Миле Милошевић: Транзиција и глобализација у Србији

Досадашње друштвене интеграције почивају и на изнова цикличним спознајама нужности елите моћи да не могу саме очувати свој интерес у тзв. хобсовском рату свих против свих уз све постојеће механизме управљања. Посебно не могу обезбедити њихово трајање и наслеђивање. Утолико се и демократија појављаује као регулативни, а не конститутивни елемент, како је то још Кант наговештавао, као што је за Дериду демократија динамичка  „увек је у доласку“ у процесу покушаја друштвене регулације моћи. Те да ли се данас пре може говорити о нечему новом, кроз Латурово мишљење све веће хибридности друштва. Којим ће се у режији англосаксонског глобализма остварити „светско друштво“ искључиво комуникације и тржишта, на које грађани политички неће више утицати, због општег  опадања сваког другог утицаја, као и уопште процеса технолошке аутоматизације. Па ће по први пут друштва људи посебно у својим народним разноликостима бити искључени и из формуле управљања светом (рада хипотетичке светске владе) што ни једној тиранији, ни тоталитаризму, досад није пошло за руком да друге потпуно искључе (па ни идејно конструктивистички, или, идеолошки, као у фуковском концепту биомасе – уосталом и он се сам у својим предавањима залагао за одбрану људског друштва).  

Транзиција

Да ли би икад Александар Вучић био могућ као председник, да сама држава није слабија од појединца? Очигледно је да се и теза о мангупима (у нашем случају криминалцима) у нашим редовима може довека понављати. Као министри који успротив опште забране у време короне банче у кафанама са флашама вина од по 10.000 евра које од својих формалних прихода нису могли да купе, осим ако им је врана посисала мозак, уместо да поднесу оставке и буду предмет истраге, служба безбедности хапси звиждача због прогона министарке. Значи да је био такав случај, што се чином хапшења потврђује, да се све овако догодило, али и показује да је такав министарски промискуитет пожељно понашање (али се и у јавној критици са позиција одговорности не види осим позивањем на морал, зашто је то толико важно, па се она своди на моралисања и њено багателисање). Дакле, осуђени смо на понављање прича о мангупима и њиховим свињаријама све докле год се људи желе пре свега утешити, него суочити са феноменом, да је Вучић ту где јест пре свега из структуралних особина српског друштва и државе. Док државне институције као ни норме (осим у перспективи радикалног интелектуалистичког мишљења) нису непромењиве, односно да уопште држава по себи није моћнија тек тако од појединца је очигледно и из најновијег примера два бахата и осиона министра (при чему примери тога су свакодневни масовни феномен). Као што је њихово понашање последица српске друштвене структуре, онаква каква јесте и припадајуће културе. Уопште слабе и криминализоване институције у којима би прво министри, па редом остали морали прво себе, своје рођаке и пријатеље да пријављују и сами хапсе. Додуше нешто слично сад сви гледамо у медијима али на нивоу гротескно контролисаног циркуса режима, његових новинара и институција под њиховом влашћу, док се обрачунавају са дословно канибалима из својих редова који играју фудбал са људском главом, као да овако позоришно – тв серијски одрађен обрачун може ту руљу да примири, пре свега у СНС орбити. Друштвене структуре које прати и сасвим девастиран политички систем (да случајно неко не доживљава ову данас српску скупштину другачије него као дневну болницу неке непријављене луднице, иако вероватно има далеко опаснијих случајева него у затворској болници – илузија је овај „скупштински“ случај сврставати у пуко изборни инжињеринг, те нај начин долазити у ситуацију да се разматрају булажљења из те прелепе дворане, другачије него као сваким даном све очитија бунцања). Тако да се суочавамо са темељно нарушеним поредком (коме је устав један од елемената) из опште деградације, па и дегенерације егзистенције људи на нивоу установа живота – па ни не знају више да живе, а ни шта живе, без чега нема ни смисленог говора о поредку. Само да људима није досадно у Србији. Као што је то уосталом репрезентовано у нашој сериској тв-продукцији испразно дугих кадрова, стајанки и одвратности, која врви од ликова набеђених ситних душа, промашених и изгубљених у животима. Како да знамо где је чему место у хирархији ствари у постојећем медијском, друштвеном и духовном стању, кад без вредности о самом препознавању и разумевању стварности, нико не може ни да говори.  

Стања друштва су последица којој је узрок друштвена структура о којој се не говори осим можда само гротескно на булеварском нивоу шта раде познати и њихови јади. Као што се ни не спомиње њена природа и порекло. Нема разматрања у којим се сагледава орјентација  и домети овакве друштвене структуре, ако се уопште било ко бави од оних који би требало (универзитети, многи њихови институти). Него се махом са полемичком аргументацијом  – адвокатски (онолико колико користи а не како јесте) заступају нечији интереси ако нису лични захтеви за учешће у подели моћи, доприносећи искључиво сврставању, али не и поредку или макар његовом разумевању. При чему није за сумњу да далека већина интелектулаца ћути и гледа своја посла јер нити жели да квари своје позиције, а често нема шта да каже у аљкавом интелектуализму наше академске заједнице, која је претежно без страсти и знања (заједно тешко да је то универзитетског и институтског ранга, посебно кад говоримо о друштвеним наукама, где у великом броју случаја професори једва досежу до средњошколског нивоа знања и заинтересованости, али са доживотним звањима професора универзитета). 

Што заједно значи, да нема ни говора ни о другој колоквјално омиљеној тези какав народ, таква власт (или сваки народ заслужје онакву власт какав је сам). Него је правосходно реч о онтологији транзиције из једног друштвеног система у други и стварању нове друштвене структуре и њене елите и њиховог обликовања моћи. При чему се природа тога не може разматрати из крипто – критичких разматрања односа режима и институција. Јер ту присуствујемо тек последицама, уз личну максимализацију структуралних околности, као што је уместо контроле криминала на територији Србије и њеном окружењу, режим до гуше забављен његовом интересном афирмацијом, уз јавну промоцију до срозавања на простачку наративност српске јавности, посебно медијалне. Уосталом криминал јесте пре свега примитивна делатност. Па као што госпоштина није за сваког, тако није ни криминал са својим делокругом активности и метода. У насиљу сигурно да избија примитивност, као што ни бољим духовима није својствена подмуклост, него је реч о примитивим и простим људима ма коликони изгледају свакодневно исто, обично као и други – што би Хана Арнет квалификовала са „баналност зла“; посебно уз нешто глазуре која се већ подуже не мора учити  ни увежбавати, него се може купити у општој површности тржишта, тек доминације пуког изгледа ствари или најтачније свих привида конзумерског тржишта као са робним маркама (узгред несумљиво старе теме „изгледа“ која сеже до Платона, његове расправе да ли постоји истина, или, како су тврдили софисти само изглед – појава, дискусија која на овај или онај начин траје и данас и захтева ако нам само остају изгледи да итекако водимо рачуна који су, уместо да им се препуштамо у нормативној површности јесте, а треба, па само што није). 

