне негативне селеције која не разликује више барабе и људе у целини узрокујући све већу неспособност друштвене структуре. Тако је катализатор и све веће криминализације и примитивизације друштва. Охрабрен од двора и медија. Политика је у односу на укупност друштва преузела скоро све улоге до не само гротескног мешања у све споре друштва, него и како ћемо сви да живимо почевши од директних Вучићевих не превише културних савета. Дојучерашњи макар донекле слободни члан партије са свим својим незрелостима и илузијама постао је дворјанин двора који се дегенерисао у мафијашки брлог, људи који су презадовољни да су макар најамници у његовој служби побесневши од саможивости. Јесте да свакодневно на медијима видимо гротескни “савет стараца” који нас тако добро поучавају, трућајући тек хотентотске будалаштине, веће од глупости жена на јутарњој кафици. Основни проблем је у сведености чланства СНС у бирачку машину накљукану саможивошћу – што се све више види и чини важнијим ко су активисти, којима је незамисливо да постоје друге политичке странке, пре свега други људи различити од њих у свој њиховој подивљалој екстази, који јесу, као што је и пре било и остало, бољи од њих, док су ово само лажи безумља које воде као и увек самоуништењу. Они овакви какви су не могу знати за одговорност, поготово не као идеју, они најмање, али нажалост не само они. Нипошто.

Одговорност – рационализација себичности?

Основна особина политике је да се не понаша често, ни логично, ни рационално, јер се бави утицајем, интересима, моћју, интеграцијама. Јавност је тера да буде логична, а елита је већ колико је сама, рационалном. Додуше и са медијском експлатациом занимљивости и што су ови лошији, политика је у прилици да изигра и логичност и рационалност нудећи лажне утиске у општој медијализацији и економизацији друштава – парасветовима.

Утолико је јако сложено политику чинити одгорном, ако тога нема довољно у политичком систему, странкама и укупној одговорности друштвене структуре. У њој, посебно, ако није остварила виши ред поредка. Зато су тако често политичка решења и одлуке накарадне. Као што су годинама, а посебно у СНС епохи. При чему се политика пружила по ширини и дужини друштва, претварајући све у безумничко политиканство, а да при томе нема ни стварне јавности, ни елите, а сви су важни медији у служби сепаратних интереса (где још два кабловска оператера одлучују по свом нахођењу кога ће да преносе). За друштвену структуру као такву сасвим је бесмислено изнова истицати, да нема ни представу о вишем реду поредка. Сулуда је та стална критика да ми немамо “сиситем”, кад је пре да немамо људе и образовање које би разликовало посао од позива – чему ни демократске промене нису ништа допринеле, а што је било или је требало бити основно очекивање од ње, јер због чега другог би био прихватљив овај сулуди друштвени и људски трошак промена (посао, каријера, позив и стварање то су 4 типа односа према задацима у савременом свету и суштина односа људи према другим људима, самима себи, задацима и установама живота. Јасно је да далека већина отаљава посао или свему прилази само као послу са свим једнодимензионалним консеквенцама, или, да се преживи, или, да се себично отме)?

