facebook

Милан Миленковић: Самонеразумевање (први део)

Милан Миленковић: Самонеразумевање  (први део)

Једном сам, сад није више важно које године, направио емисију о Стојану Јанковићу, епском хероју из Далмације. После емисије, јавио ми се мој пријатељ из Сиња, одличан човек, али и ватрени Хрват, да ми каже да Стојан Јанковић уопште није Србин. Отворили смо, нехотице, једну веома важну и занимљиву, али код нас, а биће и код бивше браће, слабо рабљену тему: зашто упорно и безуспешно покушавамо да догађаје из XVII, или неког другог века, тумачимо нашим данашњим сабласним појмовником XXI века?

Не спадам у оне Србе, попут Шешеља, који негирају постојање хрватске нације, а онда забораве шта су негирали, па наводе натпис са катедрале у Магдебургу, где је, у раном 17. веку било уклесано „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата„. У оптици таквих патриота, Хрвати се час појављују, час их нема, већ према дневним потребама срБских националиста. Исто тако, приче о томе да су Хрвати настали од Срба су идиотске, јер подразумевају, не знам из ког разлога, да је у време, рецимо, Стојана Јанковића, постојала етничка напетост, односно да су тада већ били раздвојени Срби и Хрвати.

Генетичка истраживања су показала недвосмислено да смо ми и Хрвати далеко најближи једни другима, што ће рећи да је постојала једна древна заједничка смеса, у којој данашње поделе нису постојале. Ми посматрамо историју из угла модерног човека, који здраво за готово узима да су народи увек изгледали исто, односно да немају генезу, већ стање. То је савршено статичко посматрање историје, које води у ћорсокак.

Језик нам је истоветан, ако изузмемо Пироћанце и Загорце. Очигледно је да се Сплићанин и Нишлија разумеју одлично и да су разлике далеко мање, него сличности. Оба писма имају по тридесет гласова и седам падежа. Расправе о писму су идиотске. Можете да тврдите да је латиница хрватска, а ћирилица српска и једнако нећете бити у праву: и једно, и друго писмо су универзална, а не ексклузивна писма. Нити су Хрвати смислили латиницу и патентирали је, нити смо ми створили ћирилицу.

Било је периода када су, концем деведесетих, у хрватским биоскопима били титловани српски филмови, што је виши степен националистичког лудила. У време СФРЈ су Хрвати учили ћирилицу, једнако као и ми латиницу. Моја другарица, једна дивна загребачка дама, неку годиницу старија од мене, ми је на питање да ли може да чита моје текстове, јер су писани ћирилицом, одговорила: „Наравно, нисам дебил“. Потпуно је у праву: бити дебил је, често, лични избор, који покреће вишак националистичког адреналина.

Трећа ствар, поред језика и крвних зрнаца, која утиче на формирање нације, јесте припадност одређеној конфесији. Срби су, за длаку, избегли да и сами постану католици, само што се ми око тога често правимо наивни. Још је Душан, у 14. веку, био верски колебљив, односно склон унији и то век и по после светог Саве. Док су се Ватикан и Цариград борили око словенских душа на Балкану, народи су били мање-више верски колебљиви. Шта су неписменим сељацима значиле теолошке разлике? Хришћанство се, под притиском властеле, примало мање-више невољно, при чему се, тада искуснија, грчка верска политика показала толерантнијом према паганским веровањима и обичајима. Код католика је било мање гледања кроз прсте. Када пребацујемо Хрватима, посебно Херцеговцима, да још имају иконе на тавану, односно да су до скоро славили крсну славу, сасвим смећемо с ума да је слављење кућних светаца претхришћански обичај и да смо га, некада, и ми, и Хрвати, једнако упражњавали, само што католичка црква није правила компромисе око тога, као православна.

