facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Небојша Катић: Србија и њени тутори

Небојша Катић: Србија и њени тутори

Мора бити да у Србији траје грађански рат, али да о томе нико није обавестио њене житеље. Не може се на другачији начин објаснити најава новог круга преговора власти и опозиције, који ће се одржавати уз посредовање Европског парламента. Овај облик спољног мешања у унутрашње послове једне земље карактеристичан је за државе у којима трају ратни сукоби, који се не могу решити без страних посредника. Када држава није у рату, а странци активно учествују у њеном политичком животу, такве државе се обично називају банана државама. Чини се да готово никоме не смета самопонижење коме се Србија добровољно излаже позивањем страних посредника. (Опрезни оптимисти би можда рекли да не треба бити престрог и да увек може горе – рецимо да се будући преговори власти и опозиције одржавају на неутралном терену у Стразбуру, Рамбујеу или, зашто не, у Дејтону.)

Позиција власти се може разумети. Власт је одавно изгубила осећај за границу између онога што је прагматизам и реалистична процена сопствених снага, и онога што је недопустиво понижавање нације. Сервилност домаћих власти према странцима облик је технике владања и одржавања на власти. Актуелна власт је у томе стекла огромно искуство и то сјајно ради. Коначно, најављеним преговорима власт само добија – преговори ће трајати, време ће пролазити, а избори ће бити све ближи. На крају, власт ће великодушно направити неке уступке опозицији – оној која претекне до нових избора.

Али како разумети понашање опозиције? Ако опозиција критикује власт, између осталог и због снисходљивости према страним центрима моћи, зар не би било логично да опозиција са гнушањем одбије било какво посредовање странаца, или њихових домаћих експозитура? Зар не би требало да опозиција тиме направи отклон од политике какву власт води и јасно покаже да ће водити суверену политику када једнога дана дође на власт? Зар не би било логично да опозиција изнесе списак разумних захтева који уважавају елементарне демократске стандарде и обавести власт и потенцијалне стране посреднике да о њима не може бити преговарања? Зар опозиција не би требало јасно да поручи да политичко измотавање власти, које ЕУ подстиче, треба да престане? Зар овај филм већ нису раније гледали? Зар није логично да опозиција, уместо што тражи помоћ од странаца, кроз политички рад тражи подршку грађана, па како буде? Да ли то опозиција жели да поручи Европској унији да су и они „њихови“ и да ЕУ не треба да брине када дође до смене власти?

Није трагично што дубину посрнућа не виде ни власт, ни опозиција. Они су виновници овог трагичног, инфантилног политичког стања које призива туторе. Трагично је што ни јавност, поготово она која себе сматра просвећеном, елитном чак, не види где је Србија дошла таквом политиком и куда то даље води.

Замислимо за тренутак да се преговори власти и опозиције одвијају под покровитељством Русије или Кине. Како би домаћа, просвећена публика гледала на такво посредовање? Нема сумње да би то изазвало буру у најгласнијем делу домаће опозиционе јавности. То би било окарактерисано као малигни страни утицај, флагрантно мешање у унутрашње послове једне суверене земље и шамар демократији. Зачудо, призивање страног мешања, где се ЕУ појављује као тутор, нико не доживљава као проблем.

Логика овог благонаклоног става вероватно се правда чињеницом да је Србија кандидат за чланство у ЕУ, да је ЕУ простор демократских врлина, па је и логично да њени представници учествују у сређивању свог будућег дворишта. Таква аргументација је климава. Србија јесте кандидат, али није чланица ЕУ, а како ствари стоје, могуће је да никада неће ни постати чланица ове горде уније. При томе, ЕУ није у стању да обезбеди владавину права и поштовање европских вредности (шта год оне значиле) ни у свом дворишту. ЕУ није у стању да дисциплинује ни своје несташне чланице које не дају ни пет пара на претње Брисела, нити те државе допуштају политичко уплитање Брисела. Чини се да је западни Балкан једини простор у коме маргинални европски политичари могу показивати своју снагу и важност.

Читаоцу се може учинити да тезе из овог текста може износити само неко ко је управо дошао из неке друге галаксије, или је преспавао последњих двадесет година, или је изгубио сваки осећај за политичку реалност. Али може бити да овако може писати и неко ко о Србима (још увек) мисли боље, или бар жели да мисли боље, него што они сами о себи мисле.

 

 

Текст је пренет са блога Небојше Катића, а претходно је био публикован у дневном листу „Политика“

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.