facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Стални изазов Исусове „добре вести“ (део први)

Ненад Ћурковић: Стални изазов Исусове „добре вести“ (део први)

„Исус је трајни узор.“ 

Жак Елил

 

У расправама o Исусовом „животу и делу“ највећа пажња се посвећује дилеми да ли је Он Месија (грч. Христос), чиме се заобилази питање да ли је стварно постојао. Првом недоумицом се превазилази (и уклања) ова друга (далеко важнија) и тако посредно постиже сагласност да је Исус историјска личност, а не (евентуално) измишљени лик и да јеванђеља описују конкретну особу „од крви и меса“, ни у ком случају књижевног јунака насталог у машти старојеврејских мудраца.

За хришћане је од пресудног значаја да је Исус стварно постојао. Хришћанство није само религија књиге, као што је то ислам. И друго, да је Његово телесно ускрсниће догађај који се заиста одиграо.

Вера у Исусово ускрснуће темељ је хришћанства. 

Не може се заобићи најважнија дилема (поред оне, да ли је стварно постојао), а која гласи: или је Исус телесно ускрснуо и победио смрт, или није?

Хришћани у том погледу немају никакву сумњу. Они чврсто верују да је Исус заиста постојао и после своје физичке смрти телесно ускрснуо.

То су две основне и „безусловне чињенице“ хришћанске религије.

Они који имају резерву макар према једној од њих, не могу се назвати хришћанима.

 

Без обзира да ли је стварна (историјска) личност, или само творевина древне јеврејске књижевности, гледано у целини, онако како је описан у Новом завету, Исус је јединствена појава. 

Као што је нагласио швајцарски (каталички) теолог Ханс Кунг, Исус се разликовао од других „оснивача религија“: Мојсија, Буде, Конфучија, Мухамеда… 

Код Њега је све другачије (порекло, живот, учење, деловање, смрт), али треба поставити једно такође важно, додатно питање: да ли је и Исус (какав је приказан у Јеванђељима) био оснивач религије, или само онај који нам је пренео „добру вест“? 

Исусова „добра вест“ је осуђивала сваки облик идолатрије. Позивала је на борбу против идолопоклонства, одн. одбацивање кумира, фетиша, политичких трендова, па тако и религије, као својеврсног облика идолатрије.

Најгора издаја Исуса била је претварање Његове Речи у хришћанску религију. 

Ханс Кунг наглашава да Исус није био син краља (као Буда), нити се образовао на двору (као Мојсије), није био филозоф и реформатор друштва (као Конфучије), ни богати трговац и освајач (као Мухамед). 

Као син сиромашног тесара, био је безначајан по свом пореклу и баш зато је у својој величини још загонетнији.

Исусова Реч није религијски систем, нити је закон, најмање некаква теорија. Он није мудровао. Није компликовао ствари, нити се колебао. Приказан је као једноставан човек, који делује пре свега личним примером. Људима се обраћао непосредно. Говорио је мало и просто, језиком који су сви разумели. 

„Исус је (…) размишљао на митски начин, у метафорама и у том смислу је један од највећих песника света“ (Хорхе Луис Борхес).

Судећи према јеванђељима, Исусова „добра вест“ у суштини нема метафизички, него историјски карактер. Он је много мање „загледан у небо“, а далеко више окренут свакодневном животу и измени међуљудских односа.

Насупрот ономе што се обично мисли, Исусово деловање је приказано као световна пракса, стварање историје, јер је живот изван историје живот у духовном сиромаштву. Без тога су трансцендентни узлети само сурогати.

Исус није захтевао безусловно поштовање писаног закона (као Мојсије), нити повлачење из друштва и усамљеничко аскетско понирање у сопствену унутрашњост (као Буда), нити је заговарао обнову традиционалног морала и етаблирање друштва према „вечном закону света” (као Конфучије), нити је насилно ширио веру, борбом против неверника и успостављао теократску државу (као Мухамед).

У том смислу, Исус је изузетан.  

