Звонко Прелић: Топличка хроника

Топлица, царица међу рекама, моја једина…

О Топлици, мојој лепотици, могу да причам сатима, данима и да ми се учини да нисам све рекао, да нисам рекао оно што сам хтео, да нисам рекао јер нисам умео.

О, Топлице, бисеру међу рекама, ти си моја Уна….

Имао сам среће да будем рођен, такорећи, на Топлици, неких триста-четрсто метара од ње, слушао њене таласе, слушао хук надолазеће Топлице када се топе снегови на Копаонику, Јастрепцу и Видојевици, а вода буде преко целог поља, од пута поред села до пруге код Суве чесме, преко километра ширине.

Гледали смо кад таласи одламају велике комаде хумусне обале и ми деца се радовала том рушењу и дивила се снази реке, а старији су тужно то гледали. Неком би и суза заискрила, а ми се чудили – зашто?  Сад нам је, кад смо ми постали старији, јасно.

Умели смо ту цео дан да проведемо, чим дотерамо стоку са ливаде, јели смо киселе и недозреле „моравке“ па нам утрну зуби, крали краставце по баштама, пекли украден кукуруз у августу, а умели и по неку рибу да испечемо.

Живели смо живот широм отворених очију и удисали топлички ваздух пуним плућима.

Па кад ожеднимо, у песковитој обали ископамо извор, сачекамо мало да се вода избистри и пијемо – ајде сад да видим јунака ко ће то урадити!!! – узе данак природи ШИК у Куршумлији, има да се сатреш на неком клизавом камену, због неке хемикалије.

Хватали смо рибе удицом, рукама, коширима у летњим месецима, бежали од милицијске патроле… Паска и Владе који су, у сред лета, са дугим наоружањем, чизмама, камашнама, патролирали, па нама деци, што нас плаше са њима што хватамо рибе, нигде није сигурно. Тако ти једном ја из Топлице кући, они у авлију разговарају ми са оцем. Претрнух – дошли ради мене! Умео је у кошир да упадне клен или скобаљ килаш и већи.

Мрене смо хватали гњурањем у дубину код неке крље или камена где су се окупљале и било је великих комада,  до три иле,  а мој лични рекорд је била мрена од 1.920 грама и метра дужине. За мрене је као мајстор био чувен мој брат од стрица Слободан – Данда, који је умео да ухвати по три мрене одједном, једну у зубима и две у рукама.

Кад се загњури у обалу неко га држи за ногу па кад се гицне извлачимо га и ретко се када без рибе враћао. Умели су да ударе летњи пљускови, замути се Топлица и ми ногама пљускамо уз обалу и избацујемо мале кленчиће, кркуше и говедареце, а хватали смо и српцем (мотка на чијем крају је била мрежа метар са метар причвршћена дреновим штапцима (прутеви))….

Чак смо и за славу, за светог Николу, хватали рибе, мало и на покварен начин – динамитом, који се тада лако набављао, легално за вађење камена. Па, ако се ухвати нека већа риба сушиле би се у оџаклији да потрају.

Било је и рибара, махом старијих, који су, да не би сметали по кућама у Прокупљу, долазили, али није их било много као сада, јер радила су предузећа, није било баш доконих као сада. Са њима смо се зезали и довикивали им песмицу:

„У рибара мокре гаће, за вечеру не зна штаће“,  као да ништа нису уловили.

Тако је једном наш друг Мирко Буђа почео – у рибара мокре гаће – е ту га рибар, изгледа неки мангуп дочека: – твоја мати пицу даће!!! Ми у смејање, а Мирко се као нешто буни… Други један наш друг, Борко, зове оца преко Топлице, а један рибар се одазива оданде. Овај, виде да није његов отац, па му одговара:

„Рекла ти мама да једеш говна!!!“

Ех, дани лепи, лепи дани, дани незаборавни… Умео је учитељ Аца Џипковић да нас пред крај школе, пошто смо ишли до 20. јуна, доведе у Топлицу код Борове баште, где смо се купали, пљускали, подврискивали…. Као да је јуче било!

А дође нам један рођак Слободан из Старе Божурне, село му близу Топлице испод Прокупља и научи како да хватамо рибе „на дупе“, како они доле раде.

На брзаку се нас неколико распоредимо, седнемо, раширимо ноге, ослањајући се на руке клизимо низ брзак, рукама уз ноге привлачимо рибе и уме богами и добра мрена и клен да налети, а после нас дупе боли јер по километар „продрљачимо“ Топлицу. Лаза Кувеља каже да смо тако прешли Топлицу од Куршумлије до Мораве. Кад се мало присетим и јесмо – ако не и два пута.

