Милош Станковић: Хришћанство мора умрети, да би се Христос поново родио

Да ли је Библија заиста Божија Реч?
Да ли се догађаји у њој могу посматрати историјски?
Да ли се она разликује од остале литературе и да ли је она надахнута?

Сва ова питања су јако значајна, али она заправо рефлектују поглед на Библију који конзервативни хришћани покушавају да сачувају. Не верујем да је то могуће! Библија је писана у периоду који обухвата хиљаду година и у њој свакако има трансцедентних и надахнутих делова, но, исто тако и племенских предрасуда, древног незнања, пред-модерног погледа на свет. Мислим да је јако важно не мешати ове негативности са Богом. Не верујем да је Бог икада подржавао (да се тако несрећно изразим)  ропство, рат, статус више и ниже класе итд, итд … Библија све ове ствари приписује Богу! Бог сигурно зна да земља није створена за шест дана, зна да земља није центар универзума, или да болест није казна за грех. Ипак све ове идеје се могу наћи у Библији. То је, ипак, само књига; написали су је људи који су покушавали да схвате ко су они и ко је Бог!? То је оно што чини „Свети текст“. Она изражава људску тежњу за божанским, но, она сама по себи није божанска. Ако се од мене тражи да Јеванђеља читам само као историјске извештаје, онда морам да поверујем да звезда може лагано да лута небом, тако да је мудраци могу следити, да су звезде „висиле“ на небу не би ли најавиле земаљско рођење, да су анђели певали песму (вероватно на савршеном арамејском језику?), да фетус Јована Крститеља унутар Јелисаветине утробе може поскочити како би признао супериорност Христову, да је Исус могао да нахрани пет хиљада људи са неколико комадића хлеба, да хода по води и да се након свега врати Оцу, дижући се у небо попут ракете. Те ствари су ми незамисливе, ако Бог није неки чудотворац, чаробњак који је упао у историју да би учинио чуда на редовној бази. Јер, ако бих веровао да све ово има везе са Богом, морао бих онда оптужити Бога и за неморалност. Јер, ако Бог има такву моћ, зашто је није искористио да заустави холокауст, да пресретне напредак сиде (АИДС-а) међу афричком децом, или да спречи смрт недужних људи у терористичким нападима!?
Када читате Јеванђеља користећи Стари завет, познајући јеврејску културу и традицију, тумачећи њихове речи, онда вас јеванђељске  приче дубоко уводе у искуство Бога (раних Хришћана). Јеванђеља треба видети као моћне портрете, као портрете моћи Исуса из Назарета, које су насликали уметници различитих култура, који су тражили Бога  и за кога су веровали да га проналазе у Христу.

Библијска прича о Црвеном мору у многоме није историјска. Прва ствар коју треба знати јесте та, да је књига Изласка део Торе, написана у временском периоду од 950.године п.н.е. па све до 450. године п.н.е. Мојсије је живео око 1250.г. и прошло је око 300.г. између Мојсијевог живота и библијских прича о њему. Постоји велика вероватноћа да су приче о Мојсију препричаване у том дугом периоду и да су оне расле у својим драматичним и чудесним детаљима.

Друго, прича описује Бога као нешто више од племенског божанства, он утапа омражене Египћане. То није баш пријатан поглед на Бога ако сте Египћанин!

Треће, ова прича представља Бога као натприродног чудотворца који напада историју да би остварио божанску вољу. Дави Египћане у Црвеном мору, након свега што је задесило тај народ, укључујући ту болести, убијање прворођене деце. Тешко да је ово деловање нормално? Ако је Бог способан да делује на овај начин, понављам: зашто није спречио холокауст над „изабраним народом“?

Четврто, живимо у постњутновском свету, свету који је уређен прецизним законима који управљају природом, док је ова, библијска прича  настала унутар отвореног погледа на свет, испуњеног магијом и чудесима.

Пето, научници наводе да се „језгро истине“ које стоји иза ове приче , а то је ИЗЛАЗАК, није догодио чудесним раздвајањем Црвеног мора, већ да се тако нешто одиграло преко трсног мора, „мора од трске“. То је било мочварно земљиште преко кога су Јевреји могли побећи. Египћани са тешким оклопима и  гвозденим колима остали би заглибљени, што је омогућило успешан бег. Како је прича препричавана , она је постајала све чудеснија.

