Пошта

Да ли сам о овоме већ писао, или не – не знам. Мрзи ме да претурам по архиви, а питање је да ли бих и нашао, јер сам, као сваки аналогни човек у дигиталном свету, доста тога из незнања обрисао.

Догађај о коме пишем десио се пре, ваљда, више од тридесет година. У то време није било мобилних телефона па, кад се ко нађе у граду, а хоће некога да позове, остаје му само да оде до прве телефонске говорнице, или до поште. У то време сам се забављао са девојком која је живела у близини поште у Змај Јовиној улици и, када бих дошао до града, ушао бих у пошту да је назовем.

У пошти, која је радила 24 часа, током читаве године, у то време је обитавао, да не кажем становао, један старац, бескућник, који је себи кревет простирао преко маски радијатора. Нико га није дирао, посебно зими, и старац се прилично одомаћио. Одећу је увек носио исту, без обзира на годишње доба: безбојне панталоне, прљаву мајицу са кратким рукавима и, преко ње, громби капут. На ногама је имао вазда некакве цокуле без пертли. Вукао је са собом и један цегер, зелене боје, из кога су провиривале намирнице које је, ко зна где и како, скупљао по граду. Имао је браду, већ побелелу, са жутим преливима од крџе коју је пушио и заударао је тако страшно да би комотно могао да својим смрадом отера твора из кокошињца.

Могло му је бити између шездесет и седамдесет година. Увек је поред себе имао флашу или пива, или неког отрова, који се, у то време, звао „бренди“, и не знам да ли сам га икад видео да није квалитетно урађен, мада није био од досадних пијанаца, који прихевтавају кога стигну. Вазда је ћутао и гледао пред себе.

Људи су га гледали пре гадљиво, него сажаљиво и гледали су да се поред њега не задржавају дуго. На добацивања („Иди, човече, окупај се“, или „Што га не отерате одавде?“) никад није одговарао, као да их и не чује. Признајем: и сам сам гледао да ухватим ред на говорници која је најдаље од њега била.

Како сам, може бити и две-три  године, био стални посетилац поште, почео сам са старцем да се поздрављам, али само очима, без речи. С времена на време спустио бих поред њега флашу „Јагодинског“ пива. Никад није захвалио и никад се одмах за флашу није ухватио. Повремено би скинуо вунену капу и прошао прстима кроз сасвим ретку, седу косу. Мотао је неки крџу (тада је пушење било дозвољено у свим јавним установама) која је на све мирисала, само не на дуван.

Једног дана, станем у ред иза неког типа. Из разговора схватим да је странац и да зове огласе из новина, тражећи стан у Београду. Српски, међутим, говори очајно и не успева ништа да објасни саговорницима. После петнаестак минута и исто толико покушаја да се споразуме, коначно диже руке и окреће се да крене према излазу.

Први пут чујем глас старца: обраћа се наранџастом странцу на изванредном енглеском језику и објашњава му шта и како треба да каже и уради да се стана докопа. Из разговора схватим да је странац Енглез, који је овде дошао преко неке студентске размене и хоће да студира славистику. Старац му каже да му је факултет ту, стотинак метара од поште и да оде тамо, да оде до деканата и да тражи да му они нађу смештај. У то време су постојала, ако се добро сећам, два студентска дома („Патрис Лумумба“ и „Лола“) који су примали стране студенте и старац му је све то подробно објашњавао.

Енглез приљубио, такорећи, главу уз старчеву главу; не смета му смрад, не смета му крџа што дими, не смета му задах алкохола, који осећам, иако стојим метар од њих. Слуша старца пажљиво, без ма и сенке гађења. Кад му се обраћа, зове га „сер“ и у томе никакве ироније нема. У једном тренутку пита старца: „Где сте тако добро научили енглески, господине“? Старац каже да је, у време рата, отишао у Енглеску, као секретар неког тадашњег министра у избегличкој влади, а да је касније дуго живео у Аустралији. Енглез је учтив и ни мало радознао; не пита га како је, од секретара у влади, стигао до радијатора у пошти. Према старцу се понаша као једнак с једнаким. На крају се учтиво растају са необавезним, тако енглеским „видећемо се“.

Завршим и ја посао у пошти и кренем напоље и том тренутку ми пукне пред очима зашто је Енглеска, једна стена у мору, империја „у којој сунце не залази никада“. Енглезу не смета смрад и не чепрка по туђој биографији. Вековима су научили да, ако хоће да пљачкају свет, морају да се помире с тим да тај свет не мирише као љубичица, али да је корист од пљачке далеко већа од мало штете од смрада. Гледао сам, не једном, како се Срби, у пошти, мрште на смрад старчев, а да су, колико једну или две генерације пре тога, дедови тих истих који се мрште, имали једно једино одело „за петак и за светак“, што народ каже, да су спавали по шталама и да су се купали с мене на уштап.  Наше бекство од смрада и прљавштине је малограђански бег од дедова и порекла. Енглез је тај проблем решио пре више векова.  Нама све смрди, на све нос дижемо, све нам је, бар оно што је наше и што је поред нас, недовољно цивилизовано, недовољно савремено и модерно. Енглези тај проблем немају. Они свет гледају из птичје, а не жабље перспективе, као Срби. Они су део тог света на који сваки српски малограђанин и скоројевић мисли да треба да се угледамо, а Енглез се не угледа ни на кога, он је свој.

Али, Енглез се не мршти на смрад и бескућника зове: „сер“.  Разлог за тако нешто није у меком срцу Енглеза, већ у томе што он безличан, хладан однос види као једини могућ. Исто се понаша и према бескућнику, и према онима који се тог бескућника гаде. Људи су употребљиви, или нису, корисни, или бескорисни, а мало смрада у томе не игра никакву улогу. Бескористан може да се купа у парфемима, али каква хасна од њега?

Енглеска ксенофобичност ни мало не трпи због површних контаката са домороцима, док ми или волимо, или мрзимо, и једно и друго без дистанце.

Неколико месеци доцније, оженио сам се тадашњом девојком и одселио у други крај града, тако да у пошту нисам долазио често. Старца сам видео још неколико пута, а онда се негде изгубио. Захваљујући њему, међутим, почео сам да се интересујем за судбине људи са друштвене маргине и често сам, у глуво доба, одлазио у Драгстор (сада драгстора има на сваком ћошку, али осамдесетих је постојао само један драгстор, онај у Нушићевој, који је радио читаву ноћ и био једина таква продавница у Београду) да попијем туру пива са пијанцима и „пробисветима“, како се тада говорило. Сведочим и ово: било је, међу њима, људи са фантастичним биографијама и натпросечним знањем и образовањем.

Енглеза сам срео још неколико пута, концем Осамдесетих, кад је распад СФРЈ већ почео. Није ме се, наравно, сећао, а ја нисам имао потребу да му објашњавам одакле се знамо. Тада је већ шестарио Југославијом, одлазио час на Косово, час у Словенију и вазда је дрвље и камење бацао на Србију, која је, у његовом тумачењу, била за све крива. Схватио сам да је ту по задатку, што се каже, и постало ми је јасно зашто је, неколико година раније, дошао да студира славистику.