Замислите ситуацију: незадовољни сте стањем у земљи, незадовољни економијом, привредом, националном политиком и решите се, да са групом пријатеља или истомишљеника, направите политичку организацију, у распону од покрета до партије, свеједно. Скоцкате неки статут и програм (потпуно је овде неважно да ли сте лево, десно, у центру, да ли сте либерал или љотићевац – овде анализирамо ваше право и могућност да профилишете некакву политику, односно да трасирате неки пут до решења, онако како ви решење видите).
Све сте направили, ту је нека идеологијица, неко мршаво чланство, неке просторијице које једва плаћате, али ентузијазам не мањка. Ако довољно дуго истрајете у томе што радите и ако нисте потпуни дебил, неки резултат ће се показати. Да сте, при том, и једина група те врсте у држави, успех би био и већи, али на, рецимо, патриотској страни је гужва прилична, па је и идеолошка забуна одговарајућа.
Долазе избори. Долазе свуда, али у Србији некако често и с великим порођајним мукама. Нормално, после исцрпљујућег рада на подизању свести народа и чланства, организација је мршава и добро би јој дошло да се мало поткожи, односно пређе цензус пусти, односно да јој онај народ, који она штити од пљачке власти, мало плаћа што се бави политиком. У реду, разумљиво. Но, цензус далеко, Бог високо.
Долази најбољи део: ви се, против режима, какав год да је режим и каква год да је опозиција, једино ефикасно можете борити на нивоу чистих, недвосмислених ставова и идеологија. Чисто „за“ и „против“. Ви сте против ЕУ и НАТО, или сте против либералне економије и то вам даје шансу да истакнете контраст у односу на власт. Тај је пут дужи, али повећава шансу. Избори су се, међутим, приближили, а ценсуз и даље далек. Гласови, они тако подмукли и потмули, да се уједињавати мора, да би се власт скинула, постају све гласнији. Лично знам бар десет људи у јавном простору који више никакву другу причу немају сем „Хајде да се ујединимо“.
Да сам власт, свакоме ко на уједињење опозиције позива, давао бих дневницу и то добру. Најбољи начин да изгубите идеологију, самосвојност, оштрину и посебност, јесте да се уједињујете. То је најбољи начин да све своје ставове ублажите, учините сивим (да не увредите коалиционог партнера), да одустанете од свих фундаменталних претпоставки од којих сте кренули. Власт, кад вас једном види укоаличене, више не мора да брине: јасно јој је да сте се од радикалне, мале групе, претворили у осредњег паразита у потрази за хранљивом подлогом.
Знам, нећу претерати, бар двадесетак јавних радника који су, до сада, прошли кроз бар двадесет разних организација, удружења, клубова, партија и покрета и свуда су се укакили. Кад би се укакили, пртрчали би у ново удружење, рецимо, у коме је чланство већ било састављено од 2/3 чланова удружења из кога су управо изашли и – ‘ајд Јово наново. Онда им дојади да иду у туђа удружења, па региструју своје. После месец-два, закључе да им не иде, па напусте сопствено удружење, заједно са члановима, пређу у туђе и ту се друже са свима онима са којима су се дружили у свим претходним удружењима. Верујте да нисам претерао. Ради се, на нивоу Београда, о пар стотина људи, који су, у разним комбинацијама, били у бар једнаком броју организација. Магијска свест, која пристоји шаманима, али не људима који се баве политиком, чини да Србин мисли да сама промена назива организације, без да се ишта друго промени, доноси добру карму, а тек ако промени организацију, успех изостати не може. Нормално, успех изостаје само тако, али крик за уједињењем не престаје никада. И никада не успева. И то што не успева, што никад није ни успело, уосталом, никоме не говори да то не ради. Помало такви типови подсећају на оне будалетине које испразне акумулатор верглајући, уопште не схватајући да нешто друго није у реду.
Једном сам седео с познатим српским интелектуалцем (за кога, заправо, нико није сигуран које врсте, али је веома атрактиван у медијским наступима) и слушао његове замисли о томе како треба рушити режим, како треба и кога окупљати на томе и сличне ствари. Углавном стереотипне приче, за које никакво поштовање немам. Питам га: „Шта ти, у ствари, од политике хоћеш, кад се њоме бавиш“?
