facebook
radio2m_logo

winampwmpreal-playerquick-time

yt-1

УКЉУЧЕЊЕ У ПРОГРАМ

: 011 26 53 760

: radio.2m4

ПРЕУЗМИ АПЛИКАЦИЈУ ЗА ТЕЛЕФОН

app-storegoogle-play

Милан Миленковић: У име транге, и франге, и Светога Духа…

Милан Миленковић: У име транге, и франге, и Светога Духа…

Све праве су љубави тужне, каже Ђока Балашевић, па ће бити да је то и ова, између наше слатке мајке СПЦ и постпетооктобарске српске државе. После 18 година сложног отимања, сложног вођења нације, државе и пастве у бољу европску и екуменистичку будућност, дошло је до шмерцовања: неке владике су незадовољне Вучићем, а и он им не остаје дужан.

СПЦ би најбоље урадила када би наставила да ћути и да гледа своја посла, конаке, аутомобиле, читава владичанска предузећа и владичанско потомство. Изгубила је право, својим готово дводеценијским ћутањем, да говори у име народа, па чак и стада, како ревни православци себе зову. Лично не пристајем да будем овца, поготову не владичанска овца, али ко сам ја да то браним било коме?

Невероватно је колико наши архипастири, који су храбро ћутали на пљачке, приватизације, на страховиту беду која је снашла њихово стадо и то баш у тренутку кад је њима добро кренуло, кад су обновили визни парк, дозидали, подзидали, обновили, зановили и напунили џепове. Мали куриозитет: изненадили бисте се колико мантија има џепова и колико су дубоки и то буквално, а не у преносном значењу. Драги, дакле, архипастири, кад сте ћутали до сад, будиите макар толико пристојни, па ћутите и даље. Ваши напади савести буде сумњу да у џеповима има још места, да нису до врха попуњени.

Наравно, православшћујући, то јест подгрејани православци, верници из атеистичких кућа, увек имају разумевање за клир јер – замислите – има и добрих свештеника и владика! Тај аргумент је можда добар за умно заосталу децу, али међу озбиљним људима не би смео ни да се помене. То је као када би један ватрогасац гасио пожар, а десеторица стајала око њега, крала из запаљеног стана, или просто блејала, а онда публика процвркуће како, ето, ипак има и добрих ватрогасаца. То што се пожар не угаси, нема везе. Важно је празно и лажно моралисање православшћујућих, који се архијерејима увлаче у гузице ништа мање, него чланови СНС-а свом шефу.

Онај посебно тупави аргумент да смо, је ли, сви црква, а не само клир, једва да је вредан помена. Вулгарна, примитивна, аматерска теологија, у коју је потпољен сваки новоправославац и истискује привидно онолико памети и морала, колико је дубоко потопљен.

Тек, не може се са две-три глупаве теолошке доскочице, одбранити понашање СПЦ у периоду транзиције. Она је, мислим на цркву, један од добитника транзиције, заједно са политичарима, службама и њима припадајућим тајкунима, до је народ (паства, стадо, овце) трпео озбиљне губитке. Према томе, она жвака за идиоте да је наша црква увек била уз свој народ је не само нетачна, него потказује и мизеран морал оног ко ту причу прича. Била је црква уз народ кад је угрожена, кад народ треба да је брани. Чим опасност прође, она постане сила над друштвом и заборави на стадо, марву, овце и остале ситне животиње.

Нагли напади савести код владика су ми увек били сумњиви. Владике увек имају прилику да на састанцима Архијерејског Сабора кажу шта мисле, а они ту прилику увек пропусте, док по медијима протурају другачије приче. Свако своје дупе чува, ћути кад је опасно за положај и привилегије, а лане кад је безопасно. То је у нашој јуначкој крви: и комунистима смо све рекли што о њима мислимо, кад су пали с власти.

