facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Ненад Ћурковић: Стални изазов Исусове „добре вести“ (део други)

Ненад Ћурковић: Стални изазов Исусове „добре вести“ (део други)

Анархизам се погрешно схвата и ова реч злоупотребљава, јер она не означава хаос (како то људи као папагају понављају), него је обележје највишег облика личне одговорности и брижног односа према другима.

У то време овај израз није постојао, али у потпуности одговара Исусу, јер је Он највиши пример обзирног и одговорног понашања (које уважава интерес свих), а „анархизам“ дословно значи, „без власти“.

Институционална црква је издаја Исуса и изобличење Његове „добре вести“, њено претварање у религију свођењем искупитељске Речи на магијске ритуале и пуко сујеверје, који су најважније полуге механизма (само)репресије.

Црква, као посредничка институција, делује супротно од оног што је смисао Исусовог Откровења. Он своје следбенике позива да се изразе слободно и изговарају истините (ослобађајуће) речи, и делују у складу са својом савешћу (а не самовољом), с одговорношћу која је утемељена на љубави према свима и поштовању свакога, независно од владајућег моралног кодекса (какав је касније био и „хришћански морал“). 

Исус својим следбеницима  поручује да своје међусобне односе (у заједници) остварују не на основу закона, него кроз љубав, праштање и милосрђе.

Моћан увек тежи још већој моћи, јер моћ (која је сва у квантитету) не зна ни за какве границе, нити обзире, најмање за правду. 

Не може се бити моћан и праведан. 

У складу са претходним, треба се присетити Достојевског и његове „Легенде о Великом Инквизитору“.

Праведан може бити само онај који је саосећајан и нежан, благ и великодушан, несебичан и пожртвован, онај који је у стању да воли своје ближње и опходи се према њима као према својој браћи. 

Љубав настаје оног тренутка када искрено желимо да служимо другима. Исус је цркву видео као заједницу таквих људи, не као (посредничку) институцију.

Неправда потиче из људске тежње ка доминацији, из егоизма, саможивости и себичности, безосећајност и окрутности, бездушности и безобзирности…

Човек је слободан да (по својој вољи) одлучи како ће се понашати.

Исто важи и за Божије заповести.

Држати се Божјих заповести, не значи строго се придржавати „Божијег Закона“, него прихватити Његов добронамерни савет: не убиј, не лажи, не кради, не блудничи… 

Он очекује од људи да га послушају, али уважава њихову слободу и одлуку препушта њима. Од њих зависи шта ће учинити. 

Све је допуштено, али све не уздиже.

Међутим, истовремено (у Беседи на гори) Исус ове препоруке радикализује, позива оне који ће заповести прихватити да их не поштују само делимично, него у највећој могућој мери, али то је препорука и ово не треба схвати као општи закон. 

Такав закон се не би могао испунити. То би било нереално. 

Исусове “заповести” су позиви, изазови да се – од случаја до случаја – човек одважи на, великодушно понашање (смогне довољно храбрости), за човечан однос према другима, као у случају (за старе Јевреје јеретичког) „доброг Самарићанина“. Дакле, да (самостално, слободно) испољи (покаже) добру вољу, коју не може да изнуди (или спречи) ни један људски закон.

Живот је изнад свих (земаљских) закона, па изнад и сâмог живота. 

Грех није строго морални преступ, Реч о томе да је човек пригрлио моћ и постао подлац и лажов, насилник и преварант. 

Грех је резултат, не моралног, него онтолошког преступа. „Бити грешан“ је онтолошки став (непоштовање Божије воље, због неодговорне људске самовоље).

Исус својом жртвом није људе одменио, да се не муче, него им је показао шта сви појединачно треба да раде, и да у сваму што чине имају у виду интерес и других људи, а не само свој сопствени.

Исус је изнедрио из себе нежност, која је извирала из надљудске свесности (која је долазила од Божије Благодати).

Његова благост и питомост, неизмерна снага постојаности и кроткости, која је надилазила моћ, потицала је од тога што је Он, као Син Божији, био Једно са својим Богом-Оцем. 

Заједно, Они су – неразрушива Целина (Једно). 

