facebook

СПЦ блуз

СПЦ блуз

Некада сам био религиознији него данас. Не као лечени алкохоличари и наркомани, као они нико није религиозан, нити као деца из комунистичких породица, али ипак сам, некако, више веровао. Или бар лакше. Сад сам матори скептик, све ми је тешко, па и вера. Мислим, верујем и сад, али с муком.

Срећа у несрећи је да на моју веру, наслеђену од предака, није утицала црква, иако ми је деда био свештеник. Срећа, кажем, јер ово срозавање цркве ми не производи атеистичка расположења, нити потребу да цркву неуротично оправдавам за све, као што раде ови што су преко ње дошли до Бога.

У цркву сам ишао с мене на уштап и махом у неку малу цркву на периферији, бежећи од досадних и агресивних нововерника и неоправославаца, који имају злу потребу да људе даве својом религиозношћу. На крају сам завршио у капели на ВМА, у којој се моле болесни и умирући – они, дакле, који су близу, сасвим близу сржи вере, Чуду и Тајни, а веома далеко од баналних цитата Николаја Велимировића и осталих псеудотеолога.

На концу сам и ту капелицу престао да обилазим. Не налазим више у себи снаге, нити воље, да остварим било какву везу са СПЦ, оваквом каква је. Одлучио сам, наиме, да иступим из ње, да спасем бар део образа, јер сам већи део изгубио оклевајући, иако ми је, већ двадесет година јасно да прича са СПЦ неће имати леп крај. Веру, опет, нико не може да ми узме. Нисам је од цркве добио.

Оне сомнабулне, теоријске поставке неоправославаца, о томе како смо сви део цркве, никада нисам марио, јер ми је јасно да је црква апсолутни господар православних игрица. Исто тако, не марим ни оне болесне приче о томе како нас Бог кажњава за наше грехе. Нема тих грехова за овакву казну.

Интуитивно сам осетио, почетком деведесетих, да ће патријарх Павле испустити дизгине и да ће администрирање црквом препустити малој групи амбициозних владика, које сам знао још из раних осамдесетих и за које сам уверен да су „пројекат“, како се данас каже. Мислио сам то и онда, само су називи за те ствари били другачији. Покојни патријарх Герман је некако успевао да обуздава њихове амбиције, све док није пао, те допао у неку врсту заточеништва, као да је лобању сломио, а не кук. [1]

После 5. октобра постало је очигледно, бар за оне који нису религиозне будале,  да је црква изванредно припремљена за време које је наступило. Аминовала је све наше муке, све пљачке, сву културну девастацију[2], пустила је, без речи протеста, да јој постпетооктобарци уништавају стадо и данас, седамнаест година касније, не постоји ни једна опачина коју странци, или њихови намесници у Србији могу да нам ураде, а да црква дигне свој глас.

Ја сам одлучио  да из тог циркуса изађем. Потпуно сам свестан да се на цркви, нити на пастви, моје одсуство познати неће, али на мени хоће. Из руку ових данашњих жреца не треба ми ни опело, ни причест.

Art by Pawel Kuczynski

Смучило ми се и модерно верништво, то лажно стадо, које се залеће преко улице да љуби попа у руку; смучили су ми се богослови, који ће, за плату, или синекуру, оправдати све; смучили су ми се радикални антисемити, а фанатични верници, који превиђају да им је бог јеврејски бог и да им је Син Божји Јеврејин. Нарочито су ми гадни срБски националисти, који веру користе као идеологију, у духу Николаја Велимировића и групе српских назовиинтелектуалаца, који су се појавили после пада комунизма, а дотле су писали песме Брозу.

СПЦ се неће, то није моје уверење, већ је у логици ствари, повратити са пута којим је кренула. Ово је њен крај, бар када је у питању она црква која је овде постојала хиљаду година. Остаће као нека врста лукративне организације, сервиса за пружање духовних услуга  недефинисаног карактера.  Неће много времена проћи, верници више ни за себе неће знати јесу ли православни, католици, или унијати. Додуше, за већину ових срБских верника, то је свеједно, јер они нису дубоко укопани у традицију. Вера им је тамо где им је свештеник.

