Ненад Ћурковић: Однос капитализма и протестантизма

Капитализам као религиозни култ и дух протестантизма

За Валтера Бењамина капитализам је религиозни феномен, јер у суштини настоји да одговори на исте муке, бојазни и зебње људи, као и религија.

За разлику од Макса Вебера, који је пре њега (у есеју Протестантска етика и дух капитализма) изнео тезу да је капитализам „религиозно условљена структура“, Бењамин је (у тексту Капитализам као религија) тврдио да хришћанство из доба реформације није проузроковало појаву капитализма, него је временом и сâмо попримило његове особине. 

Закључио је да се капитализам паразитски развијао на телу западног хришћанства, тако да је на крају и оно постало његов плен.

По њему, протестантизам није створио капитализам, него се под његовим утицајем  и сâм капитализовао.

Гледиште да је протестантизам одиграо пресудну улогу у настанку и развоју капитализма најшире је прихваћено захваљујући Максу Веберу, који је ову тезу изнео у свом чувеном (већ поменутом) раду, под називом Протестантска етика и дух капитализма. Она је подразумевала да се капитализам на „историјској позорници“ није појавио пре XVI века.

Међутим, Луис Мамфорд (у књизи Људско стање) тврди да је он настао три столећа раније, у Италији и током XIV века се раширио по италијанским градовима, на територији која ни после XVI (века), ни у једном свом делу, није била протестантска.

Мамфорд напомиње и да је капитализам прва велика јерес средњег века, највећи изазов упућен првобитним хришћанским идеалима. Католичка теологија ово кривоверство није искоренила, јер је оно своје упориште нашло у сâмој  цркви и готово од самог почетка било под папском заштитом.

Католичанство је од XIII века променило свој однос према власништву и црква је оптужила за јерес фратра Франческа д’ Асколија, зато што им је приговорио због таквог става, подсећајући их да Исус и његови апостоли нису ништа поседовали. 

Истовремено, Винсент из Бовеа је први (већ средином XIII века), три века пре Жана Калвина, терао вернике да што више раде и стекну богатство, а не тек толико колико им је потребно да само преживе. Послујући као капиталистички предузетник, Ватикан је нагомилао огромно богатство, а папа присвојио себи право да тим благом неограничено располаже.

 „Теолошки капитализам“ (католичке цркве) је настао много пре појаве било какве протестантске доктрине. 

Црква је својим начином пословања наводно била противтежа авантуристичкој страни капитализма, који је богатство „стварао“ колонијалном пљачком.

Бенедиктански манастири су били најранији пример разборитог и штедљивог стицања профита, пословања које су красили правилност и механички поредак. Био је то први корак у преласку цркве са теолошких расправа на „мануфактурни систем рада“ и финансијско пословање.

Ватикан је располагао огромном богатством и његови редовни приходи су се стално увећавали. Довољно је само присетити се продаје опроштајница (индулгенција), на основу којих је црква праштала грешницима моралне прекршаје, давала за новац потпуна и делимична помиловања, и свештеничке положаје. Ова велетрговачка акција, као доктрина, уведена је у свакодневни живот 1343, папском булом Unigenitus, Климента VI (Unigenitus Dei filius, Јединородни Син Божији). Она је била доказ (службеног) скретања од првобитног црквеног наука, као и сведочанство да се (католичка) црква укључила у капиталистичке новчане токове, јер није хтела да се одрекне своје практичне моћи, нити је у тим измењеним околностима и могла другачије. 

У том смислу, ближи је истини Бењаминов став да се капитализам као паразит развијао на телу западног хришћанства, да би на крају и оно постало његов плен. 

Међутим, паразитирање (као присвајање метода деловања) је било обострано. И западно хришћанство се понашало на исти (паразитски) начин у односу на капитализам. Чак је у тој првој фази давало такт његовом прогресистичком кретању. Зато је исправније рећи да су се капитализам и католичка црква, у току изградње новог економског поретка, налазили у стању готово неизбежне симбиозе.

Католичка црква је копирала методе пословања првих капиталиста, а они преузели корисне хришћанске догме и обичаје, и дали им световну форму. Пример за то је одлагање уживања због веће добити у будућности, што заправо представља секуларну (економску) верзију теолошког учења о „небеском спасењу“.

Штедња  је почивала на побожној формули по којој се, чином тренутног одрицања од задовољства и њеним одлагањем, остваривала могућност веће добити касније, одн. самоодрицањем у садашњости капиталисти су стицали будућу пословну сигурност. 