Транзициона генеза данашње друштвене структуре у Србији 

Колико се год омиљено фразирало да Срби историјски нису разумели пад Берлинског зида и ко коло води, а ко воду носи, па су се на крају поделили око „националистичке кривице“, реч је била о нечему савим другом. У томе да се Југославија није могла трансформисати. 

Узроци распада Југославије су пре свега транзиционо – историјски, а онда геополитички. 

Југославија није могла да трансформише социјалистички друштвено – политички систем у ком је живела у капиталистички и демократски зато што није располагала са елитом која је овладала целином југословенског простора, који би без већег потреса извршили трансфер државног богатства у своје приватно власништво. Пре свега државног гаранцијског фонда у земљи и иностранству, постојећег начина живота друштва. Тако што тај фонд у процесу транзиције присваја мањина и ствара ново – стари стационарни сталеж (компаративно, обављајући исту функцију коју има племство у стварању стабилне државе; па примера код Чеха током тог процеса коло су водили демонстрирајући континуитет племићки потомци као Хавел, беше принц, или, Шварценберг, чешки министар спољних послова – племићка породица из 12 века, значи од почетка оног што познајемо као европска историјска епоха чије норме трају и данас), док далека већина бива често потпуно ускраћена за дотадашњи начин живота и права. При чему су боље транзиционе елите оствариле национално јединство (то је чак и Фукујама стигао научнички да региструје и прибележи, као и своје неразумевање да је ту пре свега реч о очувању државне идеје и суверенитета наспрам неолиберализма, страних интереса у облику Вашингтонског споразума и у паралелизму са суверенитетом појединца, уз промоцију све безобалнијег дискурса људских права, чему ћемо се вратити у делу текста о глобализму) и обезбедиле очување начин живота својих народа, и са временом поспешили до биће могућег максимума, предвиђеног светском поделом рада са више него очито поделом света у зоне (примера просечна пољска плата је дуго тачно на пола од немачке итд). Док су лоше отвориле хаос на земљи за своје народе, државно (национално) се дезинтегришући препуштајући за личне високе провизије ресурсе својих земаља другим државама и њиховим играчима које овим управљају по принципу доминиона уз шуровање са домаћом елитом и сав насилнички управљачки колонијални колорит. При чему тешко је ту имати момент отрежњења и другу прилику (можда је Русији једино пошло за руком, али и они су много лутали, од комунистичког пуча, преко тога да су им американци писали уџбенике из историје  стављајући само њима саморазумљиво на корице своје националне хероје). Као што ни у Србији нема ни једног великог медија који није у служби режима, или, стрнаца, а у српским уџбеницима има свачег, па је српски данак у крви Турцима у општој перверзији постао прилика за лично напредовање, јасно потурчењака (шта би ми без Мехмед паше Соколовића, или да је српски језик био други у употреби на отоманском двору, или, како Турци приказују у својим тв-серијама, допринос српских жена паду Цариграда).   

Значи Југославија није имала одговарајућу друштвену структуру да изведе транзициону трансформацију власништва без већег карамбола, а онда се у то разумљиво умешао како историјски фактор, потом и геополитички. При томе, тад постојећа елита није имала неке памети, а још мање моралне вредности, да своје захтеве присвајања изведе на корисније за све, а свакако компромисније начине, него су од почетка, а кроз 8 седницу и 14 конгрес СКЈ форсирали одцепљење (одбијајући за Југославију демократски принцип – један човек, један глас) – захтевајући асиметрично „федерирање федерације“ (Словенија и Хрватска), намећући до максимума републичке елите као искључиве добитнике. За то су имали само један добар разлог, то што су Срби били једини историјски народ са европским државно историјским континутетом (који је и пренела на Југославију), тако да по том кључном принципу њихови захтеви за лична присвајања југословенског богатства јесу беспредметна и не могу се реализовати, без геополитичког спонзорства. У том смислу је Бадингтерова комисија одиграла коначно улогу која је заправо противправна, европски нормативно антисторијска, одбила је да валоризује српска права на Југославију (при чему је српско руководство и даље безумно хтело да се игра са комунизмом, а и данас има таквих, само шта сад више нису претња). Комисија је измислила државничка права републичких – у основи пре усташоидних него што су националистичких елита, дозвољавајући Хрватима да избаце Србе који су били конститутивни народ из адмистративне творевине, републичког устава Хрватске, успут је штанцујући у државу као да је фирма. Уосталом, што се тиче одигравања Латина ово није ништа ново, ни усамљено, још је Папа Цару Душану иза леђа правио договоре о подели спрспких земаља. Тако, да су Срби по ширини и дужини насели на своју „националистичку кривицу“. Све то ’90 у распаду Југославије није имало везе са посебно српском „националистичком кривицом“, него са самим капитализмом и немогућношћу да једна југословенска елита изврши приватизацију посебно државних фондова и богатстава, као предуслова капитализма и његових система, укључујући и друштвени. Док су Срби махом покусали националистички наратив кривице у две верзије и пропустили прилику да оптимално одбране државу (које једва да је још било) и своју будућност. Зато што се Србија пред пад Берлинског зида налазила антиисторијски у процесу смене у сваком погледу дегенерисане и импотентне српске комунистичке елите која да је остала, све би нас увела у транзицију са потпуно разваљеном државом чију територију и фондове добрим делом контролишу друге, нисачим рационално објашњиво настале непријатељске комунистичке, републичке елите (јер нормативно ни историјски никад нису постојале па да је реч о затеченом, или, имању права) уз дуго неговану албанску елиту која је на Косову и Метохији, испољавала отворено и насилно непријатељство (ту су се само жаргони мењали али не смисао наратива, као и његови циљеви). Уосталом, никад није настала југословенска елита, ни у првој, ни другој Југославији која је контролисала цео простор преко способне друштвене структуре (то је била и остала земља у покушају). Никад није успела што сви знама, да сама одбрани Југославију, како од страног непријатеља, али и више од унутрашњег, ког је сама стварала са бесмисленим конценсијама разним кликама, са измишљањима народа, а онда упадања у спиралу народ – држава (који то никад историски нису били) ради очувања личних режима. Зато сви ови претекли конструкти народа не воле историју, него стварају дискурсе фантастичних приповедања. Те као што је у свести странаца стварен утисак да постоји некакав засебни хрватски језик или још гротескније бошњачки, па им се мора објашњавати да је то све један исти српски, са локланим примесама изговора, док у случају хрватског је реч о наметнутом ковању речи, како би за себе инжињерски исфорсирали језичку засебност. Опште је познато нису те речи постојале пре језичког договора па да су те речи нестајале из употребе у потоњој језичкој стандардизацији, него су настале после, а фонд речи стално из ничег, присилно, расте – те ће једном исфантазирати неки будући корисници да су одувек ту (у том је погледу монтенегрински језик искључива јавно обзнањена хистерична спрдња са својим баналним шушкањем из чега су аутори саставили речник, док је превише посла за такав тип атора да „кроатски – образовано“ као Фаустови ученици измишљају као за озбиљно целе нове речи чија се значења тешко објашњавају).    