Елем, владика Теодосије је изрекао неколико грких речи у, истина, уљудној форми, о политици која се из Београда води спрам Косова. Владика, који је доведен да седне у столицу другог архијереја, Артемија, тачно је знао да је неправо засео ту где сада седи. Знали су то и Срби, који су га, у почетку, бојкотовали. Но, идући за образованим угледним Србима с Косова, који увек пронађу неко архијерејско дупе да се у њега увуку,  и обичан народ није имао где: приволео се новом епископу. Осим Теодосија, који се возбуди, често у јавности иступају (и увек су чешће од других владика иступали) митрополит Амфилохије и епископ Атанасије (Јевтић). Баш су њих двојица донела катил-ферман Артемију, ако сте заборавили. Њих двојица тачно знају да су то урадили неправо, али ко те пита – у том тренутку то је било неопходно, да би се и даље, са вољом и на време, служило београдском режиму и страним завојевачима.

Да се разумемо: уопште немам никакве симпатије за владику Артемија; да није тада проклизао, данас би, са осталом браћом архијерејима, уз диригентску палицу Иринеја (Буловића) отпуштао, пензионисао и премештао друге владике. Више је случај хтео да он пострада, те сад испаде још великомученик, ни крив, ни дужан.

Оно, чему свака црква тежи, је баланс моћи у друштву, односно да она има или исту моћ као држава, или да прихвати да је има нешто мање, у контру за дебеле новце. Ко год мисли да се, у овом новом односу цркве и Вучића појавио неки нематеријални моменат, нека брига за стадо (овце, марву и сличну живину), тај не разуме политику. Члан главног одбора, члан политибироа, члан парламента, члан неког архијерејског сабора, не може да буде савестан, јер је већ друг члан. Да је савестан био, никад се не би пробио у те висине. Само луди Срби верују да постоје нека правда и истина, које су одвојене од бића, које иумају сопствену, од људског материјала незтависну егзистенцију.

Ниче каже да „ранг ствара и одржава само моћ – и ништа више“. Ниче је, заправо, само рекао оно што се голим оком види, али је баш то контраиндиковано за поправљаче света, колико и српске политичарке за вијагру. Поправљачи света, до првог хонорара, верују у велике принципе, истину, правду, веру, љубав и наду. После хонорара више, наравно, не верују, али и даље серуцкају. Сами су себи лепши кад прикривају свој макијевелизам. Вера наших поправљача света, секуларних као и клерикалних, јесте: хонораризам. Дај паре и цвркутаћу у сваком кавезу, као канаринац. Шта су опачина пропрали својим трулим моралисањем  наши клирици и интелектуалци, то ни Дунав не би могао.

Кад се Макијавели препоручивао за службу Борџијама, рекао је: „Моје је сиромаштво доказ мог поштења“. Волео бих да сличан доказ за своје поштење понуде владике, свештеници, интелектуалци, политичари и остали усрећитељи Сораба. Држати моралне вакеле са Дедиња и Врачара, из Мерцедеса и Аудија, уз препуне банкарске картице, може само муфљуз. Хвала богу, не оскудевамо у таквима.

Тренутно међусобно јогуњење СПЦ и Вучића нема никакве везе са намученим народом; народ никада, али никада није оно о чему они размишљају, осим као о хранљивој подлози. Не знам ни где, ни како, али цркви су негде угрожени или приходи, или добра, те крекет одатле долази. О чему год вам причају, причају вам о парама и добрима, а таква прича неизоставно  садржи много цитата из Светог писма.

Срећом, Србљи (стадо, паства, марва) никад не обраћају пажњу на дела, него само на речи, те политички и црквени бизнис цветају без сувишних питања. Што би рекао чика Јова-Змај:

„Хуље лепо зборе, ал’ нитковски раде“.

Могуће је, што не значи да тако и јесте, да пред предају Косова, црква и власт праве деобни биланс: ко ће колико бити добар у заваљивању „свете србске земље“. Уверен сам да СПЦ у манастирима и имањима на Косову, гледа пре свага материјална добра и да тачно зна, у динар,  колико би пара од Шиптара тражили да им препусте та добра. Могуће и да власт има сличну математику, само што она мисли да би она требало да инкасира, а не црква. Не кажем, можда свим овим господаре предестинација и Дух Свети, али ја бих се, да морам, кладио да се ради о талу и ничему више.