За разлику од расипне аристократије, они су били штедљиви, да би своје приходе улагали у нове послове. Николо Макијавели је (у свом делу Принципи) приметио да су у његово време „велика дела“ створили само они које су сматрали тврдицама, а да су сви остали – пропали.

Захваљујући отворености цркве и њеном смислу да непогрешиво препозна „дух времена“, западно хришћанство је попуштало пред методима предузетништва и животним навикама пословног света, тако да је капитализам брзо продирао у све средњевековне институције, а религиозни, контемплативни дух се повлачио пред практичним захтевима (оног) трговачког.

Стицање материјалног богатства је заузело место  духовног спасења.

Изграђен на гордост и агресивности, „капиталистички морал“ је одбацио „свето сиромаштво“ и предност дао приватној својини, на штету заједничке. Био је то став себичног и безобзирног предузетника, који је у потпуности игнорисао смисао великодушне расподеле занатских и породичних економија. 

Према капиталисти, који гледа само свој интерес, његово окружење се више није односило онако строго као у почетку. Није у њему видело потпуну супротност хришћанину великодушном према ближњима, који увек има у виду и њихов интерес. Само су морално најдоследнији у капиталистима видели преваранте и лопуже, зеленаше и израбљиваче, који су богатство стекли чинећи неправду, или тако што су наслеђивали некога ко је био непоштен. 

За њих су капиталисти били једва нешто бољи од овејаних криминалаца.

Од тада, па (све) до данас, никада није недостајало таквих критичара капитализма и на такав начин стечене имовине.

Прудон је сматрао да је и сâмо власништво – крађа.

У том погледу, црква је била далеко толерантнија. Временом се – на то је указао Мамфорд – морална клима западног хришћанства потпуно изменила, тако да су некада најтеже осуђивани „смртни грехови“ постали „највеће врлине“. 

Оно што је некада строго забрањивала, црква је сада превиђала из најгрубљег материјалног интереса. Престала је да се обуздава у прохтевима, јер је и она –једнако као и пук – „подлегла таштини овог света“.

Одједном похлепа и себичност нису представљале грех, него су постале основне полуге „развоја“, темељ економског и политичког поретка, ослонац друштвене хијерархије. 

Више се није делило са другима, није се остављало нешто од добити и за „браћу у Христу“. Напротив, на њима се штедело и тај „вишак“ су капиталисти  користили искључиво за то да увећају лично богатство. 

Моћ и богатство су стицали на рачун (о трошку) сиромашних и немоћних.

Особине које су раније људи презирали, којих су се стидели и сматрали грехом: похлепа, завист, грамзивост, луксуз, добродошли су финансијама, индустрији и трговини, јер су у највећој мери подстицали капиталистичку производњу и потрошњу.  

Током раног Средњег века, економски поредак је почивао на чврстим моралним темељима, зато што су и продавац и купац страховали од Бога. 

Од личне користи важнија је била друштвена правда; заједничка добит.

Међутим, црква се не само у интересу властитог опстанка, него и неограниченог јачања своје практичне (световне) моћи – мало по мало –  ослобађала теолошког наслеђа, сувишних хришћанских обзира, свега што је противречило „захтевима времена“.

Тим повлачењем, западно хришћанство је стварало простор за јачање своје прве и најјаче јереси, религије и култа капитализма, и све се више мирило са минималистичким садржајем његове теологије.

Капитализам је на крају израстао у најагресивнији верски култ, религију једне догми и теологије без трансцендентног садржаја. Ова догма гласи да је капитализам сâмом себи – истовремено – и циљ и средство. То је целокупан садржај његовог „учења“, која има сасвим конкретан (строго утилитарни) карактер. 

Чињеница да је капитализам – у исти мах – себи и циљ и средство, указује како је он резултат техничког развоја (прогреса) модерне западне цивилизације (напретка који, своје корене има већ у ренесанси). 

Овакав след догађаја је био неминован, јер је западна цивилизација настала из тежње ка моћи доминације и била утемељена на похлепи за влашћу.

Са јачањем капитализма људи су све мање били у стању да се обуздају, ограниче своје потребе и виде неку другу „сврху живота“, осим сталног стицања материјалног богатства (кроз даноноћни рад) и смисао постојања нађу у нечему што није само увећање економске и политичке моћи. 

Тако је и сâм рад добио потпуно другачији смисао. Он више није био „Адамово проклетство“, него прилика за стицање материјалног богатства, а на основу њега друштвеног угледа и политичког утицаја.