При чему су се велики делови нове српске елите која је учествовала ’90 у присвајању државних фондова и власништва отворили за стране интересе, допуштајући колонијалну управу, већ самим тим што су странци вршили медијацију ових трансфера богатства и полагања капитала великим делом на личне рачуне у њиховим банкама, па и вероватно утицали колики ће бити лични удео добитника (тако су данас још увек у прилици да их где и највише боли санкционишу, као што се ради са Белорусијом или Русијом – само ни једна страна не спомиње колике су те замрзнуте приватне имовине). Те као што нас зачуђени Домагој Маргетић обавештава у својим јутјуб прилозима поводом смрти не зна се ни колико дуго покојног Владимира Цвијана, ЕУ није ни пет пара давала на све сесије пред њеним бриселским органима у којима је презентовао удружено (свих репупличких елита) корупционашко извлачење 150 милијарди долара из Југославије током рата ’90. Видећи зато грађански рат као договерени, а не онако како јесте, непостојање једне југословенске елите која би организовано присвојила фондове земље, те из тога немогућност Југославије да преживи транзициону трансформацију у капитализам. Несхватајући начелни интерес ЕУ за трансфер власништва у лични посед стационарног сталежа са којим ће се преко својих мрежа договарати (данас само Норвежани примера имају национални државни фонд свих својих грађана – до пре пар година сваки је грађанин Норвешке поседовао отприлике 173 хиљаде долара у њему, али изгледа по цену да је Норвешка екслузивни подуговарач у ЦИА пословима). Анте Марковић је тад био неки слабашан покушај, од почетка осуђен на пропаст, јер ни људима у Југославији није речено да посед треба да буде приватан и то пре свега изабраних (а макар је јасно, ко се са тим хвали кад спрема пљачку, док нигде ни знање о томе није постало јавно, а још мање медијално). Као што је ДМ начелно потпуно у праву, ником није на Западу требало самоуправљање и изградња на њему демократских институција (ако је уопште и мисаоно могуће), уз допуштање шире приватне привредне иницијативе (премда су Кинези нешто тако извели и тиме избегли „транзициону бомбу“ и постигли вансеријски успех, премда је ту реч о цивилизацији која једина траје 5000 година, а још из опијумских ратова имају сећање на англосаксонске доброчинитеље). Какав год било самоуправљање са многим манама, оно је на крају остварило поприличну животну лакоћу у којој скоро нико није морао да се „убија“ да би нешто остварио, за разлику од свега данас, кад човек мора да се убија и око ситница у животу, што за собом евидентно повлачи многе гадости и често захтева промискуитет. Тад је још срамотно код људи, ипак најчешће било отворено презирано. Данас је у основи на цени. Наводно због слободе да свако покаже шта може, премда то не значи и шансе и још мање докле се са тим може стићи, јер границе итекако постоје докле је коме намењено и мало људи по многим истраживање у до јуче називаним друштвима благостања напушта друштвени разред свога оца и деде.  Као што је комунистичка друштвена структура Југославије била слаба да види своја трансформацијона ограничења. Због чега је наступило време деструкције које се у Србији излило на сваког грађанина толико, да се институције никад нису опоравиле, као што ни нове нису настале – оне су само још увек празне шкољке у односу и на прошле,  у које дува свако од моћника како хоће, домаћих и страних. 

На тим и таквим основама приватизације државног фонда Југославије је формирана нова постјугословенска друштвена структура по њеним републикама, уз очекиване историјске раселине, али и транзиционе дефекте елите. 

На то се у Србији надовезала дивљачка приватизација друштвене имовине 2000-тих, али и уз не мање важно, заправо ако не важније Ђинђићево уништавање друштвеног уговора са радом. Као што је Вучић увео коначно рад у неолибералне раље обесправљености новим још рестриктивнијим законом о раду, сасвим га докусуривши. Међутим, Вучић је пре свега уништио друштвени уговор са средњим слојем. Чиме вероватно имамо једну од најгорих друштвених структура међу историјским народима Европе са елитом која ни у једном свом акту не заступа интересе државе, а сами тим народа. Ми смо доживели потпуну културну и организацијску деградацију друштва, као и да је опадање једини присутан тренд. 