Ако неко чита Библију као књигу историје , он никада неће разумети њену поруку. Да ли се излазак стварно десио? Највероватније да јесте ! На начин на који то доноси библијски текст ? Наравно да, НЕ! Он нам заправо говори о „повишеном тону“ у тренутку када робови постају слободни, о њиховој зависности од Бога, о њиховој прослави свог националног тријумфа. Библија је књига, прича о људима који ходају кроз историју са Богом, тражећи да разумеју ко су они, а ко је Бог.. Означите га и Он умире!

У Новом завету имамо краћи временски период између претпостављеног догађаја и писаног приказа, него што то имамо у Старом. На пример, у Старом завету, ако је Аврам уопште и постојао као историјска личност, то би било око 1850. године п.н.е., док је настарији део књиге Постања који говори о њему записан неких деетсто година касније. То значи да све што знамо о Авраму лебди у оралној трансмисији деветсто година пре него што је записано. Када дођемо до Новог Завета, Исусов земаљски живот је углавном датиран од 4. године п.н.е до 33-4. године н.е. Први писани делови биле су посланице апостола Павла, које су биле састављене између 50-те и 64-те године након Исусовог земаљског живота. Павле не говори готово ништа о догађајима у Исусовом животу (у првој посланици Коринћанима каже да преноси традицију која му је дата, но детаљи су прилично непознати).

Прво јеванђеље по Марку, записано је  40-так година након Исусовог земаљског живота; број расте, Јован је последњи (70 год.). Бавимо се временским распоном од 40 до 70 година, у свету у којем је очекивани животни век био половина од онога што имамо данас и у којем није било пуно писаних извора  на које се писац могао позивати. Да још мало закомпликујемо ствари, сва јеванђеља су написана на грчком језику, а Исус је говорио арамејским. Свака тврдња да се ради о дословним речима у оба Завета је проблематична. Посебно када говоримо о догађајима везаним за Христов живот, његово деловање, одрастање, обликовање, чудеса… Ко не познаје јеврејску традицију, значај чуда и њихово место у јудаизму, тај упада у митолошку замку и чудо претвара у стварни догађај. Јеврејски писац пише језиком своје традиције и културе, ако се обраћа Јеврејима причом о Христовом ходању по води, читалац прихвата поруку и добро је разуме . У јеврјеској традици јако је присутно учење о божанској свемоћи, моћи над природом, над Црвеним морем, то имамо у бројним другим причама, причама пророка у Псалмима итд, итд…
То говори да је чудо веома присутно и у литургијском језику синагоге. То је један од начина на који су Јевреји славили божанску свемоћ. Тако се обликују многе приче о Христовим чудима, све оно што је потребно, све што је записано да ће Спаситељ учинити, Христос то чини.

Ми смо хришћани 21. века, ми, углавном, библијске извештаје доживљавамо као историјске уџбенике, ми не постављамо питања – ко пише, коме, која је порука? Постоји ли дубљи смисао? Какве су животне околности које обликују одређени спис?
Нама је неопходан један критички, историјско-егзистенцијални приступ Светим списима, који ће нам дати једно право разумевање истих, једну потпуно нову димензију јеванђеља, ослобођену од дословних тумачења, ослобођену од конзервативних догматских тумачења. Уморан сам од тога што сам део Цркве која из сопственог незнања и лењости, осуђује теолошки сегмент који не разуме и не познаје. Прича о излечењу глувонемог налази се само код Марка. Пре свега треба рећи да приликом тумачења треба узети у обзир оно што се у новозаветној егзегези назива Ситз им Лебен – животне околности у којима настаје одређена прича.
Ко жели да на прави начин разуме ову причу, мора себи да представи целокупну ситуацију, да се приупита ко је тај који говори? Ко су они који слушају ? Која атмосфера влада ситуацијом? Који је циљ, шта је порука?

