Туђа рука свраб не чеше
Ако се досад разумевала земља у којој се живи као историјска датост о којој се више не мора водити много рачуна у туризму као судбини, то се са SARS-CoV-2 променило, како га год неко разумео. Посебно они који се опредељују да је све под контролом, а да су жртве колатерална жетва. Уосталом, дарвинистички, ослобађање од старих, слабих, немоћних, који више неће оптерећивати друштво, а биће кроз убрзано наслеђивање шта да се троши, ма колико да је то потпуно антицивилизацијски – ако цивилизацију разумемо базично као сигурност, те антикултурно – ако културу разумемо исто базично као облике (вредности) живота.
Поред свега тога, ипак је изненађујуће са којом су се лакоћом границе поново подигле између држава, као што се и глобални распоред рада, добара, људи, знања претворио у препреке, а не предности. Исходујући различите врсте забрана, како отворених тако и прикривених, као феномен државног пиратства до јуче водећих држава, док разне банде лешинарски харају са фалш робом по развијеним државама (Шпигел даје доста уверљиве извештаје о томе – од америчке отимачине маски намењених Берлину, пљачке истих у Немачкој, тако да сад полиција мора да обезбеђује транспорте, до уваљивања фалш робе чак и болницама; па укупно због нестишљиве шпекулације у несташици, а након одлуке да су маске обавезне, донета је одлука да је решење да поделу маски нацији преузме држава и тако сузбије гомилање негативних исхода).
Повратак природног, уместо нормалног
Свакако је феноменолошки занимљиво, са којом се брзином и лакоћом разградио деценијама стварани глобални систем, сврставајући га у ред импровизације, фасадног интересима, али надасве неприродне престабилизације нормалним природног реда ствари. Тако политички ЕУ глуми живахну мудрост, као што се ове ослабљене везе, са глобалним кредитним токовима новца кроз повезивање ММФ-ЕУ, покушава привидном животношћу забашурити. Док организационо ЕУ, не могу технички ни два састанка дневно да реализују, а имају пре свега сасвим нерешив проблем са разумевањем властитог смисла, из кога им преостају тек реда ради несувисле поруке „извини Италијо“.
Тоалет-папир
На срећу, први талас болести није био толико смртоносан за многе државе уз обимне мере које су биле предузете, а и да не би дошло до урушавања држава, које су многим људима изгледале претеране, ако не и подлачки завереничке (у њиховој опсесивној везенасти за менталитет контроле, те макар да је онда хаос из некаквог центра – или неподношљиве потребе да они увек разумеју свет). Као што је преко ноћи испарио као реалитет мрежни свет „глобалног друштва“ остављајући једино трајуће мочваре шпекулације (због чега ће не мали број адвокатских канцеларија омастити бркове), ако не рачунамо твитер и остала интернетска стењања и музицирања (нема више ни интернационалне занимације маса као што је спорт…). Како није само реч о издрживости система јавног здравља, него оне опште претње упадања и самих држава у анархичну спиралу. Због пропадања логистичких система и прекидања њихових линија од снабдевања до услуга, посебно у софистицирано комплексно-диверсификованим друштвима и високо алокативним, кад би и војне управе у стању, свако за себе, изгубиле контролу над догађајима. Тако да за њихов ред догађаја посебно важи Талебов црни лабуд, кад се цела друштва сламају као да су им зглобови од стакла, јер примера периферија снабдевања њихових градова је на различитим странама света и предалеко. Док приоритетна економизација свих односа у друштву неподноси резерве ресурса – за њих нема места ни у теорији, као што у пракси све мање негују интегрирајућу друштвену узајамност на егзистенцијалним основама, а још теже препознају другачији менталитет до слободе као апсолутне аутономије (која је одувек својеврсна фантазија), или, либертеријански истакнуте једнодимензионалности човека у претежној похлепности, ком је мало друго остало, или је другоразредно. Само је срећа да се природно човека и људске заједнице као оно заправо једино поново добро само пробија кроз овакву нормализацију и његове убеђивачке нормалности – системи нормализација се показују сад деструктивним, а крхким по свему, па тим преживљавају неког од Талебових лабудова из своје лажне природе заоденуте нормалним. Уосталом ни смрт пошасти нешто не познаје јасно гендерске конструкције оног шта је нормално, него само природно, старе и младе, мушкарце и жене по полу, здраву, а не генетски модификовану исхрану препуну шећера (једна од првих европска обдукција на 50 случаја је показало, да је троје било пушача, 5 бивших, али сало и притиска је далеко највише, као неизбежних девијација савременог „бољег“ живота са опадајућим имунитетом). Доводећи сиситеме друштава поред робусности, економске принуде, у опасност да као доминантно тржишне конструкције попуцају, одавно са проблематичним разумевањам, те отуд тражења сваке државе за себе фине границе између самообустава циклуса, зарад социјалне дистанце због вируса, здравствене бриге о болесним како се ни болест не би разгоропадила у најнеповољније облике и свих надаље активности, уз компензације, економисања са жртвама, од болести, економије до дискурса и нарација. У неком тренутку увек губећи из вида шта је истина, а шта неком потребна лаж, или због нечег. Док зашто, остаје да лебди у ваздуху између хегелијански схваћеног прогреса и сталног враћања истог.
