Народе мој!!!

Српски народе!

Издан си од свог вођства, заборављен од своје цркве, напуштен од своје интелигенције, омражен и омаловажен од једног дела свог младог нараштаја; оглашен си за балканско смеће и крвожедну хорду, просту и примитивну, којој ни једна казна није велика, нити довољна.

Окружен си народима који ти одавно раде о глави и чији је сам основ постојања мржња према теби и глад за твојим тлом. Твоја армија је уништена, а домало ће се, кад најамничка постане, и против тебе окренути. Сам појам да се има шта чувати и бранити, да се има ради чега борити и опстајати, убијају у теби. Дај све, дај одмах! – али не само то: дај без протеста, чак и без речи.

Можеш скапати од глади, можеш се смањивати из дана у дан, из године у годину, твоја црква неће главу на то окренути. Нема те твоје несреће и пропасти, тог сиромаштва и беде, који ће натерати твоју цркву да дигне глас. Још горе: ако си све то, а још и очајан и безутешан, твоја интелигенција, коју си о својој муци школовао, огласиће те за простог и примитивног и окренуће главу од тебе.

Заборавио си, народе мој, своју историју. Не ону школску и хронолошку, њу никада ниси ни знао, него си смисао њен заборавио; заборавио си куда и зашто идеш. Твоји племенски тотеми су предмет спрдње, твоја најдубља метафизика предмет подсмеха. Предат си Мамону и препуштена ти је једино одлука хоћеш ли му се клањати, или ћеш се, згрожен и уплашен, налити алкохолом и седативима.

Воде те пајаци и мрзитељи твоји. Као алтернативу пајацима, нуде ти се кловнови и сви, и они први, и ови други, као на пијаци, извикују своју робу, нуде се као курве и, као курве, очекују да наплате своје услуге. Бесрамно те лажу и краду и то још имају петљу да зову твојом срећном садашњицом и такви, лажљиви и лакоми, обећавају да ће те одвести у светлу будућност.

Сам си, народе мој. Сам у свету, сам у Космосу. Остављен си да скапаш на ђубришту историје и дишеш још само зато што се од тебе још има шта узети и опљачкати. А и кад скапаш, твоје вође и твоји непријатељи ће још на твом лешу зарађивати. Делиће твоју земљу, твоје тле, које си крвљу и знојем натапао вековима. И мртав ћеш им пунити џепове.

Одрекао си се рађања и трајања. Нагонски одбијаш да рађаш робље и слуге. Инстинкт ти говори да је, у Врлом, Новом Свету који долази, теби намењена улога парије и фелаха. Нећеш и не умеш да будеш роб и слуга, а немаш више снаге и воље да то не будеш. Живот се угасио у теби, па се гаси и око тебе. Умиреш под заглушном буком медија, у тихом шуму компјутера и на радост својих суседа. Живот и борба су, у дубини својој, једно и исто; угаси ли се воља за борбом, гаси се и живот сам.

Подлегао си чаробном сјају градова и трампио си слободу на слободној земљи за служење и људску беду у саркофазима од бетона и челика. Сведен си на ниво хранљиве подлоге за биљку србождера, која је оличена у твојој свеколикој политичкој елити, која је, да се Власи не сете, поделила себи улоге власти и опозиције.

Сит си, српски народе, политике, власти, сит си избора,  победника који губе, губитника који добијају, а и једни, и други, добију четвртину твојих гласова. Сит си беде, јада сваке врсте, сит си цркве, која се одвојила и од Бога, и од тебе. Згрожен си оволиким злом и оволиком Лажју која те паралише и баца у безнађе. Уморан си од историје, уморан од политике; твоја метафизика је угњечена и унижена оним што је материјално и економско. Твоја власт, твоја опозиција, твоја црква и интелигенција воде тихи грађански рат против тебе. У теби се, испод кошмара душевних јада, јавља глад за метафизоком; доста ти је реформи, доста проблема, а гладан си тајне. И чуда.