Векови су били потребни да капиталистички индивидуум заузме врховни положај у друштву, а сви други буду принуђени да се „прилагоде“ његовим захтевима, ускладе са предузетничким поривима стицања и навиком да теже (искључиво) комфору и луксузу. 

Од XIV века све је почело да се обрће. До тада је власт била децентрализована, а морал централизован. Међутим, морал се постепено децентрализовао и свео на утилитарни морализам, а власт све више централизовала и постајала деспотска.

Упоредо са растом економске моћ, тиранска самовоља властодржаца је јачала, а са тим и култ униформности: исти закони за све, исте обавезе и порези. 

Деспотизам је укидао разноврсност и изобиље живота у корист формалног јединства, једнообразног и механичког преживљавања.

Сви су били под истоветним притиском капитализма, који се незадрживо ширио и то је дотадашње средњевековно друштво постепено довело до слома, до тога да на крају раскид између етике и политике буде потпун. 

Деспотизам је био јак у мери у којој је успевао да људе претвори у поданике-аутомате. То је посредно потврдио и Макијавели, који је приметио како у (стварном) свету за идеале више нема места и да власт сада на располагању има само силу, терор и корупцију.

Кључ за све већу механизацију и аутоматизацију друштва, деспотски режими су пронашли у усмеравању људи ка телесним задовољствима, њиховим затварањем у тамницу узаврелих страсти. 

Подстицали су насиље, изазивали код њих пожуду и раскалашну саможивост.  

Деспотизам се одржавао ослањањем истовремено на – како рече Мамфорд – „затвор и карневал“. 

Деспоти су „батином и шаргарепом“ сламали достојанство својих поданика, да овладају њиховим понашањем. Била је то осовина механизма тиранске власти, начин да потлачени изгубе самосвест, веру у себе, а тиме и самопоштовање. 

Јело и пиће, песма и игра, љубав и завођење, чаролија турнира и карневала су (органски) садржаји испуњеног живота, али када људима то постане искључиви циљ и једини животни садржај, долази до распада личности. Они постају безлични, бездушни, плитки и све више оптерећени досадом.

Франческо Петрарка је (у XIV веку) указивао на све већу испразност живота и чињеницу да су људи на разне начине покушавали да некако испуне слободно време и потисну осећај досаде. Међутим са јачањем деспотизма, њихов живот је све више губио вредност, испразност је постајала све већа и обесхрабрујућа, а досада неподношљивија.

Ствари су се незадрживо кретале у лошем правцу. 

Деспотизам је свесно неговао култ насиља, како би од људи створио уплашене поданике, који ће ћутати и „гледати своја посла“ и опрезно учествовати у јавним пословима. Овакав притисак власти и страх од репресије довео је до пораста „друштвене неодговорности“. Људи су се изоловали и затварали у себе; постали су подозриви, саможиви и себични.

Деспоти су се поставили изнад закона и владали с амбицијом да то чине доживотно. Из тог разлога су настојали да људе што успешније машинизују, како би они послушно (по аутоматизму) извршавали њихова наређења. У томе су били упорни и после неколико векова су постигли да радници механички рад на покретној траци прихвате као (потпуно) нормалан процес производње.

Деспотизам је омаловажавао народну културу. Прогласио је грубом и варварском и њој је супротставио високу класичну (античку) културу, уведену у (политичку) игру са „хуманизмом и ренесансом“.

Деспотизму је била неопходна узвишена кулиса да прикрије своје примитивно насиље, које је са јачањем капитализма било све веће. 

Луксузна класична архитектура била је покриће за бруталну механизацију друштва и свеприсутну корупцију. Естетика (класичне, грчко-римске културе) полако је заузимала место етике. 

Наглашеним естетизмом је прикриван недостатак морала.

Једна изумрла култура, она античка (грчка и римска), наметана је као највиши идеал живота. Истргнута је из заборава да буде препрека стремљењима средњевековних људи ка једном човечнијем свету, који је могао настати снажном (хришћанском) вером у вечност. 

Пословни људи су имали потребу да, у циљу сопствених пословних интереса, ствари прилагоде својим потребама, оживљавањем једне изумрле културе и обртањем система вредности у своју корист. 

Класична (хуманистичка) култура је имала посебну улогу у ширењу нове (капиталистичке) економије. Била је средство којим се виша класа одвојила и изоловала од народа и у њој нашла високопарно оправдање за свој привилегован положај.

