facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Слом (део четврти)

Милан Миленковић: Слом (део четврти)

Рађање моћи

Слом је дошао нешто пре 2100-те.

Урбани ратови, просторно планиране епидемије и општи хаос, изазвали су серију грађанских ратова у Европи и Америци. Све се распадало, сиромаштво је постало опште. Глад је потерала становнике градова у пљачку околних села, али и то је трајало само неко време, док и та села нису опустошена. Људи су могли да бирају: умрети у граду од глади, тираније, или болести, или побећи далеко у брда и започети нови живот.

Србија је била готово испражњена. Стале су електране, с њима је нестало и водовода. Здравствени и просветни систем, зависни од енергије, сасвим су се распали. Хорде гладних су похрлиле у планине, далеко од путева, којим су крстариле восјке и пљачкаши. Горе, у планинама, живот није лак ни за оне који се у њима роде, камоли за невеште градске људе. Све слике о идиличном сеоском животу су се разбиле у парампарчад. Није било семена, ђубрива, средстава за заштиту биља, није било нафте за тракторе, нити коња и волова. Болести и глад су косили хиљаде.

Мало по мало, живот је постајао све јачи. Ипак, здраве воде није било довољно, стока се одгајала споро, а и кад се деси родна година и кад би се живети некако и могло, наилазили су ратнички ројеви, који су пљачкали све што није скривено.

Већ до 2200-те нико није знао чему је служио компјутер, чему путеви и пруге.

Предање је заменило знање и опет се седело уз ватру и певале су се песме о крви и слободи. Истина, Лазар и Обилић више нису били митски јунаци, већ легенда, неко ко никад није ни постојао, као што су Енглези мислили да су Артур, Камелот и Екскалибур само довитљива измишљотина.

Нестао је сваки облик државне организације. Опште сиромаштво није могло да створи порез за администрацију, а свештенство се вратило у жреце. Опет су из шуме изашли Перун, бабе и патуљци, а из вода и гора виле и анђаме.

За то време, на далеком Западу, Америка је постала само конфедерација амбициозних генерала, који су држали своје провнције широм света. Становништво је опало страховито: на Менхетну су пасле овце, а у Њујорку су струја и вода постали ексклузивни. Председник, Конгрес и Сенат су постали карикатуре и зависили од тога колико ће им и да ли ће им генерали, са обода света, нешто од пљачке послати, или неће.  

Мале, ратом одушевљене, војничке скупине су харале светом, огромним пространствима, јер је свет пристао да буде плен. Није постојала чак ни идеја отпора. Бескрајно успорени, уморни и декадентни свет, коначно је  постао плен Запада, а онда и терет за њ.

Апокалипса је дошла тихо: не у светлости нуклеарних експлозија, или удару астероида, већ имплозијом, поразом анорганског. Вечне, древне силе крви поразиле су силе новца и демократије, а потпуно обезљуђење, поживотињење помоћу људских права, која су легализовале сваку опачину, уништили су људски материјал до краја.

Запад се полако гасио, као некада Рим и Грчка, као Кина и Египат; гасио се тихо. Смрт човека, па и народа, па и цивилизација, припада судбини, а не каузалистици. Вишевековна идеја да се смрт може избећи здравим животом, пажљивим прелажењем улице, или вакцинисањем, замрла је и смрт је опет прешла на страну  судбине.

На Балкану, у оном делу његовом, у коме се још говорио, мумлао и режао српски језик, рађала се једна по једна генерација одрасла у муци, у природи, у трпљењу; свака је генерација постојала све јача и самосвеснија. Повремени отпори ратничким ројевима, створили су хероје, о којима се певало у дугим, зимским ноћима. Крв је, после пар векова лутања, опет пронашла тле, судбина је заменила каузалистику, сила је заменила право, а време је победило простор. Решавала су се само практична животна питања, живело се од данас до сутра, са оним што се имало и са чим се могло.