Нећу више да слушам приче како „има и добрих свештеника и владика“, јер добри не ћуте, него се деру кад ствари оду у погрешном правцу. Ти „добри“, у ствари, само возе аутомобиле са педесетак коњских снага мање од „неваљалих“. И за њих ме баш брига.

Библију сам први пут, истина у илустрованом издању, прочитао са девет година. Са петнаест сам већ разумео формулу „Deus, qualem Paulus creavit, dei negatio“[3], али сам, иза тога, видео нашу народну веру, с оне стране уморног и фелашког хришћанства, веру једног снажносг и самосвесног народа, који је имао снаге да се одупре чандала расположењима хришћанства и да сачува, кроз пантеистичко наслеђе, агресивност  и самопоштовање. Данас тај народ, који се одрекао дедовског наслеђа, што у корист грађанштине и великог света, што у корист модерног тумачења хришћанства,  ради у пеленама за 200 евра месечно. То није неправо према нама.

Црква је, у последњих двадесетак година, наградила и похвалила све што је слабо, што је повило шију, што је килаво и плашљиво, а успротивила се сваму што је расно, снажно и борбено у српском народу.[4] Будимо робље и будимо сиромаси, јер је то божја воља! – колико је бедна, колико нељудска оваква порука српском народу.

Мука ми је и од црноризаца, и од њихових модерних следбеника и од богословске дијалектике и силазим са вртешке. То је моја аутономна одлука и не наговарам никога да поступи као ја. Свако стоји сам пред богом. Одлуку да дигнем руке од СПЦ дугујем, пре свега, прецима и потомцима; прецима, јер ни они овакву цркву не би подносили, потомцима јер не заслужују да у ропском духу буду васпитавани. Све може да се поднесе: и сиромаштво, и окупација, и глад, и репресија, али не док поред вас пролази владика у Аудију, или политичар у Мерцедесу. Зло сносимо сви заједно, ако ичему вредимо. Тамо где само једни зло трпе, а други се лижу са изазивачима зла и, при том, још држе моралне и верске вакеле, среће нема. Ако за народ не буде хлеба, правде и посла, достојанства и самопоштовања,  нека ни за цркву не буде пастве, аутомобила и пара. Тако ја мислим.

О мој динар ће црква и попови, док не умрем, моћи да се огребу само ако ми неко од њих бане на Божић, па пронађе нешто у чесници…

 

[1] Слично се поновило и са патријархом Павлом.

[2] Најжалоснији пример је владика Порфирије, као члан РРА; реч није изустио против риалитија, нити против крајње вулгарних садржаја на српским медијима.

[3] Бог, кога је створио Павле (апостол Павле) је негација Бога.

[4] Пре две или три године није ни важно, жена и ја смо, у Саборној цркви у Београду, покупили неки памфлет у коме се каже: „Сигурно си приметио да су неки људи богати, а неки сиромашни и питао си се зашто је то тако. Није твоје да се питаш, јер Бог сваком даје по свом нахођењу“. Не постоји јадније, поквареније тумачење божје воље и за такво тумачење је способан само прави, школовани богословски дух. Не узимати ништа дословно, ништа у правом значењу речи, услов је да тај богословски дијалектичар уопште зацвркуће. Срећом, мени на памет не пада да такве мајсторе питам да ли је моје да мислим о богатству и сиромаштву, али се оваквим причама плиткоумна већина одлично припрема да прихвати доживотно сиромаштво и јарам.