Казивање о чудесима поседује више димензија. Ту постоје христолошка, егзистенцијална и социјална функција. Но, вратимо се на поменуто чудо. Само излечење (исцељење) обухвата додир болесника, примену лековитог средства (у овом случају пљувачке) и изговарање речи којом се постиже чудо. Ово чудо врло је слично грчким чудима, тачније јеленистичком казивању о чудима. И у њима налазимо, полагање руку, пљувачку, речи. Тацит преноси да је Веспазијан замољен од стране једног болесника да додирне његове слепе очи, својом пљувачком. Ове митолошке представе не треба одбацити и елиминисати, већ тумачити уз помоћ егзистенцијалне интерпретације, како би се уочио егзистенцијални значај израза заодевених у форму мита. Знате како, многе јеванђ. приповести су сумњивог порекла! Ово потврђује чињеница да се код Марка налази само 8. прича, код Матеја 23. код Луке чак 30. Видимо да број временом расте, а када би Исус заиста био аутор свих тих приповести, ваљда би их већ запазио најстарији јеванђелиста, Марко!? Марко добар део тих прича уопште није познавао, јер су оне настале касније и у другим хришћанским срединама. Њихови творци су свакако знали како је најбоље утицати на ум људи којима су се обраћали, било да су то Грци, Јевреји, Римљани… То су типичне народне приче, поучне, пуне животне мудрости, које су често користили као васпитна средства, а које су убрзо приписана Христу. Приче су одувек биле омиљена форма приповедања код источних народа. И сад једноставно није могуће на прави начин разумети усмену традицију источних народа, одвојену од историјског тла, од социјалних услова који су је формирали. Усмена традиција је одраз егзистенције поменутих хришћанских заједница. Јако битно! Њен развој је зависио од најразличитијих потреба заједнице, од њихове катихезе, па све до пропаганде. Да би се оправдали одређени обреди и обичаји који су прихваћени из старих хеленистичких култова,
позивало се на неке „аутентичне “ Христове изреке,или догађаје из његовог живота. На тај начин око његовог лика  временом расту легенде, граде се митови као што су чудесно рођење, приче о чудесима, итд, итд …

Библијски језик је свакако и митолошки језик, те је за савременог човека  неприхватљив, просто његова мисао је формирана путем природних наука и због тога више није митолошка. Узето егзистенцијалистички, за савременог човека и није битно може ли се Исус схватити као Син Божији или само као човек кроз кога је говорио Бог. У историји је најреалнији Исус вере – од таквог Исуса води свој почетак нова ера човечанства. Он је био, јесте и биће непресушни извор ослобођења покољења од мука овога света. Ако историју поделимо у две категорије: на историју која се конкретно догодила – која је проверљива методом историјске критике и на историју која се догађа у субјективном искуству покољења, која се, опет, састоји из  веровања, обичаја, начина живота – ова друга категорија, егзистенцијалистички има много веће значење, јер у свету лишеном реда, она је управо фактор који
уноси ред у људски живот. Мислим да Нови завет садржи аутентичне одјеке историјског Исуса, много више него што садржи његове дословне речи.

Јако важно питање са којим се морамо суочити јесте – где се сећање на речи Христове, на његова дела налази пре него што су ове приче записане? То место је једино могло бити у Синагоги. Јеванђеља су тако дубоко обликована и испреплетана са причама које се налазе у Старом завету да се тај процес мешања могао догодити једино у Синагоги, јер је то било једино место где је Стари завет икада читан и тумачен. У тим данима није било штампарских машина, књиге су се преписивале ручно, биле су веома драгоцене и ретке. Чак и у причама које не наводе конкретне изворе из Старог Завета, још увек се чују одјеци његових тема. Ми свакако потребујемо један озбиљан приступ Новом завету, једно читање Библије „јеврејским очима“. На пример, јеврејска традиција Пасхе дубоко је обликовала страствену причу о Исусу, све до места на којем данас претпостављамо да се распеће догодило у време Пасхе. Сумњам у историчност те тврдње из више разлога. Верујем да су распеће и Пасха, литургијски повезани али не и историјски. Читавој хришћанској Цркви је потребна је огромна реформа. Наша верска традиција је лоше компромитована, нашим древним племеснким идентитетом и историсјким смештајем који је овај идентитет направио вековима пре. У Библији хришћани су учени да мисле о себи увек у „мањинским сликама“ – со земљи, квасац тесту, светлост једне свеће које је засјала усред преплављујуће таме… Затим, након Миланског едикта, постали смо доминантна религија западног света. Тада су хришћани почели да осећају, да је њихова дужност да створе једнообразност унутар Цркве, а затим да то униформно хришћанство наметну онима споља.
У Лукином јеванђељу (мислим да је 22. глава у питању), Исус пита: „Ко је већи, онај који служи на гозби или гост?“  Одговор је, очигледно, био гост који је седео за столом, али се Исус представио као онај који служи апостолима. У литургијском животу Цркве, међутим, учинили смо нешто сасвим супротно – направили смо онога који служи и обавља Свете тајне, онога који припрема оброк, као онога у реду власти. Слуга је свештеник, који служи позваним гостима на Евхаристији, али Црква је свештеника назвала „поштованим, оцем, велечасним, итд“, те  учинила способност слављења Евхаристије, срцем свештеничке власти. Црква облачи своје епископе у симболе царске моћи, они носе круне – митре на глави, њихово службено седиште је „Царски трон „, њихов дом је „Царска палата“, они носе медаљон моћи око врата – златни напрсни крст (за прве хришћане крст тада није био побожни симбол, или украсни предмет, већ је био вешало осуђених робова и преступника). И онда се питамо, зашто нико не узима озбиљно нашу тврдњу: „да смо у служби служења“…

Да, реформа је неопходна!

Када је реч о Литургији, поставља се једно јако значајно питање, а то је питање молитве у нашем, XXI веку. Требало би га поставити широм хришћанског света, а два су разлога за то:

1) молитва је све, само не  универзално, опште људско искуство;

2) молитва је крајња веза са Божанством за којим чезнемо да нас заштити у овом огромном и, понекад и наизглед празном простору.
Често у разговору са свештеницима, када покушам да покренем ову тему и да укажем на искуство Бога, које не спада у традиционалне дефиниције Бога, осетим да они заправо осећају љутњу од „потенцијалног бесмисла“. Но, да бисмо почели да се бавимо овом забринутошћу, морамо прво испитати шта претпоставке говоре о Богу и молитви. Бог о коме тако често говоримо је изгледа у нашем послу и може да утиче на наше судбине!
То неизбежно значи да ће теистички Бог бити обавезан да нас разочара, јер то, коначно, није начин на који свет функционише!
Ни Бог, ни молитва не спасавају људе у Ираку, Сирији итд,итд. Ни Бог, ни молитва неће преокренути напредак неизбежне болести која узрокује смрт. Ни Бог, ни молитва неће гарантовати наш лото добитак. Ни Бог, ни молитва неће омогућити народу да стекне моћ, победи напријатеља и живи слободно.
Теистичко разумевање Бога и молитве, умире још од писања Исака Њутна. Радом Луја Пастера, Он је  измакнут ка  забораву. Теистички Бог коме се људи настоје молити, почео је да бледи када је величина свемира октривена у раду Коперника и Галилеја, а Божје пребивалиште „изнад неба “ било је трајно избрисано! Врхунац проналазимо у раду Чарлса Дарвина, из кога произилази  да је моћ природне селекције, изнад натприродног вођења еволуције живота на планети.

Питања која морамо да поставимо су следећа:

• Ако вишевековна теистичка идеја о Богу умире, да ли то значи да Бог умире? Наравно да , НЕ!
  То само значи да се једна од наших дефиниција Бога, показала неадекватном, те да је она умрла.
• Да ли значи да је молитва постала бесмислена? НЕ! То само значи да је одређено разумевање молитве постало неисправно. Само они који не могу замислити Бога изнад категорија
  теизма, могу имати проблема са молитвом. Бог је много већи од наше слике Бога, а молитва је нешто више од трагања за божанским Деда Мразом (Боже, био сам добар, за мене а, б, ц , д…).

Велики посао је пред хришћанском Црквом, а напуштање превазиђеног теолошког размишљања је први корак.

Све теорије о покајању, спасењу су, у крајњој линији, утеловљене у неком погледу да су људска бића пала, да су жртве „првородног греха“ из кога не могу да се извуку. Прича о Христу је испричана у виду божанског деловања и указује на то да је Христос на крсту платио цену коју је Бог тражио, да би надвладао грех и смрт у које нас је увукла људска непослушност. Из овог произилази хришћанска мантра „Исус је умро за моје грехе!“  Бога који је приказан на овај начин једино можете сматрати насилним и садистичким. Зашто би Бог тражио људски жртву и крвну понуду, пре него што је спреман да опрости? Како то Христова смрт надвладава наше грехе, нашу смртност? Мислим да је то једна болесна теологија, ако се заиста схвати дословно. Ако кажемо да је Бог посве другачији од створених бића, која су својом створеном еволутивном природом, коначна, пролазна и смртна, како онда можемо да говоримо о неком савршеном стварању, где смо неком погрешном одлуком постали смртни. То је смешно! Хришћанска теологија, почива на тотално погрешној антропологији! Ако је Бог створио неко савршено биће, које има бесмртну душу, онда је он створио Бога до себе!? Не, то је био само један покушај старих Јевреја да опишу своје порекло, језиком њихових дана. Тамо где је разум у застоју да објасни неку стварност, увек следи мит. То није моје схватање порекла људског живота. Верујем да је живот настао кроз дуги низ година (можда чак и четири милијарде година).
Не видим ништа што указује да смо „пали грешници „, које треба спасити, али видим да смо још увек непотпуна људска бића, стално у развоју, која треба да буду, ето, тек мало  оснажена да постану потпуна људска бића. Христов позив не видим у смислу спасавања палог грешника, већ као моћ да постанемо нешто више од оног што смо икада били. Према томе спасење и покајање  нису речи које бих ја користио, већ оснаживање, узрастање, подражавање… Нови начин гледања на спасење који ће прећи ове границе је неопходан предуслов да хришћанска вера живи у сутрашњем свету. Нема сумње да оваква теологија представља дубоки терет, који данас оптерећује хришћанску веру. Она укључује много више од учења о спасењу. Она доводи у питање теистичко разумевање Бога, Божију моралност, итд… Она такође претпоставља да Бог, као биће ван свега створеног, напада свет, његове законе, како би га излечио.
Све ове теорије су укорењене у смислу људског отуђења, а тим и осећаја људске немоћи („Боже, без тебе не можемо, дај, учини нешто, спаси нас!“). Тако развијамо легенде о Богу, који за нас чини оно што ми сами не можемо да учинимо. Тако се јавља и ропски менталитет!

Ако сагледамо ову причу (причу о „првородном греху“) у светлу данашњег знања, она се може протумачити и као прича о „рођењу самосвести“.

Реч је заправо о инстинкту опстанка. Он је својство нашег бића и он нас дефинише као радикално себична бића. Наш, егоцентризам, претерана брига за себе, нагон за опстанком – то је универзална реалност наше природе.То је управо онај аспект наше људскости који је древне писце навео да, на њима разуман начин, опишу своје порекло. Тако је у свим старим религијама. „Првородни грех“ је у овом случају одговор Јевреја на питање извора универзалног егоцентризма.
Они свакако нису разумели да је опстанак један чисто биолошки нагон у животу. То су схватили схватили као последицу греха. Мислим да ову причу не треба сагледавати у контексту „пада“ и уласка греха у наш свет, већ као причу о рођењу самосвести у нашем еволутивном развоју.
То је нови корак човечанства. То је нови корак у еволуцији, нови однос са Богом – промена из односа Господар – слуга у међусобну сарадњу. Плод „дрвета познања добра и зла“, представља способност преузимања одговорности за своје слободно донете одлуке (ма и погрешне). Први људи су морали да напусте рај , не зато што су сагрешили, већ зато што се у њима родила самосвест, нису више могли да живе у детињој незрелости. Они су „открили“ оно што свако дете једном мора отркрити, зрелост захтева да дете напусти кућу својих родитеља. Бити избачен из раја није казна за грех, већ корак ка зрелости.

Наша хришћанска теологија о спасењу свој главни корен не налази у причи о крсту, већ у литургији Синангоге, посебно Јом Кипура, јеврејског дана помирења. У литургији Јом Кипура жртвовано је јагње, а народ би симболички бивао пошкропљен крвљу невине жртве и на тај начин бивао очишћен. Исус је слично приказан у јеванђељу по Јовану, као „јагње божије“.  Ми у тој причи о Исусу који умире за наше грехе – кроз учења, догматику, литургику – сасвим несвесно или, пак, свесно претварамо Бога у Орга, Божанство које практикује жртвовање невиних, који такође производи кривицу, који нам говори да је наша грешност узрок Исусове смрти на крсту. Бог је то учинио Христу, уместо нама који смо то заслужили!
Мислим да морамо прекинути моћ ових слика . Оне нам никако не дају добру слику о Богу, о којем проповеда Христос. Неопходно је да свесност о овом питању расте у читавој хришћанској Цркви и хришћанство ће се или променити, или умрети. Нема алтернативе. Увек сам  за промену, иако
мислим да је смрт хришћанства неопходна да би се Христос поново родио.

Да ли овде мислим на нешто сасвим ново? Ново хришћанство? Нову религију?

Моје бављење историјом учи ме да никада ништа не почиње као нешто сасвим ново. Све идеје и сви религијски системи, еволуирају из прошлости. Монотеизам је поклон свету из периода од 3000-те године, па све до 200-те године п.н.е. Он је представљао природан искорак из политеистичке прошлости . Не верујем да било ко може да започне неку нову религију, да проповеда нешто сасвим ново. Мислим да се ново хришћанство мора појавити из старог. Оно никада није било статично (овде не мислим на православну Цркву, јер она спава већ хиаду година). Дакле, почели смо у мајчиној утроби у јудаизму у првом веку, био је то јудаизам под утицајем зороастризма из периода егзила. Још раније, концепт јединства Бога дошао је под Мосијем из Египта. Изгледа да је религијска реформа под Аменхотепом IV ( Ехнатон) покушала да очиски египатску религију у име радикалног монотеизма. Он је поражен и замењен на трону, побуном коју су водили свештеници и њихова светилишта су враћена. Но, постоји велика могућност да се ова Ехнатонова реформа није укоренила у Египту, већ међу Јеврејима под вођством Мојсија. Када се хришћанство иселило из јудаизма у медитерански свет, оно је попримило боју мистериозних култова, па чак и неке одлике богова Олимпа. Када је оно (хришћанство) у касном средњем веку било у интеракцији са ренесансом, довело је до радикалне промене  протестанстском реформацијом. Просвеститељство нам је дало све више не-теистичко хришћанство с једна стране и реакционарни фундаментализам с друге. Религијски системи се увек мењају, комуницирају, расту… Постоји људска тенденција да се тај процес заустави и да се осећа „сигурним“ у уверењу да сада верник поседује потпуну истину, те да више никада неће бити промене. Тада верници почињу са причама: „Ово је једина права Црква“, „Наша Библија је најисправнија „, „Папа је непогрешив“ , „Наша традиција је најисправнија, ми имамо најбоље Свете Оце“ и тако, мантра за мантром.
„Непроменљива Божија истина“ се увек мења! Она наставља да експлодира. Треба приступити, тачније узети различите делове хришћанства и упитати се – „Какво је било искуство Бога, које је проузроковало да наши преци „интерагују“ са културом и знањем њихових дана у процесу писања Светог писма, стварања вероисповести, развијања догми и учења?“ .
Једном када октријемо то искуство „вожње“, можемо покушати да октријемо како бисмо то искуство могли објаснити на језику нашег времена. Збога тога су сви религијски системи стално у променама. Они се, или мењају, или умиру. Непроменљива религија увек постаје идолопоклонство!

Желим да поштујем моју религијску прошлост без контроле, желим слободу у истраживању своје верске традиције, онога што смо били пре примања хришћанства, онога што смо постали по примању истог, све то без институционалних одбацивања, која долазе са изјавама типа: „Библија каже…“ , „Црква учи…“ Мој циљ је да ходам унутар своје вере, без везивања, да наставим сталан дијалог између моје вере и мог века у којем живим, да не прихватам никакву Божју коначност и да уђем у тајну Бога сваког дана. То се јасно може видети и осетити у Христовим параболама.

Када говоримо о надахнутости, о Духу који је „водио“, усмеравао апостоле како и шта да запишу у својим посланицама или Јеванђељима, мислим да је то јако проблематична тема. Она израста из теистичког говора о Богу. Као што и дан-данас имате људе који тврде да им се Бог јавља, да им говори, да им се Света Петка јавља, да им сугерише како да посте итд, итд… Има једна мудрост која каже: „Када говорим Богу, то се зове молитва; када ми Бог говори, то се зове параноја!“  Људи који имају дубок осећај звања, осећају да Бог управља њиховим животима и да би се могли позвати на то говорећи: „Бог ми је говорио, позвао ме!“ Где, на кафу?

То се мора схватити метафорички, не дословно! Да ли Бог има гласне жице, гркљан кроз који се могу формирати речи? Да ли Он говори хебрејски, грчки, румунски или можда српски језик?
Тако и библијски текст постаје смешан, када постављамо таква питања. Када је Мојсије у горућем грму осетио позив од Бога, да ли се то баш тако догодило? Да ли је било нешто споља, или је то било унутрашње, субјективно виђење само очима ума? Сан!? Људи који тврде да имају визије, чују гласове или који верују да доносе поруку од Бога, или су ментално неуравнотежени или су варалице, јер им је потребна „вањска “ (спољна) потврда за своје унутрашње чежње. Многим људима је нанета огромна штета, као директан резултат таквих тврдњи. Таквим људима не верујем ништа!

У целој тој причи јавља се још једна проблематична тема а то је проблем молитве, проблем молитвеног односа са Богом.
Молитва, како је ми традиционално схватамо и практикујемо, претпоставља Бога као неко натприродно биће које има моћ да чује и способност да одговори веома слично као људска фигура. Ово натприродно биће тако може да интрвенише у животу, да га поправи и обликује према Божјој вољи и вољи онога који моли. Да ли је та моћ стварна, или имагинарна? Да ли је то више од људске фантазије? Ако Бог има моћ да излечи рак, да заустави рат, да створи праведнији свет, да спречи тероризам и ту исту моћ Он не користи, онда је то Бог злонамеран. Ако Бог нема моћ да чини такве ствари, онда није свемоћан. Ако су ове опције увредљиве, можда то само сугерише да су наше дефиниције  Бога или нетачне, или ограничене, или, пак, да је наша слика Бога обликована према људском искуству ауторитета.
Није изненађујуће то што ми о Богу говоримо као о родитељу, или судији који може да ради неке ствари које ми нисмо у стању да урадимо. То је само људска тежња за ауторитетом који може да благосиља, али и да кажњава!

Претпоставимо, с друге стране, да је Бог – извор живота. Онда га обожавамо тако што живимо у потпуности и тада Бога доживљавамо као моћ која тече кроз нас да постанемо извор живота другоме (деци, родитељима, пријатељима).
Ако претпоставимо  да је Бог извор љубави, онда га обожавамо тако што непрестано волимо и тада Бога доживљавамо као моћ љубави која тече кроз нас да постанемо извор љубави другоме.
Претпоставимо да је Бог – извор моћи, онда Бога обожавамо тако што у потпуности тежимо ка стицању моћи; тада Бога доживљавамо као моћну енергију која тече кроз нас, не би ли нас ојачала да пређемо границе људског. Да постанемо савршено моћни људи. Ово је била Ничеова идеја „натчовека“. Човек који прелази пут од надвладавања сопствених инстинкта, сопствених емоција, то је човек који се уздиже изнад тривијалности живота, самопревазилажење, самонадградња, стремљење нечему вишем. За њега је управо Христос то разумевање! Христос је за њега био изузетна личност. Личност
која је у себи поседовала ту „вољу за моћ“, што је „воља за живот“. Христос је по њему тежио духовном царству, а не религијском (које је негде на „небесима“). Он прави јасну разлику између Христа и црквеног учења о Христу.

Дакле, ако можемо да заборавимо теистичко разумевање Бога, онда молитва не постаје „клечање“ пред моћним ауторитетом, већ активност у коју је свако од нас дубоко укључен. Бог не постаје спољашња слика која захвата време и простор, већ моћ живота, љубави, дељења бића. Зрелост замењује детињство у богослужењу и препознајемо да је Бог део онога што јесмо и да смо део тога што је Бог. То нису никакве нове идеје. Оне су постојале вековима у раду различитих теолога. Оно што је ново је да ове идеје морају постати идеје водиље нове црквене мисли.

Вера је у свом првобитном библијском значењу имала више везе са поверењем него са веровањем. То поверење није било у уверењу да ће све бити добро, јер реалност живота не чини да се људи увек осећају добро. Постоји пуно трагедија у свету и нуђење „пите на небу “ није ништа корисно. Тако говор о Богу постаје језички вирус који мења обрасце у глави задуженој за критичко мишљење, тако хришћанска вера постоје само игра Карла Маркса, игра давања религије као опијата да се људи осећају добро. Зато аутор каже да  „по вери Аврам напусти Ур Халдејски „, да формира нову нацију на новом месту. Мојсије је „вером“ заменио Египат за непознату пустињу. Касније у хришћанској историји „вера“ постаје утамничено идолопоклонство. Тајна и Божје чудо бивају заробљени нечим што су људска бића створила (хришћанске догме). Ова пракса је такође извор развоја религијског империјализма, који је на крају довео до инквизиције, религијског прогона, религијских ратова, развоја капиталискичког система (у протестатизму) итд, итд.

Веровања су, у најбољем случају, показатељи тајне Бога. Но, њима никада није требало бити дозвољено да постану „тешке маске“ које смо морали ставити на себе да бисмо се претварали како смо ухватили истину у Богу. Прва вера Цркве, рођене у Синагоги била је: „Исус је Месија“. То није био скуп веровања, већ потврда да је у животу Исуса трасцедентна моћ божанског бића испуњена.

