Најбоље српско поколење

Данашње поколење Срба је најхрабрије поколење од кад постојимо. Ми можемо да поднесемо све: и ропство, и беду, и да нам ћерке буду старлете, и да нас воде кловнови, и да нам отимају децу из породилишта, и свакојаке глобе…Наши стари нису могли да издрже оно што ми можемо, мрзак им је био ропски лебац, ћерке нису могле, ни код оваца, да се осамљују са момцима; од своје сиротиње су одвајали за оружје, а не за луксуз, јер су знали, иaко неке школе имали нису, да си слободан само док држиш пушку у руци.

Ми се савијамо пред жовијалним, театралиним ликовима, којима би наши дедови напунили дупе опанцима и немамо ништа против да нас ма ко окупира, само ако ће отворити још један шопинг мол у нашем граду. Још само мало, једна деценија, и савијаћемо се пре додира, што би рекао бесмртни Андрић. Наши стари су, по цену страшног рата са Немцима, пред којима је клечала читава Европа, викали „Боље гроб, него роб“; обрнуто-то је гесло наше савремене демократије. Велики српски патријарх, Гаврило Дожић, Морачанин, је са Радио Београда, 6. априла 1941. поручио Србима: „Сагнимо се пред Господом и усправимо се пред људима“. Шта смо од тога, данас, упамтили? Баш зато што смо у стању да веру носимо само на устима и што се повијамо пред сваким педерчићем из ЕУ, ми смо најјаче српско поколење.

Када су аустроугарски парламентарци 1914. године тражили од генерала Михајла Живковића, команданта Одбране Београда, да преда град, одговорио им је: „Београд не предајем, дођите и узмите га“. Ми предадосмо не само Београд, него приде и дедове и унуке, без опаљеног метка. Бити роб, кад те неко нападне и оружјем покори, није таква несрећа, као кад сам скинеш гаће и и окренеш леђа окупатору. У првом случају, и он те поштује, у другом има само нападе гађења кад баци поглед на тебе.

Наше ћерке и наши синови своје бојеве бију пред бакнкоматима, у риалитијима, по клубовима и козметичким салонима…Нација дрхти хоће ли нека старлета, или манекенка показати међуножје, а што се у понедељак потапа ваљевска Грачаница, није важно. Продадосмо век за дан.

Римски цар Калигула је, кад је испражњена државна благајна, наредио сенаторима да доведу ћерке и жене у државни куплерај, да се тако пуни буџет. Само су двојица, од триста сенатора, одбила. Такви сенатори су наши савременици. Или ми њихови, свеједно. Част и образ су данас роба, као и свака друга, са окаченом етикетом, на којој пише цена. Сезонски попусти се подразумевају.

Виљем Пруски је имао гесло: „Извршавати, а не мислити“. Илузија поправљача света је да ће некад нешто доказати оним припадницима наше нације, који су потонули у корупцију, риалитије, шпанске серије, који клече пред банкоматима и којима је банковна картица заменила чланску карту библиотеке. Од та посла нема ништа. Дакле, нема објашњавања и убеђивања, већ наметања. Кад би један водник сваком војнику морао да објашњава наредбу, до подне не би ни кревете наместили. Уместо дебате, која је стална у јавном простору, мора да се успостави ауторитет, који неће да дангуби објашњавајући сваком све. Да је мој прадед, Милорад, који је имао тридесеторо чељади под кровом, морао сваком да објасни зашто баш он мора да чува овце, а не неко други, цркли би од глади за шест месеци.

Право да свако нешто може да каже, није најбољи разлог да овај то и ради или, што би рекао Бернард Шо: „Боље је ћутатии оставити друге да верују да сте паметни, него проговорити и отклонити сумњу“. Највећи број људи прича приче само зато што има право да то ради и, кад прича, понавља оно што га је телевизија научила и баш у томе види своју слободу. Има ли веће будалаштине?

Нама, унутрашње, још влада просветитељство, вера да се човек да „освестити“ и научити. Мит о једнакости остаје и даље само мит: нисмо сви једнако лепи, једнако паметни, једнако способни, једнако здрави, те се не може на свакога „накалемити“ све. Ко разуме, разуме, ко не разуме, ни не мора, само нека ћути и нека слуша. Бити паметан није обавеза, него дар с Небеса.

Ропске ланце може да раскине само онај ко их види; ко верује да је слободан усред окупације, тај не заслужује ни да се пита, ни да се саслуша. Поготову то не заслужују капои, ови наши, који нас за паре потказују окупатору. Ропство, оно добровољно, рађа декаденцију, јер је она природан одговор на неприродну појаву. Како да пристанеш на ропство, а останеш нормалан? Неће то једно с другим.

Паметном, каже народ, савет не треба, а будали не користи, те и ја рачунам да ово пишем за оне који би, и без мене, схватили. Не пишем да би некоме отворио очи, већ да се пребројимо, да се сретнемо и да видимо да нико од нас није сам, као што му изгледа кад гледа у телевизијску септичку јаму. За капое, који ове ствари прате и читају, веће муке нема, него да нас виде на гомили. Није ни важно да сви будемо истомишљеници, већ више „истоосећајници“ (извините на трапавом изразу), јер се велики подвизи и не изводе на политичким платформама, већ долазе из срца. Звучи банално и хиљадама је пута речено – највеће истине су истине срца, а не ума, јер се за ове прве умире, чак и ако нису чињенично тачне, а ове друге се бране само новим и новим истинама.

Ја и даље верујем да ћемо стајати на Морави и кад од Њујорка само пепео остане и то је моја истина срца. Немам разлоге да тако мислим, али – као што каже Душко Радовић – „Они који сумњају су чешће у праву, али они који верују су створили све“. Кад год смо збуњени, кад не знамо како да поступимо, кад смо уплашени, само помислимо шта би и како би урадио неки наш деда и одмах ћемо видети пут. Гробови су једино што светли у ноћи, ко уме да види.

Објављено 30. августа 2015. на порталу ИН4С

http://www.in4s.net/najbolje-srpsko-pokoljenje/