Поштовање немоћи, одустајања од моћи, кроз демократију и људкса права је створило немоћ; поштовање моћи, у суровим животним околностима, је родило моћ. Мало по мало, све више кланова се удруживало, не би ли сузбило ратничке ројеве  који су пустошили брда. Осетило се да је снага нарасла толико да може да се излива са брда у речне долине. Ратнички  поход, пљачка, нагон за подвигом, надјачали су етичке дилеме давних времена.

Широм словенског света, у коме су се, услед јада и мука, беде и несреће, изгубиле све разлике  у религији и уже културне баријере, осетило се, почетком XXIII века, рађање моћи. Древни, уморни западни свет је био мртав, а нова, млада и свежа крв са Истока, видела је тај стари и потрошени свет као плен.

Кренули смо из јутарње свежине наших гора да преузмемо тај болесни, умирући свет.

Век касније, од Сахалина, до Атлантика, нићи ће нова, велика култура словенског народа, са религиозношћу и привредом о којима данас ништа не можемо да знамо. Словенска душа ће се ослободити вишевеквног притиска величанствене, али уморне западне културе и наћи ће своју душу. Имаће своје верске ратове, свеце и јереттике, своји романику и готику, своју архитектуру и математику, велике философске системе, свој барок и, око 30-тог века, почеће и она да умире и да се подређује законима Космоса.

Нама је, данас, пало да живомо овај део историје, на размеђи технолошког Раја и хуманистичког Пакла и тиме смо ограничени; ту су и наша моћ, и наша немоћ…. 

 

Ми нисмо више онај чопор вукова,
што на очњацима сјај снега носи
и пред којим су дрхтала царства.
Крв је наша спора и млака,
нема више оних људи, оних пукова,
који су слободу носили на врховима бајонета.
Данас се, руке испружене, од господара новац проси
и лажи се о слободи зборе сред све гушћег мрака.
Ми, тужно робље новога варварства
којима за срећу  слобода смета.

Били смо  острво  тихо и бујно
сред туђег, касног  и болесног света;
Дух се божји вио над водама нашим свежим.
Пристали смо да нас тај свет разболи,
везали смо се за мртваца, брзо, нечујно,
да смрт у себе примимо гадну.
Све што је дедовско, наше, сад нам смета
сами себи странци, празни, боси и голи
са смрћу тешком и животом од ње тежим,
за трице мењамо моћ за роба судбину јадну.

Ми нисмо она снага мушких срдаца
која је, са ножем у зубима и бомбом у руци
пузала уз стене Кајмакчалана.
Јадни смо потомци, још јаднији преци,
покољење што бежи од сунца и баца
сенку на све што је некад сјало.
Помрли су боје, мириси и звуци,
нестали хероји, мученици, жреци,

у сећању бледом стоји жива рана
оног што је било и што није пало.

Ипак, ипак…

Можда још негде неки пастир свира
и хвата шљивовом фрулом гудура наших звук,
пијан од јутарње свежине наших гора.
У венама му дамара чежња за моћи,
ка судбини великој, где сред крвавог пира
нагон за јуначком смрћу влада,
где окова разума  варљивог стоји мук ;
да, још једном плане, да разгони ноћи,
 сукне као ватра с пепела, да сине као зора,
и страшну секиру Перуна бога стави на плећа млада.

 



Аутор стихова је, такође, Милан Миленковић…

About The Author

Related posts

8 Comments

  1. Славиша

    Мало је рећи браво. Свака Част Милане . Верујем да ће управо овако и бити.

    Reply
  2. vilogorski

    Kao umetnički narativ zanimljivo.
    Kao futuristički pogled promašeno.
    Uslovno, da je pisano ozbiljno.
    Jedno je tačno svet je pred veliki idejnim, filosofskim i političkim slomom.
    Verovatno ćemo doživeti rađanje nivig vremena,
    Novog glovalnog socijalizma.

    Reply
  3. Верољуб Гајић

    Биће рата. Погледај:
    1. Криза (генерисана безочном пљачком )
    2. Ратови валута
    3 Трговински ратови
    4. Рат
    Оба светска рата су имала сва четири корака. Свет је тренутно у фази трговинских ратова.
    Корак 1. је основа, тле на коме се дешавају и развијају сви остали кораци ( фазе ).
    Глобални социјализам… Нисам сигуран, пробали смо и једно и друго. Биће нешто, добро у почетку док се не преједемо.

    Reply
  4. Dors

    Овде се чезне да још увек негде „нагон за јуначком смрћу влада,“ а
    пре неки дан у Слому (део четврти): „Побуна спартаковског типа је бесмислена“.

    Ето контрадикције – или само парадокса – за размишљање и чуђење.

    Reply
    1. Александра Миленковић

      Sam pao, sam se zaleteo u svom jakom nagonu veštice, pardon, nesaglasja da loviš!… Porediš, kako reče, čežnje (želje, nade) i realnost.

      Reply
      1. Dors

        Тачно и луцидно примећујете да ловим несагласја, и то – не свесно, већ – баш по нагону. И то је добар, ефикасан начин да се разуме природа било система мисли или материјалног система. А несагласје само по себи није неки грех, нити је конзистентност богзна каква врлина. Сами наши животи су могући једино путем несагласја. Без тензија и нестабилности – нема ни живота.

        Још дубље, оно што ме је у први мах мотивисало да реагујем је присећање да је Милан у емисијама помињао његове земљаке који су током Првог светског рата подигли устанак против бугарског окупатора. Устанак је, предвидљиво, завршио поразом и репресалијама. Помињао га је као исправан узор. … … Све ово је предмет моје фасцинације јер ја сам у свом унутрашњем животу треперим такорећи као Аврамова рука, мењајући веровања, понекад из часа у час, о томе шта је исправно урадити у моралном погледу.

        Reply
  5. Marko

    Inispirisano gornjim tekstom M. Milenkovica

    Svitanje

    Dan nad praznom zemljom sviće.
    gradovi su u prašini, gradovi su porušeni.

    Magla jutra sve pokriva,
    nigde glasa, samo ptice.

    Ne videsmo mi čoveka, ne spazismo ljudsko lice.

    Sela, mirna,sela tiha sad su šume zaposele, a puteve trava.

    Crkva prazna, zarušena, ko pećina mračna neka.
    I ris ljuti kraj oltara u brlogu svome spava.

    Reke brze, reke jake sve su brane porušile,
    sve ravnice poplavile.

    A iz šuma, a iz voda,
    vire opet vila ruke.

    I veštice i vragovi,
    vetrogonje i duhovi.

    I sa neba i iz zemlje, čuješ kako vrište, cvile
    odasvuda, s punom snagom, vraćaju se stare sile.

    Krst je pao, svet je ništa
    poštujemo žar s ognjišta

    Molimo se kraj potoka
    prinosimo Dabi žrtve

    U doliini svi bez groba,
    psi i vuci jedu mrtve.

    Preživeli u planinu.
    Neka deci rastu zubi.

    Ostalo nas još u zbegu,
    gde slobodu sunce ljubi.

    Gde se kuje ona snaga,
    ostalo je sve bez traga.

    Mi smo deo strašne sile,
    mračne gladi za životom.

    Nahrani me krvlju srne,
    napoji me živom vodom.

    Kod vračare leka traži,
    nestala su knjiška znanja

    Postali smo kao zveri,
    postali smo opet ljudi.

    Sve je staro izgubljeno,
    sve je staro otrovano.

    Osta staza do Pećine,
    Marko leži, pored Šarca svoga spava.

    Sad je vreme da ustane,
    došlo doba da se budi.

    Jer nad praznom zemljom sviće.
    Gradovi su u prašini.

    MC

    Reply

Leave a Reply to vilogorski Cancel Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.