facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Хамбургер за спас

Милан Миленковић: Хамбургер за спас

Све идеје су онолико велике, колико су велики људи који их носе. Француска буржоаска револуција, или Совјетска револуција, или Цезарова победа над Помпејем, нису последица боље идеје, него спремности људи да за идеју подметну кичму, а, ако треба, и главу.

Двери су дочекале свој горки свршетак не због мршавих и недовршених идеја, већ зато што је људски материјал био неспособан да их знесе. Мени су њихове идеје, њихова породична политика, њихов клеро-национализам били некако вулгарни и неизграђени, али им није то дошло главе: пресуда је стигла кад је пала одлука да се и те мршаве идеје трампе за улазак у естаблишмент.

Ко прати моје текстове, зна да сам, још концем 2015. без имало пророчког талента, прорекао да ће се Двери претворити у мали СПО: за вођу и пратњу неке мрвице, за остале – шипак. У основи, човек-странка, као Вук Драшковић. Бошка Обрадовића од те позиције дели само једна ствар: Молитвени доручак, јер је тај доручак гаранција да ће неко потрајати у српској политици. Овако, ситуација је још неизвесна. Хамбургер у Вашингтону би могао да спасе политичку судбину Бошка Обрадовића, можда још пар послушника, али су Двери дефинитивно испричана прича.

До расцепа у Дверима, због наводне коалиције са Ђиласом, тешко да ће доћи. После коалиције са ДСС-ом и ДЈБ, кичма чланства је преломљена и кад би Обрадовић решио да оде у коалицију са СНС, тешко да би се чуо глас протеста. У Дверима је већ пар година формирано језгро, које лукративно гледа на сва страначка питања и, шта год руководство уради, они вичу: „Па шта“!

За разлику од неких колега, морам да изразим сумњу да тамо постоји некаква  „тврда струја“. Можда постоји неки покушај да се постане калиф уместо калифа, али тамо одавно ничег тврдог нема. Даље: да би расцеп имао смисла, мора да има шта да се дели. Сада се не види шта би то могло да буде. Пример је ДСС, који се, расцепима и деобама, свео на то да им 1% гласова буде, по речима председника Јовановића, „одлична полазна основа за даљи рад“. То је кад ти је 25% слаба основа, а 1% одлична. Српска политичка логика је ненадјебива.

Тихо су, из српског политичког живота, ишчезле све клеро-националистичке екипе, од Двери, преко Наших, затим свих варијанти 1389., до Образа. Појела маца. Клеро-национализам се потрошио, али службе ће направити незнатне, неважне нове екипе, које ће само држати место, да неко не ускочи. Видим да се место прави људима без политичког талента, а то увек буди сумњу. Кажу да се нешто први пут појави као трагедија, а следећи пут као фарса; у српској политици се нешто појави као фарса, а следећи пут опет као фарса. То је овај најновији клеронационализам. Чим сам одслушао три реченице неког момка, који изгледа као ванбрачно дете Мише Вацића и Стефана Стаменковског, било ми је јасно да биоскоп поново ради, односно да неумрла служба још има одељење за рад са патриотама.

Свака прича мора да се мења временом, да еволуира. Ако имате статичку слику, ако имате дежави, значи да или имате посла са идиотима, или имате посла са службом, која идиотима не дозвољава да еволуирају. Код нас је веоватно комбиновани процес. Исте слике Путина, које носе неки нови карикатурални русофили, исте иконе, исти хистерични говори, из којих се точе само адреналин и мржња према свему што је здраво, и даље доминирају српском десницом. Нема ни лахора, камо ли неког свежег ветрића. Постојаност у идејама је лепа ствар, постојаност у будалиштини и није.

Елем, Дверима је Вучић одузео породичну политику, новоклерикалци су одузели   онај вулгарно-теолошки део и сад је екипа око Бошка Обрадовића остала без ичега, погледа тупо упртог у јеловник Скупштинског ресторана. Велика Бечка, са младим кромпирићима је постала централна идеолошка потка дверјана.