Бог не стоји наспрам (или поред) човека. Немогуће је тако, „у расцепу субјекта и објекта“, с Њим доћи у додир. У том случају, “Он не постоји”.

То је погрешан став.

Бог и Човек су Једно, Целина (и Хармонија). Само је тако могућ њихов “дијалог“ ”. 

„Дијалог с Богом“ свако води у себи, својој унутрашњости (у свом срцу). Када се пред Њим потпуно отвори и “поистовети” (снагом своје љубави), а не тако што ће стати (затворен у себе) наспрам њега, у некаквом дуалистичком (идолопоклоничком) односу.

Такав став су имали Његови савременици, јер се, по њиховом веровању, Бог налази само у јерусалимском храму. Зато је Јерусалим био централно место Исусове проповеди, Он је управо тамо хтео да им предочи једну савим другачију визију Бога.

По Исусу, човек се са Богом повезује љубављу, љубављу остварује хармонију са Њим и “дијалошки” однос.  Божанска Љубав је „кључ“ овог повезивања. У тој повезаности с Богом (Богом-Оцем) јавља се осећај „блаженства“.

Блаженство је у љубави, а не у човековој неограниченој самовољи (накарадно схваћеној слободи).

Када човек самостално и самовољно делује, онда се више не ради о Једном, Целини (и Хармонији), него је реч о удвајању на субјект и објект, и сравњивању упоређивањем, из чега потичу похлепа и завист, а из тога и сви остали грехови.

Целовитост, највиши облик Богочовечанског постојања, у којем нема места подељености, нити за било какве супротности, па ни за дуализам живота и смрти, Исусу је дала снагу да надвиси моћ свих који су му били заклети непријатељи.

Љубав је јача од смрти.

Симболички, на крсту Исус није умро, него је „ускрснуо“ снагом своје љубави према свима људима. То је смисао Његове месијанске поруке: смрт се повлачи и нестаје у чину безграничне љубави.

Он поручује апостолима (својим најближим присталицима) да ће увек бити ту, све док простоји љубав међу њима. 

У томе је смисао Његове бесмртности.

Снага љубави је оно највише што нам Бог може пружити.

Способност да воли је највећи дар који је Човек добио од Бога.

Власт разапиње Исуса. Показује своју световну моћ. Међутим она је привремена (смртна).

Исус допушта да буде „поражен“ за вечност, јер је љубав вечна (бесмртна, као и племенитост са којом је мирно прихватио оно што је неизбежно).

Ђовани Батиста Тијеполо, „Распеће“

Прихватајући казну распећа Исус се не мири са патњом, него са онима који су га до тога довели. 

Он не прузима све људске грехове, него прихвата све грешне људе, укључујући и оне који су тражили да буде разапет (јер нису били свесни шта чине).

О Исусу не треба размишљати само као о паметној (интелигентној) особи, него пре свега као о карактераној и обзирној.

Исус је био племенит, и јасно је свима стављао до знања да је подвиг важнији од победе.

У чиновима љубави, Бог је увек присутан. Истинска љубав постоји само онда када су људи у јединству с Богом. Када то нису, оно што изгледа као љубав само је неискрено и ништавно сентиментално пренемагање.

Коме недостаје љубав, ко није у стању да воли (јер се то по мерилима света „не исплати“), ништаван и не добија ништа. Његова душа остаје празна, а он није жив, него је изгубљен у мртвилу ништавила. 

Неспособност да воле, или неспремност да то чине (из прагматичних разлога), доноси људима „хладноћу срца“, пакао зависти, цинизма, резигнације, доноси смрт већ за живота, пад у бездан нихилизма … 

Љубав почиње онда када желе да се посвете другима.

Љубав је стрпљива, није завидна, не прси се, не надима од гордости, не чини ништа ружно, не гледа своју корист, она поклања, не љути се, није кивна, не прихвата неправду, него своју радост налази у истини. Не суди, него прашта.

Тежња ка моћи потиче из страха од смрти подељеног човека, који је подлегао дуалистичком погледу на свет. Исусова уздржаност према испољавању моћи његових џелата, долази од тога што је био целовита личност (Једно с Богом) и као такав до краја ослобођен жудње за животом и страха од смрти. 