Пре десетак година, већ сам био матор, дође нам брат Лекса из Краљева са унуком Димитријем, па натера мене и Данета да идемо и хватамо рибе, па му причамо како намажемо дупе са сиром и рибе дођу, и дете пуно утисака причало кући како ми са дупетом хватамо рибе, јер оне навале на сира.

И учили нас старији пливању. Како? Врло просто, баце нас у вир, а ми ногама и рукама млатимо, чини нам се да смо далеко, готови смо, давимо се – он близу, за нас децу далеко. Ту је мене и бата Столета Алекса учио, па нас је сликао голе, ми се срамимо, ко је у то време куповао купаћи детету..

Чак је и Рачо као матор човек хватао рибе коширом и купао се у фланелским гаћама са оним канапима што вире из панталона кад се обуку, по чему смо знали да има подгаће, јер ко би могао да носи сукнене панталоне без тога.

Питаће неко – зашто сам ово написао? Ево зашто, да објасним.

Ове садашње генерације деце о овоме појма немају, нити могу да виде и да хоће. Моја лепотица нема оних пешчаниг спрудова са финим песком, где можеш да се сунчаш, нема деде и бабе који би децу чували и уводили у лепоте села, лепоте живота.

Ја лепо замишљам…. а пишем да и ви замислите и осетите ту природу, те вирове, те брзаке, тај хук реке, те врбе, те тополе, замислите бистру воду са видрама, раковима, гњурцима, замислите…. шта немамо сада.

Еј, Топлице, моја једина, Уно моја , бојим се да нисам имао речи да те накрасим…

Жене губетинске – Милунка Кувељић (1896-1979)

Да се не забораве наше мајке, баке, тетке и све жене које су обележиле своје време и своју епоху. Ево прилике да неколико речи посветим баба Милунки, интересантној жени коју сам имао прилику често да гледам, због добрих породичних односа и дружења са њеним унуцима Живом и Лилетом.

Живот је није мазио целог века. Дошла је из Меровца за наочитог, но мало пргавог Илију са којим је у младости провела леп живот у Скопљу, где је он био кондуктер на државној железници.

Породичне трагедије су је пратиле и стоички их је подносила, умрла јој је ћерка Рада 1938. године, у својој осамнаестој  години; током рата изгубила је сина Мирка… Утеху је имала у ћерки Катарини, а, поред ње, усвојила је и Живку из Арбанашке.

Била је ведрог духа и оштроумна жена, нама деци позната по неколико њених бритких и надасве „пецкавих“ коментара од којих ћу пар њих приказати.

Седела је уз огњиште, на жару кувала кафу у џезви и, уз обавезну цигару, умела да одговара на наша дечја, а касније и момачка подбадања. Кад сада боље размислим, ја је у животу без кафе и цигарете видео нисам.

И тако седи она уз огњиште и долази јој снаха Деса Рачова, тражи књиге за осмогодишњу школу од њених унучића, јер су потребне  њеном сину Жарку, који се запослио негде у Нишу па мора да учи вечерњу школу до осмог разреда… Мало је и времешан био, а Милунка јој рече: „По дан је није завршио, него ће сад по ноћи„.

Или, удала се једна наша у Немачкој за Турчина, па кад је то чула Милунка њен коментар је био: „Јес, у Југославији није имао к. (она мушка ствар), за њу него га тамо нашла“!

Окупљала је око себе и своје унучиће, а били су и други, млађи, јер у то време није била оваква лукавост и себичност, а и деца нису била прохтевна. Били су нам важни Топлица и дружење.

Баба Милунка, ово ти је од мене у знак пажње за твој однос према нама млађарији…

Како смо дрва за зиму спремали?

Нападао снег ових дана, фијуче ветар кроз оголело грање, седим поред шпорета, слушам пуцкетање дрва, враћам се у детињство, весело, сетно, незаборавно…..

Пуцкета шпорет а ја лепо видим или ми се чини, чича Богољуба, високог, кошчатог човека са шајкачом набијеном на очи, сукненим на брич панталонама које су увучене у накострешене вунене чарапе како из забрана носи овеће окресано церово дрво, да не претерам – као бандера.

Долази до кладе у авлији, цепа га и сече, таман комаде за шпорет и прича нама деци да нема лепше од ових „врућих“ дрва са којих се топи снег, па их уноси у кућу суши у рерни и поред шпорета, дрва се пуше а нама деци леп мирис храстовог дрвета, за нас који га волимо, за нас које опија мирис села и драгих успомена.

Ех, животе, куда журиш? И где сте године лепе, и где сте људи да уживате у лепоти!?

