facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: Наши јахачи наше Апокалипсе

Милан Миленковић: Наши јахачи наше Апокалипсе

Пре два дана сам напунио педесет шест година, што и није нека нарочита старост, али сам, ето, у јесен свога живота дочекао оно што није требало да дочекам, а то је да видим свој народ буквално разваљен. Нешто што је некад имало историју, култове, културу, сада је само становништво, срећно ако добије картон уља, 20 евра, неку коску са трпезе српских крвника и много, много риалитија за анестезију желуца и мозга.

Престао сам да бројим Србе, посебно интелектуалце, академике, јавне раднике и новинаре, који су, као Радован Трећи, прешли на страну Вилотића, односно на страну девстатора свог народа. Уз добра  оправдања, наравно. Мудрији од простих људи, они учени су први дошли до закључка да је Ђаво ионако однео српство, те да је време да свако само себе спасава. Један број таквих, који свој положај дугује разним „службама“, буди се и цвркуће по налогу створитеља.

Занимљиво је да нигде нема толико клеро-националистичких покрета као у Србији, а нигде нација није толико разбуцана. Склон сам да верујем да то има неке везе с тим покретима. У сваком случају, готово сви су уједињени у удруженом злочиначком подухвату уништења српског народа, његове културе, традиције, његових обичаја, његовог сећања.

Ако бих разврстао архитекте српске пропасти, то би овако изгледало:

  1. Вулгрни прагматичари

Њихова прича је, отприлике, оваква: није важна прошлост, нису важни митови, брат је мио које вере био, културе се мешају, будућност је важна, српство се у трактор не сипа… Има их и у власти, и у опозицији и они имају задатак да глуме „глас разума“.

У корист некакве прагме, која није доказала да ишта доноси народу, поништавају све што је метафизичко у бићу Срба.

  1. Економистици

Слични су прагматичарима, али су фокусирни на еконоскму сферу. Својим лажима о приватној иницијативи, слободном тржишту и еконсмком просперитету науштрб националних интереса, четврт века су тровали нацију и убили су јој чак и сећање на то да економија треба да служи људима, а не они њој.

Најбоље у целој ствари је што те приче никад нису нашле потпкрепу у стварним збивањима: што смо се више одрицали националних интереса зарад економије, то смо бивали сиромашнији.

Најгоре код ове групе пијавица је то што су оно што је симболичко удавили оном што је економско.

  1. Другосрбијанци

Они су, запрво, агресивни апологети социјалног дарвинизма у Срба. Ко је неспособан – треба да пропадне. Како, дакле, знамо ко је неспособан? Тако што је већ пропао. Опака, зла философија, која убија елементарну солидарност и осећај заједништва.
При том, дргосрбијанци, смрдљају по центрима градова у којима су им родитељи оставили лепе комунистичке станове; школовали 
су се лако и безбрижно, јер су родитељи лекари, професори, политичари и богатуни, обезбеђивали лак пролаз за своју продебиљену децу и   лако су дошли до послова у администрацији, или су постали уметници, новинари, филмски радници, опет захваљујући привилегованом положају у друштву, на коме паразитирају већ неколико генерација.

Парадокс њиховог „вјерују“ је што сами никад нису пробали срећу са социјални дарвинизмом, али га  топло саветују свима другима. У тој екипи сам сретао такве криплове који, без помоћи родитеља, не би могли кору хлеба да одеру, али су држали лепе положаје у државној управи и, нарочито, у спољној политици и трговини.

Леп пример овакве екипе је Оља Бећковић која је, ни крива, ни дужна, постала политички новинар, добила емисију на гледаној ТВ станици и која је свима саветовала, петнаестак година, чари Врлог, новог, нарочито либералног света. Кад је либерализам дошао по њу, у виду отказа јер – јеби га – тржиште је такво, одмах је закукала на сав глас, туга је било слушати. Док су стотине хиљада губиле посао и док је она проповедала врлине постпетооктобарског Дизниленда, ништа није примећивала. Тржиште је добро док бије по туђим леђима.