Заједнички (комунални) живот раног средњег века био је савршен извор креативности. У том смислу, хуманизам је постао џокер у рукама нових владара, којима је циљ био да ослабе и обезвреде народну уметност и достигнућа раног средњег века, пре свега његовог комунитаризма. Тако су необразовани били осуђени да се доживотно злопате на „социјалном дну“.

Био је то згодан изговор за наметање и учвршћивања (потребне) друштвене хијерархије, и оправдање за привилегован друштвени положај више (експлоататорске) класе. 

Мамфорд  je истакао да је бесмислено тврдити да су Римљани били бољи архитекти од оних који су изградили катедралу у Шартру и како је нека трећеразредна Теренцијева или Плаутова комедија била дубља од народних мистерија или комедије del arte. То омаловажавање – по њему –  било је могуће зато што је образовани припадник више класе („човека од укуса“ ) постао ауторитет у култури, само због тога што је био учен (јер је био богат) и могао да купи и чита класичне трактате, био упознат са античким (грчким и римским) изрекама, у шта обичан свет није био упућен.

Они су деспотски владали и естетиком, захтевајући покоравање стереотипним формулама класицизма.

Ово узурпирање права на изврсност, било је у највећој мери умишљај, празноверје више класе. Заправо ова естетска експлоатација прошлости (антике) само је указивала на то да је та врста људи једнако – из комерцијалних  разлога  – експлоатисала и садашњост и то тако што је у машинизованом систему производње, механички успешно, опонашала те мртве (класичне) форме.

Мамфорд у свом ставу иде до краја и тврди да су мистерије, као и комедије del arte, чак иако нису биле на нивоу катедрале, по својој форми биле много оригиналније и племенитије од римске уметности, а Шекспир, Расин и Молијер досегли висине за које су били способни само Грци из свог најславнијег периода.

Величањем класике, владајући (богат и учен) слој је себе – на основу свог хуманистичког (класичног) образовања – издизао изнад обичног света. Они који су припадали нижем слоју нису се (по дефиницији) могли назвати хуманистима.

Тако је је хуманистичко образовање експлоататора било покриће за њихов нехумани однос према необразованом народу.

Мамфорд подсећа како је Џон Раскин тврдио да се због тога нижи слој људи мора потчинити вишем ауторитету образованих. 

Класицизам је био и снобовска контрареволуција уперена против једноставног натурализма, као и бујне, креативне маште средњег века. Виша класа се оградила паганском (античком грчком и римском) културом и сви који се нису налазили на том нивоу, сматрани су некултурним.

Стицање  и поседовање хуманистичке културе подразумевало је порив за скупљањем и гомилање материјалних ствари, и уметничког блага. 

Људи од културе, који су припадали привилегованом слоју, окруживали су се фрагментима, репродукцијама или украсним имитацијама античког света. У разговору би наводили цитате класичних аутора, у оригиналу, да би показали којем слоју припадају, тако да је чак и Монтењ – подсећа Мамфорд – непотребно наводио такве цитате, искључиво из „декоративних разлога“.

Охолост таквог духа била је у повратној спрези са бахатошћу политичког и економског деспотизма.

Луис Мамфорд, насупрот ономе што је захваљујући Веберу постало „опште место“, тврди да верски протестантизам није био савезник капитализма, него његов главни непријатељ. Протестантизам није произвео капитализам, него је настао у отпору против њега и подривања аутентичне средњовековне културе, у покушају да се обнове једноставност и светост раног средњег века.

 Протестантизам није био, као што се обично мисли, нова вера буржоазије, него покушај да се њен успон спречи. Он је био претежно лаичка побуна, не само отпор ширењу секуларизма нове предузтничке класе, него и супротстављање римској цркви, због отвореног савезништва са капитализмом и сâмим тим издаје њеног „светог позива“.

Изворно, рани протестантизам је био покушај да се обузда комерцијални дух и онемогући да он у потпуности овлада црквом. 

Најпознатији представници овог покрета (у великој мери аграрног) били су валдежани, „мала браћа“ (спиритуалци, Fraticelli, béguins), лоларди, протестантски покрети који су стајали насупрот свима који су показивали претерану жељу за богаћењем и телесним уживањем. Настојали су да рехабилитују сиромаштво и скромност, као би свакодневни живот поново постао смислен. Због тога су их сматрали јеретицима. И како рече један од њих, Валдо (вођа Валдежана):

„Јеретици се препознају по својим обичајима и говору, зато што су скромни и исправно се понашају. Не размећу се својом одећом, која није ни скупа, ни одбојна. Не баве се трговином, да не би лагали, избегли подлости и преваре, како би живели од свог рада као занатлије (…). Не гомилају богатство, него се задовољавају неопходним.“ 

Валдежани су се залагали за повратак некадашњим производним односима, да се хришћански стандарди примене на привредни живот и поново поставе темељи задружне (комунитарне) економије.