Довољно је погледати метро-линију која треба да почне на водоносним пољима Београда, или, планове аутопутева који немај употребну вредност за Србију. Хајде, што су темељно посвађани са естетиком, као дивљаци. Што понекад покушавају да је купе, ал им неиде, јер немају предиспозиције, како ту није реч о моди и бутику или сату, избору хотела, вила, будући плитки скоројевићи, везани личном стратегијом живота за пуко преживљавање и његове радости. Те их је брига за опстанак, ту су на нивоу симулација, јарбола од 100м, излепљених возова иконама. Зато и нису успели да се уздигну у стационарни 1 сталеж Србије, него су дегенерисали у мафијашки брлог који надаље пре свега зна за разбојнлук, преваре и медијске обмане, што покушавају да претворе у опште друштвени статус кво – изазивајући уместо наслеђивања, потпуну пропаст државе и нације, а ако опстане, ако се непријатељи не послуже у договру са њима, онда револуцију. Зато сам увек био и остао начелно противник сваке реституције као неисторијске, јер ко неуме цивилизовано да чува имање, него ствара непријатеља од друштва у коме живи, ни не заслужује да му било шта остане – ни њему, ни његовим потомцима, чак без разлике како је стекао. Док им је постојање огољено само философирање са којим се незамлаћују, јер нису личности, ма колико су индивидуалци (Грци нас нису научили само како да мислимо, као што Бруно Снел луцидно открива, него су нам пружили прву евиденцију личности из односа Пенелопе, Одисеја и њених просаца. Показујући да се 1000 и 1000 и 1 разликују, у личности, док данас поново присуствујемо ретроградном губитку личности и таквог типа односа у савременом проточном бојлеру економизације, техницизације, секса, забаве и задовољаства уз табуизирану ликвидну индивидуализацију гендериски плурала сексуалних улога, задовољстава као фантазматике уметне слободе и екстатичне среће. Док ми уверљивије изгледа да је психолошки развој човека увек био пре довршаван у Одисејевом него Едиповом крилу. У одисеји личности и сусретима личности који постоје једни за друге (још се у епу о Гилгаменшу о том зову пева). Остали су пролазне структуре развоја и њихови пролазне значајности (заглавити у томе јесте поремећај, али не и више од тога). При томе шта радити са збирком гендериста и по питању њиховог развоја, јер ко је или шта је тек њихов Едип – према ком се заплету у свом детињству нарцисоидни гендериста испољава, јер долазе у обзир свашта, у том богатству родова до сад и ко зна шта још може разно да им све падне на памет, јер заправо је питање да ли имају структуру? Они су, као и њихове сексуалне преокупације све фантастичнији припадници парасветова која насилно продире у свет – људски свет пре свега, јер у свет природе поред све нове моћи техницизма не могу за сад продрети, него га само симулирати (још увек је далеко тренутак кад ће из ничег стварати нови људски живот у складу са својим парасветовима)) и у својој егзистенцијалној површности мисле да је то свет, а не тек парасветови тржишта.

ДС када је ушла у власт, наступило је доба спонтане себичности, прикривене саможивости која је глуматала узорну ЕУ демократију, чувајући још понешто од вредности као и СПС, од вредности на којима су васпитавани, што није била никаква гаранција, јер је пропадање и кварење било опште место, а не вредности – није их спречавало. Што се и одмох видело, јер је чланство ушло у масовну корупцију, од републичког до општинског нивоа, а да при томе није било сукоба, него је приватизациона корупција прихваћена концензусом у елити. Па су прљавом афером слистили Вука Обрадовића и затрпали заувек његов задатак. Тад је и смишљена “контигентна синтагма” – транзициони добитник, који ни нема ни једно друго објашњење ни оправдање, посебно рационално што је ретко јача страна Србима, него је реч о масовном криминалу страначког чланства, а не само прве владе и њених пријатеља. Значи сусрелисмо се са концепцијским криминалом прве “демократске владе”, који се одмах видео чим се погледа низ улицу на имена радњи, ни једно познато није остало, а безимени страначки криминалци пре свега из ДС-а у највећем броју случајева су постали власници, који су одједном имали шта да продају или рентирају. О неконтролисаном мору услуга изван сваког узуса да се не прича, са којим је поништаван сваки друштвени договор у малом (ризико друштво У Бека се бави на системски начин у преломној савремености са феноменима неусклађености у друштвима и њиховим последицама, док се ми сусрећемо са анархијом друштва бескурпулозним и тупим поништавањем друштвеног уговора са чиме тонемо све дубље у стихија – друштву). Као грађевинско приватно дивљање у дворишту моје зграде или дипломе правног факултета из Крагујевца, спор који није завршен и поред евидентног криминала – где људи да штете и професори и наводни правници у друштву које је своје функције и процесе дегенеративно свело на криминал. Никад да се другим речима уочи целина у јавности и препозна њена парадигма. Као, да у тој логици много шта и то дубоко неваља и у гомилању нерационалног производи изнурујућа штета. Док је у својој суштини реч о практичној одговорности и за најсебичнију будалу. Значи, за време ДС-а, никад се није догодила рационализација себичности, а за текуће СНС епохе је себичност постигла зенит у безумности и учинила крај сваком друштвеном договору, јер коме смета, уз па шта онда?

Тако ни до данас није постала јавна, а можда није ни урађена, синтетичка студија српских института, колико је Србија привредно и интелектуално назадовала кроз промене.