Одбацивао је власт, међутим није био револуционар; није моралисао, али није ни ћутао. Његови поступци, као провокативни и изазивачки, били би неприхватљиви свим поменутим оснивачима религија, што су уосталом – према сведочењу јеванђелиста – потврдили (тадашњи) јерусалимски свештеници, седукеји и фарисеји, као и зилоти, фанатични јеврејски борци за ослобођење од римске власти. 

Исус није био пример ни за шта што је до тада био уобичајен животни став. 

У свом времену, Он је уникатна појава, а то је остао и до данас. 

Описан је као отеловљење Божанске Целине, као неподељена и хармонична особа, јединственог и до тада невиђеног начина понашања, које превазилази уобичајен модел живота и представља врхунац човековог постојања на Земљи. 

Он је највиши пример целовитости, егзистенције која се издиже изнад безбедног, баналног и прозаичног преживљавања, у којем се (по сваку цену) избегава неизвесност и ризик смрти. 

Међутим, то тада, као и сада, готово да није схваћено.

Реконструкција Исусовог „историјског лика“, указује да се начин на који је приказиван мењао у складу с временом. Представљан је различито, у зависности од оног аспекта његове личности који је у том тренутку посебно истицан. Тако је – већ према потреби тумача – био означен као чаробњак, галилејски рабин, Јеврејин, маргиналац, копиле, шифра, кумрански дисидент, сретно ожењен човек (жена Марија Магдалена) и отац (у једној варијанти једне ћерке, а у другој и неколико синова), затим као разбојник, страствени правоверник (чак и зилот), противник храмског култа, и сасвим поуздано – свештенства. 

Једно је сигурно, Исус је био бунтовник, који је својим поступцима, делима и проповедима дошао у сукоб са тадашњим владајућим (црквеним) поретком. 

Најпровокативнији је био Његов однос према свештеницима у храму, онима који су се политички компромитовали. Исусова критика религиозности и црквене власти, исувише радикална, разобличавала је „фарисејство“, опортунизам и лицемерје свештенства. 

Његово лечење болесних и оживљавање мртвих, било је сумњиво и превише харизматично. Исувише комотан био је Исусов однос према тадашњим религијским законима, сабату и прописима о чистоћи и храни. Више него скандалозно солидарисање с онима који тада нису, или једва да су били вредни поштовања, са болесним (и лепрозним), убогим људима, онима који су „сиромашни духом“, са безбожницима, презреним и одбаченим пуком, са женама и децом… 

Био је на страни потлачених, а против угњетача. Недовољно „религиозно и политички коректан“, разобличавао је – као неприхватљив – сваки облик доминације. 

Бога је називао „Оцем“, стављајући до знања да се Бог не понаша као господар, који намеће људима своју вољу, нити их сматра нижим од себе. 

Однос између Њега („Сина Божијег“) и Његовог Бога („Оца“) није био хијерархијски. Он и Отац су били Једно (Целина).  

Размишљајући у категоријама неједнакости, супарништва, надмоћи, поробљавања и потчињености, свештеници су Исуса, због оваквог става, оптужили да се изједначава с Богом. 

Нису узимали у обзир, мада су претходно пророци позивали на живот у савезу с Богом, да би Исус могао бити Бог, на основу  јединства са својим „Оцем“ и да је позив сваког човека да буде то исто – Богочовек. 

 Превиђали су најважнију ствар, да највиши степен сличности човека и Бога није дух, него љубав (саосећање, нежност, оданост, великодушност, несебичост…).

Исусов Бог-Отац делује тако што говори. Реч је крхка и зато Он није никаква свемоћна сила. 

Бог човеку не даје моћ да надјача  јаке, него снагу да невоље које га задесе издржи, да може “на страшном месту постојати”, да своју слабост савлада и слабима помогне.

Увек је ту када је човеку тешко, и у сваком тренутку зна како му је. У најстрашнијим ситуацијама, када страда због правде и истине,  Бог саосећа са њим, и пружа му подршку да и највеће муке издржи до краја.