Каже ми да он хоће да се ова земља покрене, да нам буде боље, да ће ови, ако остану још шест месеци, пустош оставити… И мени је одмах јасно да ту селамета нема. Ко хоће да се бави политиком озбиљно, хоће само једну ствар: власт. Све друго је за теоретичре и сањалице, за муљаше и преваранте. Прво власт, па мењање. То просветитељство, та потреба да се неко и нешто освешћује, да му се објашњава, зла је коб српских политиканата.
Друго: мало је, ако уопште и има, политиканата у Србији који су спремни да ризикују да се некакве власти дочепају. У суштини, њихова шема изгледа овако: држимо по трговима поучителне, паметне говоре, народ се освешћује, даје нам подршку, власт види да смо народ привели к познанију права и, једног јутра, око доручка, ето Вучића, који каже: „Браћо моја опозиционари, сада и ја увиђам да сте памети и способни, те дођох да вам, на ползу миле и напаћене отаџбине, предам власт!“ Када и ако се то деси, ја пристајем да месец дана једем сено испред скупштине и да стрижем ушима.
Посебну групу безнадежних опозиционара, са снажним склоностима ка уједињавању, чине провинцијални политиканти, који о политици размишљају на нивоу општинских одбора и свака велика слика политике им је трајно затворена. О политици знају колико кртица о сунчевим пегама, али капирају негде, испод прага свести, да би се кроз муљање нешто и за њих ископало из чантре. Тањир чорбе, макар.
Поправљачи капитализма су, такође, крупна група уједињавача. Они верују да капитализам, у крајњој линији, доноси добро, само су ови мангупи, који су сада на власти, компромитовали овај, иначе диван, систем. То је толико дубоко неразумевање политике и свега у вези с њом, то је толико незнање пре свега, да не заслужује ни коментар. Вера у хумани капитализам, или макар у друштво створено на притиску државног апарата на капиталисте да створе хумано друштво, луђа је од вере да је Елвис још жив у Андима, јер је, у таквим државама, држава капиталистичка, а не паралелна са капитализмом. То су те прескочене лекције из средње школе, које се маторим људима јављају као дефицит знања и разумевања. Бар да ћуте кад не знају.
Истина је проста: за личну каријеру, можеш да будеш све-либерал, капиталиста, комуниста, десничар…шта год. За успех нације и државе, мораш да будеш у право време на правој страни и да желиш власт и моћ, а не правду и истину. Данас се борити против демократије и њених икона – новца и људских права, те против капитализма, значи борити се за свој народ и за своју државу. Борити се за демократију и поштени капитализам значи озбиљно незнање, несналажење у времену, али и могућност да се лична каријера поправи на штету општих интереса.
Још једном: уједињавање курте и мурте у опозицији је сан сваке власти, јер се, после таквог уједињавања, она више не бори против идеолошких противника, већ против муљаша, каква је и сама. Од тог тренутка, питање није више „шта“, него „колико“? Колико да будете добри опозиционари?
Немојте се, дакле, уједињавати, него будите истрајни у ономе што радите. Мучите се, сиротујте, али се држите своје вере. Није важно каква је вера, исправна, тачна, или неисправна и нетачна: онолико је моћна колико сте ви спремни да за њу залегнете. Најбоље идеје пропадају ако иза њих нема озбиљних физичких носилаца. Уједињавање поравнава све тако потребне и корисне разлике у једном друштву и своди их не на борбу идеја, концепата, или чак воља за моћ, него на компромисе којима краја нема и чија се сврха брзо губи.
Насловна фотографија – амерички расни немири око 1965, аутор непознат.
Genijalan kao i uvek….
Pišete – овде анализирамо ваше право и могућност да профилишете некакву политику, односно да трасирате неки пут до решења, онако како ви решење видите.