У својој идеалној целовитости, Он је изван ових релација (и свих облика надметања). Зато је Исус – Христ (грч. Христос), „помазаник Божији“, онај који је изабран од Бог и којем је Он поверио важну мисију. 

То многима „не иде у главу“ и зато посежу за објашњењима, која су таква да спадају у домен фантастичне књижевности, а истовремено су и резултат најбаналнијег реализма.

 

Исусу се често замера пацифизам, пасиван однос према отвореном физичком насиљу („окретање другог образа“) и то одбија многе који величају моћ (онако како се она обично схвата) и сматрају да је физичко насиље једини начин да се човек супротстави примени силе. У том смислу, њима је Исусово „понашање“ неприхватљиво и према томе се односе са већим или мањим презиром. 

Међутим,

„Оно што је трајно обележило Исусов живот није било ненасиље, него то што никада није користио моћ. А то су сасвим различите ствари.“ (Жак Елил)

У пустињи у којој је усамљен провео 40 дана, у Исуса је ушао демон (Ђаво) који га је искушавао, покушавајући да у Њему изазове жељу за моћи, доминацијом, за влашћу. Исус је био у стању да се тим искушењима успешно одупре. Непоколебљиво је одбацио моћ, остајући безусловно веран Богу.

Не одабрати моћ и одбијати да се у било којој ситуацији посегне за моћи, не искључује отпор отвореном насиљу. Тада је неопходно (неминовно) и физички се супротставити, јер ни Исус – иако то каже – никада не окреће други образ (таквог описа нема у Новом завету).  „Окретање другог образа“ је само Његова изјава, начин да се ово претходно нагласи, да би се лакше схватило.

Овде је реч о првом и последњем кораку, у којима се не посеже за моћи, али између тога се треба супротставити насиљу, и физичком силом. 

Треба одбацити моћ и ни у једној ситуацији не деловати са позиција силе, али пред насиљем не погнути главу. Напротив. 

Отпор у циљу одбране се не искључује.

Исус не окреће други образ, него (бичем) истерује трговце из храма.

Несумњиво да је највећа вредност оваквог одбијања, да се (офанзивно) употреби моћ, испољавање једне ведре и радосне, ослобађајуће духовности ненасиља, праведности, помирљивости, милосрђа и смирености, отмено (богочовечанско) понашање од којег се не одустаје ни по цену смрти. 

 

Свим својим поступцима Исус указује на значај личне одговорности за све и свакога, и истиче то као примарно, одн. сматра га основом свекупног преображаја (човека и света) . 

Тежиште је на личном (духовно-душевном) преображају, а не колективном (политичком и спољашњем), јер је ово друго утемељено на сили, моћи доминације.

Исус се тако понаша, јер настоји да људско осећање (којем даје предност над мишљењем) ослободи свих афеката. Не само негативних (моћи доминације), него и позитивних, оне болећиве занесености (сентименталне љубави). 

Истицање љубави, као врховног религиозног принципа, није нешто ново и до тада непознатио, јер нема ни једне религије која љубави није придавала истакнути значај.

И хришћанска црква ће љубав истаћи као највиши принцип религиозног живота и убрзо је запоставити у свему, осим у теолошким расправама.

Она је практично и Исусов највиши захтев. Међутим, реч је о љубави без сентименталности, која уважава сваког, чак и противника, а непријатељу не допушта да заувек буде непријатељ. 

Исусова Љубав није сентиментална. Она је напорна, жртвена.

Исус не оптерећује људе непотребним афектима и моралним теретима. Он је етичан и зато није строг према њима. Није дошао да их морално осуди, него наведе да се „покају” (суштински измене своје понашање; животни став; да их најпре ослободи сувишног терета негативних и позитивних расположења); не да закон укине, него да га испуни, тако што ће га потврдити својим животом.

Исус није донео ништа ново. Није успоставио нови закон којим би укинуо постојеће, него само „подсетио“ на онај првобитни, унутрашњи, етички. 