Подсећам, дакле, архипастире нашег стада (крда и јата) да је свака власт од Бога, па и ова данас у Србији, те да су дужни да јој се покоравају, односно да се помире с тим да ће, у деобном билансу око Косова, добити мање од политичара.

Двадесет година раније, црква би, дижући свој глас против неправде, могла да мобилише буквално милион људи да јој пруже подршку и ни једна власт се не би пријатно осећала у тој ситуацији. Данас, међутим, и кад би владике , из својих Мерцедеса и Аудија, из двадесетособних конака, скупа са женама и децом,  позвали народ на неко прегнуће, народ се не би одазвао, јер ипак није толико крдо, каквим га виде архипастири. Први би се од цркве одлучили интелектуалци, професорчићи и сви буџетски корисници, јер знају ко даје плату.

Црква је свој кредибилитет заменила за материјална добра и сад нема коме да се жали.

Што се мене тиче, за мој динар могу да се огребу само ако је тај динар у чесници, а они бапну баш за Божић. На моју љубав и поверење могу да се ослоне нешто мање него за динар.

Насловна – На жалост, не моће се ући у траг аутору дела.

About The Author

Related posts

2 Comments

  1. Vilogorski

    Милане, ово је нешто најјасније, најтачније и најупечатљивије пренето из скривених мисли Србинових, као сведочање о једном злом времену;
    – .Невероватно је колико наши архипастири, који су храбро ћутали на пљачке, приватизације, на страховиту беду која је снашла њихово стадо….
    – И ово је тачно – Двадесет година раније, црква би, дижући свој глас против неправде, могла да мобилише буквално милион људи да јој пруже подршку и ни једна власт се не би пријатно осећала у тој ситуацији.
    Милане, ово је нешто најбоље, На ово се нема кометар.Само похвала.Ово обара сногу сваког мислећег Србина. Наша Светосавска црква је у већој кризи него васцели народ. Народ ће све издржати. Наравно многи ће посрнути али језгро или ти нулклеус ће опстати и надам се да ће васкрснути нову Србију. Тада неће бити важна њена величинаи ионако је већ велика да половина Србије живи у пречнику од 72 км у околини Београда. Стотине хиљада хектара запуштене земље. Зашто црква народ не позове на врећење коренима. Зашто великодостојници не нереде влади да земљу поделе сиротињи. Нико о наталитету не проговара, нико о одласку памети не проповеде, нико о глади не збори, нико о криминалу ни да зуцне.
    Упита се обичан човек – зашто се за празнике и недељом не читају посленице црквених великодостојника народу на теме и недаће које тај народ управо баш доводе у цркву да чују порику владика.Зар црква не види очај у народу.
    Сетимо се Светог Јустина Ћелијског. Он је увек, ама баш увек, пастви читао посланицу која је народ охрабривала, просвећивала и јачала.
    Јел Арсенију Чарнојевићу тек тако пало на памет да скупи угњетњни народ и упути се ка северу? Јер то био његов посо? Био је јер другог решења није имао. Спасио је оно што се спасти могло. То му нико није наредио јер је знао колика одговорност стоји пред духовником и пастиром према свом народу.
    Далнас је завладо злокобни мук у храмовима.

    Reply
  2. Zoran V.

    Milane, ti si genije! Ne znam da li bi neko mogao bolje ovako nesto napisati.
    Sve je tko kao sto si napisao!

    Ja vec par decenija ovo vidim i intuitivno osecam (krstenica pozutela) i jasno vidim sta je crkva i sta su interesi crkve i sta je njihova propaganda i politika.

    Primera radi, Vladika Maxim je zajednao sa Djilasom (po recima ovog drugog) rusio Milosevica i za kao nagradu dobio Western diocese i naravno unlimited expense account, i sve ostalo.
    Mogao bi mnogo jos o tome da kazem ali bolje da ne pricam.

    pozdrav iz Kalifornije

    zoran

    Reply

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

 

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.