Da bi se dao ozbiljan komentar na ovako zahtevno pitanje mora se odlično poznavati mehanizam funkcionisanja države. Država kao pojam je jedna od nasloženijih tvoremina ljudcke društveno – socijalne kreacije. Današnja državna uprava, upravo razjeda sopstvenu državu.Smatram da je kompleksnost odnosa pojedinac država kulminirao i ušao u zonu nemogućnosti planiranja i predviđanja datih procesa opstanka države na starim idejama. Nacionalnog, kulturnog, verskog, stranačkog i plemenskog načela. Pojedincu postaje nepodnošljivo da živi u sopstvenom getu.
Evo idu izbori i ma ko da pobedi stanje se neće promeniti na bolje. Naprotiv stanje će se pogoršavati, jer su destruktivne sile akumulirale toliko negativne energije da ih nikakva pozitivna društevna aktivnost ne može obuzdati. Najbolja predizborna parola i najiskreniji lideri ne mogu izazveti pokretanje širih slojeva društva ka nekom spasonosnom cilju. Srbija puca po svim šavovima. Nema te umne glave koja bi analizirala i definisala te pukotine. Sve dok se ovaj potres sam od seba ne smiri i dok se ne dogodi katarza, ne iskulja svo zlo i mržnja nagomilani decenijama i država Srbija ne prestane da funkcioniše sama od sebe, kroz bankrotstvo ili kroz cepanje u regione nema tu izbavljenja. Kad sve propadene i kad ostatak društva uvidi da nema kud, e onda neće postavljati pitanja koja su ukleta već će geldati kako da obnovi državu kao najsigurniju instituciju za život sebe i svoje porodice.
.
Prepozbajem neke likove iz javnog života koji se mogu svrstati u tu grupaciju koja ide od jedne do druge organizacije. Par njih čak i volim da slušam, iako se ne slažem uvek, i iako se pokazalo da su neke opcije koje su oni podržavali propale, a nije bilo teško pretpostaviti da će se to dogoditi, poslednji put DSS na primer. .
Nastala je tolika konfuzija sa svim tim organizacijama i udruženjima, da se ne zna više ko je tu „pravi“, a ko „lažni“. Ljudima su se smučile sve te organizacije jer se pokzalo da su u više navrata vođe ili deo članstva podlegli korupciji, oportunizmu. Rekao bih da je cela ta priča listopadna i u nepovratnom opadanju. Ima i danas raznih pokreta, organizacija, ali nikad neće imati onaj polet malte ne gerilsku posvećenost starog Obraza, ili starih Dveri, to je danas samo senka nekadašnjeg kapaciteta.
Genijalno..svaki drugi komentar bi izgubio smisao
Ми Срби смо један стари, истрошени народ, који апатично и тихо уз индијске и турске серије очекује сопствени крај.
Претенциозно је више писати о удруживању, борби, жртви и идеалима. тога више нема.
Ми смо двострука издајничка генерација, издали смо претке а и потомке, тако да би било најбоље да ћутимо и више да се не мешамо.
dr sci..delom si u pravu,al si verovatno jedan kome mozemo da postavimo pitanje:a gde ste vi dr i mr da pokazete neukom narodu put..il vam titula ne vazi uvek(u ovakvim situacijama ne vazi)..pa ne ocekujete valjda od sirotinje koja i tako nije ni za sta(zato se i bori da prezivi)da donese preokret a onda ce dr i mr opet biti na celu…e moji srpski intelektualci …bolje se ne javljajte..svi vidjeniji srbi su izdali narod
Толико о „СЛОБОДИ“ЈАВНОГ МИШЉЕЊА““….. I have no further comment…..
Da li sam Ti vec rekla da si nestvarno,bozanski genijalan?!!…“Najlakse je delovati,naj teze shvatiti…“je esencija celokupne Tvoje,zaista fascinantne analize /I svih prethodnih/…
Sa ovakvim promišljanjem M.M. , samo čoveku može da bude žao što se na jednom mestu ne nadju Milan Milenković, Branko Dragaš, Dragoslav Bokan… Možda(?) bi ovo bila ekipa koja bi od Srbije mogla da napravi bolje mesto za život?
Сјајна анализа,врло темељна и духовита. Мада видим да господин Миленковић примењује стратегију Макијавелија,с којом немогу да се сложим.