Поета, естета, критичар, есејиста, преводилац… Након Првог светског рата био је огорчен зато што је држава дала својеврсну аболицију и опроштај онима који су током рата сарађивали са окупатором, док је војска прелазила преко албанских гудура… Он наду није губио. И он је учествовао у Великом рату, али је због болести отпуштен кући. Током окупације живео је у Ваљеву са женом и двоје мале деце код њене родбине. Због једног говора који је одржао на збору 1917. у Ваљеву интерниран је у логор у Болдогасоњ, а потом у Нежидер…
Поред Симе, у њему су били заточени и научник Милутин Миланковић, новинар Крста Цицварић, сликар Марко Мурат, архитекте Јован Илкић и Јелисавета Начић, као и многи други.
Следи Симино тзв. “Заборављено писмо фронту”:
“Драги саборци, ученици, хероји… Драга браћо, синови српски. Стојте смело сад. Пред лицем непријатеља, душмана који не желе да виде уједињену, јаку Србију. Србију којој жртву своју придајемо, потпуно одједнако. Од најсиромашнијег чобанина до најбогатијег чиновника. Своју послушност, младост. Своје животе очекујући нита заузврат.
Леђа сте окренули топлим креветима и женама вашим. Снажна прса и главе у непријатеља уперили. Опанке и чизме у блато зарили. Кивни за бој, спремни за победу. Уздигните сад барјаке. Запевајте гласно. Утерајте страх у кости душмана. Потерај га преко реке, преко брда и равница. Гони га пушком, бајонетом, зубима му пете гризи као пас што своје овце гони. Не дај му мира, јер он теби сигурно неће. Не дај му шансу, јер ће он и за то ускратити. Подмукао је и немилосрдан. Жељан српске крви, српске земље. Као гладан вук, он посматра вашу слободу и отаџбину. Удрите на њега! Удрите свом силом својих славних предака који су као и ви сада стајали као последњи стуб одбране. Као бедем, бедем душа већ предатих богу и срцима нашим на вечно чување. Зато не плашите се, браћо моја, већ срљајте напред! За Србију! У бој часни! У победу!”
У својој Новој пантологији пеленгирике, Винавер, у духу своје пародије, осврће се на Симу речима:
“На место немарног краља песника Јована Дучића дошао је он привремено као регент на престо поезије. Али се убрзо показао као још чудноватији од смењеног владара.
Наиме, он је хтео да обавља свој стари занат и на престолу, а био је члан погребног завода „Палестина“ коме је посветио своје песимистичке стихове (за рекламу завода) „Посмртне Почасти“. И та чудна страст хтела је да нови Регент покопава и сахрањује све своје несретне поданике. Тако је покушао да сахрани Крлежу, чувеног атлету и борца, тврдећи за њега да је велики мештер свију хуља. Крлежа није никако могао да умре у гробу, као онај Аполинеров чаробник и мрачна шума југословенске поезије је одјекивала од његових рапсодија и симфонија. Па је Регент Симеон хтео сахранити Црњанског, тврдећи да нико није видео Суматре ни Итаке, и ако се ова два острва налазе у свакој географији. Црњански је насилно (у „Мисли“) сахрањен и због тога је сва Суматра зацветала црним цветовима, у знак протеста…..“
Послушајте емисију. Аутор и водитељ: Александра Миленковић.