Нема обрачуна колико је Србија добила и изгубила у овако замишљеној и спроведеној приватизацији прве демократске владе у којој је у истом тренутку губила технологију, погоне, знање, тимове, целокупна тржишта продаје и логистике и укупну инфраструктуру науке и образовања, али и самог живота (истраживање у склопу изградње Политика места које је реализовано уз помоћ чланова ДСС за више од 160 општина даје неке основне увиде до 2006: 1) последица транзиције и 2) могућности будућности, онако како виде, доживљавају сами становници у својим местима, могућности живота и развоја; али на томе се стало јер није било политичких спонзора да се са овим настави и изгради студија о Србији и развије политика за свако место у Србији). Кроз шта су читава места претварана у пустињу, а фабрички комплекси у јефтине ледине за гротескну стамбену градњу (коме једино остаје као мера, слика балкона кроз кој по средини пролази као у сну стуб уличног осветљења – какве будале су то извеле, а тек какви кретени нису макар срушили). Покренувши опште миграционе токове сиромаштва, лумпенпролетеризацију маса и културни пад друштва.

Криминално – корупционашке мреже су преплавиле друштво као скрама чији су носиоци били у основи политички активисти странака, који су постављени на руководеће положаје у друштвеној структури и ту баш лако проналазили саизвршиоце, насупрот декларисаног политичког става сваке од тих странака. То је био једини стварни рад прве владе, остало је служило да се умањи потенцијални конфликт – да се преживљава и успостави у основи лоша стабилност, увек преварно личног вишка интереса за себе, између свих утицајних група. Уместо да се приведу заједничком националном договору око зрелог националног политичког садржиоца. Идеологија криминала је била да нас пљачка сутра води бољем животу и у то су посебно многи медији веровали. Док никакав друштвени уговор није поштован, као што није ни постојао, као ни данас, ни у једном елементу. Јасно је да нас је онда много мањи корак делио до сад постојећег режимског двора, као мафијашког брлога, него до друштвеног уговора и вишег реда поредка друштвене структуре. Самовоља се већ тад појавила у свим облицима моћи без вредности и логике. Можда тад и највише, јер су још постојали остатци инертне логике друштвеног система где је коме место и зашто. Што ни нови Устав ништа није променио, остајући претежно декларативни наратив.

Утолико је само јасно да се импровизовани политички систем сломио, уместо да се развио – да је показивао тенденције ка развоју и квалитативној интеграцији друштва уз јавност, те елиту и институције. Него није ни имао ни свест о томе, док се натезао око одржавања статус-кво стања уз све мање способности опстанка државе и друштва. У свему је чланство владајуће странке свесрдно учествовало показујући да немају у себи ништа више по себи политичког. Те је остао мали корак до бирачке машине поданика СНС. А то што све време медији трабуњаче о јел космополитизму вс национализам, демократија вс једнопартијски систем говори о одсуству учинка образовања, безобразно саможивој глупости актера и лакој индукцији малоумности новинара који онда преносе преко медија на целу јавност.

Тако се у странкама никад није развијао политички импулс придошлог чланства радом на политичком садржиоцу-његовој агенди, именима, вредностима. Него су странке постајале сабиралишта, инкубатор заправо за све горе људе са временом, кроз изборни процес унутар самих страначких органа, где се формирало уверење да само ти могу посао да заврше, да странку доведу, одрже на власти, у потпуном одсуству визије, јер је недостајао позитиван поглед на друштвено уређење кроз дефинисан политички садржилац. Поред одсуства сасвим очигледно у опште друштвеној памети развијеног српског политичког садржиоца или методолошког национализма (кроз основни рад универзитета, института, аналитике тајних служби итд до повратно опште јавности, а онда и шта медији могу да говоре уместо трабуњања). Ни што странке нису биле економски самодрживе – али и то је површно испреписивано са Запада (где је и одавно поредак исти – по питању друштвеног уговора и стационарног 1 сталежа, па и странака). Тако да се задах негативне селекције ширио по странкама и преносио на друштвену структуру, где људи напредују у кафанским договорима и диловима; и то је довољно да буде одскочна даска у животу. Где је све мање важан реалан учинак, него интерес и моћ. Тако да је моћ странке све мање служила да се спроведу политичке агенде него да се само задовоље лични интереси оних који у некој игри држе пакет акција, било због овог и оног (тзв лични конкати, политика, новац, медији, дипломатија…) и са њима се морало трговати – откупљивати, да би се политика остваривала. Те је већински амбициозније чланство врло брзо разумевало саму природу овакве демократије и њене циљеве. Уз опште уверење да другачије не може бити. Тако да тек будала може да буде оптимиста, јер ми живимо у свету политиканства, а не политике.

