facebook

Quo vadis, patria?

Quo vadis, patria?

У Србији се, уназад десетак година, толико накотило политичких аналитичара, намрчених, озбиљних професора, економских магова, катедарских мољаца и апстрактних оправљача света, да би човек рекао да нам је будућност, уз такву силу генија и мозгаџија, будућност не само сигурна и удобна, већ и читљива до треће децимале. Заједничко им је, међутим, то што ништа никад погодили нису.

Изузимам ту рузмарине из ЦЕСИД-а, чије су прогнозе углавном тачне, али не толико засноване на истраживањима, колико на информацијама које добијају од господара наших судбина (…има да ти се деси `така и `така ствар, итд). Свако, ко се и мало удубио у политику, зна да се будућа влада Србије управо сада прави у мрачним ходницима обавештајних служби и страних амбасада, а да ће избори бити обична представа за публику, која још има илузију да о нечему заиста одлучује. Власт је, наиме, превишне важна ствар, да би се народу препустило да о њој одлучује.

За „људе тренутка“ и за све оне идиоте који су убеђени да се треба окренути садашњости, а још боље будућности, да је „ово 21. век“ (никад ми није било јасно шта тиме желе да кажу; и сам имам календар. Ако просто рачунање времена има неку вредносну категорију, онда ја нешто не разумем), вест је ова: сцена за будућност је постављена средином Седамдесетих година, када су се „Службе“ отргле и почеле да раде на своју руку, а њихови припадници да стичу беле паре, за наше црне дане. Велики капитал се слио у релативно мали број руку, али се испоставила незгодна чињеница: још много већи се крио у друштвеном власништву које је, до краја Деведесетих, било недоступно. Чак се и пад Берлинског зида овде мало осетио.

Када је, међутим, Слободан Милошевић прочитан, кад се видело да је, у основи, брана крупном капиталу и пљачци народног блага, за којим се жудело, прешло се на формирање медијских кућа и омладинских и невладиних организација, чији је задатак био да Слободана подрију да би се, у „време после њега“, дочепало плена. Нормално, како пословица каже, онај ко врти прасе на ражњу, никад није усамљен, па се направила спрега са страним фактором, без кога је било немогуће срушити Бенгалског тигра.

Пети октобар је био само извођење представе, за коју су кулисе биле давно постављене и само магарци још мисле да је била у питању спонтана побуна незадовољног народа. Народ је данас, је ли, још много незадовољнији, па ипак не насрће на Скупштину.

karikatura-peti-oktobar01

Ђинђић, тај најамник газда из сенке, који је био сасвим свестан да се његово лично богаћење, као и богаћење његове клике, може извести само на штету народа и државе, што га није задржало (коме је до морала, нек` иде у цркву), ипак је имао озбиљну ману: желео је да заиста влада, а не да буде тек марионета. Сумњам да је више од два-три министра сам изабрао, сумњам и да је могао да контролише оне који су му наметнути за министре, али је од првог дана кренуо да тражи ослонац у полицији, не би ли овладао ситуацијом. Коштуница је пробао да се шлепује на восјку, да се уз њу изгради као властодржац, јер је и њега морило то што је био само фигура у рукама ментора. Никако, наравно, не треба мислити да би они нешто друго радили од онога што су радили; пљачкани бисмо били свакако, само би се прималац плена променио.

Ђинђић је своју жељу да влада главом платио. Све оне приче да га је за одстрел одредио Земунски клан, или да је пострадао зато што је спремао прелаз на националну политику (Косово, РС, итд.) су обичне замајавалице за наивне. Баш је њега брига била за Косово, а Земуснки клан, да ј тако моћан био, да на премијера крене, не би онако лако и брзо пострадао. Н могу да се сетим политичара, од Кенедија, до Алда Мора и папе Јована Павла, на кога се острви појединац, или нека маргинална група. Без учешћа обавештајних служби (макар у смислу неспречавања онога што знају да ће се десити), такав је подухват немогућ.

Нешто налик на самосталну политику је покушао да изведе  и Коштуница, али је, да не би русу изгубио главу и то у цвету старости, радије одлучио да одступи с места премијера, него да помирише љубичице одоздо. Није ни покушао да састави другачију скупштинску већину. Да јесте, ових дана бисмо му давали четворогодишњи помен.

У маглу спада и прича о тобожњим српским тајкунима европског ранга. Симпатична скаска о сељаку који је дошао у град и обогатио се захваљуући кликеру и сељачкој виспрености. Нема тога. И они су, од Језде и Дафине, до данас, одабирани као експоненти господара из сенке. Симпатична скаска, у којој се неко наватира лове „на фору“ и на брзину, остаје само скаска; они су једнако несамостални као и политичари и имају исте господаре, мада бајковито и романтично звучи прича како они, боже мој, бирају министре. Ни себе нису изабрали, а минстре ће!? Ко не верује, нек` пита Богољуба Карића како се провео.