Колико је прича око Двери била мршава, колико је несолидног људског материјала било утрпано у њу, види се и по томе што је, од осморице старешина, из времена док Двери биле још само покрет, само један  до данас остао неукаљан и није се продао за тањир чорбе. Рећи ћу и његово име: ради се о Данилу Тврдишићу. Уверен сам да га је, због чврстине и поштења, стигла заслужена награда, од Бога, судбине, или природе, свеједно. Сви остали су, у мањој или већој мери, пожурили да уновче пропале политичке каријере. Са 7/8 мекушаца се не може нигде. Данас знам што ономад нисам: Двери су се поцепале са пет гласова против три, али, како год да су се поцепале, данас би опет Данило Тврдишић стајао сам на једној страни. Ако ово буде прочитао, нека схвати као израз мог најдубљег поштовања.

Бошку Обрадовићу и екипи око њега, која је гора од њега, јер да екипа није хијенска, не би ни он могао да ради шта хоће, остаје само да се помоле Богу и Трампу за хамбургер на Молитвеном доручку. Без тог хамбургера, брзо неће бити ни Скупштинског ресторана – распашће се и личне политичке судбине. Коме треба коалициони партнер, који носи неколико хиљада гласова?

И, на крају: нема сумње да су, током 2014. и 2015. ушле неке паре у Двери, али мислим, и данас, да нису паре оно што је преломило ситуацију, него ослонац на компромитујући материјал. И то не на онај на који сви прво помисле. У тој причи нема ни једне жене.

Насловна – Свети хамбургер (извор -stock)

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. Vilogorski

    Ako stvarno „lideri“ strančica u Srbiji žele narodu dobro, ne bi trebalo da se igraju sudbinom istog tog naroda.Lično mislim da niko od njih nije dorastao za toliki izazov koji nam je đavolski nametnut kao posledica naše neodgovorne politike kroz koju smo poluzatucani tumarali vekovima.
    Opasno je kad prizemna politika prožme duhovno-religioznu komponentu čovekovu. Jer taj deo naše ličnosti nije podnložan racionalnom preispitivanju već pukom verovanju. To zloupotrebljvati ili pak intuitivno nagađati i primenjivati kao politički stav je veoma opasan po rezultate koje takva realpolitika iznedu. Stvari obično skrenu i neželjenom smeri. Rezultati obično bivaju porazi sa elementima destrukcije.
    Politika je veština izuzetne moći balansiranja izmeđi dve krajnosti realnog i mogućeg. Politika je težak zanat i ona traži najvisprenije sinove i ćeri jednog naroda. Takvi nadareni političari nose teško breme odgovornosti za budućnost svog plemena. Politika sazrelom političaru je teška mika duhu. Često za nepopularne odluke političar navuče prokletstvo naroda i anatemu crkve.
    Lep naš istorijski primer je Prokleta Jerina. Još za nas male ljid,e je užasniji primer Staljina koji je žrtvovao sina jedinca jer ga nije hteo zameniti za nemačkog general lajtanta. Mladi 22- godišnji momak je na -32°, poprskan vodom zaleđen skončao. Jer to bila politika? Zato niko a ma baš niko, ma koliko se mrštio na ove istorijske i lične tragedije ne može osporiti sve izazove života jednog neroda.
    Tako da današnji stranački vođi olako koriste sva raspoloživa srestva borbe za malo vlasti koja može narodu doneti grdne nevolje, a pritom propagatori nebuloznih ideja ne odgovaraju za rezultate realizacije iste te idejne pogubnosti.
    Milošević je lično platio sopstvenom glavom svoju ideju. Ta ideja je na Kosovu Poljiu okupina 1500000 ljudi. Ogromna nacionalna energija je presahla. Da je upotrebljna na drugačiji načan verovatno bi nam bilo lakše. Narod više nema kreativne energije.
    P.S.
    U ćelijama mozga reči zarobljene uče se da žive neizgovorene.

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.