Такви, и после две деценије апологије овог смрдљивог света у коме живимо, и после оноликог слављења приватне иницијативе, приватизације и веселе тржишне привреде, немају петљу да отворе свој медиј и да пробају да своју причу продају и од тога живе. Боже сачувај! Плата је закон, буџет је бог!

Њихови родитељи су били добитници комунизма, они су добитници транзиције. Ипак, Црни петак им је дошао са Вучићем, кога су добили уместо неке врсте апгрејдованог Бориса Тадића. Вучић нема разумевања за другосрбијанске сузице и ламенте над изгубљеним демократским Елдорадом, који је створио 5. октобар: уместо гњецавих другосрбијанаца, он је формирао своју контраелиту, састављену од лумпен-националиста и предатора из петооктобарских странака. Другосрбијанштина је, већ данас, приморана или да нестане, или да затвори нос и уђе у СНС.

  1. Клеро-националисти

У основи – идиотска екипа, за коју је тешко поверовати да се формирала самостално. Ја, признајем, не верујем да неко, ко толико талента за политику нема, може да се „васпостави“ без службе.

Ради се о фолирантима, који су порасли по комунистичким кућама, у којима се бог помињао само кад јуре децу и вичу: „Видећеш ти свога бога!“

У мутним деведесетим, кад се рушио комунистички систем, деца комуниста, навикнута да се живи од положаја, а не рада, од идеологије, а не знања, нашла су се у тешком положају: требало је одабрати којим путем кренути, да би се обезбедила привилегована егзистенција. Овима се учинило да се Србија креће у правцу клеро-национализма и пожурили су да се угурају у причу. Постали су такви православци и Срби, да би се Свети Сава и Синђелић постидели пред њима.

Са 5. октобром се испоставило да је та прича била промашена, али је једна уска клика ипак успела да је цеди толико да од ње живи. Та екипа, дакле, да би некако живуцкала, посрала се на српску историју и веру боље него Вучић у најбољим наступима. Хтели су да, за потребе сопствене егзистениције, изврше ревизију историје, вере и културе, чиме су, објективно, нанели огромну штету Србима. Багра се осилила до те мере да је поверовала да је баш она, после пар хиљада година, позвана да врши културне и верске реформе.

Стотинама пута су организовали разне протесте у којима су увек нешто тражили, никад ништа нису добили, а толико су били спремни да се боре за своја уверења, да су малинари, пре два дана, добили више пендрека, него клеро-националисти за петнаест година.

Они су, заправо, мали, грађанистички верници и Срби, који шире лажни активизам, а тај активизам, осим што привлачи душевно посрнуле, испумпава енергију Срба. Ниче каже да „ранг даје и одржава само моћ и ништа више“ („Воља за моћ“, Космос, 1957.), а клеронационалисти имају задатак да моћ трансцедентирају, односно да је отму од Срба и предају богу, Русима и судбини. У основи, убијају самопоуздање народу, учећи га да је моћ негде другде, а не у рукама народа.

  1. Националисти

То су ови који су Срби у идеолошком смислу, али су неклерикални и републиканци су. За њих могу да кажем само да су, у подели карата током деведесетих, боље наплатили идеологију, него клерикалне колеге. Углавном се ради о лумпенпролетеријату, с тим да он добија шипак, а вође милионе. У еврима, наравно. Они су родоначелници идеје да Србин не може бити онај ко се купа и да је одустајње од политике исплативије, него вођење исте. Добар део младих Срба је одрастао у уверењу да се држављанство извлачи не у општини, него у седишту Српске радикалне странке.

Срећом, ова прича је на умору и, не рачунајући вођство, које још увек може да живи од ње, следбеништво чине још само они који се баш и не разбацују памећу.

  1.  Национал-демократи

Ово су, у суштини, следбеници чисте теорије, потпуно неспособни да виде живот и свет изван књишких поставки. Они верују да се Србин може помирити са грађанином у себи, а да нација и демократија могу весело да трчкају једна поред друге. Иако је то чиста глупост и кардинално непознавање политике, таква прича је пар деценија тровала Србе, из уста Коштунице и осталих апстрактних поправљача света.