Исус није имао слуха за речи великог свештеника. Слушао је глас народа.

Пажљивији је био према преступницима, цариницима, грешницима, онима који су били презрени, него према примерним верницима, религиозним конформистима и свима који су се етаблирали.

Такав став, до тада невиђен, био је озбиљан изазов за религиозни систем и друштвени поредак, за његове представнике, пре свега, владајућу свештеничку хијерархију.

Уздизао је живот изнад свих (људских) закона, и оних религиозних, јер се на тај начин не могу да успоставе правда и мир. 

Правда и мир су постојали у свету само у једном тренутку  – испољени у идеалном облику – у Његовој личности.

Истеривање трговаца из храма
Истеривање трговаца из храма

Трпељив према неверницима, супротстављао се свештеницима опседнутим влашћу. Осуђивао их је због њихових световних (материјалистичких) амбиција, тежње ка економској и политичкој моћи, и снисходљивог лицемерја.

Свештеници су своје понашање моралистички оправдавли, а сваки приговор осуђивали као „богохуљење“. 

Његова протестна акција против трговине у јерусалимском храму била је несумњиво неопростива провокација, која је довела до тога да га они, штитећи свој привилегован свештенички положај, означе као „учитеља заблуде“, „псеудо-пророка“ и „богохулника“.  

Исус није био ништа од тога, као што није био ни револуционарни вођа, који спроводи одређени политички програм. Упркос томе, римска власт га је – под притиском свештеника – осудила на смрт као бунтовника, „државног непријатеља“, „лажног пророка“ који заводи народ како би га (наводно) окренуо против постојећег друштвеног поретка.

Исус умире на крсту као убог и немоћан људски створ, претходно издан и прећутан од својих ученика и следбеника, наружен и исмејан од противника, одбачен од свих, на крају (у једном тренутку) са осећајем да је напуштен и од Бога.   

Док су Буда, Конфучије, Мојсије и пророк Мухамед, у позним годинама мирно склопили очи, Исус умире као тридесетогдишњак, саблажњиво, осуђен на ужасну казну разапињања на крст, којом су Римљани кажњавали политичке побуњенике и робове, оне који нису били римски грађани.

Исус није хтео да код људи изазове страхопоштовање, него побуди саосећање, покаже им својим примером шта значе нежност, оданост, великодушност, несебичост, пожртвованост и открије колика је њихова снага, како је силна и срчана очинска и братска љубав, да би их на тај начин „искупио“, односно, ослободио страха од смрти, којим они себи ускраћују слободу.  

И то је скривена порука распећа.

Иако распет, Исус није „поражен“, нити је „победио“. У Његовом случају ове категорије не важе. У својој целовитости и хармоничности, Он је изван свих дуализама и такви заључци су погрешни.

Исус није желео премоћ, него да стекне “браћу“, да својим бићем и сопственом жртвом привуче људе к себи, а не да их магијски очара и (масовно) покори. Хтео је да их гане и нежношћу код њих изазове саосећање (великодушност).  

Одрекао се власти над њима, да би га добровољно пратили у Његовој тежњи за пуноћом постојања, не да стекне следбенике по вери, него браћу по искупљењу и поверењу.

 

У својој понизности, Исус није хтео да спречи то што га снаћи на крају. Зато, готово спокојно прихвата оно што је сматрао неизбежним.  Негативна конотација речи „понизан“, многе наводи на закључак да је реч о слабој и пасивној особи, обруканом човеку, слабићу који избегава сукобе, (и) који се себе стиди. 

Такав став је погрешан.

Понизност не искључује самопоуздање и самопоштовање, реално сагледавање ствари, јасну свест о сопственој улози у свету и односу са другим људима.  Понизан човек се никада не поставља у центар, нити на прво место, јер увек има у виду интерес свих. Скромност не мора обавезно бити израз унутрашње понизности. Многи глуме скромност када процене да им се то (више) исплати.

Исус је био понизан и (из понизности) истински скроман. Скромност увек узима у обзир и интерес ближњих, јер људи треба да стоје усред живота, а не једни насупрот других. 