Насловна илустрација„Rock’n’roll is my religion“ by Mathiole 

About The Author

Related posts

15 Comments

  1. Вилогорски

    Данас треба имати петљу, па написати овако нешто, свака ти част.
    Али, једна друга мука мучи разумне. Ово је само крик у пустињи духа.
    И овај крик нема одјека у стаду. Стадо је залутало, јер нема пастира, у свету илузорних представа лакоће живљења. По диктату ријалитија, лажних обећања о сретном сутра и чекања спасиоца.
    Као млад дечачић запамтио сам једну мисао старца који је појавно деловао мистично, привлачио је својим добротом децу. Звали смо га НАЧИТАНИ, имали смо утисак да он зна одговор на сва дечија питања.
    Једном тако, док је пролазио нашим сокаком и делио нам по бомбону, упитасмо га – „Начитани, има ли краја овој животној лепоти?“ Он се благо осмехну, старачком дрхтавом руком помилова симпатичну плавооку Милицу и рече нам: „Крај лепом ће, децо, доћи кад цвет изгуби мирис, храна укус, а човек душу.“
    Ево, већ су многе деценије прошле, Начитаног нема међу нама, али његове речи ме опседају неком истинитом мистиком и неразрешеном дилемом… Ко је био Начитани?
    Да ли је Начитани био у праву?

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Ово је један од најлепших, да тако кажем, и најдубљих коментара икада на овом блогу. Хвала, Вилогорски, ко год да си.

      Reply
      1. Вилогорски

        Поштована, захваљујем на лепим речима,
        У прилог Вам шаљем један одличан текст једног оргиналног интелектуалца који ово време промишља, зрело, дубоко и одговорно.
        https://nkatic.wordpress.com/2017/04/26/o-cutanju-ili-ne-diram-te-ne-diraj-me-objavljeno-u-dnevniku-politika-26-04-2017/
        Желим Вам успех у трасирању пута ка истини, која окрепљује уморну душу дезоријентисаних индивидуа у неспокојним временима.
        Поздрав.

        Reply
  2. Milisav Marenović

    Oko ćutanja Crkve…Pitam se samo na koga se ugledaju crkveni velikodostojnici? Vele da je svim monasima uzor sv Jovan Krstitelj – andjeo u ljudskom obliku…taj je izašao iz pustinje i došao u grad da javno digne glas protiv, ni manje ni više nego cara Iroda i njegovog bludničenja sa svastikom, jer svi su drugi, mnogo pozvaniji da o tome govore, ćutali ko zaliveni…platio je glavom zbog toga, što nam otkriva razlog ćutanja ovih drugih…
    No, danas bi ovi naši monasi imali toliko toga da biraju šta da izobliče kod ovdašnjih carskih namesnika, da bi svetinja braka bila prava sitnica…a ni glave sigurno ne bi letele…
    Al i dalje je tišina….
    Možda je odgovor u tome što sv. Jovan, taj prvi i pravi monah, osim časti nije imao šta drugo da izgubi…zato je postupio kako je postupio…a ovi monasi izgleda imaju da izgube sve osim časti, jer je nemaju…zato i postupaju kako postupaju…

    Reply
    1. Вилогорски

      Поштовани, не морамо ићи тако далеко, мада Вам је паралела добра.
      Пођимо у мислима до Манастира Ћелије, где се још над том духовном енклавом надвија сена Аве Јустина.
      Чудно је да Јустин није заживео у душама и телима нашег монаштва. Можда код Артемија, али … Наших интелектуалаца, наших Духовних подвижника. Јеноставно речено, као да га је нека невидљива рука прекрила велом ћутања. А, Ава Јустин је толико рекао, написао, предвидео, да је тужно гледати мучење народа, а, у исто време, не проговорити о Јустину.
      Да је Јустин данас жив он бу у својим празничним беседама Грмео. Како је то радио у највећем јеку хладне комунистичке идеологије. Тако нам Јустин недостаје. Тај народни духовник.Тај велики подвижник. Тај упорни бранилац Српског бића и тај велики религиозни и не смо религиозни, већ и рационални философ. Наш најбољи познавалац Канта.
      Бојим се да народ нема изабраног.
      Поздрав.

