facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Патриотизмом против правописа и граматике

Милан Миленковић: Патриотизмом против правописа и граматике

У прилогу се налази текст неке бабе, скидох га са Фејсбука, у коме објашњава како је Вук Караџић лопов један, који је упропастио наш дивни, славјаносербски језик, којим је говорило неколико стотина људи и то само у коресподенцији.

У фуснотама су моје примедбе на овај, иначе небулозни текст, који говори, заправо, више у прилог Вуку, него многи текстови који га хвале.

Ретко, веома ретко ће се срести умни и писмени људи који омаловажавају огроман Вуков опус. Углавном то су полуписмени критичари, са лошим средњим школама. Нешто слично равноземљашима: сви професори астрофизике греше, зато што тврде да је Земља сферичног облика,  али  неки Жика из Обрежа, врло добар ђак у дрвно-прерађивачкој школи, коју је завршио са просечном оценом (2,87), тачно зна да је Земља равна. Тако и критичари Вука.

У фуснотама су моји коментари.

 

Да вас упознам.[1] Ово је Вук Стефановић Караџић[2] који поред Ђорђа Петровића[3] заузима посебно место у историји србске[4] масонерије[5][6]У свет масона га у Бечу 1820. године уводи Словенац Јернеј Братоломеј[7] Копитар, цензор словенских књига и часописа бечке[8] библиотеке. Ватикан је тражио да се за србске школе израде уџбеници на народном језику[9] како би се Срби одвојили од Руса и приближили Јевропи. Ишли су чак дотле да се латиница уведе као главно писмо[10] али су ту наишли на велики отпор цркве. Почетком 19. века се у Бечу процењивало да Срба на Балкану има више од 5 милиона[11] јер у то време нико покатоличене Србе није смратрао Хрватима[12] нити је икоме падало на памет да Србе[13] који су примили ислам зову Муслиманима. Како би обезбедила себи даљу експанзију на исток[14] бечка влада одлучује да[15] умето силе која није имала ефекта[16] почну[17] са политиком брисања србскок културног и националног идентитета.[18] Знали су добро да је језик једног народа ризница мисли тог народа[19] и његовог сазнања себе и света. Зато је Копитар добио задатак да приступи реформи србског језика. То је значило да се народни језик [20] пун турцизама и германизама[21] промовише у књижевни језик. Циљ је био да се славјеносербски потисне из сваке употребе.[22] Копитар се 10 година мучио[23] док није пронашао праву особу за ову погану работу. Упознао је Вука Караџића у једној бечкој кафани. Из разговора је схватио да Вук презире Србе[24] јер му нису дозволили да се упише на Карловачку гимназију[25] а иначе није завршио ни основну школу. Био је полуписмен[26] и жељан да постане неко. Био је одушевљен како је његов простонародни[27] језик важан овом уваженом научнику. Овојица су имали исти циљ, да посељаче србски језик[28]. Копитар из државне касе добија 1000 дуката[29] за ову намену и већ 1814. издаје свој давно припремљен Српски рјечник[30] којег потписује Вук Караџић. Копитар Вука прима у масонску ложу 1820. године и чак га као „граматичног генија“ промовише у почасног доктора Јенског универзитета.[31] Вуку, кога је Доситеј Обрадовић својевремено одбио да подучава[32] је све ово јако[33] импоновало. Да би учврстио своје пријтељство са Вуком, Копитар му кумује у браку са Аном Краус[34] којој је држава плаћала по 100 дуката месечно[35] до краја живота[36] за ову жртву.[37] Да би се оженио са католкињом[38] Вук је примио католичку веру[39] у сред[40] Беча. Још је Милош Обреновић за Вука и његово учење рекао да су секташи[41] и јерес[42]. Вук је здушно радио на чишћењу свих облика славизма и убацивању свих облика страних речи у наш књижевни језик[43]. Управо у оквиру вукових реформи су нам наметнути и латински називи за месеце у години и тиме учењен последњи ударац србском језику[44] и отворен пут процесима мењања србске културе[45] и свега другог[46]

 

Мени је, дакле јасно да баба овако лоше говори и пише „срБски“ због тога што је Вук осакатио овај језик, па сад она и нема чиме да пише. Истина, ко пише „срБски“, не мора ни да буде писмен – то морају само они који пишу „српски“. Националним радницима се неписменост прашта.