Значи требало је странке учинити другачијим. Требало је створити услове за позитивну селекцију, макар до половине страначке хирархије, а потом ко вештији, због људи, странке и друштва. При чему модел постоји и био је успешно уведен у ДСС, али је изостало његова строга примена као услов именовања до половине странке, па сам одустао да се са њим даље бавим, јер ако линије мрежа личних утицаја и интереса морају ићи одоздо до врха ту нема места за стварну позитивну селекцију, која недостаје у целом друштву, осим по неки случај у спорту па се стичу олимпијска одличја, али свакако без утицаја на друштвену структуру. Што код странака и политичког активизма није случај – те нам јасно говри да ли имамо посла са најамницима, поданицима или члановима стварне демократске странке и која би да води националну политику а не ино или клика-интересну агентуру, коначно тек огољено сурову мафију још само криминалног паразитлука.

Због свега тога је отежано очекивати одговорност и да ће је било кад бити. Чак је ова кључни непријатељ скоро сваке власти током свих ових година. Као што су критично умањене могућности за учење, па самим тим и за рационализацију себичности, која је тако дубоко потонула у саможивост да се граничи са жалосним безумљем радњи и речи.

Светови

Сл.4.

Модерна ни након векова није испунила своје обећање среће са којим је заменила Божији свет, посебно Декартову варијанту бесконачне машине, али је формирала нов менталитет – сензуалистички општом психологизацијом човека, који је до данас деградирао у “нову осећајност” постмодерне чудовишног споја прогресивизма и нихилизма (неповезивости каузалног и нормативног) који Кондилис пророчки са правом критикује код Л Крокера (Лестер Г Крокер је занимљив аутор са многим добром увидима, али иако се претежно сам бави са 18 веком, и он је са грешком постмодерне, када људски свет замишља као могућ из комбинујућег споја прогресивизма и нихилизма (а онда како избећи “лудницу”)) који ствара данас већ сасвим уобичајеније накарадне везе “споменарске памети” између прогресивизма и нихилизма у којој човек мора бити промењен (у пукој аналитичкој комбинаторици, са баш нелогичним измишљањем вредности – старе наводно нису необориво доказиве, а посебно то нису за нихилизам, па се саморазумљиво одбацују, или, релативизују, док су нове вредности тек безуман табу, брањен искључиво цензуром).

Без Кондилиса, посебно његове две књиге (Kondylis, Panajotis, Die Aufklärung im Rahmen des neuzeitlichen Rationalismus – Die liberale Moderne und die massendemokratische Postmoderne, Felix Meiner V, Hamburg, 2002; Der Niedergang der bürgerlichen Denk- und Lebensform, Akademiе V, Berlin, 2010. ) које се изричито баве модерном не бих ни саставио шему на сл.4. и развио је до данашњих дана, јер је он човек озбиљне еуридиције, памети и посвећености. Уистину човек позива, али ког не бих могао ни да читам пре појаве гуглетовог преводиоца, јер ми увек зафали познавање још макар 4 језика, како он у оригиналу оставља читаве реченице и пасаже. Код нас колико знам нема таквог мислиоца, а од наших мислилаца за мене су макар вредни помена од садашњих, Копривица, Кинђић као солидни познаваоци, а као ретки успешан критичар модерне Брдар премда по кад прек што дремљивим ушима у Академији сигурно је да смета, док већина осталих јесу махом епигони репродуктивци и од њих се не може сазнати ни довољно, а не превише од мисаоне грозница векова. Од чега је стварно кренула и где је стварно стигла, да би се уопште разумео модерни менталитет (Могуће је говорити о модерном слоју менталитета, као што га и Срби сами испољавају, његовој историји, можда од примера Еразма Ротердамског, као код Норберта Елијаса, док је упитна реконструкција као неке јединствене историје европског менталитета – тога нема, постоји множина европских места: већих, мањих, значајнијих, центара и периферија итд.), а сад и овај који почиње као вирус да доминира, чему свему и ми Срби припадамо, иако наша елита о томе ништа не мисли, само понавља. Посебно кад се дохвате модернизације, водећи безумну и досадну расправу да ли смо и ми европљани или не, јер ми смо старији, као и модерна од Европе. Поготово структура ЕУ. Тачније првог позива Европи као заједници (Нојман, Ивер Б, Употреба другог, Службени Гласник, Београд, 2011.) да се нађу једни другима пред Турцима, као што је ово за нас смишљено и пропагирано припадање некаквом “Западном Балкану”, за који не знамо зашто, нити има дубљих основа, макар наших. Па је боље елити да се са тим баве уместо што опет неуморно папагајски понављају у општој површности. Нити ми са овим неким у овој медијски пропагираној заједници имамо било шта блиско, напротив, као ни заједничке пријатеље и непријатеље, још мање интересе. Осим ако неко хоће да нам подмукло натури непријатеља који нам до јуче није био, још како су нам другари из заједнице навалили на границе као бесни пси, да и нас у потпуности разори. Тако ни у савременој Европи нема толико искључиво или претежно ЕУропљана, а поготово оних који мисле да припадају светском друштву – процентуално их вероватно има више код нас.