Исус је дошао да их поново окупи, повеже у заједницу, како би опет између себе успоставили братске односе, сада поверењем у једног Бога, који се према њима односи као нежан и добродушан Отац и све их – без разлике – прихвата као своју децу. 

Исусова молитва гласи: „Оче наш“, а не „Оче мој“.

Ситуација других људи (као и она у природи) одражава се и на сваког појединачно. Када је свима добро, и ако је целокупно окружење такво, онда је свакоме добро. У супротном, важи супротно, чак и када то на први поглед не изгледа тако.

У складу са тим, Исус је људе позивао у живот, активну заједницу засновану на братству.

Бог се “јавља” (Његов глас се чује) само онда када се људи међу собом односе непосредно и братски. Према томе, не треба да чуди што је данас Бог све мање у видокругу секулатизованог и индивидуализованог човека. 

Саможивим (себичним) односом према другима и природи која га окружује, савремени човек више није у стању да пронађе Бога у свом срцу. Не налази га, не зато што Њега нема, или што се вешто сакрио, него због тога што су људи постали испразани и бесмислени, потпуно дезоријентисани.  

„Царство Божије“ је у човеку. Оно је „стање срца“, а не нешто што се налази изнад земаљског живота, негде „на небу“ и после његове телесне смрти. 

 „Срце“ није физиолошки орган, него унутрашња енергија и ведрина што избија из човекових груди, животна радост која из њега зрачи и управља његовим поступцима. 

Живот је трагичан и не може се поправити уживањем (луксузом, потрошњом), нити поседовањем, што је само један облик господарења, власти над стварима, приватног власништва које све своди на објект (пуко средство).

Треба бити скроман. 

Бити је изнад имати. Мистика је изнад магије.

Библија не инсистира на човековим натприродним моћима (на магијском), него на карактерној (мистичној) сличности с Богом, као људској (богочовечанској) суштини. Врлина (светост) је изнад чудеса (магије спектакла).

Прва порука мистике гласи: буди скроман, па још скромнији. Буди у складу са собом и све усклађенији. Не тежи „великим стварима“, да будеш већи од себе.

Задовољи се малим, обичним, простим, једноставним.

Одбаци магијско и спектакуларно.  

Човекова „светост“ није у магијском чињењу чуда, него животу испуњеном врлином. Светитељи се по томе препознају. Зато Исус, осим неких почетних „чинова из љубави“ (исцељења и подизања из мртвих), касније не чини чуда да не би саблазнио светину.

Чуда су за невернике, а не за оне који истински верују. 

Тајна је изнад магије, као и врлина, која потиче из Тајне.

 

Многи светитељи нису у животу чинили чуда, него су живели „као анђели“. Њихов живот је био божанствен, магичан(чудесан), мистички, а не магијски.

Човек је безбедан само онда када му је осигуран не живот, него биће.

Зато је и трагичан живот далеко изнад успешног преживљавања.  Уосталом, живот (у суштини) и јесте трагичан, а успешно преживљавање – препуштање јефтиним илузијама.

Наша сигурност је ствар метафизике, а не магије. Она потиче из дубине унутрашњег живота, а не његових спектакуларних (спољашњих) манифестација.

Магија пружа извесност преживљавања, али не и унутрашњу сигурност; мистика обезбеђује унутрашњу сигурност, међутим нуди неизвесност (као бескрајни извор животних могућности).  

Магија подстиче самовољу (саможивост), а мистика слободу (савесност).

Човек је истински слободан када не не тражи „велике ствари“ које, као такве, упадају свима у очи и задовољан је малим, обичним, простим, једноставним, јер праве ствари и не могу бити веће од тога. 

Не треба да тежи ономе што је веће њега, магијском и спектакуларном. То га само заводи и скреће на странпутицу.

Истински живот је у „обичној обичности“.

Човек не треба да тежи доминацији над другима, нити да гуши себе својим (сопственим) фантазмима, личном сујетом. 