Легенда каже да су се, у центру Космоса, налазили устави и закони и да су се они, брзином светлости, после Великог праска, ширили Свемиром, те су тако стигли и до наших гора. Само треба донети мудре законе, па ће све бити у реду: историја и живот неће моћи ни лево, ни десно, него тамо где им закони кажу.

То је, заправо, у политиколошком смислу, најсмешнија поставка која се икад појавила код Србаља. Колико слеп мораш да будеш да не видиш да је за примену  закона потребна сила, а не правда? Инвестирање у полицијско-репресивни апарат је далеко боље, него инвестирање у мудре законе. То, међутим, следбеник Велике Теорије уопште не види.

И ова прича је на умору. Остале су само још маргиналне групе које је цвркућу, на челу са протопартијом Велике Теорије, ДСС-ом. Уместо даљег разглбања, ево линка за моје раније текстове о овим мајсторима:

http://milanmilenkovic.com/nacija-i-demokratija/

 

  1. Антикомунисти

Ако у Србији постоји екипа које је у лажима надмашила Вучића, то су антикомунисти. Њима чињенице само сметају, али савршено, кроз своје колаборационистичке приче и слављење поражених, убијају дух борбе и победе. Свака ревизија победе је напад на биологију, или да кажем овако: морални победници су иконе робова, а грађанери ништа друго и нису.

Наравно, ова прича је, као и толике друге, пажљиво стварана да би се развалио слободарски дух Срба, само што следбеници, као и у другим екипама, о томе појма немају. Они мисле, као што свака будала мисли, да су до закључка дошли властитим мисаоним напорима. У суштини, ова екипа је, са ретким изузецима, прилично плитка, слабо образована и паметна као празилук.

Ђорђе Крстић, Алегорија на Први и Други српски устанак, 1904. године

Све ове екипе, које сам набројао, уништавају Србију и Србе, знали то њихови припадници, или не. Они сви хоће да Србију саобразе неком идеалу (стварном или умишљеном), а не да следе отаџбину, њене култове, њену традицију и њене обичаје. За њих су српство и Србија добри тек ако је они мало идеолошки подесе. Онаква, какву су нам је пренели преци, није достојна наших поправљача света и пограђањених Срба. Исто тако, вера нам није добра каква је од предака остала, ваља је мало по књизи дотерати. У суштини, само вуцибатине могу да покажу оволико непоштовање предака или, да кажем простије: само они који нису имали добре претке могу да се дигну против предака уопште. Ко има добре претке, на мењање предачких завета гледа као на злочин.

Лоша вест за све ове домаћине је да се, у крилу националиста из Магистрата и у крилу СПС-а, појавила далеко надмоћнија екипа од сваке друге која је јахала Србијом. У тој екипи је кулминирало грађанстичко поимање политике и ја је зовем нихилистичком. То је екипа која никакву задршку нема ни у чему и којој је Србија само хранљива подлога и ништа више.

Зато што је модернија, савременија, а то значи и више предаторска, ова група је себи, са неочекиваном лакоћом, подредила све остале групе. Кад видите како се национал-нихилистима у дупе увлаче националисти, део клеро-националиста, део национал-демократа, морате да посумњате у искрене мотиве увлакача. И ови други, који се још у дупе нису увукли, нису то урадили само зато што се надају да могу да се, преким путем, дочепају неког амбасадорског дупета, али че брзо сутановити да нема разлике, да су сви – и нихилисти, и западњаци – иста екипа. Нихилистичка екипа „једе“ све друге, било тако што их корумпира, или контролише преко безбедносног апарата.

Ни једна од ових опозиционих, да их тако назовемо, или идеологизованих екипа, нема ништа против капитализма, неправедне расподеле, приватизације, најамног рада итд. Свима је овај свет одличан, само да се мало, врло мало коригује. Да буде мало праведнији, мало више да се даје трудницима, да се измене два-три члана Закона о раду и сл. ситнице нас деле од Хипербореје.