Иначе већ у септембру се почиње са припремањем дрва. Имамо један забран близу, тик уз кућу, али, то је за „црне“ дане, за дане кад издаје снага, или време не дозвољава да се у другу шуму иде. Главна дрва су изнад села на Белој води – у Купињаку, где је дата сеоска утрина досељеницима тако да већина тих који су први дошли имају по два-три хектара шуме, а ови каснији досељеници је немају, те се из наше снабдевају кријући.

Упрегнемо сабајле краве у предња кола, најчешће отац, мајка и ја, уколико нисам у школи, а више помажем у чувању крава него што, нејак, могу дрва да спремим, па уз пут и након два сата  стижемо, испрегнемо краве, припнемо да пасу и онда у дрва. Са кравама нас пасирало једном да су нам побегле, отишле кући и можете само замислити то псовање и то закасивање, док је мајка дошла кући и довела краве.

Тад сам је чуо да псује краве – „Јеб’о вас митрополит“, што ми је била страшна псовка, јер нисам знао шта је митрополит. Кад сам разазнао, задиркивао сам је, као побожну жену, да ћу да кажем попу кад дође да свети водицу за славу. Нисам је издао, а касније смо дошли у неки спор са попом, тако да је баталио и да долази ради свећења водице.

Е, није у то време било лако спремити дрва, секле су се младе облице од храста, граба, јасена, бреста секиром, па се то се на колесник – на предња кола извлачило на врх шуме, стоварало и тако неколико пута… На крају се све то лепо упакује, веже се колски ланац при крају товара, па око клина који држи чеврму са ступцима (чеврма је онај део на предњим колима који се окреће), затим се то лепо затегне и товар је спреман за транспорт. Није ни био велики, можда пола кубног метра и тако, неколико пута у шуму док се не спреми довољно за зиму.

Неко би низбрдо водио краве, а ја сам се возио на дрвима позади, на том, тако га звали „мишорепастом“ товару тако да се дрва до куће излижу од трења са земљом и камењем. И више се пробавимо док од задње куће дођемо до наше него што смо у шуми провели.

Мој отац је , док га је здравље добро служило, био боем и љубитељ добље капљице и свуд су га сачекивали, мајка се љутила и бајала, али он се није дао. Једино се није љутила кад свратимо код куће њеног оца, деда Микаила, а касније ујка Чеда.

Било је муке кад је требало за неке потребе оборити и дотерати букву. Сечена је метар и по до два метра дугачким тестеретом званим „трупачко“, не знам због чега; требало је гудити и гудити букву пречника  метра или нешто мање. али не мање од осамдесетак цм, што је баш и дуготрајно, и тешко.

Ту се стругало из звуке песама „Сојчице девојчице“ – док је добре снаге, а онда нешто споријим темпом уз песму „Дурмиторе, Дурмиторе, висока планино“ – све тако док се не обори дрво, а и певала се та арија да се секачи осоколе.

Већ сам напоменуо да смо имали шумских штеточина, оних комшија који нису имали шуму, а дрва су им била потребна, па су умели и да нам их краду. Одмах је мој отац знао које је дрво украдено, а знао је по томе што је тај горосеча  секао како је њему згодно, од пола метра од земље до метар, а власник је секао до земље – штета да сече више. С друге стране, штеточина за то абер није имао.

И тако једном приликом ин флагранти – што би се рекло, на делу, ухвати он његовог пајташа са магаретом, па ти мој добри отац срамује туђ срам, више њему непријатно него оном штетнику, којем то нити је био први, нити ће бити последњи пут да направи штету.

Гледају се они брк у брк па га мој отац пита: „Шта чемо сад“, а  овај види да је крив, види да има изгледа да буде бивен, јер ми је отац био јак човек, и одједном би могао пребити  три човека калибра ухваћеног.

„Ради шта ‘оћеш, бата Мошо“, кривац ће покуњено.

„Терај то кући и да више ниси дошао у шуму!“
„Таман посла“,  овај сав срећан са товаром оде кући.

Није одржао реч, поново је ту долазио, али шта ће и морало се. Задиркивао сам оца што му бар не стовари дрва, или што га не натера да нам их кући дотера, а он каже – било ми га жао.

И ту, једне године, опучи се и паде са једног храста мој тата и поломи два ребра, па морадосмо да закољемо овцу, умоташе га у ону кожу, а месо поједосмо,  кажу извлачи она кожа убоје и тако мирисаше мој добри отац на овцу неколико дана.

А сада, за дрва и до подне је много да се спреме дрва за једну кућу.

….И промаче ми чича Боле за друго дрво у забран, а мене обузе нека туга, погледам по кућама мог детињства, нема људи, туго српска непролазна….

Насловна – „Изградња моста на Топлици“, рад сликара Славише Болчине