Зашто све ово причам? Управо стога што српски народ, хајдучко-романтичарски, ко што га је Бог дао, заиста верује да су могуће некакве промене после избора. Аналитичари и унамћорени доктори наука му здушно помажу да истраје у тој заблуди. Личимо на ону бабу из вица, која чека крај порнића, да види да л` ће актери да се узму.

Промена ће, наравно, бити, али не после избора. Кад би избори заиста нешто мењали, укинули би их. Уосталом, сведоци смо како се, у европским размерама, шири страх од референдума, као објективно последње демократске бране дивљању отуђених елита. Неколико је разлога због којих мислим да се ништа значајно променити неће.

Први је тај што се власт не може ефективно држати. У овој земљи нико не контролише тајне службе више од тридесет година, али оне контролишу много тога. Политичари који, кобајаги, треба да изведу промене, само су експоненти система и да то нису, не би ни били у позицији да за власт конкуришу. Центри стварне, а не оне моћи која се одвија пред медијима у виду рђаве представе, никад неће пристати на политичара који није марионета. Ако би неко и успео да буде довољно подмукао и лукав да се, као привидни послушник, дочпа власти, па да ћурак окрене наопако, брзо би бацио кашику, јер је послушност ултимативна.

Ипак, оно што је најважније, што су наши дедови добро знали, а ми појма немамо, јесте да се промене изводе у стварном свету, а не у скупштинским клупама и владиним канцеларијама. Промена власти је неважна, ако не доноси промену комплетног политичког и економско-привредног система. Све што је важно, велико и значајно у историји, створила је крв, а не памет. Ко то  не зна, не зна о политици баш ништа и треба да ћути. Разум није оно што покреће историју, већ нешто што каска за њом и објашњава је, а, ако се деси (редовно се дешава) да живот одбије да се влада у складу са начелима катедарских мољаца, онда паметњаковићима остаје само да жал излију на хартију. Живот њихова умовања, по правилу, не прима на знање.

Ми живимо у последња доба гигантске Западне цивилизације и немамо се чему добром надати, јер та цивилизација тоне у хаос, економски слом и распад политичког облика. Сувише смо близу, да би нас несрећа мимоишла. Усавршавање демократије, разне интеграције и остале глупости, неће донети ништа, па чак ни одлагање колапса. Ми, већ сада, живимо у постдемократском друштву, само још нисмо развили појмовни инструментаријум за оно што се збива, па се служимо старим. У основи, налазимо се на прелазу између олигархије и охлократије (владавине олоша) и то ће трајати још неких педесетак година, све док грађански ратови, немири, глад и болести, кои се, скупа, већ назиру на обзорју времена, не буду створили снажну тежњу да се агонија оконча чвртсом руком. У полиитчкој теорији, то се зове: Цезаризам. Древне силе крви (а крв је прва и последња) још једном устају да сломе анорганске силе новца и разума. caesarismЗа мање од једног века од данас, доћи ће до масивног преокрета: уместо да богаташи, кроз систем,  пљачкају становништво, њихове главе ће се котрљати улицама, а основ рестаурације уништене пореске политике, постаће проскрипције и конфискације.  Прави државници новац траже тамо где га има, а не тамо где би требало да га буде (све приче о страним улагањима, улагањима у пољопривреду, развоју инфраструктуре су најобичније замајавање: све и кад би се тај транзициони Дизниленд и материјализовао, опет би корист имала само мала група олигарха; прави државник би паре потражио баш тамо где их данас има – управо код тих истих олигарха).

Кад би се, дакле, на изборима нешто заиста бирало и мењало, укинули би их. Ко хоће промену, треба да зна да  је без крви неће бити. Србија ће или тражити политички облик за себе, или потонути, попут малог чамца привезаног за велики брод, кад и овај потоне. У оквирима парламентарне демократије, за нас спаса нема. У оној мери, у којој смо у стању да пробудимо своје виталне инстинккте, да опстанак ставимо изнад принципа, изнад политичког система и људских права, у тој мери ће нам се и будућност отворити.  Србија се у историји одржала углавном захваљујући добрим војницима, а упркос неспособним политичарима. Ми државу једино и разумемо као војнички логор (либералну државу и не доживљамао као државу, већ као суму слобода и права) и најбоље је да се држимо онога што осећамо и знамо и што нам је, у прошлости, једино и доносило резултат.

                                                                                                                                                       објављено 18. 01. 2012.

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.