Наше, а домаће
Кад се осврнемо на наше ствари испрва је уочљиво да су извори брига у организацијским, а затим постојећем менталитету: разумевању и самобјашњавању; у Србији који су вирусом стављени на пробу и огољени. Ако верујемо истраживањима, 85% Срба се не боји да ће се заразити (примера, то верује тако исто 30% Немаца), а скоро се сви доказано држе мера? То заправо није први случај дискрепанце између ставова и понашања, заправо као да је у основи правило гвоздене законитости, јер изгледа није реч ни о привидно емоционалном, ни рационалном, него изнова прикривању и каквој нејасној идеалној слици која нема везе ни са разумом и разумевањем, ни са стварношћу као таквом, ни кад не може да се испуни (а увом случају стварност није за игнорисање уз све покушаје и све се сасвим поништава, па се стога седи кући више него што можда треба, у неизвесности без научених одговора). Као да је уобичајено реч о некаквој идеолошкој игри, на коју немају утицај ни разум, а ни оно што јесте стварно, него перфомативно, да се што боље одигра. Можда је то неки позни облик декаденције високог формализма, одавно без суштине, али за то је потребно по свему извести велики културни циклус у континуитету стотинама година историјски, него је израз самонабеђења, да се не морамо ни најмање освртати на стварност и његово биће и последични друштвени развој, нити водити макар рачуна о објективностима, него ако кад и дође непажњом или до самопробоја стварност у нашу друштвену игру и њену сумљиву идеологију, ми ћемо стварност заменити гласинама (успех медија међу Србима), или, заборавити, ако другачије не иде, докле се то може, а сад није могло.
Тако су и структуре режима на почетку у потпуности игнорисале стварност и било им је могуће по пукој инерцији уз моћ коју имају да је још дуго избегавају до потпуне а не само Несторовићевих шашавости (сад дискусије да ли је или није скривени херој да се не би створила паника никад неће бити решено, нити је за друштво важно, будући прошлост без последица осим по њега, јер сигурно није ни једна жена отишла у пазар у Милано), него и пуних јаруга смрти, али су се прибрали и уз све паралелизме, лутања, грешке, личне кризе и неуспехе успеле да се довољно сами прилагоде, док сви медији и сви опозициони политичари то нису ни приближно, а изгледа као да нису ни покушали, задржавши се код потпуно несавременог наратива који је депласиран. Исказујући одсуство виталности, као и проблем разумевања колико је режим кроз садашње догађаје, објективно испред њих по квалитету, сад у овој ствари, али не само по њему, уз све предходне предности.
Сад је већ могуће правити неки међузвештај тока пандемије у Србији и причати о решењу. У том погледу у овом тренутку свакако није могуће причати о коначном решењу кризе и самом повратку уобичајеном, јер ни опадање заражавања није примило недвосмислени тренд, да би се могло говорити само о појавама споралгичних и екцесних случајева (зато доста уверљиво звучи став званичника, са две недеље континуираног опадања и да више нема тешких случајева). Као што нема или да је познато такав систем узбуњивања који би пресретао појаве (нисам видео да ко коме мери температуру на улици, то би на пример могли да ради комунална милиција, уместо да и убудуће за Весића јуре слепе путнике по превозу – генерално ти људи могу нешто корисно да раде и због себе самих).
Док се опозиција у дворском маниру бавила психологизацијама, слободом, демократијом, медијима, режим је уз сав фолклор делатно ставио до знања због мера огранићавања живота, да плате неће бити умањене јавном сектору, чиме их је релаксирао и обавезао на извршење својих дужности. Потом је пензионерима најављен додатак, и док су опозиција и медији у томе само видели пропагандни моменат и крештали о изборном ефекту, плашећи се за своје шансе и позиције, нису видели рационални моменат компензације трошка, да пензионери не могу сад да јуре за јефтинијим пазаром (а све јесте поскупело, неки кажи и до 20%); док је истовремено вршена интеграција по групама становништва, јер Србија је одавно јако слаба заједница са свим својим диспаритетима расподеле, привилегија и слепила за стварност, а о нацији је још теже говорити и поред све хистерије антисрпског ресентимента – режим је сад различитим сетовома сложених мера успешно делова на животну одрживост друштва и добрим делом се и уходао по новој парадигми, али нек опозиција и медији обаве сами анализу и схвате где су, толико би морали да буду способни, а и да мало буду талентовани за политику, уместо што се упорно баве дворским темама, самим собом и комичним закерањима, моралисањем из пре свега очитог страха за своје иначе слабе позиције, јер у Србији итекако има шта политички да се ради и не само политички. Српски проблеми и бриге нису са вирусом нестали, напротив. Ништа се није разбистрило, напротив, једино што је режим показао респект пред стварношћу заразе и организовао се у ходу на корист преживљавања, па је тако дао предност „струци“ – потребним решењима и делотворним мерама уз оправдане, неоправдане, уобичајене појаве и његове карактеристике, али и свих нас са нашим превисоким потенцијалом за заблудела самонабеђивања – кад би тако лако било, кад би било Аладинове лампе.