Дакле:  срБска култура, која је била народна и коју је створио српски сељак, а не српски интелектуалци, је пропала, кад је са славјаносербског прешла на народни језик, који је створио онолику епику и лирику, које су веома крупне творевине српске културе? Биће да су Бановић Страхиња, Кнежева клетва и Косовка девојка оригинално спевани на славјаносербском, а онда доша Вук, направио реформу и препевао их на сељачки језик. Онда је Гете, коме је несумњиво Беч исплатио 1000 евра да учи славјаносербски, ипак одлучио да учи српски сељачки језик, да би проникао у  српску културу.

Ево изазове за срБског бапца (или „баБца“, ако је у слову „б“ – Бог!): нека препева Горски вијенац на славјаносербски који, јамачно, боље пише него српски, па да видимо резултате контрареформе.

На крају: то што је неко глуп и неписмен, не обавезује га да буде национални радник и борац против Вука. Пун ми је куфер тога да ми предавања о Вуку држе они који не могу једну реченицу да напишу без правописних грешака, а о граматичким и стилским да не говорим. Прво научити неки језик и неко писмо, па их онда критиковати.

Критика Вука је почела као ситан снобизам београдске чаршије, која је туговала што нема неки језик, којим би говорила и тако се оградила од плебса. Касније су то дохватили срБски десничари, писмени као кнез Милош и сад је питање Вукове реформе постало, безмало, питање патриотизма. Ко је за Вука, тај је за католике, за Ватикан и слична срања.

За бабу и осталу браћу: учите, научите, па оспоравајте. Да сте, међутим, научени, не бисте ни оспоравали, таква је природа ове ствари.

 

 

[1] Треба да стоји: „Да вас упознам: ово је Вук“…

[2] Фали зарез.

[3] Опет нема зареза.

[4] „СрБске“ јер је, досећате се, у слову „Б“ – Бог!

[5] Осим што фали тачка, фали и смисао – основни атрибут масонерије је да је наднационална.

[6] За то да је Ђорђе Петровић масон (као и Вук, уосталом) имате часну реч бакице која пише овај смешни текст

[7] Бартоломеј, а не „Братоломеј“. Да је неко писмен и паметан, мислио бих да је само грешка у куцању, међутим незналице не смете да потцените.

[8] Овде не пали фора са придевом који се пише малим словом: у питању је име институције, дакле: у Бечкој библиотеци. Као, рецимо, у Београдском драмском позоришту. Баба је негде начула да се придеви пишу малим словом, али је отпор према Вуковој реформи, који је код себе открила на првим часовима српског језика, омео да у описмењавању иде до краја.

[9] Потребан је и зарез, али и „мајке ми миле“, јер како бисмо заиста знали да је то Ватикан тражио?

[10] Зарез, хаман!

[11] Јопет зарез!

[12] И јопет!

[13] Баш мрзи зарезе…

[14] Ко измисли зарезе, да бабе мучи?

[15] Опет зарез…

[16] Зарез, наравно.

[17] „Почне“, јер се односи на бечку владу.

[18] Како мали Перица замишља: у 98%-тно неписменом „срБском“ народу, срж културног и националног идентитета је у ненародном језику, односно славјаносербском. Да је остао славјаносербски, којим Срби нису говорили, а нису га ни читали, био би сачуван културни и национални идентитет.

[19] Ког народа? Оног његовог дела који га није говорио, а то је 95%, или мисли на оних 5%? Идиоти увек замишљају да је Вук изменио језик, уопште не капирају да је читава реформа писма дотакла само начин коресподенције. Народ је није ни приметио.

[20] Зарез!

[21] Зарез!!!

[22] Овде вероватно замишљате како шибају по табанима свакога ко пише славјаносербским, јер га је Вук шта…? Па, забранио, дабоме. Мала напомена: тако су га укинули и забранили, да га црква и данас користи.

[23] Не би шкодио један мали, врло мали зарез.

[24] Наравно, нема зареза, али баба пегла даље, као да је присуствовала разговору. Она зна шта је Копитар „схватио“!?

[25] Ваљда „у“ Карловачку, а не „на“ Карловачку гимназију? Ко зна на какву се школу баба уписала, кад овако мудро збори на славјаносербском. Испред „а“ иде зарез, али то обавезује само писмене.

[26] За разлику од ауторке овог текста.

[27] Иначе, ауторка пише компликованонародним, а не простонародним. Одбија реформу, дефинитивно.

[28] Ово је сјајно: да посељаче језик, који већ говоре сељаци, којих има око 95% у том тренутку у Србији.

[29] Баба као да му је сама издала признаницу на 1000 дуката, све зна.

[30] Зарез…

[31] Уместо да промовише бабу као граматичког генија.

[32] Зарез.

[33] „Веома“, а не „јако“.