То сведочи да су постојале друге побуде, осим велике зараде коју је нудио капитализам, другачија врста порива, сем оног за стицањем из алавости и грамзивости.

Овај првобитни протестантски покрет истински је тежио обнови и изградњи хришћанског економског поретка.

Тако је говорио и Џон Бол (у XIV веку), вођа народне побуне на „Острву“: 

„Добри мој народе, ништа неће бити добро у земљи Енглеској, нити ће икада бити, све док сва добра не буду заједничка и више не буде ни слугу ни господе, него сви људи буду једнаки“. 

 У то време снажног успона капитализма, протестантски покрет је упорно радио на особној моралној обнови, чији је највиши домет била „протестантска персоналност“. Зато је протестантски опор званичној (католичкој) цркви био тако снажан, али ипак недовољан да се ефикасно супротстави капитализму. 

До XVI века капитализам и протестантизам су се узајамно приближавали, али се никада нису до краја помирили.

Највиши домет протестантизма XVI века оличен је у Мартину Лутеру и Жану Калвину. На крају,  Лутер је својом теологијом пружио подршку  апсолутистичкој држави, а Калвин је, упоран у настојању да Богу додели оно што је царево, највише допринео учвршћивању гордости (сујете) капиталистичког предузетника, а то је супротно од онога што је била намера првобитних протестаната.

Протестантска персоналност (верника XVI века) била је пословна и у слободно време (којег је било јако мало). Сива одећа, суморних боја, без шара, костими без украса, били су заштитни знак реформације.  

Увек обучен за посао, протестант није користио церемонијалне форме понашања. Није титулисао саговорнике, нити им се високопарно обраћао. Једва да је говорио нешто више од најједноставнијих „да“ и „не“. 

Оваквим својим понашањем, протестант је свој целокупни друштвени живот  свео на пословне односе. Његова потребе су биле крајње скромне, а то је подразумевало само најузвишеније облике потрошње.

Притом, писменост је међу њима била уобичајена ствар.

Међутим, врeменом  је тај контраст између протестантизма и капитализма постајао све мањи, у корист капитализма, заправо техничког система чији је највиши идеал била машина.

На крају је машина победила. 

Машина је постала симбол калвинистичког самовољног и непредвидивог Бога, и Његовог предодређеног поретка. 

Није случајно да су теоретичари и практични проналазачи машине, у њеној почетној фази, често долазили из протестантских, а посебно из калвинистичких кругова. У Женеви су се производили најпрецизнији сатни механизми. Она је била главни центар за производњу часовника, симбола прецизности, регулације, механичког поретка.

Машина је била неман, сада је већ то многима јасно и само у тој ствари теорија Макса Вебера, о међусобном односу протестантизма и капитализма, има потврду у историјским чињеницама. 

Калвинистичке врлине, су настале и одрицањем од многих хришћанских врлина: љубави, задовољства, радост, радозналости или чуђења …

Све је то била последица непопустљивог притиска капитализма.

Строгост и неумољива дисциплина фабрике у протестантској култури, која није остављала време за доколицу, а самим тим и за грех, створила је амбијент за машинизацију привреде, који је дуго недостајао у (католичким) земљама, као што су Шпанија и Италија. 

У тој тензији која је постојала између протестантизма и капитализма, протестанизам се повлачио, тако да се у потпуности подредио циљевима капитализма. 

На крају је јерес капитализма победила и постала моћан култ, који је као и на почетку, али сада без икаквих препрека (и отпора протестантизма), био искључиво заокупљен собом. 

Он је у стању да интегрише чак и оно што му се наизглед одупире, или му недовољно радикално супротставља. Све оно што покушава да га поправи и учини одговорнијим.

Капитализам је данас у основи свих модерних (грађанских) идеологија, тако да греше сви који га  сматрају посебним идеолошким системом. Сâм по себи, капитализам није идеологија (учење које има циљ који га превазилази), него је религиозни култ (култ сâмог себе), којег није могуће протумачити академски, критичком интроспекцијом.

Он сваку теорију у потпуности подређује својој пракси. 