Тежња ка доминацији све подређује. И оне најдоминантније. Све подјармљује моћи као таквој, као идолу којем се свако поданички клања, пред којом се покорно савија.

У тежњи да буде „људска величина“, да се уздигне што више у друштвеној хијерархији, човек пада све ниже. У жељи да буде већи него што јесте, постаје мањи од себе. А свако треба да буде то што је, „онакав кавим га је Бог дао“.

Свет истинског постојања је изнад поседовања. И изнад тога да се стекне првенство. Зато Исус себи додељује „последње место“.

Зло долази од људи заокупљених собом, својим друштвеним положајем и материјалним богатством.

Бити је изнад имати, јер имати ускраћује бити. Зато гомила није била у стању да у Исусу види ништа друго него „пробисвета“ и „лажног Месију“. 

Свет (истинског) постојања је изнад поседовања (богатства и власти), што једва да некоме допире до свести. Одувек је било тако, да би данас бездушност стицања моћи добила крајње деструктивне размере.

Угледајући се на Христа, у садашњем времену свеопште комерцијализације и потпуног оспољења људских „вредности“,  његови следбеници не смеју допустити код њих превлада похлепа за новцем и друштвеним престижом, нити да се одушевљавају људима на власти. 

У овом декадентном времену саможивости и обезвређивања свега што је племенито, када – обузети конзумеризмом – сви необуздано теже (искључиво) луксузу и уживању, они који се угледају на Христа не смеју подлећи најнижим нагонима, дозволити себи да се препусте вулгарним поривима и поводе за приземним задовољствима. 

Човек није ограничен толико интелектуално, колико емотивно и етички. 

Проблем његовог раста је проблем људског карактера, а не интелекта, јер човеков раст – његово снажење – није у гомилању интелектуалног капитала, с идејом да је знање моћ, него је ослобађање од илузорних представа, пре свега илузије о моћи (доминације), као водећег “животног принципа”.

 

Сада, када се вредност појединца мери материјалним успехом, Исусови следбеници треба да се заузму за достојанство слабих, “непродуктивних” и сиромашних, подчињених и експлоатисаних.

Ослободити ближње зле судбине сиромаштва је њихов најпречи и основни друштвени задатак. 

То је једна од најважнијих порука Исусове „добре вести“.

Насупрот томе, вера у спасење после смрти, коју проповеда хришћанска религија, је културна форма угњетавања сиромашних, којих је највише на свету. 

И Исус је био сиромашан. Зато, у сваком сиромаху треба видети (и) Исуса. Угледати се на Христа значи подржати их у настојању да поправе свој друштвени положај и томе дати свој допринос. 

Све друго је лажно и лицемерно.

Није довољна вера, потребна су дела. Она су битна. Не само урадити нешто „добро“, него учинити то из љубави, јер од тога шта људи раде важније је шта заиста јесу. 

Ако је човек праведан, све што ради је праведно, ма како то споља изгледало. 

Није довољно бити само „добар човек“. Треба се посветити. Светост није у примерном понашању, него у истинском (целовитом) постојању. Нешто је заиста „добро“, само уколико је учињено из љубави.

У томе је и разлика између „доброг“ и посвећеног човека. 

Што није урађено из позиције целовитог постојања (живота у Истини), од тога ништа неће бити.

Све зависи од темеља. Какав је основ дела, такво је оно стварно.

Људи (данас) пропадају у ништавило, клањајући се тренутним задовољствима, великим лажима  “малог благостања”, опчињени шареним лажама конзумеризма.

Чoвек стоји само пред једним једним делом, искупљењем, које подразумева најпре лични прображај, добровољну, суштинску измену животног става и начина живота, што може бити једино резултат јасног виђења ствари.

У чиновима искупљења човек дотиче “вечност” у овом свету. То је суштина људског постојања, живота који се живи „изнад живота“ и у томе је једини смисао “вечности”.

Човеков највиши “циљ” треба да буде ослобађање од илузија, уклањање вела сатканог систематским стварањем привида, од лажи којима се служи свака власт, па и црквена.