[34] Зарез…

[35] Исто…

[36] Исто…

[37] Баба својим очима гледала како монархистички буџет исплаћује 100 дуката месечно Ани Краус.

[38] „Католикињом“, а не „католкињом“ – честа грешка код неписмених.

[39] Дабогда бабац црк’о, ако није примио католичку веру!

[40] „Усред“, а не „у сред“. Даље: све и да је примио католичку веру, какво је чудо да је примио усред Беча! Није, рецимо, у Истамбулу, него усред Беча!?

[41] Вук је могао да, рецимо, буде секташ, али да он и његово учење буду секташи је већ персонификација (придавање неживим бићима (учењу, на пример) особина живих бића), те тако, код бапца и учење постаде секташ.

[42] Јерес може да се буде само у односу на црквено учење, никакве везе нема са језиком, писмом итд.

[43] Зато више и не говоримо српским језиком, већ странцистичким.

[44] Последњи ударац српском језику је задат увођењем у употребу латинских назива за месеце… Наравно, после последњег ударца, језик више и не постоји.

[45] Бабац, нормално, нема појма шта је култура. Ако јој поверујете, помислићете да Мексиканци немају никакву аутентичну културу, јер говоре шпанским језиком.

[46] Овде би добро дошла тачка, али и одговор на питање чега „свега другог“? Кухиње? Боје очију?

 

Насловна – Pawel Кuczynski art vs Vuk Karadžić 

 

About The Author

Related posts

5 Comments

  1. kašimbo

    Milane smanji doživljaj.

    Debatovati sa ravnozemljašima i reformatorima reforme nije lekovito.

    Reply
  2. Shang Tsu

    Vuk je unistio srpski jezik.. do njegove reforme Srbi i Rusi su pricali istovetno a onda je austrijski agent napravio pometnju.

    Reply
  3. Milisav Marenović

    Naravno da je Vuk promenio samo i jedino zvaničnu korespodenciju, a narod to nije ni osetio…Upravo tako!
    Kao dokaz imate u Narodnoj biblioteci sačuvana medjusobna pisma Karadjordjevog kapetana Radiča Petrovića i čačanskog vojvode Raka Levajca, prilikom bitke kod Deževe, aprila 1806. god, čak 40 godina pre Vukove pobede…
    U tim pismima vidimo da, tada već matori vojvoda Radič, piše rečenice po „Vukovoj reformi“, bez ikakvih poluglasnika, ili slova „jat“ i slično… Treba znati da je kapetan Radič Petrović 50 godina stariji od Vuka…Vuk je verovatno video kod ustaničkih vojvoda već usvojenu korespodenciju na narodnom jeziku, bez nepotrebnih znakova…Znamo mi i za Savu Mrkalja i Venclovića, na koje se čak i Vuk poziva, ali je ipak Vukova zasluga pobeda narodnog jezika, da bude zvaničan! Ovakvi koji pljuju Vuka, misle da je narod govorio Slavjanoserbskim, a Vuk i bečko-vatikansko-masonske grupe silom naterale Sebe da pričaju nekim do tada nepoznatim jezikom „uz upotrebu stranih izraza“, dok u slavjanoserbskom uopšte nema ruskih izraza, nikako! Gluposti! Ko god ne veruje, nek ode do Narodne biblioteke i pročita kako su komunicirale stare srpske vojvode: kao i mi danas, na narodnom jeziku i uprošćenoj do savršenstva ćirilici… Eto tako…