Исус је дошао да ова потиснута етичка начела – оствари. Хтео је да се људи једни према другима  односе слободно, не на основу закона, него кроз љубав, праштање и милосрђе.

 

Тежња ка моћи је нелегалан чин, резултат корупције, уговора са ђаволом. Истинска праведност је поштовање етичких принципа постојања, а Исус је дошао у свет да их потврди, а не да постојеће људске (моралне) законе – укине.

Његова духовност не раздваја, она повезује. Није дуалистичка, него је унитарна. Она тежи целовитости, а не поделама и (моралистичком) сврставању на страну „добра“. Зато Исус не моралише, него (из етичких разлога) прихвата све људе, и оне са социјалног и моралног „дна“. 

Исус је дошао да  (све) људе “ослободи од греха” (наопаког начина живота), дајући им својим поступцима пример како да буду слободни и у томе је ишао до краја. А цена тога је Његова мученичка смрт. 

 

Све што је везано за Исуса, па и сâма Његова личност мора се схватити симболички (у пренесеном значењу), а не на најприземнији начин – дословно.

Исто тако треба разумети и „безгрешно зачеће мајке Божије“. 

У то доба, неке жене су пре рођења својих синова биле чврсто уверене да су они предоређени да испуне мисију пророка. Осећале су да их обасјава „унутрашња Божанска светлост“, као знак да ће родити мушко дете које ће бити отеловљење Господа. У својој безграничној побожности, непоколебљиво су веровале да је плод који носе у својој утроби „Његова етерична суштина“. 

Таква је била и Марија, Исусова мајка, која је поред Његовог земаљског оца (тесара) Јосифа, у складу са тим снажним унутрашњим осећајем (који је није варао), „безгрешно зачела“ плод и са Богом, Исусовим Оцем по духу. 

Зато се о њој говори као о „девици Марији“.

Све недоумице и нелогичности везане за њено „безгрешно зачеће“, резултат су погрешног (дословног) читања јеванђеља. 

Марија, мајка Божија показује да је људска природа кадра не само да прими Бога, него и да га роди, и тиме нам помаже да постанемо душе које ће „изнедрити Бога“, да задобијемо „мир и чистоту срца“ (целовитост), да своје биће испунимо истинском ведрином и радошћу.

 

Ханс Кунг закључује:

Исус није био свештеник, а од њих је био ближи Богу. Није био револуционар, а показао се револуционарнијим од револуционара (јер је говорио само истину, пошто је и сâм био Истина). Није био монах-аскета, међутим у многим стварима је од њих био уздржанији. Није моралисао, али је од моралиста био далеко „моралнији“, зато што његов циљ није био „морални препород“, него обнова јединствене (неподељене) људске природе, темеља човекове етичности (тоталне човечности, која је у својој целовитости – “Божанска“). 

Исус је другачији од свих. Потпуно остварен (целовит) човек, и као такав – „слика Божија“, фигуративно – „Син Божији“.

 

Исус није био ни владар, ни филозоф, ни државник, ни војсковођа … Он није био ништа од тога (па ни оснивач хришћанске религије); Исус је највишти модел истинског начина живота (целовитог и хармоничног постојања) и Он нам је то пренео као „добру вест“.

Исус је (био) личност. Прва у историји.

И људи су потенцијално личности, „слике Божије“. У том смислу, остварен (целовит) човек је Богочовечанска особа, а таквих је мало.

Тежња ка власти (коју је Исус одбацио, остајући веран Богу) је обезличавање човека.

Тежња ка моћи индивидуализује људе. 

Воља за моћ подразумева излажење из себе, одрицање од своје “апсолутне” (целовите и хармоничне) особе (заправо одрицања од Бога), постојања које је Целина (живот изнад живота), у којој је Човек Једно с Богом и у додиру с вечношћу“. 

Кроз личност Исуса, верујући могу да схвате смисао људског постојања и то је модел „угледања на Христа“, начин на који треба да проживе свој живот као његови следбеници, а не као „хришћани“ (хришћани су конструкција светог Павла, утемељивача хришћанске религије). 

Основно мерило угледања на Христа је љубав. 

Љубав је Исусово највеће чудо.