Мени је сасвим вероватно да верска питања, па и у доба Стојана Јанковића, којим сам почео овај текст, нису била ни близу тако важна као данас. У народним песмама, дакле у оном делу културе који је стварао народ, не помињу се ни католичанство, ни православље, већ „вера ‘ришћанска“. Дакле, у додиру са Турцима, хришћани су себе осећали као један елемент. Сасвим је вероватно да се врло често прелазило из конфесије у конфесију, у оба смера, али не из нације у нацију, јер оне тада нису ни постојале.

Дубровачки Срби  су били, вероватно, најрадикалнији католици, јер је прва православна црква, више капела заправо, унутар градских зидина, подигнута тек у XIX веку. При том су писали и ћирилицом, и латиницом. И српски владари су имали „латинску канцеларију“, која је писала акте на латинском језику, па самим тим и латиницом.

Ми, данас, са својим устаљеним поделама, са читавом машинеријом која подстиче разлике и раздвојени Јасеновцем и осталим стратиштима, где смо масовно кокали једни друге, мислимо да је све то, као што је данас, морало бити и пре пола миленијума. Гледамо, у XXI веку, мање-више довршене културе и заборављамо да су се оне некада рађале, обликовале и усавршавале, да нису увек биле овакве.

Тек је продор Аустрије на тле Босне и Херцеговине створио хрватску нацију и то као политичку нацију. Тек је тада дошло до изједначавања појма „Хрват“ и појма „католик“. Такво креирање нације је већ изведено пре тога у, иначе, бунтовној Мађарској, где је све што живи на тлу те државе и што је католичко проглашено Мађарима. Протестанти су што побијени, што протерани. У Мађарској нацији је скривен словенски, пре свега Словачки етнос, али мислити да су они Словаци, сасвим је наивно, јер нације, за разлику од народа, нису етнички ексклузивне.

Изгледа ми могуће, чак вероватно, да смо ми и Хрвати већи део историје провели у релативном миру и слози. Верски ратови, који су буктали Европом нису нас ни очешали. Док су се протестанти и католици клали стотину и више година, или се Пољаци и Руси клали око католичанства и православља, ми и Хрвати смо, бар према доступним  подацима, мировали.

Истина је и ово: Хрвати и Срби, изузев оних Срба који су живели у крајинама, једва да су се познавали. Какве везе је имао Србин из, рецимо, Крагујевца, са Хрватом из Карловца? Да ли су, пре само двеста година, уопште и знали један за другог? А, опет, говорили су истим језиком и имали заједниочко порекло.

Тек, као што рекох,  продором Аустрије у Босну, почиње стварање напетости, скупа са стварањем хрватске нације. Анте Старчевић пре Анте Старчевића не постоји.[1] Ради се о процесу који је отворила Аустрија, а његова срж је да можеш да постанеш било шта актом воље. Док је раније човек нечему припадао, сад је бирао. Ако је раније, пре уласка Аустрије у Босну, човек могао да промени веру, а да то и не дотакне његово осећање да припада истом корпусу, сада је то било немогуће. Такнуто-макнуто: православац си, дакле, Србин и католик си, дакле, Хрват. При том, и сами Срби у Крајини нису имали контакт са матицом и били су углавном препуштени сами себи.

Док из Старчевића избија беспримерна мржња према Србима, мржња за коју је само конвертит способан, из Аустрије хладан ветар дува, ветар асимилације и претварања најамних војника у хрватско политичко тело, на основу исте претпоставке, на којој је рођен и мађарски народ, а то је претпоставка да је свак ко је рођен на територији неке државе, аутоматски припадник политичке нације. Црњански је, рецимо, Мађар и уједно је на мађарски превођена свака његова књига, а сваки Србин, који се родио на територији Хрватске је политички Хрват. Са српског становишта је такав начин одређивања нације бесмислен. Могли бисмо, рецимо, тврдити да је бан Јелачић Србин, јер је рођен у Петроварадину, који је данас у Србији.[2]

Срби у Крајини, будући, као што рекох, препуштени сами себи, почели су да губе идентитет. Срби Пречани и Славонци, као и Срби из Источне Босне су били у додиру са матицом и нису били ни верски, ни етнички колебљиви али, са удаљеношћу  од матице, идентитет је слабио. Крајишници су се лакше идентификовали са Бечом и царем, него са, условно речено, Србијанцима. Србијанци су им били странци, а Беч им је давао привилегије и приходе.[3] Кошуља је, као и увек, била ближа од капута.