Због чега данас коначно имамо посла са подмуклим отпадницима из средњег слоја, као и са дивљацима из лумпен пролетеријата који су последица Ђинђићевог удела у транзицији, те са чистим криминалцима из начина рада садашњег режима који афирмише криминал, уместо да га контролише, али онда не би било толико лично уносно за многе са двора режима као и стварало прилику да се веселници прикључе елити на монденским местима у заједничким пословима и међусобним услугама. Па и ороде. Похађајући исте приватне школе, али које махом више тетошу него што образују своје штићенике. Што сасвим нужно повлачи  радикално раслојавање на сићушну мањину и огромну лумпенпролетеризовану већину, али све радикалнију примитивизацију социјалних релација и појачани простаклук израза (немогуће је да се ово назива културом, јер је не досеже) и одозго и одоздо, чиме нестаје егзистенцијални основ за многе, па је једини излаз у миграцији. Не зато што примитивно замерено овде у Србији увек има шта да се поједе, а неко је бесан, него није достојно живота. Како се егзистенцијално баш само промовише криминал као начин живота, а онда по аутоматизму само примитивизам, простаклук и подлост. Што ни не би било могуће у тој мери без раскидања друштвеног уговора са средњим слојем уз све његове дефекте, јер овај слој по себи тежи форми садржаја, па ма како били извештачени мотиви и резултати, како и што на тим услугама друштву почивају његова права и удео у расподели. Сад је овај распуштен од својих друштвених обавеза. Него само опслужује мреже моћи елите, сасвим необавезно радуцка у општем отпору сваком интелектуализму.  За елиту, за коју је увреда рећи да су два и два четири, у њиховом антинтелектуалистичком примитивизму.  

Данашња друштвена структура јесте културно и социјано неспособна за вредности, како је заправо пропустила да обави национално уједињење, те као последица тога Вучић је тек са пуком националном мимикријом, преко Николића као Тројанског коња, уз помоћ странаца за дате концесије у име будућег режима преузео власт. Онда је као појединац преузео целокупну контролу, како се средњи слој није остварио као носилац процеса у друштву током ДС – Тадићеве епохе. Јер се алаво бавио присвајањем концесија и почасти, и расипништвом уместо друштвеним уговором. Мислећи у својој површности да је вечност једина мера њиховог времена док они весело живе у свом друштвено умртвљеном интерегнуму. Вучић их је потом препредено искључио из свих области живота, а посебно из медија, док су они самозадовољно викали: Вучић нема кадрове (а отпадници тихо прелазили – мало их је одбило, јер ДС-ов средњи слој ни нема ни боју ни укус само фразе из споменара – довољно је бацити поглед на последњег ДС капиталца Чомићку која се и даље самоуверено безгрешна прикључила Вучићу, стално халуцинирајући да је некаква Прометејка – за њу он мора бити женског рода, као из какве девојачке споменарске свешчице). Као да баш пре свега од њих формираног елитног средњег слоја, као и њихово управљање српским животима није довело до друштвене структуре која је омогућила Вучића, уместо да га заустави. Која му је широм отворила врата. Њу он није правио. Они су му се придружили. Па опет не важи ни трећа омиљена колоквијална теза, сад о елити, сви су исти. Нису. Случај „Мише банане“ и Дачића, и контролисано уцењивање објављивањем  њиховог састанка, а без тона, јер је остало иза завесе, све у предходним владама и аражманима власти дато њему да контролише од послова и криминала, није упоредиво са наводно легалном продајом судских индулгенција. Са министарско-очинском трговином оружија и ко зна са чиме још, као шта ће тек ДМ да нам покаже са Цвијановог усб-а. Свакако да је занимљиво коме је Делез исплатио на руке 300 милона у том јануару док су Мишковић и син – обојца као утамничени сужњи били у замку? За које услуге? Чије су те паре уопште? Посебно што Делезови адвокати пишу против матичне фирме, сигурно не да је оцрне за исплаћених неком 1,8 милијарди евра, пола на руке, за вредност од 350, него да истој оперу руке док ЕУ очито ћути, даље као Свинга. Овде морам да признам како ДМу раније нисам поклањао пажњу иако су ми за уво запеле својевремено претеране Вучићеве похвале истог, као ни на приче о степену колонијане зависности српске елите – веровах предуго да имамо виталности и умности. Па ни сад се нисам предомислио због разних оних адвокатских и дискурзивних агената страног интереса по Србији, него важнијег, зависности стационарног сталежа и самог данашњег двора режима. Посебно у условима кад је девастирана и дегенерисана српска друштвена структура огољени културни и социјални конгломерат пријемчљив за дилове и варалице без могућности за виши ред поредка и самоеволуцију. Тако да је итекако важна разлика који део елите је вољан да контролише, а који да афирмише и промовише криминал на уштраб целог друштва и прихвата процес његове даље примитивизације зарад тога што му се осладило, па им није била довољна контрола (изгледа да и даље негују култ, да се нема мозга, да се рукави не засуку ни случајно за мале паре, него одмах на велико). Изгледа као да је Цвијан стајао на почету овог процеса и импулсивно је мислио да га може запречити. Да је то слабост једног човека, а не доброг дела друштвене структуре посебно у елити којој се исти приклонио и коначно стао на чело у својој частољубивости сумануте воље (па тако испуњава и мутне импулсе подсвести ове у основи поремећене руље, чија свест никако не стиже до зоре). У сваком случају наша, овако настала друштвен структура нема никакве веза са оном из југословенских дана, па ни у једном погледу друштвених очеивања, његових митова и не треба имати иста очекивања, ма шта РТС приказивао. Него је потребно разумети каква је друштвена структура и која јој је стварност и из историјске генезе њеног настанка, да би се разумели корени њеног понашања. Није то тамо некава тиха већина, него структра чија  елита предуго већ доноси погубне одлуке, постајући све гора, а самоуверенија, да може још више да претера у свом све видљивијем безумљу. При свему мислим да је јасно како је СНС „сувишна елита“ која се насилно наметнула кроз структуралне слабости друштва насталог у ДС епохи транзиције и на основама што ДСС није успела да направи обрт и изнесе национално уједињење елите и кроз такво престројавање одговарајућу друштвену структуру, способну за поредак и демократију. Па је од свега остало омиљено подсмевање Коштуници, легалиста, или, епизода кад је одбијао да види анархију инфантилним гестом игнорисања, како није само он обавештен, јер је био прескочен, а не би смело – што је омиљена политичка технологија у Србији (тако и сазнајеш да си бивши, кад ти звани и не звани не долазе до канцеларије, а да ти још дуго нико неће формално саопштити). Како су завршили, ко је где од њих, само довољно говори – остајући краткорочна и несхваћена појава која се више ни не спомиње. Премда јесте остала кључна, једина права политика, уз све своје слабости и ограничења политичке технологије.    