Бог је Љубав. А љубав је пут који води у „Рај“. 

„Рај“ је бесмртност љубави, којом људи воле једни друге, а „Пакао“ смрт којим се међусобно кажњавају у својим надметањима око моћи.

Љубав је крајња зрелост човека и врхунац људске егзистенције, највиши степен чистоте Човека, знак његовог ослобођења од ђаволске тежње за доминацијом.

Ово је једноставно, али људски цинизам то тумачи као сентименталност и овакво схватање бездушно исмејава, као идеалистичко, затуцано и глупо. 

Хришћанска религија је урбана религија, а Исусова „добра вест“ није била намењена само становницима градова. Он се обраћао свима. Сви су били позвани, али су се само малобојни одазвали.

Пред Његовим следбеницима је само један избор: жива вера Јеванђеља, или идолопоклонство, као мера мале вере, оне религиозне, “хришћанске”. 

Монотеистизами аксијалног доба (VIII-VI века пре н.е.) су биле нове религије урбаног становништва које се (друштвеном поделом рада) све више атомизовало, у условима све сложенијег облика производње, када људи више нису могли да буду чланови заједнице блиских особа, него само део градске гомиле. 

Тада је појединачном дата предност над заједничким. У складу са тим, индивидуализавани појединци су се обраћали само једном Богу, а не више многим боговима, као што су то чинили у традиционалним заједницама, које су живеле у складу с природом.

Хришћанска религија се накнадно сврстала у ту групу (аксијалних, урбаних) религија, које су у замену за  слободу на земљи нудили спасење „на небу“.

Међутим, Исусова Реч говори нешто друго, њен циљ није спасење (које треба заслужити). Исус нигде (у Јеванђељима) не каже да ће они који пођу за Њим – спасти (онако како су то проповедале аксијалне, монотеистичке религије).

Такво спасење није циљ, нити је награда онима који следе Исуса и Његову Објаву. Он, у складу са својом етиком, обнавља ону претходну причу о (земаљској) слободи, не о спасењу (на небу), осим спасења од лажи.

Хришћанска религија је обрнула смисао Исусове Објаве (Јеванђеља), по којој су сви безусловно прихваћени, самим тим што се налазе у присуству Бога који их све једнако воли (очинском љубављу). Изврнула га је тако што је у својој моралистичкој форми гласила: грешни сте и изгубљени, покајте се и бићете спашени. Бићете спашени, ако то будете “заслужили”. И ово се истиче као животни циљ хришћанских верника. 

То се касније срозало у “хришћански морал” и захтевало (беспоговорно) поштовање овог морала, изразито незрелог и затупљујућег.

На крају је спас тражен у покорности оваквим нормама.

Религиозни морализам игра на карту уцене и страха, а Исус је хтео да људе ослободи страха и безусловно им подари ведрину и животну радост. 

Исусова „добра вест“ не обећава људима привилегован положај у „другом свету“ (оном који наводно следи после физичке смрти)  Она није обећање спасења у вечном и блаженом животу. „Добра вест“ подстиче биолошки оптимизам у овом свету, упркос (и насупрот) социјалном песимизму, који је трајно обележје цивилизованог „начина живота“.

 

Исусова „добра вест“ је „одоздо“ привлачила малобројне, а хришћанска религија спасења је наметана „одозго“ свима. 

 

Исус говори о жртви, жртвовању (за друге), а не о (личној) привилегији. 

Свако ко то доживи као привилегију – свесно или несвесно – пристаје да моћ доминације буде његов водећи животни принцип.

Изворно, Јеванђеље не говори о начину како ће човек да олакша своје животне тешкоће и патње, него указује на значај (и вредност) укидања искварености у сâмом себи, као поновно стицање изворног (унутрашњег) стања, целовитог и хармоничног бића. Говори о снази биолошког „оптимизма“, којим се превазилази  малодушност социјалног песимизма.

То подразумева бескомпромисно залагање – жртву – у правцу искупљења (због греха, који потиче из тежње ка моћи, из страха) и ослобођења од лажи која је највернији пратилац моћи.