Суштина јеванђеља је јасно видети и у складу са тим – делати. 

Највећа обмана је моћ, а „искупљење“ је – пре свега – у одрицању од тежње ка моћи (доминацији), неприхватања нељудског односа надређивања и подређивања, садо-мазохистичког механизма власти.

Ђовани Батиста Тијеполо, „Пут на Голготу“, 1749.

Зато што није тежио власти, нити јој се безусловно покоравао, Исус је био и први анархиста.

Исусова „добра вест је у суштини анархистичка.  Он одбацује моћ доминације (власт), мада се обично тврди супротно позивањем на онај добро познати део у Новом завету у којем Исус каже: “Дајте Цезару Цезарево, а Богу Божије“, и ово стандардно тумачи као Његов позив да се власт поштује и уредно плаћа порез.  

Међутим, Исус том изјавом поручује нешто савим друго, да се Цезару остави оно што је његово (нека се он бави сâм собом), а људи окрену Богу, Њему дају „Божије“ (одговоре на Његов позив). То је кретање у сасвим супротном смеру, у правцу анархије (и по цену политичке одмазде, за шта је Исус изванредан пример).

Како је својим животним ставом највећа супротност конформизму и опортунизму, Исус се мора довести у свезу с анархизмом? Пре свега, зато што се остављајући слободу сваком човеку да чини, или не чини, оно што Бог од њега тражи, Исус залагао за слободу сваког појединца, слободно деловање независно од било каквих правних и моралних норми, него по савести и са пуном одговорношћу.

Исус је одбацивао легализам. 

Много касније, Томас Хобс ће (посредно) јасно ставити до знања свим легалистима да су у заблуди,  изјављујући да: „Прво није оно што је праведно, него оно што је наређено“.

Исус није био легалиста, јер је хтео да људи буду слободни.

Поред тога, свако ко се затворио у границе свог тела (и дрхти над њим), није слободан. У тој ситуацији “слобода” је немогућа и на делу је (конформистичка) самовоља, брига искључиво за себе.

Бити заиста слободан не доноси никакву привилегију и не чини животне околности лакшим, него захтева другачији однос према њима. 

Слобода тражи и подразумева жртву.

Исус одбацује (и) хијерархију. Нема ни говора о некаквој Његовој институционалној моћи (ни пророци је никада нису имали), нити помена о правном систему, јер се прави Божији представници нису користили правом (и „законоправилима“).

„Анархизам је – свиђало се то верницима или не и онима који су секуларни –  уверење које је најближе библијској мисли. Прилагодити се свету (служити му) значи препустити се смрти (служити Лукавом), а човек је рођен за Вечни Живот.“

Жак Елил

 

Живот тражи „слабе“ људе, преживљавање (које је ништаван сурогат живота) – јаке.

Христос није био слаб, немоћан, него кротак. Имао је моћ, али ни у једној ситуацији није хтео да је употреби и у томе је био доследан. 

У суштини, Он је храбар (постојан и по цену смрти), али одбојан према спољашњој употреби физичке силе, магији очигледног, уопште према спектакуларним поступцима, којих се одрекао не желећи моћ доминације над људима.

Кроткост је заразна, она привлачи (изазива саосећање), не као немоћно препуштање околностима, него као снага постојаности у њима.

Међутим, ми живимо у цивилизацији која је опчињена онима који су јаки, моћни и доминантни, који имају власт и заступају став да слабе треба згазити.

Масе су тиме залуђене и баш због тога су масе. 

Исусова Реч не уводи у свет дужности и обавеза, него у слободан живот, који (из љубави) одбија да буде (безусловно) покоран власти. 

Исус се не одупире свету, нити му се прилагођава. Не одбија га, али му се ни не препушта. Увек је у отпору према њему (одатле Исусов анархизам). Одупире се на најрадикалнији начин, тако што увек (у свакој ситуацији и сваком тренутку) говори истину и сведочи је својим поступцима.

Naslovna – „Ecce Homo“, Antonio Ciseri, 1891.

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.