Због тога је капитализам, као модерни религиозни култ, сиров и „приземан“. 

Као култ продуктивности, он је религија само једне матрице о утилитарној делотворности (пословној  ефикасности), чисти капитал однос, којем је једини циљ –  економски ефикасност.

Религиозан је само утолико што (секуларном) утилитаризму даје верску нијансу.  

Зато капитализам не успева да задовољи људску потребу за веродостојном егзистенцијом, не омогућава људима да пронађу смисао живота виши од успешног преживљавања. 

Напротив, капитализам их у томе спречава, стварајући амбијент који онемогућава да се дође у додир с трансцендентним и тако намеће “идеју” да изван непосредног чулног искуства ништа не постоји. 

Као и све што тежи доминацији, капитализам жели само једно, да завлада свим оним чега се може дочепати (а жели све). Зато упорно настоји да се домогне свега, па тако и свих “облика религиозности” и без изузетка их подреди себи, како би их преуредио по сопственој мери. Његова једина амбиција је да све капитализује, да постане једина Религија (религија са великим Р). Зато је немогућ било какав компромис између хришћанске и капиталистичке религије.

Свака нагодба с капитализмом, увек је била на штету хришћанства. 

Данас смо сведоци успостављања још једног таквог „компромиса“, екуменизма.

Капитализам је религија испражњена од вере, од сâме суштине религиозности.

Као што религиозни култ капитализма постоји без икаквог трансцендентног садржаја, исто тако ни верници не морају бити искрени у својој вери у капитализам. Битно је само да то тако изгледа, да се они практично тако понашају. 

Овом култу је важна само спољашња форма, пуки ритуал. Све друго је непотребно, чак представља сметњу. 

Сâм капиталистички култ не оставља могућност коначног спасења, него намеће обавезу безусловног (и бескрајног) идолопоклонства, које „нема алтернативу“. 

Не постоји могућности искупљења, нити је капитализам – као култну савремену религију – могуће реформисати. Капитализам је створио такву ситуацију да се не може озбиљно (темељно)  довести у питање.

Овај процес је довео до тога да је трансцендентност Бога урушена. У свести многих Он је “мртав”. 

Међутим, Бог није умро, него је само „замро“ у њиховим срцима. 

Капитализам није религија прочишћења и преображења, обнове људског бића, него је паганска религија духовног загађења, тровања душе, потпуног уништења свега што је у човеку и хумано и божанско . 

То је један до краја негативан пагански култ, који слави оно што је Исус, искушаван од ђавола, у пустињи – одбацио. 

Свог бога-идола капитализам љубоморно скрива. Он је један крајње агресиван и лажљив „бог“, који људе прождире у својој незаситој и све већој прождрљивости, која ће трајати „до краја света“. 

Разумевању капитализма, као религије, може допринети подсећање да првобитни паганизам није у религији видео „виши морални интерес“, него је доживљавао на најнепосреднији – данас би рекли  – практичан начин, као средство стицања земаљске моћи. 

С „Небом“ се, даље од тога, није рачунало. 

Тај древни, пагански, човек је сигурно јасно осећао да је његова „религија“ непоуздана, чак бескорисна, неретко и злоћудна. То осећа и данашњи идолопоклоник капитализам, који невернике види не само у припадницима друге вере, него пре свега у онима који недовољно зарађују.

Без хришћанског искупљења, нема будућности, а без будућности ни наде за људски род. 

Капиталитам се не може реформисати, он се мора у целини одбацити. За почетак, у нашој свести.

Међутим, таквих гласова – нема. Посебно у овој средини.

Ко је данас против капитализма, за обнову заједнице насупрот постлибералном „индивидуализму“, што подразумева залагање за неке облике заједништва (заједничке својине), за повратак изворним начелима хришћанства? 

Без тога ћемо се и даље клањати култу „Златног телета“ и стајати у реду да нас жртвују Молоху капитализма. 

Сетимо се Исусовог искушења у пустињи, и поступимо у скаду са оним што је Он учинио, у потпуности одбацимо незрелу тежњу ка моћи доминације, а са тим и религиозни култ капитализма. 

Обновимо у свом срцу Нови Савез са Богом-Оцем, и нека нас тај Завет трајно обавезује да испуњавамо само Његове Заповести.

Иако је ово изговорено речином верника, важи и за оне који се вере одричу.

Једино на тај начин можемо опстати као људски род и само тако наш живот ће имати смисла. 

Насловна: „Колонизација 1952.“, мурал Дијега Ривере