Слободан Антонић: Нормализација колоније

Иако су на ФСК већ објављена два чланка о овогодишњој геј паради у Београду (Дмитрија Седова и Владимира Димитријевића), и ја ћу о томе нешто рећи како бисмо боље разумели овај феномен.

Наслов овог текста „Нормализација колоније“ односи се, наравно, на геј параду. У својој књизи Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014) исцрпно сам показао како амерички естаблишмент користи „ЛГБТ права“ као средство притиска на мање државе како би их што брже и потпуније потчинио – политички, економски и културно.

Тако је Џозеф Бајден, потпредседник САД, изјавио да је политика вашингтонске администрације да права сексуалних мањина морају стајати изнад свих националних култура и традиција. „Баш ме брига каква је ваша култура! Земља која се не креће ка јачању права ЛГБТ људи мора да плати цену своје нечовечности!”.

Дакле, ако нека држава, како Бајден сматра, не ради с потпуним ентузијазмом на „јачању права ЛГБТ људи“, већ само по себи то је довољно да она буде названа „нехуманом“ (inhumane) и да због тога „мора да плати цену“ (to pay a price).

Очигледно да је ранија управа у Србији – која изгледа није умела да уприличи геј параду, а и отезала је са предајом Севера Косова – морала да „плати цену“. Тако смо добили, по мерилима Вашингтона и Брисела, много успешнију управу.

Да подсетим, геј парада у Београду 2010. године била је праћена правим уличним ратом између 6.000 борбених демонстраната и полиције, који је потрајао неколико сати. Током нереда повређено је 132 полицајца и 25 грађана, а ухапшено је 249 особа, од којих је око 60% било из унутрашњости Србије.

У наредне три године (2011, 2012, и 2013) полиција „из безбедносних разлога“ није дозвољавала одржавање параде. Али, од 2014. године – када је Вучић и званично постао премијер – парада је почела да се редовно одржава без озбиљнијег отпора.

Истраживања вршена пре 2014. године показивала су да је огромна већина грађана Србије против одржавања геј параде (између 70 и 80% испитаника; 2012). „Људи у Србији се више опиру геј-паради”,прокоментарисао је један истраживач, „него што се противе уласку у НАТО или независности Косова”.

После 2014. године, колико ми је познато, није било истраживања у вези с тим – вероватно у складу са изјавама премијера да „не подноси решења којима је народ одушевљен“ и „да се не пита народ када треба донети тешке одлуке“. Али, сумњам да се однос грађана Србије према геј паради променио.

Где је пак нестало оних 6.000 љутих демонстраната који су се, 2010. године, тукли с полицијом, друго је питање. Постоји уверење да је реч о навијачким групама које је, у међувремену, Вучић ставио под контролу, а које могу бити поново активиране „када се власт промени“ (тј. када Вучић оде с положаја).

Но, те групе у последње три године нису нападале београдску геј параду, а полиција је сасекла сваки покушај окупљања противника „прајда“. Тако је полиција забранила скупове које су, на дан параде, заказали СНП „Наши“ и „Образ“. Образложење је било „да постоји могућност да се на простору пријављеном за одржавање јавног окупљања појаве учесници `Параде поноса Београд` и опасност да дође до међусобног сукоба“.

Међутим, контра-скупови „Наших“ и „Образа“ били су заказани испред Владе и пред централом СНС на Новом Београду, куда геј поворка уопште није требало да прође. Била је, вероватно, довољна неколицина полицајаца да заштити учеснике ових скупова од могућих (мада мало вероватних) провокација неких залуталих ЛГБТ активиста (ако је то заиста био разлог забране). Зашто је пак хиљаде полицајаца могло да обезбеђује геј параду, а није се нашла неколицина да обезбеди скупове „Наших“ и „Образа“, остаје нејасно. Но, та врста дискриминације и самовоље („ти можеш, а ти не можеш“) недопустива је у правној и демократској земљи.

„Породичну шетњу“, која је у организацији Двери била заказана дан пре геј параде, полиција је ипак дозволила. Овај облик протеста постоји од 2010. године, и он је, чак и према ненаклоњеним медијима, појединих година окупљао и по 10.000 људи. Ове године било је мање света, а игнорисање званичних медија било је веће него икад. Радио телевизија Србије у свом Дневнику од суботе, 17. септембра, у коме се три пуна минута (4-7) најављивао „прајд“, није посветила ниједну реч Шетњи – као да је није ни било. Да ТВ Н1 у свом Дневнику, истога дана, није направила репортажу о „Породичној шетњи“ – коректну и исцрпну (види: 13:25-15:59) – грађани Србије који се информишу само путем телевизије не би ни знали да се догодила било каква шетња.

Међутим, процес колонијалне нормализације геј параде у Србији најдаље је одмакао у елити. „Прајд је симбол љубави и толеранције, и моја деца ми не би опростила да нисам дошла“, изјавила је Кори Удовички. „Мислим да је чак и за прогрес Србије битно да пустимо да хиљаде цветова цвета“, додала је.Зашто су онда тога дана у Београду забрањени сви други скупови осим једног, а зашто се о неким „поворкама“ у званичним медијима нашироко говорило, а о другима ћутало, то ова љубитељка „толеранције“ није стигла да објасни.

„Већ трећу годину заредом Београд се бори против сваке врсте дискриминације“, изјавио је још један елитни учесник „прајда“, градоначелник Београда Синиша Мали. Заборавио је, међутим, да дода: осим ако се не ради о дискриминацији „десничара“ и „противника нашег европског пута“ – тада је дискриминација сасвим пожељна.

„Сви грађани треба да буду једнаки“, рекао је, учествујући у колони, Бојан Пајтић. „Желим земљу у којој ће свако моћи да се моли у цркви којој хоће и да буде шта хоће“. А Србија није таква? Не, јер „бити једнак“ за наше евроусрећитеље не значи социјалну и правну једнакост, већ редефинисање институције брака како би у њу могли да уђу и двојица мушкараца или две жене; а сутра и више њих – што да не – па сви треба да будемо „једнаки“!

Чедомир Јовановић изјавио је, обучен у мајицу са натписом „Слобода, реге и трава“ да и ове године учествује у Паради, јер је та манифестација „симбол слободе и оно што свако мора да брани“. Ја сам мислио да су наши симболи слободе Цер, Мачков камен, Мишарско поље или макар Кошаре, наше ратне заставе 1914-1918. од којих никада ниједна није пала у руке непријатељу, и томе слично. Кад оно, знамење српске слободе – геј парада и „трава“!? Прави симболи београдских „НАТО-либерала“.

Уколико се питате коме су се оваквим изјавама обраћали припадници наше елите из „Поворке поноса“, подсетићу да су у „прајду“ учествовали и амбасадор ЕУ у Србији Мајкл Девенпорт, британски амбасадор Денис Киф, амбасадор САД Кајл Скот (кога „Данас“ и даље упорно зове „Скат“) и немачки амбасадор Аксел Дитман. Како је то добро приметио један коментатор, „овде се уопште не ради о геј-паради; ова шетња је нека врста окупаторског дефилеа и империјалне колоне са западним амбасадорима, представницима и известиоцима”.

Својим изјавама наша елита само је исказивала лојалност стварној моћи која је у недељу корачала Београдом. И тиме показала колико је поодмакла нормализација Србије као колоније атлантистичког бехемота.