Уосталом о потуној солидарности елите довољно говори: ни да први пљачкаши државних фондова, очито нису били способни да формирају државу, него су остали протомафија, по свом „првом греху“; ни следећи, пљачкаши друштвене имовине, које није ни било брига за друштвени уговор, него су се по медијско–аферашком убрзаном поступку сахрањивања Вука Обрадовића, прикључили финансијски споразумно протомафији, сад у тишини, као уз то добро наплаћени средњи слој са разним пашњацима; као ни последњи, афирматори криминала, који су онда све коначно огољено свели на мафију и узурпаторски без пардона формирали свој двор који више личи на мафијашки брлог и јесте гарант свима њима (тако су СНС ведете хтеле да доносе сталешки закон о њиховој правној ексклузивности који би укључио у недодирљиве и њихове породице). Уосталом, никад није нико ни за жуту банку одговарао, чак ни за саобраћајни прекршај, како постану припадници елите, него  сасвим нецивилизовано солидарно се штите, међусобно држе, одржавајући неплодну друштвену структуру. Државе данас нема, посебно дуалног принцип легалности и легитимности, због ког би разбахаћени министри увек требало да подносе оставке, кад сами крше обичаје доброг понашања, а не због личног морала, тек не моралисања – ко их за то пита. Уместо Вучићевог дивљања, да их он не да, или, још бесмисленије, да је он за све крив. Ми Срби још увек тешко да можемо имати државу, јер наша друштвена структура, а посебно елита није способна за то, а ни спремна да изврши делимичну националну редистрибуцију присвојених богатстава, него само трпа у бисаге, као што то уосталом није њихов формат, него су скончали у мафијашком муљу, за које су култура, егзистенција, социјално човека и друштва, потпуно неприлагођени њима појмови. То су њима стране ствари које је растући примитивизам сасвим преклопио до непрепознатљивости. Поготово од патетичног патоса  прецветалог сензуализма ДС-овог средњег слоја, загледаног у фразу, како се гле чуда само једном живи. Какав увид са њихове стране. Предалека је свака „државна лука“ за овако површно скрпљене индивидуалце. То је историја и природа резултата транзиције у Србији.  

Зато ни не треба друштвену структуру другачије разумевати него каква јој је природа и самим тим какве облике испољавања има. Елита није успела да оствари кључно за себе национално уједињење и да тиме осигура државни суверенитет, те друштвеној структури није доступан виши ред поредка. Па да је тако понашање актера одређено умећем позива, легитимношћу и легалношћу циљева и организације живота државе. Него је у потпуности генерички коруптивни живот државе. Корупција нису излети мангупа у нашим редовима, него стање, које са афирмацијом криминала повлачи општу примитивизацију друштвене структуре.  Што је особина ове условно назване треће фазе транзиције. Уосталом до које је  мере спреман двор режима да трајно пљачкашки паразитира на грбачи властите државе и грађане сведочи техника јавно-приватног партнерства са којим се заобилази обавеза да се макар расписују јавни тендери, па да се и види колико се коруптивно намешта. Колико су учесници нелегитимни, а организатори нелегални – ко су ту прави, а ко лажни понуђачи. Па се онда све лако у Србији своди на игру изгледа и утисака, те све мање има стварности, државе и коначно људи.      

Табу и мистификације у процесу глобализације   

Шире интеграције или заједнице испрва су почивале на разумевању вођа де није могуће  извршити искорак из природе ка сигурнијем преживљавању, ако се не односи на целину  заједнице. Да ли је то од почетка ишло са предумишљајем вођа себе ради, а тек онда и својих заједница колико је нужно, пре је подвргавајући контроли, или је то било другачије, из самог заједништва да би се са временом профилисало кроз препознавање да како сви људи нису исти него су изнова појединци ти који проналазе имагинацију и упорност да поставе захтев и успоставе преседан у животу неке заједнице и реше драму њихових судбина, стварајући култ хероја који и до данас преживљава. Премда се ретко ко данас више позива на неког херојског претка, па се многи данашњи Срби муче са Немањићима – изгледа како је природа ствари остала иста, у оној тачки окружења која вансеријски притиска и често се не може рутински разрешити без хероја, био он законодавац, светац, или, ратник. Људи напросто нису као маса способни ни данас да је разреше, ни у високо институционализованом окружењу и свој плуралној демократији и њеним наводним механизмима који изгледа функционишу само у идеализованој перспективи политичких професионалца, консензуса и законитости, него је потребан „харизматични вођа“. Kолико је онда, у том смислу, пре као опозит, већ у многим земљама света опште прихваћени амерички „стар – систем“ медијалне политичке попаганде стварно представља хероје, а колико их искључиво уходано подмеће и колико се претерује? При чему да ли сме бити места карикатуралној идолатријској пропаганди која по угледу на тржишну комуникацију гради парасветове око њих? Не и ретко сасвим наспрам света и саме људске стварности.  Стварности, која је и даље хтели или не, као што су многи умислили да није, пре свега је у  слободи преживљавања, ретко стицаном миру, без ерупција насиља. Не у неком чудесном плуралу слобода, утолико тек хистерији и доминантно схисофреније кроз доминирајуће тржишне канале настајућих парасветова који све више преовладавају  као комуникацијски тотали над друштвом и њеном културом. Па се друштва тумаче хибридно као светови људи и поседованих – конзумираних ствари, упоређују које је боље у томе. Чисто ради дигресије, са подсмехом се очекује да Руси створе истоветни пандан меке моћи Холивуду и прописаној потрошњи. Док се све више народи директно комуникацијски и конзумерски везује уз обрасце парасветова тржишта – која је још само мода потрошње, што је Марсел Пруст уочио пре сваке науке као кључни тренд ове нове епохе. Велики рат се одиграо пре самог крвопролића, добацивши у баналности до карикатуралног обриса типичне Одете која лепо плива у пропадајућем друштву и воли енглески, или, како то генијални Грк Панајотис Кондилис који пише на немачком каже без увијања „клајне нуте“. Као ново-настале типизације жене и тако епохе, након прелазних идеала фаталне и сличних жена. Док Музил још барата са покушајима смисла: „човеком без својстава“, рађе пишући сетно о лепоти прошле епохе неке кабареткиње. Успротив чињенице: нема још те цивилизације па ни било ког друштва, онда још ни једног појединца који је трајно превазишо своју зависност од света те природе – нема те куле од слоноваче. Тако да нема никог од људи који је за вечност утврдио своје преживљавање или опстанак, а поготово тек не своје постојање – како нема ни једне цивилизације или неког друштва са оваквим особинама (а и тад би вероватно пре било речи о наказном, као у Борхесовој имагинацији Алефа, ако је код таквог света само до човека – нема ни Златног доба које би било залог).  

