Пред брзином нашег премијера, који је јуначки напредовао у правцу супротном од сребреничких демонстраната, бледи једнако јуначки подвиг фудбалера Будућности, који су, достојанствено и поносно, збрисали из отетог авиона. Старији се сећају тог догађаја.
Он зна да је побегао, ми знамо да је побегао, и он зна да ми знамо да је побегао. Иако је бег изведен брзином подмазане муње, очигледно је да је био достојанствен и у складу са европским вредностима. Ми се правимо да верујемо да је био храбар и поносан, он се прави да нам верује да ми то верујемо. Тако ради политичко-медијска спрега у Србији данас. Нити ћемо ми заборавити да је косио према Братунцу, нити ће он нама опростити што смо то видели.
Но, нема ту љутње. Био је у ситуацији у којој би 95% људи збрисало. Оно, знали смо ми да премијер није баш Обилић, па се нисмо ни разочарали. Није, истина, било богзнакако густо, али он то није, у оном тренутку, могао знати. Заправо, тема овог текста је баш то: изгледа да је био једини који није знао сценарио дешавања.
Ко је гледао оних пет-шест снимака, који су невероватном, па и сумњивом брзином, стигли до наших медија и портала (као да су их Срби снимали на лицу места, а не Бошњаци), могао је да запази да је премијер био истински уплашен и усплахирен, док су сви остали, укључујући и полицију, били прилично мирни. Полиција чак није била ни оклопљена, већ је била обучена у обичне, радне униформе.
Кад је наш премијер почео да коси лево, узбрдо, двојица типова у листер оделима, од којих је један црнац (бог зна у чијем су они обезбеђењу били), мирно стоје између масе и екипе која бежи; они тачно знају да маса неће кренути за Вучићем.
Још већу сумњу да је Вучић једини који није знао шта се спрема изазива то да је скуп обезбеђивала полиција Федерације, а не полиција РС, на чијој се територији налази Сребреница. Неко је такав аранжман углавио.
Колико се ја сећам, ни један пендрек није извађен, камо ли пиштољ. Како је обезбеђење могло да зна да нико неће пуцати, или бацити бомбу? Против тога кишобран не помаже.
Постоји она прича, из доба француског колонијализма, када су алжирски студенти жестоко демонстрирали испред француске амбасаде. Председник Алжира је позвао Де Гола и забринуто га упитао: „Хоћете ли да пошаљем више полиције“, на шта је Де Гол одговорио: „Не, само шаљите мање студената“. На то је личио овај циркус у Сребреници. Тако је то кад народе мире исти они који су их завађали.
Поука свега овога је, бар ја тако мислим, следећа: А.В. је, дефинитивно, одсечен од безбедносних структура и не добија праве информације. Онако, отприлике, као Слоба уочи 5. октобра, или као Ђинђић, у последњим месецима владавине. Да је Вучић знао шта се спрема, поентирао би, како само он уме. Уколико би чуо да му се о глави ради, не би ни дошао, а уколико би сазнао да је све само представа са бацањем флаша и ципела, искористио би прилику да храбро викне: „Шта је, мишеви“!? То би био прави босански Фекетић. У вр` главе ако су му рекли да ће бити неких скандирања, или добацивања, па се није много ни бринуо.
Сигуран сам да је Вучић то и сам схватио. Основни проблем је што не зна на ком нивоу су од њега сакривене информације, тако да мора да сумња у све око себе, од министра полиције, до БИА-е. Више не зна ко га завлачи за Голеш планину. Зна и он да екипа око њега увелико размишља шта ће и како ће у времену после Вучића; како сачувати капитал, како избећи судске прогоне? Пошто у Србији опозиције, с којом би се нагодба могла углавити нема, остају само странци. Уопште не сумњам да су главешине из Владе Србије и СНС-а већ дошле на ту идеју. Али, авај, заштита странаца има цену, бесплатно ни у око неће да пљуну. Цена је проста: радите шта вам ми кажемо, а не шта вам Вучић каже. Шта мислите, како ће одлучити? Бинго!
Главни проблем Вучића, мада то није сасвим очигледно, није у сувишку, већ у мањку моћи и полуга власти. Његова, медијски индукована моћ, далеко је од стварне. Човек који је, до пре годину дана, био координатор служби безбедности, данас нема информације шта га чека и то у две земље (Србија и РС) у којој се до информација долази никад лакше, јер су обе безбедносно избушене до краја.
Млаке реакције из иностранства показују да странци нису невини у овој ствари, посебно што и деца знају да без њихове дозволе Бакир никад не би пробао срећу. Толико наиван није.
Зна то и Вучић, што се види из напада српских таблоида на Велику Британију, коју означавају као потенцијалног инспиратора. Ту се Вучић залетео, јер му то Британци никад неће опростити. Само их је, оваквом оптужбом, учврстио у уверењу да није поуздан партнер, јер поуздани партнери се праве да не виде ништа.
Главна порука странаца Вучићу је проста: можемо да те доведемо на два метра од оних који би ти се крви напили, па ти види да л` ћеш да пожуриш са потписивањима свега и свачега, да л` ћеш да отежеш са приватизацијама и осталим реформским потезима.
Вучићу је ово прилика да покаже од каквог је материјала; ако се уплаши, па испотписује све до аутограма, одложиће збацивање с власти, али свеједно неће знати шта му странци спремају и живот ће му се претворити у кошмар. Уколико се прене и заузме чвршћу позицију, кошмар ће почети одмах, али ће он, у том кошмару, имати бољу, мада не и извесну шансу. Његов проблем је што, у Србији, у њега верује само још онај ко од њега чека посао, привилегију, хонорарчић или функцију. Убедљива већина га је прочитала, а на ове, који нешто чекају, слабо да се може ослонити. Кад Вучић почне да тоне, они ће потражити неког другог да им испуни амбиције и потребе.
Што се тиче безбедносних служби, не верујем да се у њих може поуздати. Њима већ одавно, још од времена Титове смрти, кадрирају странци. Како су штитили Слобу и Ђинђића, тако ће и Вучића. У логици догађаја је да ће Вучић наставити, као и до сад, да по сваку цену купује време, а да и не зна зашто га купује. Са сваком даљом девастацијом Србије, његова позиција не јача, него слаби. Кад је доврши, мора и он да иде. Ако је одуговлачи, скраћује време владавине.
Будући да је Вучић добар мајстор комбинација и маркетинга, не сумњам да ће пробати да нађе противигру. Покушаће за себе да веже делове тзв. „патриотске опозиције“ и да партнерством са њом неутралише клизање рејтинга, који странци управо изводе. У мрежу је, по свој прилици, већ ухватио Шешеља, с тим што мислим да су странци ту игру прочитали и да ће остатак патриотског блока гледати да ставе под своју контролу и то преко, бар ја тако типујем, Санде Рашковић-Ивић, чиме ће омести Вучића да припреми контра-мајдан.
У сваком тренутку, Западу остаје могућност да подбуни Шиптаре и остале љубитеље помирења на Балкану и да нам загорча до краја. Вучић почиње да личи на шахисту који у изнудници вуче сјајне тактичке потезе (за свој, а не наш опстанак), али му се заставица већ високо попела и чека се само да падне.
објављено 23. 07. 2015.