    Reply
  4. Вилогорски

    Текст је толико актуелан да нисм могао да одолим а да се не огласим. Наравно не мојим мишљањем него текстом брилијантног познаваоса ове теме покојног Академика – Павла Ивића, јер када је Ивић говорио сви су безпоговорно слушали.
    Извињавам се на дужини текста.
    Вукова реформа и Хиландарски списи.
    Књижевни језик као инструмент културе и продукт историје народа,
    Павле Ивић
    Језик је основно оруђе културе сваког народа. У њему се одражава појмовни свет којим је овладало неко друштво, али он уједно утиче на могућности даљег развоја културе, олакшавајући комуникацију у неким правцима и отежавајући је у другим релацијама, чиме се развој у знатној мери усмерава.
    У раном средњем веку разлике међу словенским језицима биле су релативно незнатне, вероватно мање од оних између данашњих немачких дијалеката у Швајцарској.
    До краја десетог века језик тих превода постао је богослужбени и књижевни језик већине Словена, у простору од Јадранског и Егејског мора до севера Русије. Основни корпус апстрактних термина, верских, филозофских и психолошких, у који су се биле улиле тековине развоја грчке мисли током античког периода и раног средњег века, добио је тако једним потезом адекватне словенске преводе. Тако су и Словени овладали појмовним арсеналом који је много раније латински преузео из грчког, а касније западноевропски језици из латинског.
    Старословенски језик творевина солунске браће, ушао је тако у породицу великих сакралних и књижевних језика хришћанске Европе, напоредо са грчким и латинским. Ван хришћанског света сличну су улогу играли хебрејски, класични арапски и санскрит.
    Заједнички црквени језик и заједничка азбука у Бугара, Срба и Руса омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне средине у другу, тако да се у знатној мери може може говорити о заједничкој књижевности.
    Међу главним преводилачким радионицама налазили су се словенски манастири на Светој Гори од којих је српски, Хиландар, био задужбина Стефана Немање, родоначелника најзначајније српске средњевековне династије. То је превођење обогаћивало српскословенски књижевни језик, у који су улазили неологизми сковани по моделу грчких речи, махом оних апстрактног значења.
    Све до 15. века једини друштвени слој са ширим образовањем било је свештенство. У његовим рукама налазила се не само религијска књижевност него и ерудиција. Чланови клера су се у свакодневној богослужбеној пракси служили црквеним језиком и били су једини који су потпуно и неусиљено владали тим језиком. То је учвршћивало њихову надмоћ на пољу културе и њихов снажан утицај у друштву уопште. Кад је реч о књижевном језику, основну оријентацију код Срба у средњем веку давала је црква.
    Па ипак, у том раздобљу се јавила и књижевност на народном језику. То су били преводи витешких романа, намењени забави феудалаца. Таква је лектира била привлачнија за своје читаоце ако је изложена на језику који ће они разумети без напора. Од 15. века романима се придружују и летописи, историјски списи лаичке садржине. Најзад, народни језик је без сумње био изражајни медиј усмене књижевности, за коју имамо доказа да је у средњем веку цветала иако не располажемо записаним текстовима.
    Османлијска инвазија није изменила затечене односе у књижевном језику. Сачувале су се и напоредност црквеног и народног језика, и претежна улога црквеног. Карактеристично је да је у српским штампаним књигама из 15, 16. и 17. века заступљен једино црквенословенски језички израз. У ствари, турска владавина је конзервирала средњовековно стање. Уколико је и било промена, оне су ишле у корист црквеног језика, што одговара приликама у српском друштву. Пошто је уништено политичко вођство српског народа, црквени поглавари остали су једини његови вођи.
    Године 1783, Доситеј Обрадовић, централна фигура српске књижевности 18. века, изашао је с новим језичким програмом. Надахнут идејама европске просвећености, он је књижевном језику пришао утилитаристички. Тај је језик морао бити безусловно разумљив читаоцу, чак и женама, које је тадашње школовање заобилазило. Залажући се, у теорији и пракси, за народни језик у књижевности, он је оставио нетакнуте оне црквенословенске и руске речи, махом апстрактних значења, које нису имале еквивалента у народном језику Срба. Његови следбеници наставили су правцем који је он означио.
    Године 1814. у књижевнојезичку арену улази необично даровит и уз то смели и борбени самоук, сељачки син Вук Караџић, који је прешао у Аустрију као избеглица из Србије после слома Првог српског устанка. Он је у себи носио неугасли дух тог устанка заједно с богатом фолклорном традицијом српског сељаштва. За Караџићев даљи животни пут одлучан је био сусрет с великим бечким славистом, Словенцем Јернејем Копитаром, понесеним романтичарским одушевљењем за аутентични народни дух, отеловљен у чистом народном језику и у фолклору. По Копитаровом наговору Караџић је приступио објављивању народних умотворина и обради језичког материјала. Нјегов Српски рјечник с граматиком из 1818. ударио је темељ новом типу књижевног језика, чије је полазиште сељачки говор, а не градски. У својим каснијим радовима Караџић је одредио нов став према црквенословенском језичком наслеђу. Оно се смело задржати само у најнужнијој мери, и то стриктно прилагођено гласовној и обличкој структури српског језика. Караџић је коренито реформисао и српску азбуку избацујући из употребе сва она затечена ћирилска слова која у српском народном говору нису одговарала неком посебном звуку. Увео је правопис у којем написана реч прецизно одсликава изговорену, по начелу „један глас, једно слово“.
    Павле Ивић је научник међународног угледа и најбољи српски лингвиста друге половине двадесетог века.
    Више у https://www.rastko.rs/isk/isk_04.html

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.