facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Миле Милошевић: Стварност и коректор

Миле Милошевић: Стварност и коректор

У пандемијском губитку тла под ногама, с приближавањем врхунца претње, разоткриће се, ненадано, у главама људи одсутна стварност у оном што смо до тад живели, чему је поново коректор патња и рулет са превише смрти, можда као и у другим пошастима. Тако да нас, у нашим вапајним зазивањима, кад нас болест снађе, или, нама ближњег, подсећа на Бога – заборављеног Бога. Што је истовремен тежак почетак пута враћања у стварност у којој немамо, као данашња, дуго припремана епоха, умишљај контроле, такав да се по свему могло заборавити на стварност. Ми немамо ни ону најмању контролу док седимо код куће не видећи узрочника смрти који куца засад за 21% из збира умрлих и излечених, а робујући тим неким својим навикама, па и том утиску о чудесној слободи која у кућама нестаје. При чему гајећи илузије, вишкове емоција, док највећи број људи иначе највећи део дана и проводи у кући, остало банално у превозима различитих врста, или, на послу – школи и уобичајено, десетак посто дневног времена следећи неке своје слободне путеве.    

 

Гледао сам Вучићеву прес-конференцију од 02.04. као и многи у Србији и остао сам нем на представу од новинарских питања, од којих се ни једно дословце није бавило стратешком и техно–организацијом одговора на догађаје у које нас је Ковид 19 увео, него ткањем уобичајене позоришне паучине који једино деценијама прати наш јавни живот простачких нискости. За остало је био везан искључиво фатализам заборава и без буђења свести да се свака грешка сад плаћа можда и са превише смрти и нечије, данас или колико сутра, несреће и агоније од болести, или неких других узрочника који су настали, али и следе да се појаве у најразличитијим областима друштвеног и личног живота. Мало се још разуме, да више није у питању пука игра подлачких надгорњавања, па се сад испразно бежи у емоционализацију и психолошку „немоћ“ као централне теме јавности, него да је реч о сасвим конкретним корацима стварности у којој су неки позвани да промишљају, жртвују се, напросто раде, или само седе у кући, што и јесте у бићу стварности, али и политике, медија и струке одговорима на питање, да ли су способни да се носе са стварношћу, јер је скоро све исклизало што се догађа са, оне њима уобичајене, шаховске табле на којој су нам клошмерлеовски нудили своје испразне сујете, па ту више нема ни шаховских потеза. Иначе, шаха из самозаборавног времена, кад се може багателисати сва штета, јер је ова срећа играча и жртава која је често дугорочна и невидљива, а сад је ова туга итекако мерљива смртима у невидљивом концлогору Ковида 19 који је обухватио читав свет и није само на медијима. Те се свако може наћи на удару и свако има своју улогу, а и односи се чудесно на скоро све наше поступке због чега смо и у кући издвојени. На конференцији се, зачуђујуће, није чуло питање које тражи појашњење примењених одлука, одрживости њихових алгоритама и праксе, почевши од тога што ни бројеви телефона за помоћ на државном сајту нису апсолутно кратки и памтљиви и прво истакнути, него нам нуде тек објашњења, злосутно нас припремајући за скривени лавиринт антисистема у који ћемо упасти. Не само због површности, аљкавости, страха, мрзовоље актера у ланцу решења, него због и сасвим недорасло лоших стратешких одлука многих у креирању решења и слабих техно – организационих решења. У недељу 05.04. на прес-конференцији чујемо заменицу директора Батута на пре скоро две недеље најављено од стране Вучића све масовније тестирање (прво 2500 људи дневно, па 7500… – и позитивни ће се одмах издвајати из домаћинстава и тако онемогућавати умрежавање ових кластера, јер кућна изолација заражених није могућа у заједници и кад се има два купатила) више се изгледа ни не планира, уз неваспитано дрске уцењивачке изговоре о плаћању теста, што већ говори о нараслом степену непријатељства према ближњима и губитку лекарске емпатије, ако је ње икад било, јер и нису сви за лекаре по позиву који су медицину завршили. При чему нисам сигуран да је економија нека њена струка, а изгледа ни било шта друго. Суштински од ове наше струке ни досад нисмо добили ни једно сувисло објашњење и стварни извештај. За примера демографски пресек дневног стања, ако постоје базе, а не да као да  податке скупљају као цедуљице на ексер, довољно је 5 минута, па нас ни са тиме нису удостојили. Уместо тога, ми слушамо већ огавно безброј пута поновљену кафкијанску административну реплику, о заштити права пацијента монотоним гласом билтена који замишља да је вечност, иако нико не пита за њихово имена, него аналитику, као и баљезгарију о придруженим болестима без било какве намере за озбиљност која доводи у сумњу и заблуду да ли сви ти лекари уопште покушавају да лече, ако и знају, него у муци отаљавају покушавајући да се сами сачувају, па у томе и још мање успевају, јер не мисле заједно, нити делају, удаљени од стварности, гледајући примера Хрватску која је пре нас допала пандемији (манимо се прича како ови бране туристичку сезону – мало ће људи на летовање ове године у колективне смештаје). Па зато једина мера која остаје и јесте и стварна, то је колективно присилно седење у кући, из које се једног дана мора изаћи, или, док не зазвоне на врата разни тражећи да им се отворе (смучиле су ми се све те свакодневне слике малоумних медија који показују бахато ову неподопштину као подвиг, на шта ни један од ових стручњака на својим прес-конференцијама није реаговао) док се крдо спонтано не прокужи, па ко жив… . 

 

Зато се пре стиче утисак, да је много тога пошло по криву и да се махом дешава позориште, јер су људи из дијаспоре и туристи трпани на гомилу у неодговарајуће карантине, па онда сељени, мешани, делом су их тестирали, делом не… Па су онда били они криви… Сајам није био замишљен ни близу како треба да у њему буду болесни људи, а онда је цифран глупостима, уосталом, сад већ могуће, има неку злосутнију намену. Медицинари по болницама по Србији нити су били на време обучени, нити су имали јасне алгоритме поступања и потребну опрему, још мање логистику која и сад шкрипи (да ли зато што нема опреме, или би неко да је уносно препродаје, а можда и тестове), као што пре свега нема довољно извештаја који јесу најважнији, како пролазе пацијенти у сусрету са њима, осим повремено гадних прича, као она из Ниша са човеком од 41 годину ког су, чудесно упорни у томе, лечили амбулантно, или на тренутак изроне вапаји и туга на интернет. Па и мене је мој избрани лекар ових дана покушао да слепачки шета за редовну терапију, док се нисам поштено издрао. Такво стање ствари не могу да покрију неке кутије са, на ћирилици писано „респиратори“, као да су телевизори за свадбе, шта год било у њима. Ово данас није време уобичајеног отужног позоришта у коме остаје заглављена наша јавност и умови разних људи, него стварност, јер му је у превише случајева цена смрт, за коју има итекако одговорних.     

 

При свему не мислим да је задатак пред влашћу прост, нити очекујем да би сад опозиција била та која би понудила боља решења и успешније извршила реализацију, како су и они пре свега део позоришта, а не органи мудрости и вештине. И они су сами испрва упали у психологизацију. Него је ово време реизбора међу свим људима који се могу носити са стварношћу – ово је доба пре свих људи позива и људскости, а не немоћно претрајавање  позоришта моћи и неуког подбадања безумника и њихове охолости којих је, очито, још увек превише. У баш свим областима друштвеног живота. Сад је питање простих алгоритама који смањују ризик заразе и смрти, а свако онај који је већ доносио одлуке које изазивају смрт и патњу је лично одговоран и треба да буде повучен. Сад није доба законске обавезе, већ старе дужности, као и позива и људскости. Свака одлука, поступак, изјава, која излази из троугла разума дужности, позива и људскости је уништавајућа, од свих до по неког. Као што сигурно задатак пред влашћу није никако данас нешто буквално и просто, тако није ни лако управљати до накарадности сведенег система деценијама и менталитета на коме сам себе темељи, са било које да је позоришне галерије, или саме сцене. То није демократско питање, него заједничко – колективистичко, као што је и у свакој елементарној непогоди. Те, ако будемо способни колективно да мислимо и онда делујемо у свакој групи, мислећи на баш сваког члана групе, то су нам шансе значајно веће, јер изазов је заједнички. 

Енки Билал, Београд

Да ли ће пандемија касније довести до пробоја више стварности у друштвеним појавама и односима, или ће људи, кад прође наставити сад још безумније да се играју, борхесовски, с вавилонским рулетом и њеним добицима и губицима – то ће се видети, а вероватно зависи колико су током пандемије дошли до изражаја дужност, људи позива и људскост, те тим колико је мање несреће акумулирано која се мора крити и багателисати. 

 

 

 

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.