Истина је оштрија од мача. Она је најубојитије оружје које човек има на располагању и може да употреби. 

Ко се лати мача од мача ће погинути. Међутим, исто тако и онај који говори истину, због истине ће настрадати, као и Исус.

Моћне више од мача плаши истина. Зато је данас лаж озакоњена, а изношење истине се строго кажњава.

Савремени легализам захтева да се изговарају лажи и прећуткује истина.

Данас су најхрабрији они који говоре истину и најизложенији репресији система.

Због Истине је и Исус разапет.

Говорити истину је најреволуционарнији и најопаснији чин, којим се човек излаже највећим опасностима. На том путу не постоји могућност да се та ситуација – на било који начин – учини лакшом (због тога и јесте реч о жртви). 

Исусова Реч (Објава; Јеванђеље; „добра, радосна вест“) није неко егзотично учење, него једноставно уздизање живота на (нај)виши ниво, ниво надљудског постојања (у јединству са Богом), животом који се издиже изнад прозаичног битисања, које је најдаље (на сасвим супротној страни) од опортунистичког преживљавања. 

Исусова „добра вест“ је била изразито субверзивна у односу на постојећу историјску “стварност” и праксу институционалне цркве. Етичан човек, онај који се угледа на Христа, увек се буни (против лажи и неправде), стално приговара (управо) зато што никада не заобилази истину, него је потврђује својом животном праксом (без обзира на близину смрти). 

Хришћански религијски морализам, међутим захтева покорност, идолопоклонички однос према постојећој „историјској стварности”. Одатле религијски конформизам, који је резултат крајњег лицемерја, којим се покушава да обезбеди сигурност преживљавања. 

Исус не размишља о спасењу (зато и дозвољава да га разапну); не залаже се за срећан, него за узвишен живот. 

 

Узвишен (“прави”) живот није супериоран, него је посвећен (живот), живот који подразумева “интензивну осетљивост”: љубав, одрицање, стрпљење, покорност, самопрегор…) Он је бивство (целовит живот у Истини), живот изнад живота, а бити изнад (изван: с друге стране живота) значи, бити – (симболички) бесмртан, а не вечан. Вечност је темпоралан појам и као такав је – дословно – земаљски.

Узвишен живот, светост, не подразумева елитну (привилеговану) позицију у односу на друге (бити изнад других људи), него уздизање у односу на приземни живот, на банално преживљавање. Зато се Исус не поставља на прво, него на „последње место“ (а то значи да се подређује се интересу заједнице). Због тога, Он није оснивач религије, јер се ту сваки „велики свештеник“ први међу једнакима, а Исус је био „последњи“ међу једнакима (тако је гласила његова Реч).

456px-What-is-truth02
Николај Николајевич Ге: „Пилат и Исус – Quid est veritas?“

Исусова „добра вест“ је уперена против идолопоклонства, па према томе и религије, као (култног) етаблираног облика „вере“.

Исус позива да га следе и придруже се једној новој старој заједници, која би, као и све традиционалне заједнице, била мала. 

Обраћао се свима, али је рачунао са малим бројем људи. Добро је знао колико је тешко бити његов следбеник, јер су увек у мањини они који су „видело света“ (мало је таквих).

То није никакав „елитизам“, јер се ради о људима који су спремни на жртву у корист свих, и оних који чине неукључену већину (одатле и њихова кроткост). 

 

Насупрот хладној и раздробњеној урбаној маси, (мала) заједница је утемељена на привржености и топлини; фамилијарности и наклоности; присности и интимности. 

Исус, као целовита личност, указује на највиши значај особног преображаја у корист заједнице (свих у њој, без разлике), насупрот оном издвајању из друштва у личну корист, на рачун свих других 

Живот Исусових сладбеника је живот у Његовом духу, опонашање Христа начином постојања који се издиже изнад живота (упркос стално присутне смртне опасности). 

Целовит и хармоничан живот представља врхунац људске егзистенције на земљи, начин божанског постојања људи у (овом) свету. 

Све друго што је „изнад тога“, за нас је вечна Тајна.

 

Прича о рају и паклу (касније и о чистичишту) резултат су идеолошког доприноса хришћанских теолога.

