facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Оскудица у модерном друштву обиља (први део)

Ненад Ћурковић: Оскудица у модерном друштву обиља (први део)

„Тржишно-индустријски систем институционализује оскудицу на начин и у размерама неупоредивим са било чиме што је икада постојало.“

Маршал Салинс (Marshall Sahlins)

 

Техника  је омогућила буржоазији да током XIX века оствари огроман профит и неограничено јача своју моћи доминације.  Буржоазији је зато главни циљ био технички развој, а не друштвено благостање.

Лицемерно пропагирајући слободу, братство и једнакост, она је људе немилосрдно експлоатисала.  У потопуности их је подредила „захтевима технике”.  Били су жртвовани, да би технички систем напредовао. У том смислу, буржоазији је осиромашивање људи, у свему, било од највеће користи.

Живот савременог човека је у целини подређен модерној техници и њеном напретку (прогресу). Он је “мукотрпан”, зато што економија западног “друштва обиља” не заснива на обиљу, него на оскудици.

Развој се односи искључиво на унапређење аутоматизације и омасовљавање свих облика производње (тиме и одговарајуће потрошње) у сврху тржишне конкурентности, а не да се задовоље стварне људске потребе, чиме би се подрила и сама идеја о неопходности развоја.

Напредак западног друштва није усмерен на обезбеђивање квалитета свакодневног живота, него квантитета моћи контроле. Његов стварни циљ није добробит људи, него доминација над њима, јачање власти водећих појединаца и интересних група, у односу на преосталу масу становништва.

Прича о обиљу, као услову људског благостања, је идеолошко-пропагандна “шаргарепа”, замка за наивне и изговор за бахате; заблуда експлоатисаних и лицемерје екслоататора. Битан је технички систем, а људи су ту да му служе.

Због тога се потребе стварају, али не и задовољавају.

Незадовољство је неопходно за успешну (пропагандну) манипулацију. Да би капитал себи осигурао стални раст, оскудица мора да се континуирано увећава, без обзира на све спољашње знаке „високог стандарда“.

Захваљујући стварању оскудице и незадовољства, могуће је лако успоставити и јачати моћ контроле. Зато, капитализам никада неће задовољити, не конкретне људске потребе, него чак ни оне минималне, неопходне за иоле пристојан живот. Због тога постоји стална оскудица, неподесни услови преживљавања, које прати стални осећај сувишност и одбачености.

У том смислу, гласине о “златној милијарди” имају и огромно психолошко дејство.

Највећи број људи се непрекидно налази у стању најбруталније економске уцене, злочиначког условљавања, криминалне експлоатације и без наде да ће ту ситуацији икада преокренути у своју корист.

Присиљени су да под тим условима преживљавају, “оптерећени сталном стрепњом”.

Техника служи да људе натера на послушност, а не да им донесе “пристојан живот”. У том смислу, она представља моћ.

Моћ, то треба увек имати у виду, није економична. Техника кошта, а цену плаћа човек.

У краљевству  магије, а модерна техника има (у суштини) магијски карактер, нема стварног напретка.

Живимо у техничком свету, а техника нема везе с том врстом продуктивности. Реално, резултат магијског деловања је увек људска регресија.

И сам процес грађанизације сеоског становништва, током индустријске револуције, представљао је процес њиховог осиромашења и довођења у стање урбане оскудице.

Ово назадовање се не односи само на материјалне услове свакодневног живота људи, него и на њихов “духовни и морални” пад.

Пропагандно, техника служи људима као помоћно средство. Међутим, она није дух из чаробне лампе, него је пука сила. Технички систем није успостављен да би испуњавао наше жеље, него да нас покори.

Последица развоја модерне технике је све веће компликовање система, без много добити у ефикасности.

Технички прогрес прати све веће људско назадовање.

Резултат раста продуктивности је – наизглед парадоксално – све већа оскудица.

Усмерен искључиво према моћи, овај свет биће трајно сиромашан и доживотно неспреман (незаинтересован) да задовољи изворне људске потребе. Због тога смо присиљени на стално самоускраћивање, обуздавање, одрицање и одлагање.

Системско стварање оскудице, којој смо свакодневно изложени, упркос обиљу, шаренилу “роба и услуга”, чини неизбежним све оне бруталне изнуде и силом наметнуте обавезе, које искључују ведрину, радост и унутрашње задовољство.

Због свега тога је наше преживљавање не само компликовано и тешко, него банално, монотоно и оптрећено најгрубљим бесмислицама.

Такав је урбани начин живота.

Нема унутрашњег испуњења у условима сталне и растуће оскудице.  