Живимо у времену које се знатно разликује од времена у коме је настала Библија, тачније живимо у постњутновском, посткоперниканском и постдарвинистичком добу. Добу све прогресивније науке и технологије. Знамо да је сунце средње величине звезда у галаксији и знамо да је наша галаксија само једна од 125 милијарди галаксија у видљивом свету, са раздаљине која се може мерити само у светлосним годинама. Више не можемо замишљати Бога као некога ко седи непосредно изнад наше земље, повремено утичући на развоје у њој, слањем кривице награде, казне, болести…

Наука нам се кроз историју помогла да боље разумемо свет који нас окружује, да боље разумемо законе по којима универзум функционише. Библијске приче се, после Дарвина, у многоме узимају као митолошке, ту постоје много проблематичне теме и све то потребује једно ново тумачење у светлу модерног знања. Мислим да „Црква“ посебно мора да форсира еволуцију дијалога између јучерашњих речи и данашњег знања. Теизам, као начин дефинисања Бога, је мртав и већина данашњих теолошких расправа је потпуно бесмислена. Грех хришћанске Цркве јесте тврдња да је некако заробила „вечне истине“. Свакако треба наћи нови начин говора о Богу.

Знамо, да је живот настао из једне ћелије из које је прерастао у самосвесну сложеност током милијарди година. Ово није у складу са учењем Цркве о неком савршеном, оригиналном стварању, није у сладу ни са једним од тумачења – приче „о паду “ првих људи, „о греху“. Ако није дошло до греха, онда није потребно ни „спирање“ тих грехова… Можда делује као да је наша христологија данас банкротирала, али није баш тако. Црква свакако не увиђа проблеме, за њу је Христос постао затвореник једног времена кога више нема и све се претворило у неко носталгично сећање на прошлост (најчешће на Византију – „Славни период црквене историје!“).

Модерна црквена мисао мора да подвргне критици библијску слику света, укључујући ту веру у демоне, духове, разноразна чуда. Уколико се библијска порука и даље буде преносила, заоденута у митолошко рухо, она ће за данашњег човека бити тотално неприхватљива. Зашто?

Језик је данас главна потешкоћа у разумевању верника и црквених представника. Већина верника размишља на начин да своје закључке доноси примењујући логику у свим сферама свога живота, док црквени представници (епископи, теолози, учитељи) у већини закључке доносе из традиције. То је једна неосхоластика која онемогућава креативност мишљења и која је самодовољна. Зато је она страна данашњем човеку.
Модерна медицина, нпр., постаје алтернатива традиционалном учењу и схватању греха, болести, људске природе уопште.
Проблем хомосексуализма – Црква се још увек држи става да је реч о болести, греху итд. Но, медицина то тако не види. По њој је хомосексуалност дата, она није ствар избора. Тако да се може рећи да је природна, део је људског живота. Црква свакако такве особе треба да води ка Богу, а не да их упорно
обасипа анатемама и критикама, док, лицемерја ли, у својим редовима има целокупну плејаду хомосексуалаца и педофила. Зашто кажем да се тако рађају? Зато што, нпр., на повећање хомосексуалних склоности код детета утиче стрес мајке у гравидитету. То се дешава на нивоу неуроендокриног система у механизму психо-неуро-имунолошког развоја, када слаби ниво тестостерона, а јача ниво естрогена итд,итд..Тестостерони су првенствено мушки хормони, који поред утицаја на развој тела, важну улогу имају управо у активирању сексуалног понашања. Само што овде треба направити јасну разлику између хомосексуализма и хомосексуалног лобија.То је чиста пропаганда западних моћника, којом продају јефтину духовну храну „истима“, те на силу изједначавајући људе.

Људски живот никада није био савршен, увек смо еволуирали у оно што можемо. Класичну христологију би требало употпунити, посебно ставити акценат на људску природу Исуса Христа. Тачније, изнова протумачити „догму“: “ Христа као Богочовека“. Христос се треба открити савременом човеку тако да њему буде близак: „Кључ“ за решавање овог проблема, можда лежи у томе да се у проповедању не креће  са „оним горе“, већ са „оним доле „, тј. да се данашњем човеку „малој дресираној животињи “ (како то каже Ниче) приближи Христос као човек, и то као човек који је ломио затворене кругове закона, обичаја, нације и свега другог што је посезало за апсолутизацијом.
Ћутање и понављање већ реченог није врлина, већ научена слепоћа!

Насловна – Сергеј Логинов, „Разговор са Богом“