И чудо ће се догодити.

Нећеш пропасти, мој народе. Испод летаргичне површине, већ данас реже твоја неисцрпна животна снага, с којом, и помоћу које, трајеш на Моравама од памтивека. Пробудићеш се, као из ружног сна, и збрисати лажне пророке и лажне месије, протераћеш трговце из храма, збацити све наслаге којим те је притснуо туђи, касни и болесни свет. Усправићеш се поново. Није ово прва мука којом те шиба живот, није ни последња. Долазе нова покољења која нису спремна да носе јарам и која се неће, као ми данас, пригнути пред силом и дати веру за вечеру.

И то што смо сами, народе мој, наша је највећа снага. Не уздајмо се ни у кога; на Западу немамо никога, а на Истоку имамо Русију, али наше мишљење и делање мора бити такво као да Русије на свету нема. Када су се наши дедови на Турке дизали, нису знали има ли Русије на свету. Хоће она, али често ни сама себи помоћи не може.

Из ових година потпуног расапа државе и нације, родило се и нешто добро: пале су маске. Одроди, конвертити, мрзитељи нашег рода и трговци вером и нацијом су скинули маске и показали своје лице. Лакше је борити се када се зна против кога. Брзо праштање и лако заборављање није нешто на шта ће наши непријатељи моћи да рачунају. Не више.

Изгубили смо, дакле, војску, цркву, националну интелигенцију, немамо вођство, угрожена нам је и сама породица, слуђени смо, изгубљени, растрзани између многих лажних пророка, али, ни сада нисмо без ичега: имамо претке, имамо Бога, са којим умемо и без посредништва цркве, имамо вољу за борбом и опстанком, из које ће се родити нова војска и ново витештво. Ни 1804-те, ни 1815-те нисмо имали никога и ништа, па смо се опет усправили. Из хаоса и крви родило се и вођство, и следбеништво. И опет ће. Увек смо се дизали из мрака и из ништавила, никад нам ништа на тањиру није дато и нико нам ништа није дао. На прагу смо да то схватимо.

Доба у коме живимо је доба највећих лажи које су икада изговрене; то је доба у коме речи лете, а не значе ништа; свима је на устима мир, а ратова има изобилно и тек ће их бити. Поверовали смо у лажи, у обећања, удаљили смо се од стварности, препустили смо да нам судбину одређују други и сада сносимо последице. Ко год одрекне стварност у корист замишљеног, ко у бајке поверује, мора да плати цену. И ми је плаћамо.

Ипак, да би се један тврд, упоран народ, који се стотинама година одржао на висинама историје, збрисао са лица земље, треба много више од америчких бомбардера, више од марионетских влада, више од крвожедних суседа. Ако ово доба издржимо, родићемо се поново и то тако силно да више нећемо судбину сносити, него ћемо народима око нас судбина бити. Ми, који данас живимо, то доба нећемо дочекати; оно је за добар век пред нама, али ће доћи сигурно. Бог и наша миленарна животна снага ће нам предати наше непријатеље у руке. Пред нама су зла времена, можда и гора од ових која смо већ видели и наша деца и унуци ће многа искушења проћи, али ће дочекати поновно рођење. Од виталне је важности да искушења која следе дочекамо спремни, а то значи да на унутрашњем плану историјски ограничимо оне међу нама који разарају национално и државно ткиво. И то без дебате и великих прича. Отпадници од нације се не могу победити никаквим демократским средствима, већ само репресијом.

Ако је, из неког разлога који ја не могу да видим, писано да пропаднемо као народ, зар није боље да још једном, као толико пута до сада, ставимо све на коцку и дигнемо се, као пламен са пепела, и потом згаснемо заувек, него да догоревамо и гасимо се у мукама?

Будућност припада онима који су пунији себе, спремнији на борбу и подвиг, онима који су самосвеснији и, изнад свега, готови на жртву. Ако то нисмо ми, мој народе, ја не знам ко је.

01. 01. 2012.