Милан Миленковић: Вучић, то смо сви ми!

Ми стално обеђујемо Вучића да није добар Србин, или да није биолошки Србин и ту се грдно варамо: Вучић је, по својим особинама, у етнопсихолошком смислу, савршен Србин. Не онако како ми о себи мислимо, него онако какви ми заиста јесмо.

Прича о Корона вирусу почиње оним из „Ко то тамо пева“- Не бојте се, пушка је закочена! Онда-пљас! Пушка је била закочена (вирус је био смешан, безопасан и далек), а онда је Ђаво дошао по своје. То је тако српски.

Онда је кренуо да грди читав народ зато што он није на време набавио маске, алкохол и остале потрепштине. Ја скоро да не знам Србина који не би поступио исто као Вучић у таквој ситуацији. Увек је други крив. Овде ни једно дете никад није разбило прозор лоптом, увек је неко други. Направити срање је људски и српски, набедити на другога је још српскије.

Вучић је, грдимо га често, конвертит. То је тачно, али је за тако нешто, у Србији, смешно оптужити било кога. Просто: ово је земља конвертита. Где су сви они комунисти? Где нестадоше слобисти? Где су били сви ови равногорци до пре тридесет година? Како то да ДС и ДСС заједно не могу да намакну цензус, а пре десет година су владали Сорабијом? Зато што смо сви мали вучићи-конвертити. Најбоља је она идеја, онај идеал, она идеологија, која мени доноси неку вајдицу. Нема вајдице – нема идеје.

Вучић лаже. А ми, иначе, никада. Осим што је сваки Сораб шевио по двеста жена, попио три вагона клековаче, па возио триста на сат и још много, много тога. Ми лажемо да само пуца. То је обичајно, кафански, по слављима, свадбама, по партијским састанцима.

Кинези шаљу помоћ Европи против Корона вируса и ми смо седма, или осма земља која је ту помоћ добила. Добили би је и без Вучића, али је глупо да пропусти прилику да прииграби заслуге за нешто што од њега и не зависи. И то је општа српска црта. Мој брат, мој кум, ја сам с њим на прст у дупе, ја сам академику Петровићу лупао прстенце у школи итд.

Никад ништа није радио, а све зна. Необично. Довољно је да ти стане ауто и десет пролазника ће да ти објасни шта је у питању, а ни један није аутомеханичар. Чекаш ред на шишање, досадно, до’ватиш ревију о пецању и увече свима у кафани причаш о лову на сома, иако га ни у рибарници никад ниси видео. Хоћу да кажем ово: ту Вучићеву особину, некомпетенцију, имамо у нашој јуначкој, сорабској крви готово сви. Наћи Сораба који нешто не зна је теже него наћи поларну поморанџу.

Воли лову и воли да закачи, а ми сви аскети и лова нас не интересује? Све идеалисти око нас, сем њега. Он једини пару љуби. Па ми још увек више ценимо непресавијену новчаницу од пресавијене, мислимо да више вреди.

Вероломан је, час је с једним друг, час с другим. А ми сви само с пријатељима из детињства. Нема оно: „Куме, дођи да те љубим у очи“, а после „Да сам знао каква је вагина, оца му његовог“…

Презире паметне, окружио се незналлицама! Јесте, ама је боље бити најпаметнији међу идиотима, него пети међу академицима. Уосталом, његов презир према интелетуалцима је и природан: превише лако се продају, изнајмљују и, уопште, нису ништа бољи људски материјал од онога који Вучић већ има око себе.

Са Вучићем је нешто друго проблем: у њему су се кумулативно стекле лоше етнопсихолошке црте, јер ипак их већина Сораба нема све на гомилу. Њему се задесило да их накамара све. Осим тога, Срби нису без добрих особина, али се Вучићу није дало да их стекне.

То што манијаклано гласамо за њега, мање говори о њему, више о нама, односно о нашем вредновању света и људи, а и о нашој памети. С друге стране, и ови што му дувају за врат, попут Ђиласа, или Јеремића, само му завиде, нема ту борбе ни око чега, осим око плена.

Насловна – „Маске“, Фабиан Делоуб, уље на платну