Како год, од надане среће модерне и момената оптимистичке антропологије је пре свега остао психологизацијом, себичан појединац, коме је понуђена економска награда, а све се накнадном рационализацијом чини понешто људским. Што прави стварну разлику између друштава и епоха, стварајући различите светове око нас, иако сад изгледа као да личе.

При свему што се модерне тиче, она јесте по мени пала у постмодерну као што је на сл.4. приказано, али је што се човека тиче у друштвима која су још претежно модерна, посебно друштва која су понудила рационалну формулу за човека и ње се у целини држе: права, знања, достојанства, она јесу модерна -смисао либералног. Формула је по мени централни допринос модерне и било би жалосно да се изгуби, као што се види да се догађа у тзв процесу неолибералне економизације света (уз све остале елементе које смо набројали у више текстова и овде делом поновили, од парасветова, социологије људи и ствари итд, што можда тражи дуже објашњење, али се да довољно наслутити и из чланка који је већ предугачак) али модерна јесте дала формулу за човека у друштву која прави разлику.

Уосталом, у много чему нема баш никакве разлике између феудализма, неолиберализма и робовласништва, само што се односи зависности остварују посредно преко новца и уз смањење обавеза са једне стране. Газда не мора да мисли на храну и смештај подчињеног, док је још Катон старији имао прописе за држање робова, то сад није обавеза, посебно за рад преко агенција или за државу као што је Србија, коју се не тиче како јој стварно живе грађани – штеди се док се троше паре на фудбалски стадион за забаву хулигана и за игру која служи за ритуалну сакрализацију баналности капитализма (већ писао повезано за стара запажања антрополога Плеснера). Док је сасвим свеједно да ли ће доиља на својим сисама да храни феудалчеве ловачке псе или продаје мајчино млеко у флашици за те сврхе. Продаје себе као фабричко тело – машину за оплодњу, сурогат мајчинство у општем технологизованом курварлуку света, све мањег достојанства, јер човек данас губи признање и од ствари, не само људи. Јасно све је од људске себичности до уобразиља сулуде саможивости као исходишта, која јесте насупрот човечанству, јер би давно нестали да је по томе – Запад одавно не чува искру живота па се и сам гаси поред увоза миграната. Док се ми Срби троструко гасимо: слабог рађања, раног умирања и масовног одлажења, јер нема српског света, а поготово културе живота. Док у том и таквом “великом новом свету светског друштва” – нове осећајности, нових индентитета где је гендеристика зато и тако важна као компензациона саможивост за масе, кад имају све мање опипљивих права, ни знање није важно за све – има већ довољно паметних машина уместо људи за просте операције, а достојанство је потпуно изгубљено у свету халуцинација саможивости. Отуд је то тако битан табу, да је подржан са свих Олимпа Запада – да просто пара уши, па су га спремни бранити силом: блаћењем, цензуром, судовима, економским санкцијама, а ако затреба и оружијем у цепању заједница људи и стварању вештачких са стварима. Идиота, као агената су довољно произвели, да има ко да спроводи ову мисију глобално.

За крај:

Химна заједници човека и вечности детета, жене и мужа

У очима мојим бесмртност поновљеног живота је рађање твоје;

Па се тако један другом нудећи еонима, славимо постојање.

Као што се човек од несоја разликује да је спреман изнова

кроз смрт да посегне за достојанством постојања.

Химна слободе је то која се људима и животињама обзнањује док је човека.

Да слободно славимо постојање од најпростодушнијег до најумнијег,

исто је, јер је од почетка рођењем свима дато.

Дарује се у име самог дара.

Искушава се у име даривања личне вечности као људске,

пре нас и за нама у теби, јер је тек тако у свима нама.