      Reply
      1. Milisav Marenović

        Slažem se sa Vama, takvih primera ima dosta u našoj crkvi…a šta bi tek bilo da se ugledaju na pop Luku Lazarevića komandanta ustaničke konjice i na protu Mateju Nenadovića koji na Mišaru urnisaše Turke? Ili dragačevskog vojvodu protu Iliju Gučanina ili na studeničkog popa i vojvodu Filipa Petrovića i arhimandrita studeničke lavre Melentija Nikšića koji jurišaju na Sulejman pašu Skopljaka po Deževi…
        Svi oni su stavili glavu u torbu zarad interesa zajednice, da trebe gubu iz torine, da čiste zemlju od nekrsti…takvima su uzori bili upravo Hrist i njegov kum i prethodnik sv Jovan (moje krsno ime) koji su udarili goloruki u osinjak kad niko nije smeo…to su bili pravi hrišćani, prava avangarda naroda koji su njegov deo i dele njegovu sudbinu…a čiju sudbinu ovi danas će da podele, to nek oni razmišljaju…i tu imaju dosta primera…

        Reply
  3. Ана

    Поштовани Милане!
    Црква је Богочовечански организам. Она је „невеста Христова“ и „врата пакла је неће надвладати“!
    Црква је Ваша колико и представника Цркве (епископа).Не треба се предати нити се удаљавати од Цркве.
    Из личног искуства Вам сведочим. У прилог Вам шаљем текст Митрополита Августиноса Кантиотиса

    Борба пада на народ!

    http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?cat=42&paged=8

    :МИТРОПОЛИТ АВГУСТИНОС КАНДИОТИС: О ЕПИСКОПИМА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА
    У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА САТАНА ЋЕ ОДЈЕНУТИ СВЕШТЕНИКЕ И ВЛАДИКЕ, ОДЈЕНУЋЕ ИХ У ДЕСПОТСКЕ ОДЕЖДЕ И СТАВИТИ ИМ ПАТЕРИЦЕ ДА РАЗОРЕ ЦРКВУ

    “На жалост и оно мало добрих епископа што постоји је плашљиво и нема храбрости да се бори! Плаше се и боје се да ће бити рашчињени!”
    “Они који су имали у себи једну малу побожност, који су вјеровали у Бога, када би чули о епископском чину њихова душа је дрхтала од страха! (…) (Зато) их је и бирао на силу народ да буду епископи!”

    – Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија Великог на силу…. А сада разни данашњи свештеници грабе на силу за себе тај епископски чин! Видите ли само која је то велика разлика. И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и цријепове, може ли неко да очекује нешто добро?
    – Да би неко постао владика треба да је Божији изабраник или народни. А ове данашње владике ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао! И уопште данас владике у нашој Цркви ни Бог не позива а ни народ не бира.
    – Христофор Калива, један од мојих здушних пријатеља, веома важна личност, ми је прије неколико година рекао следеће у једном од наших разговора: „Бре Августине, не схваташ ли ти шта ће бити? Сатана ће употријебити сва средства да би уништио Цркву. Употријебиће у последња времена једно од својих последњих оруђа: Одјенуће свештенике и владике, лица у његовој власти и даће им одежде и патерице. А кроз те архијереје ће уништити Цркву…”.
    – Богохуле овдје у Грчкој јеретици, богохуле атеисти, богохуле сви, јер немамо Цркву живу и слободну, јер немамо епископе који би живјели да умру за нашу Вјеру, не постоје такви!
    – На жалост не постоји данас Златоуст, не постоји данас Василије, не постоји данас Григорије Назианзински. На жалост, и ово мало добрих епископа што је остало је плашљиво, немају храбрости да се боре! Боје се лоших, боје се да их не рашчине, јер су у могућности да их рашчине. А заборављају добри епископи, да је једно расчињење част, за онога кога рашчине такви лоши епископи. (иде у прилог Вјери).
    – Као рашчињен је умро Златоуст, али његова слава је остала вјековима у Цркви. Било би ми драже да ме рашчине такви лоши епископи и да одем у пустињу да плачем за својим греховима.
    – Сви ти свети очеви су се борили али данас нема борбе. Свештенство се не бори. Нема борбеног духа више. Шта ће ли се догодити? Борба пада на народ. Као на жалост и све остале потешкоће као што су економија, порези, војска, крвопролиће, мучење, све пада на наш народ. Тако и тежина ове црквене борбе пада на народ.
    – Сви који сте вјерни, станите! Ми смо последња врата страже! Неће их проћи Папизам, неће их проћи јерес, вјечно ће опстати Православље.
    – Што се тиче мене не знам (шта ме очекује) да ли ће то бити пустиња, прогон, смрт, ја ово мало оружја што имам не предајем, борићу се до краја, да видим једну Цркву моћну и свету, као што су нам је предали Очеви наши, у вјекове вјекова.”
    Дио из говора Епископа Флорине Августиноса Кандиотиса (из књиге: “Хришћани у последња времена”, и “Издаја Православне вјере” – Козани 2007).
    извор: http://www.princip.me/mitropolit-avgustinos-kandiotis-o-episkopima-poslednjih-vremen

    Reply
  4. Pera

    На жалост, тако је. Има много примера који ово само потврђују. Црквени великодостојници нису ништа бољи од политичара.. Веру носим у себи и са њом ћу и умрети

    Reply
  5. Marko

    Dobro jutro, Kolumbo, rekao bi, s pravom, objektivni posmatrač. Nije trebalo biti premudar da se ovako nešto shvati odavno, ali baš odavno. Ali, dobro, bolje ikad nego nikad. No, i dalje ostaje ta vera u boga. Za nekog ko svaki dan govori da je hladni, objektivni analitičar politike i sveta, nespojivo je da i dalje priznaje postojanje bilo čega bez dokaza. Za sada nema dokaza ni za, ni protiv hipoteze o bogu.

    Ko zna kakvi psihološki mehanizmi vladaju autorovom glavom. Iz mog iskustva, veliki broj ljudi i dalje tvrdi da veruje zato što misli da bi se svet srušio da te vera nestane, da bi moral nestao i da bi sve bilo dozvoljeno. To spada u verovanje u verovanje. Ako verujemo u nešto zajedničko, onda smo jači. To jeste tačno, ali mora li to nešto biti zasnovano samo na praznim pričama? I zašto moramo uvek da budemo tako umišljeni da ponašanje nas, prašine sa Kamička u Svemiru kontroliše tvorac svekolikog sveta? Ljudi mogu da se drže jednostavnih pravila ne-ubij-prvi, ne-kradi-ali-povrati, ne-napadaj-ali-vrati, ne-laži-onome-ko-te-ne-laže i bez svog tog cirkusa. Dovoljno je da imaju roditelje koji tako rade i tako govore. Svi osim psihopata imaju etičke intuicije i ako odrastaju u doslednom roditeljskom ambijentu, onda postaju moralni odrasli ljudi.

    Uz to, vernici su, po pravilu, multi-vernici. Autor osim što veruje u hrišćanskog boga, veruje i u boga čoveka, a to znači da veruje da može da postoji vladar koji je u stanju da bude krvnik prema komšijama, anđeo prema svojima, da se razume u ekonomiju, da bude pravedan, da otme od bogatih taman toliko da bude dosta siromašnima i da ne krene da masovno zloupotrebljava tu moć. Za to, međutim, za razliku od hrišćanskog boga, postoje čvrsti istorijski, biološki i psihološki dokazi da se takav homo sapiens nikada nije rodio, niti se može roditi. Ali, valjda to mora tako da bude, neki su osuđeni na razne vere, pa čak i na veru da su objektivni analitičari.

    Autor je došao pameti oko SPC-a, nadamo se da će srušiti i ostale mitove i predrasude kojima danas robuje. Već sam bio digao ruke od MM-a i dalje mislim da je Radio2M više negativan nego pozitivan sa svim tim levičarenjem, ali pokolebalo me je je saznanje o velikoj žrtvi koju je autor podneo za vreme rata devedesetih, što je dao lični stan jednoj porodici izbeglica. Kako su dela bitnija od reči, to nisam mogao da ne uzmem u obzir. To što kritikujem znači da i dalje imam neke nade. Kad one nestanu, jednostavno ću otići i prestaću da pratim.

    Reply
  6. Ни атеиста, ни верник

    Читав живот слушам како је свака власт од Бога дата, да ће Бог свакоме пружити према заслугама, да ће једнога дана Бог поново доћи на земљу и сл. И хришћанство и многе друге религије се базично ослањају на обећања, налажу бескрајно чекање и упућују најстрашније претње онима који не слушају беспоговорно. Наш народ је давно рекао да је обећање лудом радовање, а бескрајно чекање је, бар за мене, нешто најгоре. Пошто сви желимо да живимо боље (шта год то значило), надамо се до последњег часа да ће се ситуација окренути у нашу корист, а чак и ако се не плашимо за себе, плашимо се за нама драге људе, ето рецепта за бесконачно јахање поданика. Све идеологије су само бачена коска око које се наивни отимају, а сурова је истина да постоје само робовласници и робови. Много су ме пута разне битанге у животу оштетиле, али ме нису насамарили да мислим како је то за моје добро и да тако мора бити. Не мора и треба се борити, макар да се барабама загорча живот!

    Reply
  7. Бранко Поповић

    Разумевати, користити разум у вези свега што проживљавамо, још увек је прилично ретка појава. Утолико сам се обрадовао када сам наишао на Миланове чланке и емисије. То је свакао корисно у едукативном смислу, јер се оваквом начину размишљања учимо током живота, а многима је велика помоћ могућност да увиде понеку карику која им је можда фалила у сопственом размишљању. Те карике су обично везане за предрасуде или опште прихваћена објашњења, с којма се неки лицемерно сагласе, неки немају храбрости да им се супротставе, неки имају проблем са наметнутим ауторитетом, неки са лењошћу свога духа….

    Највећи проблем при коришћењу разума (а исто важи и за срце) је доследност. Следити разум и мисао до краја, увек значи суочити са неким раније креираним представама, које су обично толико миле, да пред њима и разум губи право гласа. Ако ћемо до краја, није разуму забрањено да промисли и закључи ни о „нашој цркви“, ни о „мом детету“, ни о „народној вери“ и сличним „светим“ појмовима који су самопроглашени за недодирљиве зоне, а заправо су углавном допадљиве представе о тим појмовима.

    Крајњи домет разума је сагледавање сопствене ограничености. Не тиме да не може доследно оголити и бастионе разних аутокреираних представа, него да је само средство, ограниченог домета и рока. Човеку је дат да прохода свој вилајет и да на крају својевољно пожели нешто друго, у суштини од постања непознато. И цркви је изворно једини задатак био да људе информише о Творцу, у мери доступној разуму и узрасту. Што је она још од Константина постала претежно инструмент владања и обредно-обичајни сервис, то је воља људи. А Бог је одувек општио на разне начине са људима и свакако му посредник није потребан, то исто произилази из наше воље и узраста, па нам се и даје. Као што ће нам се дати, па и помоћи да му станемо насупрот.

    Reply
  8. Иван К

    Смучили су ми се радикални антисемити, а фанатични верници, који превиђају да им је бог јеврејски бог и да им је Син Божји Јеврејин. …….
    ……… добри не ћуте, него се деру кад ствари оду у погрешном правцу.

    Без драња, нешто да кажем: Религија и култура Јевреја се зове јудаизам, главна струја јудаизма има као свој главни текст Талмуд, а у Талмуду (Gittin 56 -57) се каже да је Исус био подигнут из мртвих магијом, и да је његова судбина на другом свету да вре у врућем измету. То је, Талмуд каже, казна због критике оралне традиције стараца која представља јудаизам, и због идолокоплонства. Узгред буди речено, према Талмуду Исусова мајка је била права курва (Sanhedrin 106a, Shabbath 104b).

    ММ: ….. „(Хришћански) бог јеврејски бог и да им је Син Божји Јеврејин“

    Поздрав

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Da li sad ovo što si napisao potire činjenicu da je Isus bio Jevrejin, to što ga ne priznaje Talmud?

      Reply
  9. Mladen Obradović Bajgut

    Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили попови да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.
    Не црква, већ сам свет треба да буде „божија кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се „моли богу“ живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа. Ljubodrag Simonović Duci

    Reply

Leave a Reply to Александра Миленковић Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.