Сећам се времена кад је комшија Србин комшији Србину на саучешће ишао за сваку пропалу овцу, а о кравама и воловима да не говорим. Кад се испод стрехе за кишна времена, или поред кућа за лепа времена скупљали да потеше и кажу коју реч охрабрења.
Сећам се времена кад кућа изгуби домаћина, е то се препричавало у десет села и честити и људи су помоћ нудили, како се говорило остатку, да се кућа не ископа. Сећам се, прве године кад се црн барјак на кућу метне, сви су долазили и мало и велико да на мобу за ту годину све покосе пожњу поваде и угаре, е да би се чељад прехранила.
Сећам се времена кад је јасно сунце на истоку изгревало и благо на западу залазило. И кад су и пчеле, и мрави, и скакавци, и жабе били другови и познаници, а не инсекти и жгадија. Сећам се времена кад се лисица селом находила, а нико баш је није смртно терао и кад се преко неба орао вијао, а народ га само виком опомињао.
Сећам се времена кад су ти људи, које затекнеш рођењем у селу, за мене били и дивови и епски јунаци и помало и намћори, касније понеки и књижевни јунак, али све у свему могао сам их сатима слушати а да не трепнем, необријане , поцепане и искрпљене, без школе речити и нараторски моћни. И што се више сећам, стварност ме плаши, стварност ме једи и сам Бог зна колико желим да се види мој траг у следећем снегу.
„Ово је написао мој умни друг Милинко Алексић, један од последњих Срба у Србији“.
Насловна – Ефим Волков, „Село“
Tada smo bili ljudi,ali smo već dugo neljudi.