Тако су одувек вођство (данас елита) као и друштвене интеграције основа превазилажења изазова у свету људима самог преживљавања, те спором развоју саме свести и психе људи за успешне животне статегије, трајније опстанка, а затим и дубоких рефлесивних животних стратегија постојања које су у природи сваке високе културе и њихових цивилизација (висока култура се не односи на само њене знане рафиниране плодове него далеко више, на оно на чему културно стоји и без чега је нема, јер ко је кад саградио храм из земунице или симфонију; као, сасвим исто из менталитета Пинка, кафића, Н1, фудбалског стадиона – зато нам споменике морају да праве други, посебно ако се погледа тв серија Немањићи, јасно је, да је, из кафићког менталитета, а та приземност преовладава и у САНУ: ништа ту није надземаљски него су кртичњаци ). При томе сва три нивоа живота (преживљавања, опстанка, постојања) функционишу увек паралелно и заједно представљају друштво – без тога да ли их уопште може бити? 

Зато ни немамо остатке споменичког карактера које би припадале племенским и сродним друштвеним формацијама, него се тек јављају са  постојањем као стратегијом живота. Као што по томе Лепенски вир већ јесте прото-, ако не и цивилизација, као што данашње доба са претежно функционалистичком градњом јесте пре доба деградације цивилизације него њеног трајања. Као што нема уопште стратегије постојања у пасторалним сликовницама живота у природи, јер човек је својим духом биће ексклузивног захтева да искорачи из ње – не и да је напусти, јер је немогуће. Цивилизације и културе нису грешка, а још мање су слепа улица (неки пут стичем утисак да се морају бранити од сеоског начина живота, иако без њих не би никад било успешних животних стратегија опстанка, а о постојању да се не говори, што јесте остварење човека, ма колико често зна да изгледа варљиво). 

Савремено растакање цивилизације се одвија у специфичним условима нестанка људског света у разлагању у далеко изван стварних потреба конзумерским парасветовима тржишта и њиховим медијима комуникације фантазматских (и виртуелних) реалности. Коначно до тоталитарне институционализације кроз форму гендеристике као новог табуа. Човека као нечег расформираног и ликвидног што ће моћи да преузима увек изнова неку од улога у масовно и хипер-плурално продукованим парасветовима тржишта, још мистификованих  медијима, као већ идеално преправљеног за ту потребу конзументске јединице. Све под ведрим подмуклим геслом, људско је право да сваки човек сам мисли, говори и изрази се како хоће, али и да има право на своје до самог апсурда  приватизоване чињенице, чему је табуизирана гендеристика гарант. Несхватајући човек у испразно набујалој осећајности да су то продуковане чињенице само  парасветова тржишта и медија, а не ума, или увиди разума и саме стварности (и не јунговског индивидуализма, него тржишно условљен). Зато парасветовима тржишта требају гендеристику као ново створени табу – оно што се баш никад не сме довести у питање. При чему је још увек сваком јасно да је ово сасвим нови табу. То тек табу прогреса у врле нове парасветове тржишта мистификованих медијалном комуникацијом. Уз свакако мит како је овај табу створила наука као ново божанство. Па  ако је не мали део човечанства 2000 година пратио Источни грех, колико ће овај Западни? Уз, док нас је први подучавао свести и моралу, овај само служи самоуништавајућој екстази извитоперујућег конзумеризма до неке приче као што је кртичњачки бестијариум Алеф-а. Те је после Гетеа, Борхес још прецизнији путоказ куда људски род води овај правац. Тешко је да се превиди. 

Уосталом што се табуа тиче није на одмет прочитати чланак Ота Депенхојера у књизи Табу и право, где нам аргументовано потврђује како не чини само основ поредка примитивних друштава, него више него убедљиво и савремених. При чему на којим другим основама почива гендеристика као таква кад је о њој забрањено и кажњиво расправљати, а посебно је суспендовано право на демократију па и референдум, него се на силу уводи. Па је једна од првих Бајденових одлука да се мушкарци прерушени у жене могу такмичити у женском спорту (на шта ге је уосталом већ почастила нека председница каквог јеврејског удружења у Америци са браво – да је тако уништио женски спорт). Те да цитирам у оном до скора духу „свако има право да мисли шта хоће, али нема право на своје чињенице“- док је међу људима владао још неки разум и рационалност, а не махом распуштена осећања шта је бабама и теткама мило, посебно оним као по правилу гадним, да је само гола чињеница: људска природа је природа, посебно биолошка и полна. Није ствар културне конструкције „родних улога“ и гротескних осећања за људских права, са 70-так родова чији број стално расте у наводном либерализму и наводном, а једино што је сигурно, махнитом осећајном псеудоиндивидуалном облику. Како би се продавало више козметике, разнобојних гаћа, поп група,  игрица, стрипова, Дарт Вејдерових барбика у пратећем лукративном кодирању медијима, забавом и филмовима као пропагандним предимензионираним тржишним спотовима – комуникацијски обећане среће (сетимо се увек Икара – да човек није биће среће, него да негује грчку умереност, или хришћанску скромност, док је велики Ниче исклизнуо, што он може, али не већина других – неприличи им, јер уопште не знају шта раде – тако, да ли било ко у Холивуду зна шта ради – тешко, у земљи која није успела да досегне културу остајући глобална земља провинцијалаца, што успешно намећу свима), коју ни један реални човек заправо не може да живи, само нека тетовирано – ботоксирана  сподоба пуке редукције у квазичовека и на неколико кратких тренутака (то је природа оваквог либерализма, неколико неповезаних тренутака, који стално јуре нови у нади да ће бити екстатични – зато опсесивност вечном младошћу). Улога је гендеристичког табуа потпуно јасна, да редукује човека. Нудећи „нову осећајност“, тамо где је до јуче владало Декартово, моћ човека да мисли, пала је осећајност – а да би се баш оваква осећајност одржала успротив мишљењу и здравом разуму било је нужно табуизирати је. 

Отуда, проглобалистичке елите сваку побуну против процеса интеграције светског друштва на основу институционализујућег табуа гендеристике, која ће произвести и конзервирати само масу идеалних конзумерских јединица за било које пара – светове тржишта, бучно до хистерије проглашавају дијаболично за примитивни популизам са основа свог новог табуа, а заправо, јер отежавају овај искључиво тек сулуд формативни процес који ће велике масе претворити и структурално у највећем могућем броју на крају у лумпен пролетеријат. Што људи интуитивно препознају. Увелико се очитава у резултатима истраживања „института будућности“, јер пројекције страха од прекаријата процењују у 2030ој на 60% популације  у друштвима благостања. При чему је реч о налазу који је датиран пре короне. Слуте да ће завршити (а у процесу који не разумеју, па га многи подржавају) без права и могућности за више редове интеграција људи и етике могућности њихових животних стратегија опстанка и постојања у светском друштву, јер ће ту и преживљавање бити сасвим само неизвесно. У коме је то уосталом по себи није уписано – није платформа преживљавања, опстанка и постојања него тек искључиво конзумерских јединица, све више са временом преведених из масовног друштва у лумпенпролетерско, које ће се само међусобно исцрпљивати на нивоу усмаљених јединки и паралисати сваки процес контра глобалној елити, али и против таквог система задуго утонувших фанатично у динамику парасветова тржишта и шта је у њима псеудо вредно и важно (јер је пуко комуникациска сабласт). Као што је без оваквог модела немогуће било какво светско друштво, па ко га жели, за њега је реч о нужности – као што ту ни нема ни говора о „златној милијарди“ људи, него тек некој хиљади акционара који ће себи обезбедити трајање и наслеђивње наспрам редуковане у људскости лумпенпролетрских маса лошег кредитног броја. Па кад се критикује кинески систем друштвеног броја, то једино има смисла чинити у односу на већ дуго постојећи западни систем кредитног броја човека, а све више у свету безготовинског плаћања, са тенденцијом да оно преко чипа постану уграђени у људско тело и са тим повезано да међу људима у западном, а посебно светском друштву једино и преостану само економски односи, укључујући у породици. Како јавно, регулативно све штетније задире у приватно, стварајући читаве парасистеме нових табуа који празне смисао куће и уништавју основно, породичне односе што се насиљем без премца легитимизују мултимедијално са четири  позиције: економизација породичних односа као основних и у кући, глупе предрасуде угњетености жене у браку, урнебесне спекулације рода и да је дете „фирма“ за себе која нема везе са родитељима;  и легализују законима у отворено мањкавим демократским процедурама, а о мудрости или макар рационалном да се не говори – где нема ни фасаде од грађанина. При свему је бадава да понављам како је космичка истина човека да он у свету живи на три места: кућа, држава и врт. Остало су међупростори, налик Одисејевим лутањима (данашњи у свој дезорјентисаности парасветовима и не треба никад да стигне кући – то би био неуспешан маркетинг).    

ЛГБТ акција, иначе са којом се отворено насилно и спектакуларно реализује гендеристички пројект табуизације сумануте суверености појединца, игра улогу обесмишљавања друштва и извртања у кривицу зашто се оно уопште брани. Јер, ако циљ друштва није, да један од његових стубова буде отворено слављење самог постојања које прати рађање и да то друштво не институционализује, ексклузивно, као смисао друштва – јер то јесте установа живота, шта је онда? Недвосмислен споразум и завет животу људи – мушкараца и жена  који живе свесно и у друштвеном складу кроз брак и своје потомство, као личну потврду слављења постојања, зашто би друштва уопште било, или, то више није друштво. Шта треба да га замени, сурогат мајке, банке сперме и сличне ствари да би се ЛГБТ-овци играли породице и куће, што нису – нису део космичког передка, него странпутица, њихов породични живот и кућа је симулација – то чак није случај сличног које би да буде исто, као кад би Фићо да буде Мерцедес. Такво је друштво без сумње најмање дегенерисано, а припадници бесловесни (као и њихове прајд феште које видимо по Америци са свим тим настраним сексуалним оргијањима, на којима више не знају шта би, толико, да је одурно бестијално за било коју животињу, која у свом понашању показују више достојанства). У сваком је погледу онда јасно да се са ЛГБТ дискурсом многи озбиљно поигравају, са свешћу људи, њиховим осећањима, а суштински разара на дуге стазе потпуно егзистенција друштава и самих људи. Нападају вредности које сваки човек и друштво треба да познају (можда је некад било претерано што су се такви кажњавали, можда не, у складу са временом, али као да је то једина сувишност коју историра познаје, међутим, то не значи да због тога сад друштво треба да због њих нестане). Док се још више претерује, кад се у сцијентифистичком лудилу уводи у биолошку матрицу и трећи пол због људских права, као у новијим уџбеницима за основне школе у Србији, због неког милипроцента у основи биолошких случаја наказа у природи, са неразвијеним полним особинама (као да су једини деформитети, а опет нису толико учестали – природа „некспериментише“ толико наслепо, колико то чини човек, али ни муле не могу да имају потомство). Уз све претеранију сексуализацију образовања и гротескне експерименте све се млађи атакују. Трабуњају крајње инструменталистички примитивно стручњакиње о сексуалности мале деце, као да је секс једина компонента човека и као да друштва не знају кад је чему време за шта у дугом процесу сазревања човека. Као да човечанства нема већ хиљадама година, него је чекало на овакве жене и мушкарце да га подуче, јер до сад није знало да постоји. Ми заправо кроз њихове сцијефинтиковане фантазме, више ни не говоримо о човеку, него људској и друштвеној сабласти. Толико, да је мали корак кад ће малоумнике постављати за краљеве, а њихови захтеви схватати као божански. 

Предуго смо навикнути на многе номинализме, па нам вероватно делује безвезе да има било какве везе између генедеристике и тржишта. Поготово да тржишта више нису пијаце, него медијализовани парасветови, не и културе (Америка је први пример земље која нема културу), али да се опет на крају своди да би се продале све веће гомиле будалаштина, уз крут оквир да су паравсетови тржишта једина још стварност човека. Нема стварности, осим посредоване парасветовима тржишта, али ни човека у могуће таквом финалном расплету. Премда многи дуго мисле, разумевајући и неразумевајући, да је то најбољи либерализам. Уосталом шта данашње масе мисле док се узбуђено препуштају еуфоричном навијању шта је фудбал, иако је он пука ритуална сакрализација баналности капиталистичко – тржишне формалности са на доле усмереним храмовима уместо цркви са њиховим звоницима ка небу (фудбал је гол-продукцијска тежња ка утроби у игри нерава и желуца као најстарије вегетативне везе), у којима још не случајно буја сиров хулигански паразитлук – сећам се неког извештаја антрополога Плеснера: Немци су одбили са индигнацијом моду са Острва да јурцају ко будале за лоптом у ограђеном простору – да би већ седамдесетих година 20 века кад су постали светски прваци за 10% скочила продуктивност у немачкој привреди, по извештајима економских института. Тако да је свуда опште потискујући тотал тржишних парасветова са гендеристичком институционализацијом један од елемената завршнице друштвеног процеса којем се људи клањају, посебно на медијима који не живе од логоса, али и као што су данас гендеристички – либерал навијачи опште присутна 5-та колона у геостратешким играма, јер како да се заврши са пројектом светског друштва уз задржану доминацију западне глобалистичке елите, ако негде постоји острво људске слободе, а не доминација гендеристичког табуа. Данас у Холивуду се врши убеђивање од дечијег нивоа  да су наказе баш љупке, до супер жена, црнаца по Троји, те као црних властелина на двору неког од Хенрија – као да ВБ није земља порекла научно утемељеног расизма, до мушких Јулија, те у свим облицима настраног. Посматрамо халуцинативне пејзаже које препакују прошлост, изокрећу будућност, схизофренирају стварност, индукујући малоумност, која је способна да гута изнова и на информативним емисијама тезу о најбољем свету од свих светова. Толико да је питање да ли човек има границе у блесавости. Међутим, пре свега све су то само тржишта са њиховим парасветовима на којима се изнова обнавља купња  ширењем асортимана и расположења, јер само тако прогрес овако замишљен неће стати, у грчевитој петљи у којој нико, па ни једна национална економија не сме да посустане ни да се одрекне начелне похлепе у саморазумевању методолошког национализма. При чему докле још све новијих парасветова, безумнијих табуа и медијалних мистификација који одмењују испразно стварност одавно није више питање? А за оне који не верују већ данас да је тако, нека време пресуди, ако још могу да виде макар властити живот другачије него као неки од варијанти тржишних паравсетова.    

Хаос или стварање у српској транзицији и глобализацији  

Дар-мар неиспуњених обећања комуникације и све нагризајућег животног хаоса коме присуствујемо у Србији јасно показује да култура губи међу Србима приближавајући се не толико европском него америчком узору. Уосталом Талеб са поносом говри о америчком капитал корисном проналазаштву наспрам културе Европе коју не што не разуме, него је ни не види, припадајући рођењем трговачком свету несталог Бејрута. Показујући одавно знано, није само важно како се суди, него и ко (утицај експериментатора на експеримент), а он као припадник више класе дубоко је срођен са Берјутом (деда министар унутрашњих послова у тренутку пропасти града) са дугом историјом трговачког места између култура и светова није схватио, да сам Бејрут није место, јер нема утемељене културне корене, па самим тим ни поредак, више од пуко намиривања интереса – зато је пропаст Бејрута за њега „Црни лабуд“, исход савршене олује, а не што је Берјут по себи, тренутак, иако дугог трајања, то је међупростор  колико год био леп (наводни Париз Блиског Истока, са старим породицама и древним дворцима око града) и успешан – који се сломио као најобичнији  стаклени зглоб, без прилике да икад зацели као предходни, јер то је само била сабласт.  

Данас то је проблем Београда, који је још запао у криминализацију и примитивизацију са оваквом друштвеном структуром какву има и елитом. При том уопште неразумевајући шта то значи национално уједињење елите. Зато никад краја недореченим духовима, склоним стратегијама пропасти, јер Београд је формално престоница Срба, а да то није, суштински давно прекинувши националне везе, те тим са културом, јер ни нема неке друге до националне културе – нема универзалне, него увек припадају народу и сасвим јасном месту који се и прстом на карти може показати (неће бити да има 4 Атине, 4 Рима). Док  национално јединство елите, увек има два нивоа, која обезбеђују трајање места: национале друштвене уговоре који отвара друштво за сарадњу (иначе што би још Хобс рекао следи побуна, неспособност и пропаст) и методолошки национализам, којим штите заједнички глобално своје интересе, штитећи место (уз све приче да су са местом живота глобалистички богаташи и по томе интернационални, није тачно, истраживања потврђују, они су национални и то остају, и Британци и Немци итд, чинећи стационарни сталеж у својим државама). Како год, одавно влада несналажење српске елите, тако ни подмладак у Београду генерацијама није васпитаван са разумевањем или макар у кључу националне културе и духа, да би се то могло сад напрасно надоместити у главама данас одавно одраслих људи и њиховим осећањима, који увелико имају унуке. При томе, српска комунистичка елита остајући у свом мехуру то није учинила ни онда док је подмладак Загреба, или, Љубљане  60-их прошлог века био неупоредиво развијан од породице, преко школе до својих друштава у јасном националном индентитету, иако је још по ондашњим истраживањима било добро познато. Београд је самозадовољно тонуо у интерегнум не места намиривања интереса и његове испразне нарације, уз које какве Латинке, Констатиновиће наспрам Ђурића и још више оних који су остали безимени јер их је систем одмах прождирао. Тако да ће тек да нас кошта у све чешћим сусретима са глобализмом, то што српска елита није достигла национално уједињење, самим тим ни друштвена структура самоеволутивни квалитет (није довољно да само наводни лидер на изборма има национални педигре, а остали иза раде по старом – ту смо песму отпевали).   

Насловна: „Red Giant“, by Nikolai Nedbaylo