Хрвати су, дакле, створени као политичка, а не органска нација, која је сама никла. Славонац, Далматинац и Загорац су једва знали да негде у Херцеговини постоји њихов сународник.  И српска, и хрватска нација су, унутрашње, имале асинхрони развој. Код Хрвата је то било превазиђено стварањем политичке нације, код Срба то није ни данас решено.

Анте Старчевић је био књишко лапрдало, мрзитељ без озбиљног потеза у стварности, али је, захваљујући Бечу, његова идеологија постала водећом, ујединитељском идеологијом хрватске нације. Два њена стуба су била: католичанство и мржња према шизматицима.[4] Да је мржња према Србима, односно шизматицима, органска, било би је увек, али је она еруптирала у другој половини 19. века, што указује на намерну, свесну акцију.  Ни данас Хрвати не могу да побегну од тог корена, од тих стубова нације.[5]

Мржња се посебно раширила по оним крајевима који су били сиромашни и где образовање није било широко распрострањено. Сиротиња радо мисли да је за њену беду неко други крив. Таква је људска природа, просто. Није случајно што су „најбоље“ усташе долазиле из Херцеговине, а не из Загорја. Нису Загорци мање Хрвати, него Херцеговци, него су били мање гладни.[6]

Веза између мржње и користи је веома снажна, тако да су највећи мрзитељи Срба данас најбогатији људи у Хрватској. Ни ови код нас, некадашњи националисти, нису лоше прошли: док смо крварили, стицали су куће и паре.

Иван Тисов: Проглашење Краљевине СХС

Херцеговци су данас господари Хрватске. Да ствар буде интересантнија, они су, језички и по менталитету, блискији Србима, него и једни, и други, Загорцима. Овде нећу да кажем да су они постали од Срба, него да је све то била једна флотантна маса, за коју је само било питање ко ће први да је навиклује: патријарси, или папа; Беч, или Београд. Ко се кога први дочепао, уписао га је у своје, а оне друге, којих се није дочепао, уписао је у непријатеље.

Срби из Србије су стајали сасвим изван тог процеса, а највећим делом и Срби из Босне. Ми смо, од Милоша,  до 1903. државу градили на сасвим другачијим претпоставкама: фокус је био на Турцима и на развоју, сви остали су били мање важни. Знали смо да негде постоје нека „поробљена браћа“, али смо гледали своја посла и док смо то радили, уопште нам није лоше ишло. Док нисмо кренули да се уједињујемо и да ослобађамо разну браћу, били смо, вероватно, етнички најчистија земља у Европи. Тек са првим наопако ишколованим ђацима у иностранству, Србија је себи на леђа натоварила што понети не може: да уједини и ослободи сву браћу. Где није било браће, домаштали смо шта нам треба и кренули у једновековно пропадање.

Потпуно смо пропустили да запазимо да нас у Хрватској и Македонији нико с радошћу не дочекује. Руку на срце, нико нас није ни звао да га ослобађамо и братимимо. Анте Трумбић, који је оптирао за уједињење, није представљао ни читаву своју фамилију, камо ли хрватски народ.

Насилно уједињење је додатно фрустрирало Хрвате и мржњу подигло на виши ниво. Тек тад је био могућ један Анте Павелић са својим утварама. Да смо остали у различитим државама, та мржња би имала академски карактер, а практичан никако.

Усташки покрет је широко описиван и од Срба, и од Хрвата, са често опречним претпоставкама и закључцима. Жртве се, и после толико деценија, пребројавају раличитим бројачима. Од силне страсти да се истера своје, потпуно смо превидели да је и много Хрвата побијено, зато што се нису слагали са Павелићевим режимом. Није баш да је чтава Хрватска једва чекала да се Срби у јаме баце. Ипак, бацани су. Убијање, па и оно масовно, сталан је пратилац историје, нема ту ничег новог. Усташе су, међутим, посебан феномен, само једном виђен на, иначе крвавом, Балкану.[7] То је умрежавање Старчевићеве идеологије, сиротиње и динарског менталитета, које ће се тешко поновити. Усташа није, по природи својој, идеолошки фанатик, као припадници СС-а, рецимо, већ кетман, човек са два лица, који се, док није рат почео, дружио са Србима, кумовао и јаранио се, а онда, у дану, кад је убијање постало некажњиво, постао Џек Трбосек. Такав тип карактера је редовно крволочан, дволичњаци су опака сорта. При том, сигуран сам да је највећи број усташа први пут видео кравату кад су обукли усташку униформу, дотле је био срећан ако је читаве гаће на себи имао. Они нису, како је то доцније романтично приказано, били витезови хрватског народа, или борци за нацију, већ сеоски шљам. Наређења за убиства су могли да дају и писмени, богати и школовани, али руке у крв деце су могли да умоче само последње барабе. Екстерминација Срба, а не независност Хрватске, која је прокламована и у имену државе, била је први циљ усташије. Хрватска ни данас није независна, али Срба више нема. То открива до чега им је, заправо, више стало.[8]

Отон Ивековић: Смрт краља Петра Свачића у гори Гвозду 1097. године

Хрвати се никад нису тукли за слободу своје државе. За време Хабсбурга, Мађари су више пута дизали буне, устанке, покушавали да се одвоје, али Хрвати никад. Нису, чак, током историје, ни имали своју војску, већ су били део других армија. После Гвозда су само достизали већи или мањи степен аутономије и имали парламент који то и није био, јер није имао законодавну, него саветодавну улогу. Често је, у административном погледу, била дељена на Хрватску, Славонију и Далмацију, или уопште није ни помињана. Тврдити да је имала било какву независност, равно је тврдњи да је Србија била независна под Турцима.[9]

Ми смо на историју гледали, сасвим словенски, као на коб, на судбину и хаос. Некад ти иде, некад не, некад си роб, некад си слободан. Код Хрвата тога нема: увек су били слободни и имали су, чини ми се, 77 краљева и владара. Ми и они имамо различито поимање слободе, па самим тим и различито поимање историје. Нама је сваки султан, после пада деспотовине, до 1867. објективно био владар, али се тиме нисмо поносили, него смо га доживљавали као окупатора, као крајскоманданта 1941., као муку која се мора отрпети.[10] Хрвати тај проблем са угарским и германским племством нису имали: они су увек били возљубљени хрватски владари. Не кажем, дакле, да је неко од нас у праву, него да је однос према историјским збивањима другачији. Нисмо ни ми пазарили много независности: негде од 1867. до 1918. Једва четрдесет година. Хрвати ни минут. Балкан је земља робља, овде је независност ретка као поларна мандарина. Хрвати су себе изместили са Балкана, па су поверовали да су тиме побегли у расу господара. Истина, и ми, и они, сада скупа бежимо из својих независних рајева у свет стварних господара: у Немачку, Швајцарску, Ирску итд. Уредно смо опљачкани и ми, и Херувати: ми смо принели жртву као поражени, у виду непрокламованих, али сурових репарација, а они су наивно мислили да ће „Данке, Дојчланд“ бити довољно и да се од њих више ништа неће тражити. За „ослобођење“, односно реокупацију, на дар су принели читаву своју привреду. Круг се затворио: Хрватима је било потребно 45 година труда и борбе да из германске опет дођу у германску окупацију  и то су платили скупо. Да би се изборили да опет буду зависни, потрошили су много пара, уништили привреду и протерали Србе. СФРЈ је била једина држава у којој смо били независни, или бар незнатно зависни, али нам то није било довољно. Тражили смо ропство и добили смо га. Неумрла савезна УДБА је пробудила већ утрнули национализам, испричала Хрватима бајку о независности, нама о Душановом царству и пичвајз, из кога смо сви изашли као робље, је могао да почне.[11]

Насловна фотографија – Јулије Кловић, „Коњаник“ (Св. Ђорђе убија аждаху), 1542.

Напомене:

[1] На Википедији, ако јој је веровати, наводи се да је Анте Старчевић Личанин и Србин. Постоји и његово писмо Београдском лицеју, у коме тражи посао и то писмо је написао ћирилицом. Иако сам веома опрезан кад је Википедија у питању, мене Старчевића су у логици догађаја. Он је доказ да вера и нација нису сасвим озбиљно узимане у то време, а биће и касније, јер су Личани – Срби – дали 13 усташких генерала.(https://www.bastabalkana.com/2015/09/srpski-ustaski-generali-u-ndh-nezavisnoj-drzavi-hrvatskoj/)

Писмо Анте Старчевића се може наћи на

https://vidovdan.org/info/kako-je-ante-starcevic-od-srbina-licanina-postao-hrvat/

[2] Истина, и код нас је било тих будалаштина у једном тренутку, па су српски Јевреји називани „Србима Мојсијеве вере“.

[3] Гојко Николиш наводи у својој књизи „Корјен, стабло, паветина“ да су највеће злочине у Првом светском рату, у Мачви, направили његови земљаци, Кордунаши и православци, а не Хрвати.

[4] Занимљиво је ово: свуда су фрањевци познати као најмање агресиван католички ред. У односу на језуите, доминиканце, или бенедиктанце, фрањевци су равни хипицима. Само у Хрватској су били брутални. То је последица мешања верског и политичког питања.

[5] И данас, кад год загусти, односно кад се у Хрватској поставе социјална питања, хрватски политичари се сете Срба, односно буде мржњу према Србима, која одлично скреће пажњу са важнијих питања. Мржња, међутим, слаби, највише због тога што Срба у Хрватској има мало, тако да просечан хрватски клинац и не осећа њихово присуство. Сад више није довољна мржња према Србима, која је раније армирала нацију, сад се мора, у одсуству Срба,  мрзети српство, што је већ тежи задатак.

[6] У последњих неколико година, морам да приметим са великим жаљењем, и код нас се појављују те рђаве представе са иконама, литијама, са буђењем мржње у крилу верништва – баш тамо, дакле, где би љубав требало да стоји у средишту. Овде је, пре буђења псеудоправославља, почело буђење мржње према комунизму, што је одлична вежба за сваку мржњу. Гледао сам, не једном, да људи буквално бацају пену док причају о Титу. То је доказ да се мржња без проблема може индуковати као веома снажно осећање, потпуно невезано за реалитет. Мислим да су Хрвати то прошли век пре нас.

Сада се та мржња, једном индукована, лако сели са објекта на објекат: недељу дана раде медији и сад мрзимо Шиптаре. Недељу дана потом, мрзимо Хрвате. Недељу дана касније, атеисте. Једино атеисти не мрзе никог. Сад замислите кад би се та мржња умрежила са изгледима за брзо богаћење и подизање социјалног статуса: крв би текла улицама и ничија имовина не би била безбедна.

Проблем национализма, као идеологије, је у томе што се увек заклињао да почива на љубави према свом роду, а заправо је увек био пун мржње према другима. Нико није, у нападу национализма, отишао па очистио корито неке реке, или прао дупе старцима у старачком дому, али је без муке бацао пљувачку на друге.

[7] Ратови од 1991. до 1995. су показали да оживљавање усташлука није успело. Много је Срба пострадало у Лори и другим мучилиштима, било је и доста Хрвата који су себе осећали продужетком усташа, но ипак није било, по замаху и резултатима, ни налик периоду од 1941. до 1945. Упознао сам Хрвате, добре родољубе, који су имали само врло умерену мржњу према Србима, само оно што се, у Хрватској, стиче васпитањем, али без хистерије и егзалтације. СФРЈ је приближила Србе и Хрвате. Не довољно, али ипак јесте.

[8] Хрвати, од Гвозда, нису имали независну државу и привикли су се да сваку коју имају зови независном. Зависност је природни облик хрватске државе. Оно што је забрињавајуће, међутим, је да су и Срби сасвим задовољни окупацијом, први пут у својој историји. Оно мало Срба и Хрвата, који у глави још носе мозак, а не хамбургер и кока-колу, види да о некој независности наших држава ни збора не може бити.

[9] Хрватска је историја необично маштовита, а хрватски историчари су веома налик на нашег Деретића. У оној мери, у којој један народ објективно доживљава своју историју, он сам јесте објективан, односно има објективну егзистенцију. Бујна машта сере свашта, каже народ. Хрватска историјска школа никад није одмакла, у целини узев, од национал-романтичарског посматрања историје из 19. века. Ретки изузеци, који се појављују међу хрватским историчарима, ремете измаштану идилу и нису радо виђени међу Хрватима. Машта је увек лепша од стварности.
Оно што је ново су разни деретићи код нас: дунстери који домаштају што им се срцу хоће, што их апсолутно приближава хрватској историјској школи, која се никад није превише умарла чињеницама.

[10] Изузев љотићеваца: њима су крајскоманданти изазивали ноћне полуције.

[11] Хрвати нека се сами носе са тим и нека себи објашњавају како су добили рат против Срба да би били опет германско робље, али ја никад нећу опростити најамним српским интелектуалцима што су, за ситну корист, постали, на миг службе, антикомунисти, националисти и потпиривачи срања. Гори сој српски народ није изнедрио.

About The Author

Related posts

8 Comments

  1. kašimbo

    Službe su jedino mogle odnegovati već postojeće klice nacionalne mržnje, verske netolerancije i antikomunizma.

    Užasi našijeh dana pripremaju se, uvežbavaju i preakticiraju već stolećima.

    Reply
  2. Marko

    Odlican tekst.
    Zanimlivo je misljenje:

    „При том, сигуран сам да је највећи број усташа први пут видео кравату кад су обукли усташку униформу, дотле је био срећан ако је читаве гаће на себи имао.“

    U knjizi „Konclogor na Savi“, hrvatski politicar (srpskog imena i prezimena), clan HSS-a i VIP zatvorenik u Jasenovcu, opisao je mlade vojnike ustase koji su prvi put videli cipele kada su prisli ustasama. Do tada su isli bosi ili u opancima i nisu bili u stanju da hodaju u obuci.

    Pomenutu knjigu bih svima preporucio jer ona najboljeopisuje psihologiju ustasa jer je pomenuti Jakovljevic stanovao u logoru zajedno sa ustasama.

    Reply
  3. драгослав павков

    „Шовиниста је онај који Србе мрзи више него што је нормално“ је најједноставнији опис хрватске уљудбе. Тамо је мржња према Србима део фолклора, нешто попут мржње према фашистима и завојевачима, што је била обавеза током СФРЈ. Тко друкчије каже – клевеће и лаже, кафанска братимљења и бљувотине Ведране Рудан нису релевантне ни за шта.
    Иначе, није лош текст мада има лупетања у вези национализма. Са национализмом постоји исти проблем као са либерализмом: нико их није чувао па су их преузели и као своје укњижили шовинистички троглодити који „воле да мрзе“, односно – синекурци на државним јаслама што мисле да су своје урадили рађајући се у „угледним“ породицама и набавивши диплому, а сад је на држави дуради нешто гледе њиховог социјалног статуса (ГЛИБ – Глобалистички лебералибани)..
    Није Милан комуњара, он је радикал, Пашићевац, само неће да прЕзна због Бајиног и Радиног лоповлука 🙂

    Reply
  4. Maja

    Poštovani Milane, možda mogu dati neke podatke u vezi identiteta uskoka.
    Ne znam šta su oni o sebi mislili, ako su išta mislili . Koncept identiteta se menja kroz vreme, a i sam identiet je fludina stvar . Ali možda možemo znati šta su mislili osebi početkom 20veka i šta su njihovi preci pre vladavine Austrije i Mletačke republike mislili o sebi.

    20. vek
    Odluka da svi balkanski srpsko-hrvatsko govoreći katolici postanu Hrvati je doneta na Prvom hrvatskom katoličkom sastanku, u maju 1900. https://hr.wikipedia.org/wiki/Prvi_hrvatski_katoli%C4%8Dki_sastanak
    a u konvertovanju je veliku ulogu imao Mihovil Pavlinović kadje najveća identitske konverzija katolika primorja i Krajine u Hrvate je bila 20-ih gpodina 20, veka u doba SHS. https://en.wikipedia.org/wiki/Mihovil_Pavlinović

    Hrvatski istoričar Tvrtko Jakovina sve katolike Hercegovine, Dalmacije, Zagore i Kotara naziva Srbima katolicima (nemam referencu,za sad , pa neka bude da on ili ja grešimo)

    Idemo u Srednji vek
    Danas postoji neka današnja velikohrvatska ideja sa namerom da hrvatskim identitetom ne zasvođuje više samo katolike, već se pokušava proširiti i na pravoslavne područija Hercegovine, Dalmacije, Zagore itd tvrdeći da su ti ljudi bili bezidentiteska masa predslovenskog, znači, vlaškog, morlačkog… stanovništva.

    Toj ideju da su uz Mletačkoj republici i kasnije Austriji uz obalu ljudi masovno bili predslovensko stanovništvo koje je prvo progovorilo slovenskim jezikom, a zato im se dalo uterati u jedan ili drugi religijski i identitetski tor smetaju viznatisjka dokumenta koja jasno navode da je predslovensko stanovništvo bili očišćeno sa kopna i da su ga od Cetine, pa na jug, naselili „oni isti Srbi koji su došli iz nekrštene Srbije“ (namerno dajem hrvatske linkove)
    https://hr.wikisource.org/wiki/Kategorija:O_upravljanju_carstvom_(Konstantin_VII._Porfirogenet) pročitati glave 30-36
    Uglavnom , ljubitelji Vinče sami sebi pucaju u nogu negirajući ovaj dokument)

    a mislim da mu smrtni udarac zadaje gentika tih krajeva koja pokazuje da recimo bosanski Hrvati imaju do 75% istu čuvenu haplogrupu koja je tipičan Slovneski Dinarski gen, podgrupa haplogrupe Y-hg I2a1b-L621 ili I2-Dinaric (to su ljudi koji su učestvovali u slovenskoj etnogenezi ). https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_I2_Y-DNA.shtml
    https://www.eupedia.com/europe/european_y-dna_haplogroups.shtml
    Predslovnesko stanovništvo bi trebalo biti nešto druge haplogrupe,i u većem procentu da su hrvatske teorije ispravne o pravoslavnima kao predslovenskom sloveniziranom i „šizmatičkiom“ pravoslavljem srbizirianom ne-Srbima tačne.

    A ako ih nazivaju Srbima (čak u više izvora) onda su i oni sebe valjda tada takvim smatrali?

    . Srdačan pozdrav!

    Reply
  5. Ђоле Думановић

    Миланову беспрекорну логику пратим годинама, али овде не могу да ухватим копчу:

    …“ Сиротиња радо мисли да је за њену беду неко други крив. Таква је људска природа, просто. Није случајно што су „најбоље“ усташе долазиле из Херцеговине, а не из Загорја. Нису Загорци мање Хрвати, него Херцеговци, него су били мање гладни.[6]

    Веза између мржње и користи је веома снажна, тако да су највећи мрзитељи Срба данас најбогатији људи у Хрватској. Ни ови код нас, некадашњи националисти, нису лоше прошли: док смо крварили, стицали су куће и паре. “

    Да ли Србе ватрено мрзи само хрватска сиротиња а надпросечни богатуни само фингирају и изводе представу да пале сиротињу или и они имају неки разлог за стварну мржњу?… где су ту средњаци? ( у материној као и код нас…) и има ли смисла тражити доброг хрвата само зато што ми познајемо неког од њих па нам је драг?
    Знам те, знаш ме, то је увек било и одувек важило, а лична пријатељства и везе не би требало мешати са политичким опредељењима, националним причама и националистичким блоковима.
    Ко год се мири са стањем у својим „неовисним државицама“, гледа своја посла и „не мрзи“, али ни не воли нити ишта чини да ту мржњу потире неком акцијом, представља само број у политичкој количини.
    Пример од неки дан оног момка у Задру који је дописао графит „уби Србина“ и јавно то објавио именом и презименом на Твитеру је згодан да се олакша души и преузме извесан ризик.
    Наташу Кандић и бабе у црном не рачунам у овакве примере с друге стране…

    Reply
  6. Тирке

    До свега овога не би дошло да је Пера отишао у полицију и да је Анте Старчевић примљен у тадашњу српску академију наука.

    Да нисмо исти народ подељен из геополитичких пореба не би се толико напора улагало да је управо обрнуто. Верујем, значи не тврдим, јер немам времена да трошим на то истраживање, да је савремена хрватска историја бави више доказивањем да није српска него и једном другом темом. Простим речником, ТУ СУ ПАРЕ, од тога писма се може живети.

    Када би се та заједничка смеса како си је назвао, уместо Срба и Хрвата звала Балканоид, опет би све било исто јер је српски Балканоид постајао временом све већи и већи, да будем прецизнији, све опаснији и опаснији. Требало је та крила поносног народа сасећи, тако Хрвати уместо да наставише да кољу и убијају немачку децу почеше да кољу српску децу. Ко ће ‘им бити следећа муштерија? Шта ћеш дух времена, тренд, потреба, ко ће га знати. Јест да звучи одвратно али нажалост тако ствари стоје за сада.

    Ако је Турчин морао бити крвав до колена каурин је морао бити крвав до лаката. Ко разуме разумеће, а ко не разуме нек му Бог опрости ако може, ја нећу никада.

    Reply
  7. Daniel N.

    „Хрватска историјска школа никад није одмакла, у целини узев, од национал-романтичарског посматрања историје из 19. века“

    ipak je. Pa dok npr.Kukuljević Sakcinski opisuje što je Tomislav nosio na krunidbi i koje su se pjesme pjevale, danas to nikom ne pada na pamet.

    Izjave da su se Hrvati stoljećima borili za slobodu itd nikad nećete čuti iz usta ozbiljnih povjesničara. Pa protiv koga bi se borili? Mađara, s kojima su bili zajedno 800 godina i pomiješali se prilično – naravno, samo aristokracija? To su napravili 1848, donekle.

    „Нама је сваки султан, после пада деспотовине, до 1867. објективно био владар, али се тиме нисмо поносили,“

    Ali nije bilo „vas“ u političkom smislu. Nije postojao neki srpski parlament i neka srpska samouprava ili bilo što. To je tek od drugog srpskog ustanka, kad sultan ostaje nominalno vrhovna vlast…

    Osmanlije su osvojili Srbiju i uništili staru strukturu. Mađari su djelomično osvojili Hrvatsku, djelomično imali pravo na nju, ali to je bilo stvarno davnk i oni su se uvijek (do 1868) vrlo malo uplitali u unutrašnje stvari. Habsburzi naravno nisu Hrvatsku nikad osvajali, oni su doživljavani nešto kao NATO, kao kišobran protiv Osmanlija. I ne zaboravimo da je Mađara valjda bilo pet puta više nego Hrvata.

    „СФРЈ је била једина држава у којој смо били независни“

    Ipak je vrhovna vlast bila u Beogradu i konačno kod Tita. Nije njega bez veze A. J. P. Taylor nazvao „posljednji Habsburg“…

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.