Идиотима никако у главу не иде да се на темељу једног својинског облика и продукционог односа може дићи само један, са базом компатибилан облик друштвене надградње, да то уопште није слободан избор. Не постоји могућност да се ствари модуларно пакују, да се из капитализма узме ефикасност, а из социјализма солидарност, из капитализма тежња за профитом, а из социјализма скоро па бесплатни станови.

Фуњаре, за разлику од идиота, ово знају једнако добро као и ја, али ћуте, јер им не пада да цвркутањем угрозе положаје и зараду.

Србија, која је толико бежала од једнопартизма, поново упада у њега, али овог пута без присиле и комунистичке стеге. Немамо на кога да се вадимо. Две и по дееније Срби слушају мудросере, најамне интелектуалце, русофиле од заната, корумпиране политичаре, не схватајући да се друштвени талог једнако крије у лумпен-пролетеријату и у лумпен-интелектуалштини. И једнима, и другима, сопствена гузица је центр Космоса. Уместо да, као добри потомци, усвојимо свет предака и да га пренесемо деци, ми смо кренули да све реформишемо, да у сваку чорбу мирођију убацимо и – ево нас где смо.

Из овог чабра, сад се то већ сасвим добро види, нећемо се извући без великих патњи и јада. Наивна, а често и хохштаплерска, грађанска вера да се живот може подвргнути начелима разума, коштаће нас пар векова ропства, сиромаштва и свакојаке несреће. Наук предака није последица њиховог оштрог размишљања, већ безбројних покушаја и погрешака, док се није формирао у натуралистичком и функционалистичком правцу. Ми смо се тога одрекли, мислећи да можемо боље. Право питање је ово: како једно покољење, које се по лепом, пролећном дану, у виду излета, без борбе, не би могло на Кајмакчалан попети, мисли да све друго може боље од предака? Одакле нам идеја да смо бољи и да боље можемо да организујемо живот и друштво, него они? Већ сам поглед у огледало би требало да нам каже да им нисмо дорасли али, ето, свака будала у Србији данас верује да је образованија и паметнија, него њен прадеда.

Они су били Срби, а нама је и то мало: ми смо Сораби, Винчаници, Сербонци и, уопште, идиоти сваке врсте. Наши стари су, без учења теолошких глупости, веру бранили и одбранили, а ми је, је ли, поправљамо, а на два шамара би пола православшћујућих прешло у ислам.

Постали смо јадни до те мере, да то више и не видимо.

Потпуни нихилизам и глад за пропашћу, данас су наша религија и наше биће. Опет, нема ничега што пар векова крви и глади не може да поправи.

Насловна фотографија – Виктор Михаилович Вазнецов, Четири јахача Апокалипсе, 1887. год.

About The Author

Related posts

6 Comments

  1. Goran

    “ Право питање је ово: како једно покољење, које се по лепом, пролећном дану, у виду излета, без борбе, не би могло на Кајмакчалан попети, мисли да све друго може боље од предака?“

    Izvršili bi helikopterski desant. Ne razumeš ti to Milane. Mnogi si „bandoglav“. 🙂

    Reply
  2. Н. Н.

    Нама није више ни минут времена остао, а камоли пар векова. Миленковића ценим, али чак ни он као сурови реалиста не види да нам је пешчани сат исцурео. Поправке више нема, колико год то песимистички и дефетистички звучало! Да ли смо све ово заслужили? И јесмо и нисмо, али мислим да више јесмо, него што нисмо. Тако је, како је.

    Reply
  3. kašimbo

    Ni čuma nas nije sve pokosila, pa neće valjda ni ove političke groznice.

    A ti Milane ako si već rešio da prorokuješ bolje budi Isaija nego Jeremija.

    Ima ko teši razočarane, a ti gledaj da okupljaš čestite.

    Pozdrav, čestitke i želje za dobro zdravlje u povodu rodjendana.