И Исусово “ускрснуће” треба схватити симболички. Оно није било повратак у овај просторно-временски живот, нити његов пуки наставак,  него много више од тога: било је то Његово прелазак у Божански „вечни живот“, који превазилази људску моћ поимања.

 

„Вечност“ је у свему ономе што је у човеку (и сваком појединцу) неискорењиво (љубав, доброта, праведност, лепота…), и по чему је он (у том смислу) „вечан“  и што теба да чува и по цену смрти.

То никад не нестаје. На може се потрошити. 

Зато је Бог вечан.

Бог не може нестати. Он је заувек у човековом срцу. Човек Га може заборавити, али увек на своју штету, јер је створен „по лику Божијем“. 

Људско отуђење је резултат одвајања људи од своје божанске суштине. 

Љубав, доброта, праведност, лепота, не могу се искоренити и у тој неискорењивости оне су непролазне .

Зато жртва никада није бесмислена и узалудна.

Нико нас не може довести до пропасти, осим нас самих и обратно: нико нам не може одузети „вечни живот“ (и истину), уколико не желимо да то сами себи приредимо (пристајањем на лажи), и том предајом (склопањем уговора с ђаволом) уместо да одаберемо (и сачувамо) вечни живот, страхом и кукавичлуком одведемо себе у смрт. 

При том, треба увек имати у виду симболични смисао овог појма, који је несрећно изабран, јер пошто „вечно“ значи заувек, односи се на димензију времена, на оно што је земаљско (као што је и сâм живот).

Још једном треба нагласити  Све што је после живота и изван простора и времена овог света, за нас представља Тајну.

Човек је снагом (и неискорењивошћу) љубави „уграђен“ у Вечност.

Љубав човека чини вечним, јер је љубав неуништива, пошто му је нико ничим не може одузети, ако он ни под којим околностима не пристаје да се ње одрекне. 

Исусов лик се каледиоскопски мењао у складу са политичким околностима и друштвеним превирањима, па је у току XX века виђен (у Јужној Америци) као антиципација комунисте, који се бори против угњетавања, а у време хипи покрета, када су популарност стекли гуруи различитих религиозних усмерења, приписан му је пут на Исток и образовање (стицање мудрости) у Индији, и(ли) на Тибету. Ишло се толико далеко да је, са Кастанедином популарношћу, Христ постао чак и „чаробна гљива“…

Спиритуализам New Agea изнедрио је „Космичког Христа“ и „Христову свест“, тако да је Исус представљан (у складу са расним и етничким потребама и захтевима), као Арапин и црнац, бели супрематиста, хомосексуалац, жена, јеретик, „медитерански сељак“, цинични мудрац, муж Марије Магдалене, од чије лозе потиче бар једна европска владарска породица (Меровинзи). 

За НЛО залуђенике, Христ је ванземељац (капетан свемирског брода), хуманоидни примерак супериорне расе, који је на Земљу донео врхунско (духовно) знање и пренео га људима, а онда отпловио у свемир уз обећање да ће поново доћи („други долазак Христа“), да у њега утовари најверније и најчистије, а остале препусти паклу земаљске Апокалипсе, коју је извела (пост)либерална економија.

Свако Христа тумачи у складу са временом, простором и својим пројекцијама, које се темеље на сасвим различитим амбицијама и очекивањима (односно, свако има Христа, као и Бога, каквог заслужује).

Свака генерација мора изнова да открива једноставну истину Исусове Речи  и ослобађа се се типичних хришћанских заблуда, наслага погрешних ставова који су се наталожили у „хришћанској вери“ у последњих две хиљаде година и да притом не упадне у замку (највног) ескапитзма.

Можда ће се поново (по)јавити спиритуалност Исусове „добре вести“? Не „истина“ хришћанске религије, него Истина Јеванђеље (можда је то прави смисао „другог Христовог доласка“?).

Овај текст је покушај да се макар мало загребе по тим наслагама, које су прекриле овај мит и претвориле га у једну бескрајну причу фантастичне књижевности. 

Насловна – Иља Рјепин, „Христово искушење“

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.