Напредак, то основно обележје модерног доба, је заправо процес сталног људског назадовања, све веће немаштине у ситуацији све богатије тржишне понуде (по врсти, али не и количини)

Прогрес нагони људе да се стално одричу својих стварних потреба, како би држали корак са кретањем (и напредовањем) грађанског друштва, заправо преживели у ситуацији све замршенијег техничког система и јачања моћи контроле коју он спроводи, дехуманизацијом и довођењем људи у стање све веће материјалне несигурности.

Парадокс је у томе што је човек, стварајући (модеран) технички систем, довео у питање све оно што га чини човеком.

У својој незаситој тежњи ка моћи, одрекао се човечности, одбацујући хумане импулсе у себи, као препреке успешном прилагођавању овом све механизованијем (урбаном) свету.

Техника то тражи од човека. Показало се да је њен захтев далеко снажнији од његових стварних (изворних) потреба.

Под присилом, он је хуманост подредио техничкој ефикасности.

Главни циљ владајућег (глобалног) (пост)либерално-демократског система, је у томе да се производња одржи, а при том не увећа стварно богатство света.

Роба се производи, али не расподељује, не само праведно, него и у реално могућем обиму, јер стварни циљ није друштвено благостање, него контрола, моћ доминације (власт) над људима.   

Заправо, нисмо ту да би уживали у животу, него да будемо на најразличитије начине изманипулисани и доведени у подређени положај.

Економија не допринеси реалном богатству света, јер садржи искључиво оне елементе на основу којих у први план долази “негативна корисности рада”.  

Најамна радна снага се тако држи на економском минимуму, у сталној оскудици, како би била принуђена да, без поговора, вредно и предано ради. Зато је најбоље да се она, медијском манипулацијом  (интензивним дезинформисањем и загупливањем), држи у “спиритуалном сиромаштву”, страху и незнању, у стању “сужене свести”.

Овај једноставни механизам манипулације се на вишем (теоријском) нивоу приказује са нешто већом дозом лажне озбиљности, па се указује на то да су људске потребе велике, а могућности за њихово задовољавање веома ограничене (као и расположиви ресусрси).

Затим се тврди како је због тога оскудица – стална и неминовна.

Зато, не можемо да испунимо све своје жеље (наметнуте потребе се, притом, потпуно поистовећују са стварним људским потребама), него морамо да одаберемо само оно што нам је финансијски доступно.

Ова логика иде за тим да ћемо своје потребе морати да задовљимо извесном количином роба на тржишту, коју можемо да платимо.  

Тако је сваки појединачни чин потрошње истовремено и чин одрицања, од свега онога што превазилази економске могућности појединца, а то код људи развијене “потрошачке свести” (а такви су у већини) неминовно ствара трајни осећај незадовољства. На тај начин, систем људе осујећује и дехуманизује, своди их на економска бића, која своје ограничене приходе морају да распореде тако да из оно мало ствари које могу себи да приуште, извуку највеће могуће задовољство.

То је таква логика. Задовољење “људских потреба”, у условима свакодневног урбаног живота, добило је, за највећи број људи облик ограничене робне потрошње.

У оваквом начину размишљања, (телесно) задовољство је основни критеријум и главни мотив људског понашања. Њему су подређени сви други импулси.

Телесно задовољство данас пресудно утиче на поступке људи, а одатле потиче и сва њихова зловоља.

Она коштају, а наше материјане могућности су више-мање оскудне.

При том се свесно, или несвесно, превиђа да стварне људске потребе (основни разлог људског унутрашњег незадовољства), у себи немају никакав комерцијални потенцијал. Оне не коштају ништа, бесплатне су.

Ми смо данас осуђени на преживљавање, а оно се плаћа. “Друшвени напредак” га чини све тежим и скупљим.

Живот је негде другде.

У грађанском “друштву обиља” човек је двоструко ускраћен. Он не може да задовољи своје изворне потребе због оних наметнутих, а ове друге, сурогат потребе, може да задовољи само у једном веома ограниченом обиму. Зато, модерно (грађанско) друштво подстиче искључиво потрошачки апетит за куповином.

Оскудица економског човека је у немогућност да себи приушти оно што жели од робе која је у понуди (на тржишту), а аутентичног човека у томе што не може да задовљи своје изворне потребе, због вештачких, које су му наметнуте уместо ових стварних.

Нема испуњења у условима сталног ускраћивања и растуће оскудице.

Много хваљени прогрес, све људе још више осиромашује, затрпавајући их обиљем сувишних и више-мање недоступних производа.

Главни узрок унутрашње потиштености модерног урбаног човека је спољашње материјално (потрошачко) обиље (шаренило робе на тржишту). Што је оно веће, снажнији је осећај оскудице, дубље је људско незадовољство.

Оскудица је услов компетитивности система. Да сви имају довољно (и оно што им заиста треба) не би се отимали, „притискали“ једни друге и модерно друштво би изгубило ону потребну привредну динамику, коју на такав начин себи обезбеђује, чиме техничком систему осигурава даље јачање.

Да би се оскудица одржала, она се мора стално стварати, једнако као и вештачке потребе.

Без оскудице нема кризе и конкуренције, а без самоускраћивања (одлагања) – нема опстанка.

У капиталистичком систему, благостање је искључено као и задовољство, или је – у најбољем случају – привидно, лажно.

Оно је прокламовано, али не и могуће.

Зато се у модерном грађанском друштву богатство живота преворило у нездраво и бедно преживљвање. Привидно обиље у реалну оскудицу.

Насупрот оскудици и свим лишавањима којима је човек био изложен уназад 10.000 година (а посебно последњих нешто више од 200.), током неких 2 милиона година људски живот је био здрав и аутентичан.

Историјски пресудан корак у напуштању таквог начина живота, био је онај трагичан „велики скок напред“ у пољопривреду и цивилизацију, који се  педагошки тумачи као човеково „издизање изнад природе“, превазилажење претходних два милиона година пасивног живота у првобитном, потпуно природом, нетакнутом окружењу.

Уче нас, не доводећи то у сумњу, да су тек са “открићем” пољопривреде људи стекли довољно слободног времена и да су захваљујући томе изградили културу, и на основу тога постали истински људска бића.

То тада су, наводно, били само налик човеку.

Међутим, када се мало боље упознамо са културом ловаца-сакупљача, постаје нам јесно колико “вредности” модерног економског система фалсификују “природу човека”. Своју представу о томе шта је заиста “људско”, заговорници “тржишног капитализма” (пропагандно) нам подмећу као универзалну истину. Да су то, тежња ка моћи, похлепа (“нагон за стицањем”), конкуренција, монопол приватне својине, друштвена хијерархија “природни импулси”, све оно што уопште не постоји у ловачко-сакупљачким заједницама “примитивних народа”.

Ако за критеријум, којим оцењујемо квалитет живота, узмемо количину слободног времена и могућност приступа свим средствима за задовољавање најважнијих животних потреба, ова “примитивна друштва”, у поређењу са модерним, нису живела у оскудици , него су уживала у стварном обиљу, које је и модерном “друштву благостања” постоји само у називу.

Пропагандни трик је исти, као и у случају именовања бомби обогаћених “осиромашеним уранијумом”.

Ово друштво своју суштину крије иза лажног назива.

Једино је јасно да се, нејасно дефинисане, “западне вредности” темеље на грубим материјалним односима између људи, као и истом таквом односу човека према природи.

У западној култури, класна подела се прихвата као природна нужност, као нешто што је више него пожељно. На исти начин се тумачи и монопол приватне својине. Природа се третира искључиво као “ресурс”. Она постоји само зато да, као сировинска база, обезбеди стални економски раст. На крају се и на човека гледа као на “ресурс”, јер је он природно биће и неодвојиви део природне целине.

Модерни “економски човек”, наводно, има природну склоност ка стицању, конкуренцији. У складу са тим, наметнуто је мишљене да је врхунац његовог доживљаја света у рационалном односу према стварности, а да тежња ка прогресу потиче из његове урођене потребе да унапређује сопствено имовинско стање, поправља материјалне услове свог приватног живота. Од малена га уче свему што је потребно да једног дана сам зарађује, увечава своју имовину, као и да на најрационалнији начин располаже са њим, у сопственом интересу, имајући у виду понуду роба и услуга на слободном капиталистичком тржишту.

Човек модерног запада је практичан. Себе види као рационално биће. Уверен је да су његови избори несумњиво исправни и најбољи могући. Зато и сматра да је западна (урбана) цивилизација „најбољи од свих светова“.

Људи су на Западу научени да је поседовати што више природна људска особина. Они су убеђени да су интереси појединца увек изнад интереса заједнице. Зато предност дају конкуренцији и расту, на рачун сарадње и стабилности.

Таква  убеђења владају у савременом свету.

Себе видимо ` као економска бића.

„Ресурси“ су ограничени, а ми као „изузетна” врста људи имамо веома дугу листу ствари за којима упорно жудимо.

Можда је најбољи пример тога дао Јунг, описујући свој разговор који је водио у Америци са једним поглавицом, који се звао Планинско Језеро.

„Видиш – рекао је Планинско Језеро – како белци делују сурово. Њихове усне су танке, носеви оштри, лица избраздана и изобличена борама. Они увек имају унезверен поглед; вечито жуде за нечим. За чим то жуде? Белци увек нешто желе; увек су несигурни и немирни. Ми не знамо шта они желе. Ми их не разумемо. Мислимо да су луди.”

Наставиће се…

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.