    Reply
  4. Vilogorski

    Odlična analiza.
    Teza, antiteza i sinteza.
    Običan citalac kad čita dobije, jasnu, uverljivu sliku apokaliptične stvarnosti koja se nadvila nad našim plemenom ubogim. Nisu krivi dugi krivaica je u nama i smo nama.
    I pored ovakvog viđenje svi ćemo samo pročitati malo razmisliti i vratiti se litargiskom čekanju da se nešto dogodi samo od sebe.E zašto je to tako? Zato što nema pozitivno akumulirane energije za konstruktivno delovanje. Sada se upitajmo a gde se izgubi ta energije? Izgubi se u decenijskim pokušajima da se nešto prelomi preko kolena. Ko je odgovaoran za to? Zna se, lideri stranaka i njihovi podrepaši. Kako dalje? E to pitanje je najveća tajna, na koji trenutno nema niko jasan odgovor. Verovatno ovaj narod mora proći kroz užasnu katarzu.
    Dok u svest građanina se ne vrati načelo naših predaka da delamo po volji božijoj a Bog će pripomoći. Ključni problem je baš u tome kako dobro delati?Ovaj mravlji metež se lako ne smiruje. Mladi obrazovani i svesni dubine tragedije su našli rešenje. Odlaze u svet i pokušavaju spasite sami sebe. To je danas jedino razuman čin. Dok iste te političke jajare liju krokodilske suzeza našom pameću .

    Reply
  5. Mišo

    Zašto su svi za osudu a samo komunisrti nisu kad su već dokazani njihovi boljševički zločini po celom svetu. Okrenuli su se od Boga i Hrista i Velikomučenika koji su stradali za duhovno uzdizanje čoveka na viši nivo svesti. I šta su dobili, srozavanje čoveka na totaliralizam i jednoumlje da onaj ko je protiv toga biva osuđen i maltretiran i uništen.. Ono što su naturali komunisti narodu ništa nije sprovedeno jer su oni sami u tome zatajili jer su počeli da pljačkaju i iskorišćavaju sopstveni narod.

    Reply
    1. Вилогорски

      Dobro, ni komunisti nisu bili cveće. Slažem se.Ali komunisti se u našem sličaju Srbiju izdigli na veći nivo od okruženja. To nedvosmisleno pokazuju podaci iz relevantnih arhiva kako naših tako i stranih.To što su se odrekli Boga nije tačno. Razume se imalo je komunista kao i dansa demokrata koji su negirali Boga. Vaša tvrdnja o duhovnom uzdizanju čoveka ne viši nivo svesti je protivurečna Novom Zavetu.Evo Hristovih reči: Blago je siromašnim duhom njihovo je carstvo nebesko. Što je tačno. Tako sve što više znaš manje veruješ jer nestje strah od Božije kazne. Nije zabeleženo da su branili narodu verska okupljanja. Čak šta više Sveti Ava Justin Ćelisjski više je grmao kod komunista nego bilo ko i bilo kad.. Komunisti su imali neke privilegije. Ajde da im prigovorimo za one kuće na Dedinju a i te kuće na Dedinju su pravili ratni profiteri i trgovci koji su se obogatili na grbači naroda i to najviše u prvom svetskom ratu. Ali komunisti su itekako dalo narodu. Jednostavno komunistička ideje je nešto najbolje koje je civilizacija iznedrila.Uzmite primer moćne Kine. Zemlja koja je za vreme Mao-ve revolucije platila ogromni cenu. Danas grabi ka neslićenim visinama i za njom posrće moćna Amerika. Da nije došlo do razaranja SFRJ, Ante marković bi uveo SFRJ u Evropu i bili bi bolji od Portugalije i svih istočnih zemalja koje su ušle u EU. Zadnjih 30 godina Srbija je izgubila 120 milijardi evra od svoje vrednosti kada je bila u federaciji.
      Nism komunista a ni demokrata gledam svoja posla ali ipak tragam za istorijskim činjenicama.

      Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *